Brak koji je uslovio propast Škotske nezavisnosti Marija Stjuart i Lord Darnli

25/03/2019

Brak koji je uslovio propast Škotske nezavisnosti Marija Stjuart i Lord Darnli

Autor:  msr Ognjen Karanović, istoričar

„Jedna žena od duha nikad neće odabrati jednog takvog momka, koji je tako lep, vitak i golobrad i više nalik na neku ženu nego na muškarca“. Prethodnim rečima u poverljivom razgovoru upućenim Elizabeti, ser Melvil, diplomata kraljice Marije, opisao je budućeg supruga škotske vladarke. Zaista, Henri Stjuart, lord od Darnlija prema svojim fizičkim karakteristikama veoma malo je podsećao na gorostasno upadljive „sinove Škotske“. Izuzetno visok i snažno vitak, plavokos mladić sa golobradim estetski lepo izvajanim, gotovo ženskim licem, kao da je pripadao nekom drugom svetu ili etničkoj zajednici. Postoji značajna verovatnoća da se Marija Stjuart ozbiljno, po prvi put u svom mladom životu, zaljubila u tog golobradog mladića nakon njegovog dolaska u Škotsku početkom februara 1565. godine. Ironijom sudbine, ni ova mladalačka, ali iskreno emotivna naklonost, pa i erotska ljubav „probuđene žene“, nije bila oslobođena političkih konotacija. Predmet pomenute simpatije, što je veoma redak slučaj u porodičnim istorijama evropskih vladarskih kuća, nije bio niko drugi nego „prosac iz političkih razloga“, uz to od strane svoje majke lejdi Lenoks savršeno dobro pripremljen za nastup pred budućom suprugom i škotskim političkim elitama. Inače, lord Darnli nije bio potpuno nepoznat kraljici Mariji. Naime, pre susreta u Edinburgu 1565. godine, već su imali priliku da se sretnu dva puta tokom kraljicinog boravka u Francuskoj. Prvi susret i svojevrsno upoznavanje budućih supružnika odigrao se 1559. godine nakon sahrane kralja Anrija II, tadašnjeg Marijinog svekra. Drugi susret desio se pet godina pre pomenute romanse, kada je Darnli kao petnaestogodišnji dečak i izaslanik svoje majke dolazio u Francusku kako bi udovici francuskog kralja izrazio saučešće. Simpatije prema Darnliju od strane Marije Stjuart veoma brzo prerasle su u iskrenu impresioniranost. Kraljicu je posebno činilo radosnom činjenica da je napokon stekla ravnopravnog partnera u upražnjavnju njenih prefinjenih veština i sklonosti, poput lova i plesa. Mnogo polemike i nedoumica u vezi sa naglom i uzbudljivom naklonošću kraljice Marije prema svome proscu, iznedrila je kasnija istoriografija i umetnička literatura. Za razliku od citiranih, izrazito nepovoljnih opisa Darnlija od strane ser Melvila, kraljica je za svog budućeg supruga govorila da „…nije moguće videti lepšeg princa…“, odnosno okarakterisala ga je kao „…najpristalijeg i najstasitijeg dugonju kojeg je ikad videla“.

Mlada devojka, oslobođena od nekog naročitog ljubavnog iskustva, izuzmemo li „detinji brak“ sa petnaestogodišnjim francuskim kraljem i emotivno „nezrele“ brze avanture na dvoru (setimo se Šastelara), ubrzo je kod sebe prepoznala „vatreni pehar“ nestrpljivo nagomilanih i snažnih emocija i čulstava, koje su u nezadrživoj plimi „probile sve brane i prepreke i jurnule“ prema prvom ozbiljnijem erotskom nadahnuću u životu. Uprkos činjenici da je i pored nedovoljnog iskustva u politici posedovala veliki talenat za poslove državničkog karaktera, jedna od najizrazitijih osobina Marije Stjuart bilo je nestrpljivost, odnosno impulsivnost u svakodnevici, a posebno pri donošenju važnih životnih odluka. U jasno izraženim sklonostima prema naglim reakcijama, a u tim naglostima često i nepromišljenim, svest Marije Stjuart i njena najintimnija shvatanja o različitim životnim pitanjima bila su večito podložna strahovitim obmanama. U skladu sa pomenutim, Marija u svojoj nezadrživoj simpatiji prema tom lepuškastom mladiću nije u prvi mah primetila da se iza dobro pripremljenih i naučenih dvorskih manira pripadnika plemstva, kao i ispod estetski primamljivih fizičkih karakteristika lorda Darnlija, ne krije gotovo ništa više. Zapravo, Henri Darnli bio je čovek veoma malih intelektualnih sposobnosti i prilično beskrupuloznih osobina oslobođenih svih etičkih svetonazora. Proći će određeno vreme dok kraljica ne uvidi da su njegove sposobnosti, znanja i veštine samo unapred naučeni i „naručeni“ spektakli ili pozorišne predstave za jednog posetioca u publici – za nju samu. Darnli nije posedovao oplemenjenu kulturu duha niti samoodrživi duh kulture. Pomalo razmažena u svojoj kalvinističkoj okolini, u prvo vreme kraljica vidi samo to da mladi princ lepo pleše, s lakoćom se drži na konju, da ima naklonost prema muzici i frivolnim zabavama i da ume da izgovara duhovite opaske. Međutim, to nije bilo viđenje samo mlade kraljice. Nedugo po dolasku u Škotsku, Darnli je postao rado viđen gost na zabavama i u kućama najuglednijh plemićkih porodica, a prema izveštaju uhode kraljice Elizabete i njenog poslanika Randolfa, Darnli je izazivao simpatije svojih domaćina i sagovornika „zbog čedne ličnosti“. Spretnije nego što su njegovi mentori i roditelji mogli i pretpostaviti savršeno je igrao ulogu prosca ne samo kod Marije Stjuart nego i u najužim krugovima poverenika škotske vladarke. S jedne strane sklopio je veoma blisko prijateljstvo sa Davidom Ricijem (oko 1533-1566), novim tajnim kraljicinim sekretarom, zapravo agentom Svete stolice i pouzdanim papističkim zagovornikom borbe protiv reformacije. Istovremeno, dok je svojim postupcima kod sopstvenih sagovornika i savetnika Marije Stjuart izazivao uverenje da se, uostalom kao pripadnik katoličke vere, približavao stavovima prokatoličkih političkih snaga u zemlji, Darnli je produbljivao već uspostavljene kontakte sa dominantnim protestantskim uglednicima i državnim dostajanstvenicima. U cilju jačanja poverenja najuticajnijih ličnosti škotske protestantske politike prema njegovim planovima, nedeljom bi u pratnji regenta Marea odlazio u „kirk“, gde bi naizgled duboko religiozno potresen slušao gromoglasne propovedi Džona Noksa. Zatim bi u podne provodio ugodno vreme i obedovao sa engleskim poslanikom sa kojim je prema tvrdnjama prisutnih često glorifikovao ličnost i sposobnosti kraljice Elizabete. S druge strane, večernje sate provodio je u zabavama sa „četiri Marije“ i samom kraljicom. Ukratko, ovaj ne mnogo inteligentni i zapravo veoma površni mladić, revnosno je sprovodio u delo svoju dobro pripremljenu ulogu i možemo slobodno da zaključimo da ga je upravo njegova lična površnost u tim danima štitila od svakog prevremenog podozrenja.

Opijena ljubavnim zanosom, Marija Stjuart se već u februaru 1565. godine prepustila čulnom uživanju i čarima novootkrivenih osećanja prema Darnliju. U početku veoma mali broj ljudi je znao za njihovu ljubavnu vezu. Zapravo, ni regent Mare, niti čuvar državnog pečata Mejtland nisu bili pravovremeno obavešteni o „dešavanjima u kraljevskoj ložnici“. Tajno isprošena, Marija Stjuart je uz svesrdnu podršku i zaštitu Davida Ricija, papskog poverenika, svoju ljubav čuvala daleko od nepoželjnih pogleda dvorana i ostale javnosti. Pomenute okolnosti mogla je da poveri samo Riciju, jer je isti duboko podržavao najavljeni brak sa katoličkim lordom, kao svojevrsni zalog uspeha protivreformacije u Škotskoj. U želji da ne izgubi na vremenu, sa velikom sigurnošću možemo da tvrdimo da je u martu iste godine, uz prisutvo Ricija, jedan katolički sveštenik u zasebnim odajama Holiruda sklopio brak između kraljice Marije i lorda Darnlija. Pre nego što su ostali stanovnici zamka, Edinburga i Škotske mogli i da naslute prosca u Darnliju, on je već uveliko bio gospodar njenog života, a zasigurno i tela. Izvesno vreme „matrimonio segreto“, očuvalo je tajnu svoje prirode. Riciju, glavnom „operativnom sprovodiocu“ volje škotske kraljice i „katoličke stranke“, kao i samim supružnicima bilo je sasvim jasno da na brak između kraljevskih katoličkih rođaka, krugovi političkih elita Škotske, a naročito Elizabeta I Tjudor, neće ni malo blagonaklono gledati. Pored svih mera predostrožnosti, brak nije ostao privatna stvar mladenaca. U narednim mesecima postalo je potpuno očigledno da je između „tajnih supružnika“, osim platonske emotivne veze prisutan i jasan „porodično-partnerski odnos“ te je i formalni brak postao samo pitanje vremena. Reakcija Marijinih bliskih saradnika i rođaka na očekivano sklapanje braka između Darnlija i kraljice, sasvim predvidljivo, bila je munjevita i besno osuđujuća. Mare i Mejtland, posebno Marijin polubrat, među prvima su pružili otpor ideji bračnog povezivanja kraljevskih srodnika. Mejtland je u navedenom izvesnom činu prozreo mogućnost ugrožavanja svog ministarskog i savetničkog položaja pri škotskom dvoru. Svakako i iz principijelnih razloga, kao protestant izražavao je snažne rezerve prema celishodnosti braka sa katolikom, videvši u toj mogućnosti osnovu i za ugrožavanje teško stečenog, ali ipak relativno stabilnog mira u Škotskoj. Mare je bio dovoljno pronicljiv da uoči sve mane tog gordog mladića i među prvima je shvatio prikrivene ambiciozne namere Darnlija da odmah posle venčanja prigrabi svu kraljevsku vlast za sebe. U datim okolnostima, Mare bi imao sasvim suvišan položaj u političkim krugovima, što njegovim ličnim, a smatrao je i državnim i na prvom mestu konfesionalnim interesima Škotske i njenog etnosa, nikako nije odgovaralo. Ponesen častoljubljem, ličnim i državnim interesima, ali i izvesnim strahom od daljih intrigantnih radnji „…tog italijanskog pisara i papskog agenta…“, Mare je pokušao da uloži protest kod svoje sestre, ozbiljno je upozorivši na neizbežne sukobe, ukoliko udajom za katoličkog lorda ostavi otvorenu mogućnost „prokatoličkog prevrata“ u državi. Kada je video da njegove opomene ostaju uzaludne prkosno je napustio Holirud.

Međutim, nijedna burna reakcija nije se mogla uporediti sa neutešnim očajem i besom Marijine „drage sestre“ engleske vladarke Elizabete I Tjudor. Odmah po saznanju za neugodna dešavanja u Škotskoj, izdala je nalog za hapšenje ledi Margaret Lenoks, Darnlijeve majke koju je zatvorila u londonski Tauer, optuživši je da je bila idejni tvorac cele prosidbe s jasnom namerom da Elizabeta bude nasamarena. Njeno Krunsko veće brak između Marije i Darnlija proglasilo je opasnim za prijateljstvo dve zemlje, što je predstavljalo posrednu najavu rata. Na kraju Elizabeta je odustala od pretnji i pokušaja da spreči venčanje Marije sa Darnlijem. Ne obazirući se na sve savete svojih prijatelja, savetnika i rođaka, kao ni na pretnje neprijatelja, Marija Stjuart postala je supruga po drugi put u svom životu. Pre svadbenog čina i veselja, Darnli je bio imenovan za vojvodu od Rosa, a njegova buduća supruga svečano je izdala proglas prema kome Henrija Stjuarta, lorda od Darnlija, od vremena stupanja u brak sa vladarkom Škotske, svi podanici i „ceo svet“ trebaju smatrati kraljem Škotske i tako ga oslovljavati. Venčanje je u najvećoj radosti obavljeno 29. jula 1565. godine u kućnoj kapeli holirudskog zamka, gde je sveštenik blagoslovio brak, a nakon toga zvona edinburških crkava oglasila su vest o početku svadbenih svečanosti. Posledice „sjedinjavanja“ stjuartovskih kraljevskih rođaka imale su potresan karakter. Na podsticaj, materijalnu i logističku podršku od strane Elizabete, Mare je, kao predvodnik grupe nezadovljnih plemića, podigao otvorenu pobunu protiv svoje polusestre i suverenke. Nakon propasti akcije, sklonio se kod svoje zaštitnice u Englesku, koja se i javno ogradila od mogućnosti bilo koje umešanosti u turbulentne događaje „kod engleskih severnih suseda“. Kada je izgledalo da bi Marija Stjuart mogla mirno da uživa u teško stečenoj sreći, njen svet „okrenuo se naopako“. Nekoliko nedelja nakon venčanja, Darnli je počeo da pokazuje svoju stvarnu prirodu karaktera. U zanosu zaljubljenosti, Marija Stjuart je različitim prohtevima tog mladog gordog čoveka često i do prekomernosti izlazila u susret, bilo različitim počastima ili vrednim poklonima. Darnli je u veoma kratkom vremenskom rasponu dobio i najviše priznanje, odnosno titulu i naslov kralja Škotske, međutim ne i samu mogućnost upravljanja nad državom. Venčanjem sa suverenkom postao je kralj-suprug (king consort), dakle vladar, ali bez vladarskih kompetencija koja su i dalje bila isključivo rezervisana za njegovu suprugu.[15]

Davnašnji snovi škotskog kralja, a posebno njegove porodice o preuzimanju prestola jednog, a možda i oba najznačajnija kraljevsta britanskih ostrva, kod tog površnog mladića stvorila su utisak da su svi ambiciozni planovi doživeli željeni ishod te da više nije potrebno da sa zadrškom posmatra kreiranje „visoke politike“ državnih poslova, već da je sada i sam u prilici da sa pravom suverena u istom neograničeno učestvuje. Po prirodi hirovita, a u otkrovenju do tada neviđenih emocija i telesnih užitaka, pomenutim stavovima u mnogome je doprinela njegova supruga koja je Darnliju omogućila uvid u sve tokove škotske državne politike ukazujući mu, često, i suvišne počasti i poverenje. Kao što smo napomenuli, dočekavši ispunjenje svojih mladalačkih maštanja, Darnli je odlučio da u skladu sa svojim nezrelim shvatanjima razmaženog dečaka, iskoristi priliku za sticanjem neograničenih društvenih moći i materijalnih bogatstava. Neobuzdan u željama, nije se više ni malo trudio da prikrije svoju osionost i gramzivost, a gotovo prema svim savetnicima i saradnicima svoje supruge počeo je da iskazuje krajnje arogantno i neprikladno ponašanje. Verovatno to ne bi bilo dovoljno da „uzdrma temelje“ braka, ionako sklopljenog na osnovama jakih, ali ne i sadržajnih emocija i potreba sa kraljicine strane, da nije u neizmernoj beskrupuloznosti i samoj Mariji Stjuart pokazao svoje pravo lice. U više navrata, pred uglednim dvoranima i drugim svedocima, kraljicu je izlagao poruzi i neprimerenim opaskama, pri čemu je ponosna „stjuartovska kći“ mogla da primeti, do tada za nju, neuočljive strane njegove ličnosti – površnost i bezočnost. Nije mnogo vremena prošlo, a taj, kako će ga supruga u budućnosti nazivati „mladić voštanog srca“, zatražio je neograničenu vlast nad Škotskom, za koju je smatrao da mu i po „prirodnom pravu“ prednosti osobina vladavine muškaraca u odnosu na suverena prava žena, ali i prema bračnim i rodbinskim odnosima sa kraljevskom porodicom, svakako i pripada. Besni ispadi, razmetanje položajima i bogatstvom koje je stekao darežljivošću svoje supruge, opijanja i bančenja u neprikladnim društvima, ali iznad svega nipodaštavanje kraljice u vezi sa nezakonitim posezanjem za vrhovnom vlašću u Škotskoj, raspršili su svu magiju opčinjenosti Marije Stjuart prema svom mužu. Kraljica nije više bila u stanju da se opire osećajima stida što je svojim prvim i najlepšim osećanjima raskošno obasula jednog pritvornog nezahvalnika, ali je bilo i prekasno u tom trenutku, kao i toliko puta u prošlosti da se kaje zbog toga što je omalovažavala opomene i savete svojih prijatelja i saradnika. Nagla emotivna naklonost prerasla je u isto tako naglo zahlađenje odnosa Marije prema Darnliju, što nije promaklo ni uvek opreznim i budnim „očima“ stranih ambasadora. Za svega nekoliko meseci od potpune zanesenosti prema „lepuškastom dugajliji“, kraljicina osećanja dobila su primese odvratnosti prema „voštanom nezahvalniku“. Možemo da zaključimo da je u datom periodu možda i po prvi put ozbiljnije ispoljena jedna značajna crta Marijinog karaktera, a to je hirovitost. Iako je Marija Stjuart u odlučnim momentima krajnje komplikovanih političkih stanja, veoma često pokazivala izuzetnu odlučnost i brzinu sprovođenja namera u delo (što je jedna od osobina temperamentnih, hirovitih osoba), u pitanjima koja su se odnosila na njen lični život i najintimnije pobude, otkrivala je jednu strahovitu, a pokazaće se i pogubnu crtu nerazboritosti i neracionalnosti. U navedenim pitanjima, bila je to žena izrazitih krajnosti. U životnim fenomenima koji se ne odnose na intimu toliko značajnih ličnosti, ostaje velika nepoznanica koliko je oportuno negovanje fatalnosti njihovih svetonazora. Nismo sigurni da li je i kraljica Škota bila svesna navedenih nedoumica.[16]

Strast koju je pre samo nekoliko meseci osećala prema Darnliju netragom je nestala. Hladnoća je izbijala iz svakog njihovog kontakta. Vremenom, pored svojih osećanja, nežnih reči, skupocenih darova, Darnliju je počela da uskraćuje i ostale privilegije koje mu je nekoć tako velikodušno poklanjala. Krajnje ogorčen, Darnli je uskoro uvideo da ga više ni ne pozivaju na sednice Državnog saveta, ali i da mu uskraćuju pravo da u svom grbu nosi kraljevska znamenja. Počeo je svojevrsni bojkot njegovog prisustva na škotskom dvoru, u toj meri da ga ni strani ambasadori, ali ni savetnici kraljice Marije, u prvom redu sekretar Ricio, više nisu oslovljavali sa naslovom „veličanstvo“. Do kraja te iste godine postalo je sasvim očigledno da je na škotskom dvoru došlo do značajnih promena. Kada je jasno uvidela koliko je njen muž zloupotrebio strast i naklonost svoje supruge, zabluda o emotivnoj vezanosti kod Marije Stjuart potpuno je izbledela. Shvatila je da se njena fizička zaljubljenost i naklonost prema Darnliju preobratila u nezamislivu odbojnost, pa je i uobičajeni svakodnevni zajednički život bračnih partnera postao sasvim isključen. Svakako, to je značilo i udaljenje „kralja bez krune“ i iz kraljicine ložnice. Pod raznim izgovorima, svi duhovni i telesni kontakti kraljice sa Darnlijem bili su prekinuti. Povređena sujeta i izneverena budućnost vladara bila je nemerljiva u poređenju sa povređenim egom nezrelog muškarca, uskraćenog u pristupu supruzinoj spavaonici. Verovatno, navedene okolnosti kod Henrija Darnlija stvorile su neutaživu potrebu za ličnom osvetom koja se u narednim danima i nedeljama neprestano uvećavala. Od krajnje očajnih postupaka, škotskog kralja nije mogla da odvrati ni činjenica da je njegova supruga i gospodarica zemlje baš u tom periodu bila u drugom stanju. Podstican od neprijateljski raspoloženih klanovskih feudalaca Škotske, koji su u celoj mučnoj porodičnoj situaciji Stjuartovih, ponovo uvideli priliku za afirmisanje svojih partikularističkih interesa, Darnli je najviše zamerki upućivao na prisustvo i ponašanje kraljicinog tajnog sekretara Davida Ricija. Kako su odnosi između supružnika postajali sve teži, Darnli je postajao sve nezadovoljniji, pa je početkom 1566. godine bio veoma lako uvučen u jedan zastrašujući plan, koji će zasvagda zapečatiti njegovu sudbinu krvavim voskom, ali i odrediti tok razvoja same Škotske u narednim decenijama.

 Stefan Cvajg, Marija Stjuart, škotska kraljica, One su vladale svetom, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2005, str. 91.

 Henri Stjuart, Lord od Darnlija, rođen je 7. decembra 1545. godine u zamku Njushem. Bio je drugorođeni sin Metjua, četvrtog erla od Lenoksa i lejdi Margaret Daglas, kćerke Margarete Tjudor (inače, sestre kralja Henrija VIII) i njenog drugog muža Arčibalda, šestog erla od Angusa. Svojevremeno, Metju od Lenoksa, Darnlijev otac, nameravao je da se oženi Marijom Giz (majkom Marije Stjuart). Bez obzira što mu je francuski kralj Fransoa I, poverio na staranje Mariju Giz, zbog opasnosti izazvanih ratom sa Engleskom, Lenoks se ubrzo predomislio. Usled činjenice da brak sa Gizovom nije bio zagarantovan, svoju lojalnost je poverio Henriju VIII u zamenu za ruku njegove nećake. Izuzetno ambiciozan, sa jasno izraženim pretenzijama prema tronu Škotske, erl od Lenoksa uz značajnu, pa možda i presudnu podršku supruge Margaret, u sudbonosno nasleđe svome sinu i nasledniku Henriju ubrzo je preneo sve svoje ambicije i političke planove. Putem porodičnog nasleđa koje je stekao od strane roditelja, Darnli je imao prilično jake rodbinske veze sa vladarskim kućama Engleske i Škotske, a upornošću svoje majke stekao je izvesne osobine izrazito ambicioznog i u prevelikom intenzitetu entuzijazma ambicija, beskrupuloznog čoveka. Dobro osmišljenim planovima roditelja u vezi sa afirmisanjem položaja njihove porodice u statusno-političkom pogledu u Škotskoj i Engleskoj, pogodovale su i okolnosti izuzetno sadržajne edukacione pripremljenosti njihovog sina za velike političke poduhvate o kojima su oduvek sanjali. U suštini njihov plan je bio sadržan u nekoliko veoma jednostavnih postavki. Naime, nakon smrti kraljice Marije I Tjudor, za koju su još za vreme njenog života i vladavine osnovano pretpostavljali da je nerotkinja (prema tome nije ni mogla da preko svojih potomaka obezbedi nasleđe engleskog prestola), roditelji lorda Darnlija, u želji da za svoje potomstvo obezbede englesku krunu, priželjkivali su smrt ili „uklanjanje“ s prestola Elizabete Tjudor, polusestre pokojne kraljice. Vremenom, pomenuta želja je postajala sve nerealnija, zbog čega su preambiciozni i ogorčeni roditelji svoju pažnju usmereli na presto Škotske, inače otadžbine Darnlijevog oca. Uzmemo li u obzir aspiracije škotskih Stjuarta i same Marije prema tjudorovskom tronu Engleske, potencijalna politička i materijalna „dobit“ za lorda i ledi Lenoks eksponencijalno je uvećana. Smrt Marije Tjudor nije donela nikakve suštinske prednosti za planove Lenoksa, ali istovremeno ni neostvarena mogućnost prerane smrti Elizabete Tjudor. Lenoksi su već početkom 1559. godine priželjikavali novu smrt, ovog puta supruga Marije Tjudor, kralja Fransoe II. Prema shvatanjima i interesima plemenitih Lenoksa, brak sa kraljicom Škotske, bio je prilika koju njihov sin Henri Darnli nije smeo da propusti, vidi: Caroline Bingham, Darnley: a life of Henry Stuart, Lord Darnley, Consort of Mary Queen of Scots, Constable, London 1995, 29-94. Uporedi i: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 38-95. O tragičnom životu i smrti „kralja Škotske“ vidi i sledeću literaturu: Jean Plaidy, Mary Queen of Scots: the fair devil of Scotland, R. Hale, London 1975, 149-218. i Reginald Henry Mahon, The Tragedy of Kirk O’ Field, The University Press, Cambridge 1930, 157-285.

 Stefan Cvajg, nav. delo, str. 92.

Isto

 Stefan Cvajg, nav. delo, str. 92-96. Uporedi i: Mary, Queen of Scots, France 1548-1561, Scotland 1561-1568, The Final Years 1568-1587, u: Mary, Queen of Scots: Biography, Portraits, Primary Sources <http://englishhistory.net/tudor/relative/maryqosbiography.html> (5. III 2012). i Oproštajno pismo Marije Stjuart, u: Hrvatski povijesni portal, 10. II 2008, <http://povijest.net/sadrzaj/lenta/novi-vijek/europa-17-19st/658-oprostajno-pismo-marije-stuart.html> (18. IV 2012).

 Stefan Cvajg, nav. delo, str. 93.

 Ostalo je zabeleženo da je Darnli u tim prvim mesecima svog boravka na škotskom dvoru provodio mnogo vremena u poverljivim razgovorima i društvenim igrama koje bi organizovao tokom dana sa Ricijem, dok bi noću spavali u istom krevetu, vidi: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2013).

 Reginald Henry Mahon, nav. delo, str. 41-57.

 Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2013). Postoji mogućnost da je priroda „tajnog venčanja“ ili „matrimonio segreto“, imala karakter veridbenog obreda, s obzirom da prilikom obavljenog čina nisu bili ispunjeni svi aspekti ceremonijala koji su u dato vreme praktikovani prilikom sklapanja braka na osnovu rimokatoličkih kanonskih normi. Naravno, potreba tajnosti održavanja ceremonije i uopšte sklapanja veze u formalnom smislu između Darnlija i Marije, ne menja svoj karakter, bez obzira da li je u pitanju bio brak ili veridba.

 Dobro obavešten preko organizovane mreže svojih doušnika u Holirudu, Mare je bio veoma svestan stvarnih namera sekretara Davida Ricija i njegovih bliskih odnosa sa Svetom stolicom u Rimu. Osnovano je sumnjao da krajnje pobude Ricijeve podrške braku Marije i Darnlija leže u orkestriranoj kampanji papstva za uspostavljanjem predreformacijskog poretka i katoličke prevlasti u Škotskoj, vidi: Pollen, J.H, Mary Queen of Scots, u: The Catholic Encyclopedia, Robert Appleton Company, New York, 1910, <http://www.newadvent.org/cathen/09764a.htm> (18. IV 2012). Uporedi i Stefan Cvajg, nav. delo, str. 96.

 Stefan Cvajg, nav. delo, str. 97.

 Inače, poslovično staložena u državničkim poslovima, ovog puta izgledalo je kao da je Elizabeta izgubila kontrolu nad emocijama i nervima. U jednom trenutku Mariji je otvoreno ponudila sklapanje braka sa Lesterom uz mogućnost nasledstva engleskog prestola, ukoliko škotska kraljica odustane od venčanja sa Darnlijem. Bio je to prvi i možda jedini put da je Elizabeta otvoreno nudila nasleđe prestola Engleske svojoj večnoj rivalki, vidi: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 26-34.

 U pismu upućenom Elizabeti juna 1565. godine iz Edinburga, Marija je ironičnim tonom pokušala da objasni svoj položaj „dragoj rođaki“: „…Nezadovoljstvo moje dobre sestre zaista mi je čudno, jer se ovaj izbor koji sada ona kudi, zbio ipak po njenim željama. Ja sam odbila sve strane prosce, izabrala sam Engleza, koji vuče lozu kraljevske krvi oba kraljevstva, a u Engleskoj je prvi princ…“, vidi: Alison Weir, nav. delo, str. 37.

 Često visprena kada su u pitanju reprezentativne ceremonije, Marija Stjuart, na opšte iznenađenje prisutnih, na sopstvenom venčanju pojavila se u pogrebnim haljinama, istim onim koje je nosila prilikom sahrane svog prvog muža kralja Francuske Fransoe II. Navedenim gestom želela je jasno da pokaže da ona ne stupa u novi brak lakomisleno, niti da zaboravlja zavet prema svom prvom suprugu. Istovremeno, namera joj je bila da pokaže da svojim drugim izlaskom pred venčani oltar ne želi da zadovolji svoje lične naklonosti prema Darnliju, već osnovne interese otadžbine i njenih podanika. Međutim, kada je svadbena misa bila okončana, Marija se povukla u svoje odaje da bi tamo svukla pogrebne odore i obukla već pripremljene svečane odevne predmete. U tim trenucima oko holirudskog zamka već su se bile okupile razdragane skupine stanovnika Edinburga, dok su ih radosni mladenci pozdravljali sa terasa dvora. Na veliko sablažnjavanja Džona Noksa, koji je doduše upravo u tom periodu u pedesetišestoj godini života „pribavio“ sebi jednu osamnaestogodišnju devojku, kao drugu ženu, ali prema čijem mišljenju nijedno drugo veselje nije bilo dopušteno izuzimajući njegovo – četiri dana i četiri noći trajale su bučne svečanosti, kao da je nastupilo doba u kome je trebalo da iščezne sva sumornost i nastupi blaženstvo carstva mladosti, vidi: Caroline Bingham, Darnley: a life of Henry Stuart, Lord Darnley, Consort of Mary Queen of Scots, Constable, London 1995, 75-77.

 Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2013).

 Stefan Cvajg, nav. delo, str. 100-109.

 O zahlađenju odnosa između supružnika svedoči i incident koji se odnosio na problematiku u vezi sa monetarnom politikom Škotske. Nadležni finansijsko-fiskalni organi pripremili su za puštanje u opticaj novac koji je grafičkim predstavama na svojim gravurama prikazivao lik kraljice Marije na naslovnoj strani i lik „Henricus, Reh Scotiae“ na poleđini. Već pripremljeni novčani apoen krajem 1565. godine bio je povučen iz opticaja i modifikovan na taj način što je na istom zadržan samo lik škotske kraljice, vidi: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 47-59.

David Ricio bio je službenik koga je samo slučajnost dovela na dvor Marije Stjuart. Prilikom posete savojskog poslanika markiza Moreta Škotskoj, u njegovoj pratnji nalazio se tamnoputi muzičar iz Pijemonta koji je tada imao dvadesetiosam godina. Poznato je da su pesnici i muzičari bili veoma rado viđeni gosti na renesansnom dvoru Marije Stjuart. Kao i ranije, kraljica se veoma obradovala što je upoznala ovog onižeg čoveka, ne sasvim jasnog porodičnog porekla i socijalnog statusa, ali koji je s druge strane voleo muziku i imao čarobne pevačke veštine. Zamolila je markiza Moreta da njegovog muzičara preporuči u dvorsku službu Holiruda. Nije postajala sumnja da je Ricio bio agent Svete stolice, ali iznad svega postao je dosledno odan kraljici i interesima škotske državne politike, pa je i brzo napredovao u službi. Postao je tajni sekretar kraljice, zapravo njen najbliži savetnik, upućen u sve poslove od izuzetnog državnog interesa. Uspon njegove moći u Holirudu dogodio se u periodu faktičkog razilaženja između spružnika Marije i Darnlija, pa je njegova savetnička i državnička pomoć postala jedan od potpornih stubova vladavine kraljice Škota. Očekivano, novi status Davida Ricija, izazvao je ogromno podozrenje i nezadovoljstvo gotovo svih krugova političkih elita kalvinističke Škotske. Noks, Mejtland, ranije Mare, i drugi, smatrali su da je Marija Stjuart potpala pod izuzetno štetan uticaj agenta prokatoličkih snaga u zemlji, čime je i sama reformacija bila ugrožena. Zapravo, oni su se plašili da će njihovi društveni položaji i razne ekonomske beneficije proistekle iz pomenutih statusa u mnogome izgubiti na značaju, ukoliko kraljicin temeljni, poslovima posvećeni i odani saradnik nastavi da vodi brigu o unutrašnjoj i spoljnoj politici Kraljevstva. Dakle, bez većih ličnih kontakata i prijateljskih veza sa glavnim društvenim strukturama Škotske u navedenom periodu, Rici je postao meta svih otrovnih strela koje su protivnici jake kraljevske vlasti, a po pravilu i ekstremni kalvinistički prvaci upućivali kraljici Mariji još i pre 1561. godine i njenog povratka u otadžbinu, vidi: Stefan Cvajg, nav. delo, str. 111-113. Uporedi i: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2013).

 Caroline Bingham, Darnley: a life of Henry Stuart, Lord Darnley, Consort of Mary Queen of Scots, Constable, London 1995, 102-128.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja