Босна и Херцеговина у Великом рату – став Британије

23/12/2020

Агора: Милован Балабан, историчар

Како би се заокружила слика и схватио однос Британије према српском питању у Великом рату, поред односа острвске империје према две српске државе – Србији и Црној Гори, потребно је сагледати и њен однос према Босни и Херцеговини. Иако Босна и Херцеговина није била држава у том тренутку, сагледавањем става према овој историјској покрајини схватићемо целовит однос Британије према српском питању, као и колико су империјални званичници били упознати са срском историјом, етничком разуђеношћу услед дуготрајног ропства у различитим империјама, као и колико су разумели оправданост српских аспирација на просторе које су они називали Велика Србија.

Босна и Херцеговина до Великог рата

Босна и Херцеговина од средњег века није реализовала своју државност. Али у средњовековно време је имала своје блиставе тренутке. Врхунац је доживела у време Твртка, који се крунисао за краља 1377. у мансатиру Милешеви, поред моштију Светог Саве. Ово недвосмислено говори о српском карактеру босанске државе. Она је претежно била насељена Србима и током вишевековног турског ропства, када је и босанска црква нестала, бришући сваки могући босански идентитет који би босански народ издвојио из српског националног корпуса.

Поред преовлађујућег српског фактора у Босни је био велики број муслимана, али не већински. У новија времена појављује се и значајан број Хрвата, али ипак у односу на Србе и муслимане (који су се неретко изјашњавали као Срби исламскога закона) малобројан. Услед демографског фактора, као и историјског утемељења, Срби су још од Карађорђа Босну доживљавали као део националног, историјског и етничког простора. Оно што је битно јесте чињеница да су то врло добро знали и Британци. Припадност Босне и Херцеговине српском државном и националном корпусу био им је познат, али су им интерси неретко били другачији.

Отуда су у источној кризи 1875 – 1878. г., видевши да орунула Турска не може да контролише овај њима геополитички битан простор, заговарали преузимање Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Двојна монархија је тада постала кључни фактор острвске империје за обуздавање Русије, односно спречавање руског уплива на Балкан и топло море. Беч је окупирао ову историјску српску покрајину, што је омогућило Аустро-Угарској једну врсту контролног потенцијала над Србијом. Ово је условило све снажније аспирације Беча и покушај да се Србија као пијемонт српства (а и југословенства) неутралише, чиме би Бечу био отворен пут ка Солуну. Све ово је водило ка сукобу, ка рату између двојне монархије и Србије, а криза је кулминирала 1914., када је Србија нападнута, а читав свет увучен у рат до тада невиђених размера.

Британија и питање Босне и Херцеговине

Да ће до сукоба доћи ведело се 1908. када је Аустро-Угарска анектирала Босну и Херцеговину. Србија је негодовала, а Британија (Едвард Греј) су констатовали да су захтеви за компензацијом, које је Србија истакла, оправдани. Ипак нису подржали захтеве Србије, сматрајући да би то био први корак у остварењу Велике Србије. Британија није подржавала из горе поменутих разлога идеју етничког уједињења Срба у једну државу, карактеришући такву творевину као Велику Србију, али је добро знала просторе на којиме је био доминантан српски народ, као и које су историјске територије српске државе.

Упркос вишедеценијском савезништву Лондона и Беча, почетком Великог рата долази до ревизије британског става када је у питању Србија. Но, треба истаћи да је упркос томе током рата Британија константно заговарала очување двојне монархије, што се мора узети у обзир када се разматрају британске понуде Србији, како би се исте узеле резервисано и како би били опрезни када је у питању њихова искреност.

Током 1914, у септембру, Британци спомињу Босну и Херцеговину и излазак на Јадран као компензацију понуђену Србији, док се у новембру и децембру понуда Британије проширује деловима Северне Албаније. Дакле током 1914. Британци кажу да Велика Србија може да се реализује, те да она има своје етничко утемељење. Но, није згорег поменути да још неке идеје, током прве ратне године, фигурирају у британским политичким и интелектуалним круговима. Сетон Ватсон рецимо заговара уједињење Јужних Словена и стварање федеративне Југославије. Ипак морамо нагласити да су сви ови предлози, или боље речено сва ова обећања, условљени предавањем Вардарске Македоније Бугарској, како би ова ушала у рат на страни Антанте.

Дакле, Британија тражи уступке заузврат нудећи обећања, која могу, а и не морају бити остварена. Но, са друге стране, треба констатовати, да је острвска империја ипак променила став, свесна да макар неке претензије Србије после рата морају бити уважене. Оно што је битно нагласити је чињеница да је Британија свесна да је Босна и Херцеговина српска историјска и етничка земља, што је битно истаћи како би се видело да у британској елити не постоје заблуде у вези тога, као и да останемо начисто да је дотадашњи став (Босна и Херцеговина ван Србије) заговаран свесно у контексту британских империјалних интереса.

Следећа, 1915, била је година великих пукушаја увлачења још неопредељених држава у рат. У том контексту Антанти је била најзначајнија Италија, са којом је дошло до договора после потписивања чувеног Лондонског уговора. Иако Србија није била присутна њено питање је разматрано. У мају, а нарочито у августу Едвард Греј је изашао са понудом Србији, која је по овом споразуму требало да добије велике територије. Јадран до Сплита, Славонију, делове Баната, Срем са Земуном и наравно Босну и Херцеговину, која није била неизвесна нити у једном британском предлогу као неоспорно српска покрајина. И даље је све било условљено предајом дела Вардарске Македоније Бугарској. Исто тако трба нагласити, када се овај уговор има у виду, да је Британија и даље заговарала очување двојне монархије. Иако је Британија имала намеру да неке од ових понуда Србији испуни, остало је нејасно (мада је било предлога) како би се то ускладило са интересима Беча.

Крах Грејове политике и нови предлози

Политика нуђења територија Аустро-Угарске Србији и Румунији, као и нуђење српских територија Бугарској, била је јако замршена, комплексна и није изазвала поверење. Отуда је после уласка Бугарске у рат на страни Централних сила, капитулације Црне Горе, а поготову офанзиве Макензена и сламања Србије, таква политика доживела крах. Није ни чудо, јер нудити територије државе коју намеравте да очувате, још више нудити територије својих савезника не ствара поверење, те је британска балканска политика доживела нуспех, за шта је Србија оптужена услед одбијања понуда проистеклих из Лондонског уговора.

Ово је означило крај Грејове балканске политике. Услед тага се у даљем тражењу решења за Балкан равноправно укључио и Ратни кабинет. Дакле сада се питање Србије, самим тим и Босне и Херцеговине, расправљало на Влади, Форин Офису и Ратном кабинету. Тада долази до делимичног редефинисања балканске политике, али ипак уз покушај очувања континуитета. Асквит, британски премијер, у контексту континуитета политике, почетком јануара 1916. говори о томе да ће Британија водити рат до обнове Србије, Белгије и Црне Горе.

Умеренију политику демонстрирао је Ерик Драмонд приликом посете регента Александра Лондону, у марту 1916. У меморандуму он говори, не одустајући од предаје Вардарске Македоније Бугарској, о проширењу Србије на северозапад. Иако се изричито не спомиње, Босна и Херцеговина је и у овој, скромнијој варијанти, виђена у саставу будуће српске државе. Опречни ставови у британским политичким и војним центрима су резултирале различитим идејама током лета и крајем 1916. Тако је било ставова, попут Сетон Ватсона, да се створи једна држава типа Југославије, али то није била званична политика. Но, генерал Вилијам Робертсон (начелник империјалног ратног кабинета) и Балфур, лорд адмиралитета, су изашли са два аутентична става, који су кореспондирали са предлозима Едварда Греја.

Генерал Робертсон је дао предлог стварања Велике Србије, која је обухватала Босну и Херцеговину, али сада први пут са предлогом за Аустро-Угарску. Спомиње се очување двојне монархије, али и одузимање словенске, румунске и италијанске територије. Дакле нека врста скраћена Аустро-Угарске. Балфур је био сличног становишта. Но, оно што је битно кад Балфура је јасно истицање да је Босна и Херцеговина српска земља, те да је треба одузети Бечу, као и неке друге словенске територије из којих монархија црпи ресурсе за своју војну и економску снагу. Треба истаћи да и ови предлози, не само да не доводе у питање статус Босне и Херцеговине, већ још снажније потврђују њен српски карактер.

У 1917. је дошло до покушаја остварења сепаратно мира са Бечом. Лорд Хардинг и Ерик Драмоинд су покушали да дефинишу како би требао да изгледа споразум Србије и Беча уколико дође до мира. У свим комбинацијама БиХ је виђена као српска и у саставу Србије. С том што Драмонд каже да Србија и Аустро-Угарска то треба саме да реше, што је било свакако немогуће. Као што се види решења се траже, али покушај очувања двојне монархије и задовољење Србије испоставља се као најтежи задатак, готово нерешив проблем Британије.

Крајем 1917. долази до великих промена у редовима Антанте. Русија захваћена револуцијом излази из рата, док САД улазе у сукоб постајући језичак на ваги, дајући додатну снагу Британији и Француској. У то време долази до нових виђења ситуације на Балкану. И даље Британија покушава да одржи Аустро-Угарску, а у том контексту долази до нови предлога. Ерик Драмонд чак даје предлог да се створи Југославија, али да новостворена држава уђе у унију са Бечом, где би Карађорђевићи сачували земљу и круну у оквиру велике Хабзбуршке уније. Овај предлог није нашао на добар одзив и брзо је склоњен са дневног реда. Ипак он говори са каквом страшћу су Британци настојали да сачувају двојну монархију, али и о превртљивости и непоузданости њихових пројекција и обећања.

У тим временима ипак преовлађује поновни предлог о стварању Велике Србије, са тим што Хардинг нарочито истиче (као и остали британски званичници) да је ситуација са Босном и Херцеговином најјаснија, те је ова српска покрајина практично у свим варијантама виђена као саставни део будуће српске државе. Иако је почетак 1918. обележио покушај поновних активности на очувању Хабзбуршке монархије, што се тиче Србије на столу су и даље слични предлози. Међутим, Лојд Џорџ у јануару даје једну неповољну изјаву, али у фебруару се већ британска политика враћа на темеље бившег шефа Форин Офиса Едварда Греја. Дакле води се идејом стварања Велике Србије, како  Британци дефинишу уједињену српску државу, са историјским српским покрајинама.

После маја 1918. г. долази до промене става британске политике. Сачувати Аустро-Угарску није било могуће, мада су одређени кругови у Британији остали на становишту очувања царевине. Међутим, јак утицај Американаца био је пресудан за стварање Југославије, али са профилисаном политиком како се поставити према новоствореној држави. Британци су прихватили стварање Југославије, али са политиком сузбијања српског фактора унутар новостворене државе. План који се спроводио у новој држави карактерисао је вршење утицаја на њене елите у циљу слабљења српског утицаја, као и јачања процеса хомогенизације код осталих народа, како би дошло до жељене равнотеже снага. У пракси је то било слабљење српског фактора, што није до данас заустављено, а што и данас представља основе Англо-Америчке политике према Балкану и Србији.

Закључак

За крај можемо констатовати да је у Британији деценијама постојала јасна свест о припадности Босне и Херцеговине, као и народа који је живео на том простору, српском историјском и етничком корпусу. Чињенице су биле познате британској политичкој и војној елити и 1878. г. када је подржавана окупација БиХ од стране Аустро-Угарске. Но, британски империјални интереси су одређивали политику у којој Босна није виђена како саставни део Србије, као што су интереси одређивали одређено попуштање и прихватање легитимних захтева Србије. И данас је Англо-Американцима јасно све око Босне и Херцеговине, али њихови интереси их гурају у балканску политику, где се игнорише тежња Срба у БиХ ка политичком субјективитету, а афирмише намера Бошњака, која иде ка унитарној држави.

Први светски рат био је период турбуленција, у којима је Британија изашла из свог вишедеценијског шаблона, у ком су потпуно игнорисани српски национални интереси. Но, после Великог рата, острвска империја се, у различитим варијантама, и даље залагала за слабљење српског фактора. Ово је довело чак до подршке комунистима током Другог светског рата и стварања авнојевске, федералне БиХ, ентитета који је после рата у бившој Југославији здушно подржан од Британије и Америке, када је заузет став да се створи унитарна држава, а да се временом Срби у Босни и Херцеговини утопе у нову „реалност”, која подразумева стварања неке нове нације. Стварајући Републику Српску, Срби су се одупрли таквом пројекту и истакли, до сада успешно, своје право на живот и постојање.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања