Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
U završnoj fazi Bregalničke bitke glavne snage bugarske 5. armije (15 pešadijskih bataljona, 11 artiljerijskih baterija i 5 konjičkih eskadrona) preduzele su 6. jula veliki obuhvatni manevar na levom krilu Dunavske divizije II poziva, u tri kolone: desnom preko Crnooka prema Kitki, srednjom preko Pobijenog kamena ka Golemom vrhu i levom preko Žeravinskih visova prema Golešu. Svrha ovoga napada bila je spasavanje 4. armije od potpunog poraza i olakšavanje njenog izvlačenja na grljanske i kalimanske položaje. Pred tim bugarskim snagama nalazilo se suviše razvučeno levo krilo Dunavske divizije II poziva, koje je ukupno imalo 10 pešadijskih četa, dva konjička eskadrona i dva mitraljeza, raspoređenih ovako: dva bataljona i jedna četa 7. puka II poziva na frontu od Žeravinskih visova do Golemog visa; Dunavski konjički divizion II poziva na liniji Žuti kamik – Crnook; tri čete 7. puka II poziva u drugoj liniji na Čupinom brdu; opšta rezerva Dunavske divizije II poziva (tri bataljona) bila je suviše pozadi, čak na Trajkovoj padini, namenjena za potpomaganje odbrane na centru i desnom krilu, koje su branili 8. i 9. puk II poziva. Golemi vis i granični položaji južno od njega koji su predstavljali najpogodniju manevarsku prostoriju na celom krivorečkom frontu bili su, dakle, posednuti slabim snagama. Pa ipak, bugarske napadne kolone nastupale su u toku 6. jula veoma oprezno. Desna kolona je napala Dunavski konjički divizion II poziva na Crnooku i tek oko 17 časova prinudila ga da se povuče – sa jednim eskadronom na Golemi vis, a sa drugim na Dukat. Centralna i leva kolona su izbile pred Žeravinske visove i Crcoriju. Sutradan (7. jula) izjutra, bugarska artiljerija je otvorila snažnu vatru na frontu od Crcorije do Goleša, podržavajući energičan napad pešadije koji je počeo u isto vreme. Oko 10:30 časova, bugarska desna kolona je zauzela Golemi vis, koji je branio samo jedan vod 7. puka II poziva, jer se eskadron Dunavskog konjičkog diviziona povukao čim je primetio približavanje bugarskih snaga od Crnooka. Pokušaj komandanta 7. puka II poziva da protivnapadom pukovske rezerve povrati izgubljeni položaj završio se neuspešno. Dočekana snažnom pešadijskom i artiljerijskom vatrom sa Golemog visa, pukovska rezerva je bila prinuđena da se povuče na Čupino brdo. U isto vreme, pod pritiskom nadmoćnijih bugarskih snaga, bataljon koji je držao Crcoriju odstupio je u neredu ka Čupinom brdu, uprkos izričitom naređenju komandanta 7. puka II poziva da se po svaku cenu drži do pristizanja pojačanja (jedan bataljon 8. puka II poziva). Time je levo krilo Dunavske divizije II poziva potisnuto sa graničnog grebena i opasno ugroženo, jer su Bugari zauzimanjem linije Golemi vis – Crcorija, stvorili povoljne uslove za razvijanje uspeha prema Čupinom brdu.
Izveštavajući komandanta 1. armije o kritičnoj situaciji na svom levom krilu, komandant Dunavske divizije II poziva general Mihailo Rašić je isticao „da će učiniti sve da ponovo ovlada Golemim visom”, i na kraju molio da Dunavska divizija I poziva preduzme napad uz Žedilovsku i Devebairsku kosu radi sprečavanja Bugara da rokiraju snage prema Golemom visu. U duhu ovoga zahteva, komandant armije je u 13 časova naredio da Dunavska divizija I poziva izvrši demonstrativni napad na liniju Boždarica – Devebair. Napad je počeo oko 14 časova sa centra divizijskog rasporeda prema Boždarici i sa levog krila ka Deverbairu. U njemu je učestvovalo šest pešadijskih bataljona i šest baterija. Međutim, nastupanje pešadije bilo je jako otežano protivnikovom artiljerijskom vatrom i teško prohodnim terenom. Mada su srpske trupe podišle glavnom bugarskom položaju na odseku Boždarica – Žedilovska kosa, napad nije dao željene rezultate, pa je nastavljen i sutradan (8. jula) izjutra. Levo krilo (dva bataljona 9. puka I poziva) prešlo je Krivu reku i otpočelo nastupanje uz strmi nagib graničnog grebena ka Devebairu, ali je ubrzo potpalo pod unakrsnu puščanu, mitraljesku i artiljerijsku vatru i prinuđeno da zalegne. Treći bataljon 9. puka II poziva, koji je nastupao na krajnjem levom krilu, izbio je na Žedilovsku kosu, gde je zadržan snažnom artiljerijskom vatrom. Pošto je svako dalje nastupanje bilo nemoguće, levo krilo se u toku noći povuklo na polazne položaje. Ni 7. puk I poziva (tri bataljona), koji je nastupao na centru, nije izvršio svoj zadatak. NJegova dva bataljona su zaustavljena na strmim padinama Boždarice, dok se treći zadržao u podnožju. Demonstrativni napad Dunavske divizije I poziva, preduzet radi olakšavanja situacije na pritešnjenom levom krilu Dunavske divizije II poziva, nije postigao svoj cilj. Stoga je komandant 1. armije prestolonaslednik Aleksandar naredio da Dunavska divizija I poziva ostane na dotadašnjim položajima i u sadejstvu sa Dunavskom divizijom II poziva spreči prodor Bugara krivorečkim pravcem do zauzimanja bugarskih štipskih položaja. Tokom 8. jula, na frontu Dunavske divizije II poziva nije bilo većih okršaja. Obe strane su vršile pregrupisavanje snaga za predstojeća dejstva. Bugari su se utvrđivali na zauzetim položajima, privlačili rezerve i povremeno dejstvovali artiljerijom. General Rašić je ojačao svoje levo krilo, grupišući na odseku s. Dubrovnica – Čupino brdo pet bataljona i jednu poljsku bateriju, pod komandom pukovnika LJubomira Jovičića; na desnom krilu (od Krive Palanke do s. Kiselice) nalazili su se tri bataljona i jedna četa, sa 16 topova, pod komandom pukovnika Dragomira Stojanovića; Na centru je ostao samo jedan bataljon i jedna poljska baterija, pod komandom potpukovnika LJube Kostića; U opštoj rezervi na Gradecu (nešto bliže levom krilu) bili su tri bataljona i jedna poljska baterija; Dunavski konjički divizion je dobio zadatak da obezbeđuje liniju Mančino korito – karaula Dukat i energično dejstvuje u desni bok bugarskih snaga koje bi od Golemog visa napadale na levo krilo Čupinog brda. Na ovom nezgodnom i za njene snage suviše širokom frontu na desnoj obali reke Dubrovnice, kome je protivnik lako mogao obuhvatiti levo krilo, Dunavska divizija II poziva imala je zadatak da organizuje upornu odbranu i obezbedi bok i pozadinu 1. armije, čije su glavne snage u sadejstvu sa 3. armijom preduzele gonjenje bugarske 4. armije prema Carevom Selu.
Devetog jula ujutru, Bugari su preduzeli energičan napad na Čupino brdo, koje je branilo samo pet bataljona sa jednim brdskim topom (7. puk i jedan bataljon 9. puka II poziva). Posle snažne artiljerijske pripreme, pukovi prve linije (Bugari su imali dva puka u prvom i dva puka u drugom ešelonu) prešli su u napad na širokom frontu, obuhvatajući Čupino brdo sa oba krila u vidu velikih klešta koja su se postepeno stezala. Leva kolona se još u toku noći spustila u potok ispred položaja 7. puka II poziva, a u svanuće počela nastupanje uz veoma strmi nagib položaja. Oko 8 časova Bugari su pokušali da izvrše obuhvat srpskog levog krila, ali je taj pokušaj osujećen žilavim otporom levokrilnog bataljona. Izveštavajući o tome komandanta divizije, komandant 7. puka II poziva je isticao da je posle toga protivnik rokirao rezerve na svoje levo krilo i da svom snagom napada njegovo desno krilo. Još pre prijema ovog izveštaja, general Rašić je uputio na Čupino brdo najpre jedan, a zatim i drugi bataljon 8. puka II poziva iz opšte rezerve, dok je treći primakao na Retke buke. Oko 10:30 časova, 1. bataljon 8. puka II poziva stigao je na Čupino brdo i pojačao desno krilo 7. puka II poziva, odnosno njegov 2. bataljon. Izgledalo je da je time odbrana ovog značajnog položaja stabilizovana. Ali, jedna jaka bugarska kolona, dolazeći od Pobijenog kamena, zaobišla je levo krilo 1. bataljona 7. puka II poziva na k. 1652 i pojavila se prema zadnjem nagibu Čupinog brda, zaokrenula ulevo svoj borbeni poredak i munjevitim napadom s leđa iznenadila i zarobila dve čete 1. bataljona 7. puka II poziva na severoistočnom nagibu Čupinog brda. Razvila se neravna borba na delimično improvizovanom frontu koji je bio prelomljen pod pravim uglom na samom temenu Čupinog brda (tt 1703). Srpske snage su činile grčevite napore da se održe na svom položaju, ali kada su Bugari oko 15 časova, izvršili silovit juriš, prvi borbeni red je naglo popustio. Nije pomoglo ni angažovanje poslednjih rezervi. Desetkovani bataljoni 7. i 8. puka II poziva napustili su oko 15:30 časova Čupino brdo, na kome su izgubili 26 oficira i 1.023 podoficira i vojnika i u neredu se povukli ka Retkim bukama, gde su ih prihvatili delovi 9. puka II poziva koji su u međuvrmenu stigli sa Kiselice i Varovišta. Umesto da odmah delom snaga pohita u pomoć Dunavskoj diviziji II poziva, koja je ulagala očajničke napore da parira protivnikov obuhvatni manevar, Dunavska divizija I poziva je i dalje nastavljala sa necelishodnom demonstracijom u pravcu Boždarice i Devebaira. Doduše, njen komandant, general Pavle Jurišić Šturm je, oko 16 časova preduzeo mere da grupiše što jače snage na svom levom krilu, kako bi efikasnije mogao pomoći Dunavsku diviziju II poziva, a nameravao je da joj uputi u pomoć dva bataljona. U tome ga je, međutim, omela komanda armije, naredivši mu da svoje trupe drži što prikupljenije i da naročitu pažnju obrati na obezbeđenje Carevog vrha na desnom divizijskom krilu.
Posle napuštanja Čupinog brda, komandant Dunavske divizije II poziva, smatrajući da nema dovoljno snaga da zaustavi napredovanje bugarskih snaga na prvom sledećem položaju, odlučio je da zadržavajućom odbranom na tri uzastopna odbrambena položaja (na Retkim bukama, Trajkovoj padini i na liniji Straža – Konjski rid) usporava nastupanje Bugara do pristizanja traženih položaja. Radi toga je na Retkim bukama ostavio tri bataljona 8. i 9. puka, na Trajkovoj padini tri i po bataljona 7. puka, sa tri baterije, dok je ostale jedinice prikupio na liniji Straža – Konjski rid. Oko 20 časova dobio je od komande 1. armije sledeću depešu: „Po pouzdanim podacima neprijatelj će svim snagama napasti noćas ili sutra krivorečkim pravcem. Sa vašom divizijom budite prikupljeniji na desnom krilu da ovaj napad možete pouzdano odbiti. Održavajte tesnu vezu sa Dunavskom divizijom I poziva.“ Bugarska ofanziva krivorečkim pravcem ozbiljno je zabrinula i srpsku Vrhovnu komandu i poremetila njene planove. Radi pariranja ovog bugarskog manevra, izdala je naređenje da se Drinska divizija I poziva koja je vozom putovala za Niš iskrca u Kumanovu i odmah uputi na Stracin; Da se Šumadijska divizija I poziva rokira na krivorečki pravac; I da Šumadijska divizija II poziva odmah uputi jedan odred sa Vlasine u pravcu Bosiljgrada u bok i pozadinu bugarske 5. armije. Istoga dana, bugarska Vrhovna komanda je, zbog pogoršanja opšte situacije, naredila komandantu 5. armije da svoju ofanzivnu grupu odmah povuče na graničnu liniju. Međutim, da bi maskirao predstojeće povlačenje, komandant bugarske 4. divizije general Bojadžijev naredio je svom 45. puku da, uz podršku nekoliko baterija, napadne srpske položaje na Retkim bukama. Napad je preduzet 10. jula oko 13:30 časova, u dve kolone: glavnom pravcem Čupino brdo – Retke buke, a pomoćnom sa Goleša prema levom krilu srpskog položaja na Retkim bukama. Posle snažne artiljerijske pripreme koju srpske baterije nisu mogle da pariraju, pešadija je u gustim streljačkim strojevima energično krenula napred. Mada tučeni jakom artiljerijskom i mitraljeskom vatrom, Bugari su se, koristeći pokrivenost zemljišta, primakli srpskim rovovima na blisko odstojanje i obasuli ih pešadijskom i šrapnelskom artiljerijskom vatrom. Naročito snažan pritisak vršili su na centar i desno krilo srpskog položaja. Ali, u kritičnom trenutku pristigao je jedan bataljon 7. puka II poziva sa Trajkove padine i energičnim protivnapadom zbacio Bugare sa planinskog grebena i zarobio 30 vojnika i jedan mitraljez. Tada su Bugari pojačali pritisak na srpsko levo krilo, koje je oko 18 časova zapalo u ozbiljnu krizu. Na nekim mestima bugarski streljački stroj se primakao srpskim rovovima na 30 – 50 metara. Napad je, međutim, odbijen uvođenjem u borbu i drugog bataljona 7. puka iz divizijske rezerve.
Činilo se da je napad obe neprijateljeve kolone definitivno odbijen uz velike gubitke. Ali upravo u tom trenutku Bugari su preduzeli obuhvatni napad na srpsko desno krilo, koje je počelo da odstupa povlačeći za sobom i trupe sa centra i levog krila. U 19:30 časova, Srbi su izgubili Retke buke. Bugari su u gustim masama izbili na greben, gde su obasuti koncentričnom vatrom srpskih baterija sa Beline i Gradeca. To je omogućilo komandantima 7. i 9. puka da prikupe svoje jedinice na sedlu između Gradeca i Retkih buka i pripreme se za protivnapad. Iako je situacija izgledala veoma kritična, preduzimljivi komandant 1. bataljona 7. puka II poziva potpukovnik Todor Pavlović izvršio je noćni protivnapad na Retke buke i u prvom naletu ih zauzeo. Bugarski 45. puk se povukao na Goleš, ostavljajući na grebenu i padinama Retkih buka oko 400 poginulih vojnika, dva zaplenjena srpska mitraljeza i poljski top kapetana Zavišića. I srpski gubici u borbi na Retkim bukama bili su veliki: izbačeno je iz stroja 13 oficira i 597 podoficira i vojnika. Veliki obuhvatni manevar bugarske 5. armije, koji je ozbiljno zabrinuo srpsko komandovanje završen je, dakle, bez značajnih rezultata. NJene trupe su iskoristile noć 10/11. jula i povukle se na Goleš i Žeravinske visove. Istoga dana na krivorečki front stigla je, posle zamornog marša, Šumadijska divizija I poziva i sutradan, 12. jula, posela liniju Kiselica – Garvanica. Dunavska divizija II poziva zauzela je svoje stare položaje od Kiselice do Čupinog brda, dok je Dunavska divizija I poziva i dalje ostala na ranijim položajima. Pošto nijedna strana nije imala značajnijih operativno-taktičkih preimućstava, na krivorečkom frontu je došlo do „rovovske vojne“, koja je trajala sve do kraja rata.
LITERATURA
Jagodić, Miloš (2010). Uređenje oslobođenih oblasti Srbije 1912—1914: Pravni okvir. Beograd: Istorijski institut.
Jagodić, Miloš (2013). Novi krajevi Srbije (1912–1915). Beograd: Filozofski fakultet.
Jagodić, Miloš (2015). Procena demografskih gubitaka Srba u periodu 1910–1921. Srpske studije (6): 11—65. Arhivirano iz originala na datum 26. 08. 2018. Pristupljeno 31. 07. 2017.
Mitrović, Jeremija D., ur. (1971). Dobrovoljci u ratovima 1912–1918: Doživljaji i sećanja. 1. Beograd: Udruženje dobrovoljaca 1912–1918.
Puzović, Predrag (2013). Uloga sveštenstva u Balkanskim ratovima. Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 72 (1): 93—111.
Skoko, Savo (1968). Drugi balkanski rat 1913, Uzroci i pripreme rata, Vojnoistorijski institut u Beogradu.
Ostavi komentar