Autor: Stevan Stojkov
U zimu, kad mu vreme nije, dok je sneg još uvek prekrivao gole grane, srpski narod se digao na ustanak protiv beogradskih dahija. NJihov zulum se više nije mogao trpeti. Seča knezova i viđenijih ljudi predstavljao je jasan signal srpskom narodu i njegovim vođama da im nema drugog spasa do oružane pobune.
Iznenadna pobuna protiv dahija, bez pravog plana i dogovora, kako se u prvim danima ustanka činilo, isprovocirana bezobzirnom samovlašću i terorom koji su nad narodom sprovodile dahije, teritorijalno je bila ograničena na Beogradski pašaluk. Proklamovani cilj pobune je bio povratak na stanje pod Hadži Mustafa-pašom.
Budući da su dahije bile omražene i među turskim delom stanovništva Beogradskog pašaluka i da su vođe ustanka tvrdile da se bore samo protiv njih i janičara, smatrajući ih carskim odmetnicima, Porta nije imala razloga da Srbe proglasi za pobunjenike. Ona ih je i dalje smatrala vernim podanicima koji su ustali i bore se protiv nasilja nekolicine beogradskih vlastodržaca.
Budno prateći tok ustanka, Porta je bila veoma zainteresovana da se on što pre okonča, kako bi se što pre uspostavio mir u Beogradskom pašaluku. Kako se podvlačilo u Carigradu, Porta ima obavezu da štiti sve svoje podanike od nasilja beogradskih vlastodržaca, ali ne može ni da dahije preda na milost i nemilost ustanicima, što je bio jedan od njihovih glavnih zahteva.
Omasovljenje srpskog ustanka u prvim godinama borbe protiv dahija i značajne pobede koje su ustanici ostvarili na važnim strateškim tačkama u Beogradskom pašaluku, ohrabrili su ustanike i njihove starešine da počnu da sve otvorenije ističu koji su stvarni ciljevi njihove borbe.
Umesto sukoba sa dahijama, kao jedinog razloga za pobunu, ustanici sve jasnije ispoljavaju težnje za stvaranjem sopstvene države ili bar sticanjem pune autonomije u okviru Turskog carstva. Ovakve težnje za nezavisnošću ustanike dovode u direktan sukob sa Portom. Prva bitka u kojoj su se nakon monogo godina sukobili Srbi sa regularnom sultanovom vojskom bila je bitka na Ivankovcu. Pre opisa ove važne bitke za našu istoriju, ukratko ćemo navesti nekoliko značajnih događaja koji su joj predhodili.
Reforme i janičari
Iskrena želja sultana Selima III, koji je na presto došao 1791. godine, bila je da reformama turske uprave i celokupnog sistema podigne carstvo na evropski nivo. Među prvim preduzetim merama koja je trebalo da dovede do željenog cilja bila je zabrana janičarima da žive u Srbije, odnosno u Beogradskom pašaluku.
Vojska koja je nekada bila uzdanica carstva se iskvarila. Ratničko oduševljenje je zamenila uživanjem u vlasti. Janičari su razvili sistem vlasti koji je počivao na podvalama i neodgovornosti i kao takav predstavljao leglo korupcije, a u isti mah i nereda i bunta potlačenog naroda. Sultan je pravilno zaključio da se mir na granici carstva ne može obezbediti ako se janičarima dozvoli da ostanu u Srbiji i nastave da sprovode svoju samovolju.
Međutim, ova zabrana u turskom svetu nije naišla na razumevanje. Štaviše, naišla je na otvorene proteste i na organizovani otpor. Da bi povratio mir u Srbiji poslat je Bećir–paša. Upravo za vreme ovih borbi, kod obe strane, javlja se ideja da u borbu treba uvesti i Srbe.
Stanovište Srba je da se red jedino mogao uspostaviti ako se između naroda i vlasti isključe neželjeni protivnici, tj. ako se narodu da neka vrsta samouprave, te nije teško zaključiti na čiju su stranu stali.
Uz davanje određenih garancija da će uspeti da stanje u Srbiji popravi, Hadži Mustafa–paša postaje beogradski vezir 1793. godine. Nezadovoljni njegovim postavljanjem za vezira beogradskog, janičari su odmah pokušali prepad, ali su bili osujećeni. U toj borbi protiv njih prvi put je bila upotrebljena srpska narodna vojska. Istini za volju, bez nje pobeda nad janičarima ne bi ni bila ostvarena.
Želeći da nagradi srpsko držanje u borbi protiv janičara, a i isti mah i da pokaže da će prema njima voditi drugačiju politiku, Porta je donela nekoliko odredbi koje su predstavljale osnovu jedne dosta uske, ali ipak stvarne lokalne autonomije. Povlastice date Srbima ovim odredbama ozvaničene su fermanima s početka 1794. godine.
Kako navodi istoričar Vladimir Ćorović, Srbi su u to vreme uživali najviše povlastice koje su Turci dali nekom od naroda koji su naseljavali Arhipelaška ostrva. Između ostalog, imali su svoju narodnu vojsku, koja je bila naoružana i imala jednu vrstu vojne organizacije na čijem čelu je bio Stanko Harambašić.
Nažalost, ovakvo stanje u Srbiji nije dugo potrajalo. Dobronamerni planovi Selima III osujetili su unutrašnji otpori reformama i spoljni faktor – francuska politika. Razgranata francuska aktivnost i agitacija protiv Turske rezultirale su turskom objavom rata Francuskoj.
Svesna da istovremeno ne može da vodi rat i protiv unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, Porta je proglasila milost svim odmetnicima koje se pokore sultanu. Na isteku 1798. godine oprost su dobili i janičari. NJima je čak bilo izričito dozvoljeno da se vrate u Srbiju.
Povratak janičara i seča knezova
Povratak janičara u Srbiju značio je ujedno i povratak zuluma. Željni osvete i poprilično osiromašeni, požurili su da se što pre dokopaju svojih starih poseda i da im pridodaju nove. Za srpski narod počinje vreme novog zla. Nastaje režim stravičnog terora janičara predvođenih četvoricom dahija: Mula–Jusufom, Aganlijom, Kučuk–Alijom i Fočić Mehmed–agom.
Iako u početku obazrivi, dahije veoma brzo pokazuju svoje pravo lice. Srbima se prvo ukidaju povlastice, a zatim počinju represalije nad nedužnim stanovništvom. Dahije ljudima sude i presuđuju po svojoj volji, otimaju imovinu, konje i oružje. Pored novih nameta i globa koje izmišljaju, srpski narod posebno pogađaju nasrtaji „i na čast i obraz njihovih žena i kćeri“. Bahato ponašanje dahija prate mučenja i ubijanja nedužnih ljudi, kao i spaljivanja čitavih sela.
Budući da je Porta bila nesposobna da obuzda i kazni dahije, bilo je sasvim predvidljivo da će se u ovakvim uslovima kod potčinjenog naroda pojaviti otpor. Počinju pripreme za srpski ustanak.
Od svojih uhoda, dahije dobijaju obaveštenje da se u narodu nešto „kuva“, ali ne preduzimaju nikakve akcije, jer nisu u potpunosti bili svesni kakvih je razmera otpor, niti su znali ko sve u njemu učestvuje. Spletom srećnih okolnosti, u njihove ruke dolazi pismo koje je knez Aleksa Nenadović poslao austrijskom majoru Miteseru koji se nalazio u Zemunu. U pismu je, između ostalog, bilo napisano: „Zato vas molimo pripremite nam džebane i oficire, a vojske dosta imamo, pa nam pomognite da dahije odavde oteramo“.
Ovo pismo je dahijama otvorilo oči. Oni su hitro krenuli u akciju. Cilj te akcije je bio istrebljenje svih istaknutih ljudi koji bi mogli povesti narod u borbu. Dahije su u januaru 1804. godine krenule u veće srpske varoši kako bi posekle ugledne srpske knezove, sveštenike, trgovce i sve one koji su se istakli u borbi protiv janičara. U valjevskoj i šabačkoj nahiji dahije su na prevaru uhvatili i ubili kneza Aleksu Nenadovića i Iliju Birčanina, zatim Stojana Mihailovića, igumana Hadži–Ruvima i mnoge druge. Ova surova akcija u narodu je ostala upamćena kao seča knezova.
Početak ustanka
Računica dahija je bila pogrešna. NJihov plan da sečom knezova zastraše narod dao je upravo suprotan rezultat – razdražio je Srbe. Odgovor srskog naroda na seču knezova je bio brz i oštar. Dogodilo se ono što su dahije najmanje očekivale.
Oko 300 viđenijih Srba uglavnom iz Šumadije, koji su izbegli smrt, okupili su se u Orašcu, na mestu zvanom Marićevića jaruga, na Sretenje 15. februara 1804. godine i doneli odluku da se podigne ustanak. Da stane na čelo pobunjenog naroda i povede ga u borbu protiv zloglasnih janičara i dahija beše izabran Đorđe Petrović – Karađorđe. Prvi srpski ustanak je otpočeo.
Osim samog podizanja ustanka, dahije je zbunio i neočekivani uspeh ustanika. Vođeni prirodnim nagonom za samoodržanjem, nakon samo dva i po meseca od skupa u Orašcu, ustanici čvrsto drže Beograd pod opsadom. Držanjem Beograda pod opsadom, ustanici su bili uvereni da će ostvariti dvostruku korist: oslabiće odbrambene sposobnosti dahija, a istovremeno će podići svoj vojni i politički ugled, jer je Beogradska tvrđva predstavljala jedan od najvećih strateških objekata u ovom delu Evrope.
Stanje u opkoljenom Beogradu veoma brzo je postalo neizdrživo. Nedostatak hrane, ogreva i drugih potrepština brzo se osetio. U Beogradu, pored dahija i janičara, živeli su i Turci koji su ostali verni sultanu. Upravo na njih dahije vrše pritisak da se obrate austrijskom generalu Genejnu i zatraže pomoć.
Austrijski general se odazvao turskim molbama i prihvatio je da posreduje kod ustanika kako bi se sklopio mir. Vođa srpskog ustanka, Karađorđe, dobija poziv da dođe u Zemun da se dogovori o uslovima za prestanak neprijateljstava.
Skupština u Ostružnici
Svestan da pregovori u Zemunu mogu imati krupne političke posledice, Karađorđe poziva sve ustaničke vođe da se okupe u Ostružnici, nadomak Beograda, kako bi se dogovorili o stavovima koje treba na pregovorima zastupati. Najviđenije ustaničke starešine se odazivaju na voždov poziv i ovaj sastanak, koji je trajao od 24. aprila do 3. maja, predstavlja prvu skupštinu u Karađorđevoj Srbiji.
Skupština u Ostružnici je, kako je to posebno naglasio istoričar Milenko Vukićević, imala veliki značaj u razvijanju ustanka pošto je to bio „prvi sastanak sviju nahijskih i ustaničkih starešina beogradskog pašaluka“. Na ovom sastanku ustaničke vođe su dogovorile oko devet uslova koje bi turska strana trebalo da ispuni ako želi da sklopi mir sa Srbima. Ultimativni uslov koji su postavili ustanici odnosio se na dahije i glasio je: „Srpski ustanici neće se primiriti dok se ne uklone sa ovog sveta četiri dahije.“
Pregovori vođeni u Zemunu od početka su bili neiskreni. Na dan njihovog otpočinjanja, dahije su izvršile napad na ustanike. Takođe, turska strana je odbila skoro sve srpske predloge, te su pregovori završeni „diplomatskim fijaskom“. Međutim, za ustanike ovi pregovori su predstavljali određeni uspeh. Međunarodna javnost, pred kojoj su se ustanici prvi put pojavili, imala je priliku da sazna koji su srpski zahtevi i da se uveri da Prvi srpski ustanak nije samo lokalna pobuna koja se može lako ugasiti.
Likvidacija dahija
Pregovori u Zemunu su propali, te su ustanici nastavili sa opsadom Beograda. Iako su ustanici bili brojniji nisu izazivali dahije na presudnu bitku. Ograničili su se na iznurivanje i onemogućavanje neprijatelja da se probije u unutrašnjost pašaluka. Razlog zbog čega su tako postupali je što je Beograd bio carski grad i prestonica provincije, te još uvek nisu hteli da izazivaju zvanične sultanove snage.
Porta je želela da se pobuna što pre okonča, ali je već počela da sumnja u proklomovani cilj ustanika, pa u mirovnu misiju ponovo šalje Bećir–pašu. On stupa u pregovore sa Karađorđem. U njima, iako se u početku protivio tome, Bećir–paša suočen sa pretećim zahtevima ustanika biva prinuđen da izda buruntiju lokalnom turskom komadantu u kojoj mu zapoveda da preda ustanicima četiri beogradske dahije koje su se u međuvremenu sklonile na ostrvo Ada Kale kod Kladova.
U noći između 5. i 6. avgusta četa Milenka Stojkovića, kome je bio poveren zadatak likvidacije dahija, opkoljavaju kuću u kojoj se one kriju i nakon žestokog otpora izvršava naređenje. Odsečene dahijske glave bivaju odrane i isprane i tom prilikom Aganlijina glava pada u reku koja je odnosi. Ostale dahijske glave, napunjene vunom, šalju se prvo u Beograd, a zatim bivaju poslate sultanu u Carigrad da se svi uvere da su se Srbi oslobodili četvorice beogradskih tirana.
Ustanak se nastavlja
Likvidacijom dahija ustanak se nije okončao. Turci su mislili da će pogibijom dahija ustanici biti u dovoljnoj meri zadovoljeni i da bi trebalo da se raziđu svako svojoj kući. Srbi su mislili drugačije.
Iako su na samom početku Karađorđe i druge ustaničke starešine isticale da ustanak ima isključivo antidahijski karakter, došlo je vreme da se karte u potpunosti otvore. Srbi nisu više želeli da ostanu pod Turcima.
S druge strane, sultan i Porta su hteli da se stvari vrate na pređašnje stanje. Srbima se jamči da ih niko ne sme ni vređati ni izazivati i da će krivci za to biti strogo kažnjeni, ali potpuni sporazum o prestanku ustanka se ne postiže. Nadolazeća zima je jedan od razloga zbog kojeg ustanici ipak nisu želeli da prekinu sve veze sa Turcima. Sve do leta 1805. godine revolucionarni plamen, koji je ustanak zapalio, je utihnuo, ali se nije ugasio.
Odmetnici
Ustanici se pripremaju za nove borbe. Ovladali su celim Beogradskim pašalukom i mada su drugačije mislili i činili, nisu se još javno suprotstavljali sultanu. Međutim, dovoljno pripljemeni da se Porti odlučno suprotstave, ustanici sve jasnije ispoljavaju težnje za stvaranjem sopstvene države ili makar sticanje pune autonomije u okviru Turskog carstva.
Ovakve težnje srpskih ustanika u Carigradu nisu dočekane sa simpatijama. NJihove želje za stvaranjem srpske države na strateški veoma značajnom delu evropske Turske, Porta nije mogla nikako da prihvati. Uvidevši da tvrdnje ustaničkih vođa o cilju pobune nisu iskrene i da je njihova borba dobila novi karakter, Porta odustaje od politike izmirenja sa Srbima i ustanike počinje smatrati odmetnicima.
Porta je krenula u preduzimanje odlučnih mera kako bi se srpski ustanak u Beogradskom pašaluku ugušio. Prva mera u tom cilju je slanje zahteva Hafis–paši, iz Carigrada u Niš, da prikupi veće vojne snage, krene u Beogradski pašaluk i u korenu saseče pobunu.
Hafis–paša je bio sposoban i ambiciozan komadant. Nakon što je sultan potpisao ukaz o njegovom postavljenju za upravnika Beograda u rangu vezira, samouvereno se hvalio da u Beograd kreće u kaznenu ekspediciju protiv Srba. Čak je obećavao da će za taoce uzeti čitave porodice najviđenijih ustaničkih starešina. Da bi se ustoličio na taj visoki položaj i ostvario svoj naum, morao je prvo da se sa vojskom probije iz Niša do Beograda. To nije bilo nimalo lako niti jednostavno. Na tom putu su mu se preprečile jake srpske snage, koje su ga spremno čekale.
Pripreme za boj
Pre nego što se upustio u sukob sa ustanicima, Hafis–paša je imao detaljno razrađen plan za uspostavljanje mira u Beogradskom pašaluku. NJegov plan se sastojao iz dva dela. Jedan deo plana je bio vojnog, a drugi političkog karaktera. Nada Hafis–paše da će moći da pridobije i nagovori ustanike, obećavajući im miran i siguran život, da uklone i likvidiraju svoje starešine predstavljala je politički karakter plana. Taj deo plana Hafis–paša je pokušao da ostvari u prvoj fazi svog pohoda na Beograd.
Za to vreme, saznavši da se Hafis–paša sa velikom vojskom sprema na Srbiju, ustanici zadaju udarac prvi. Naime, oni do 31. jula oslobađaju Karanovac (današnje Kraljevo) i Užice i tako proteruju Turke iz svih sela i gradova Beogradskog pašaluka, osim Beograda, Šapca i Sokola.
Krajem jula, Hafis–paša je krenuo iz Niša sa svojom dobro naoružanom vojskom i uputio se prema Moravi. Snage Hafis–paše su brojale približno 15 000 vojnika. Da bi izbili na Beograd, oni se okupljaju na Vezirovom brdu kod Ćuprije. Bilo je očekivano da Turci napadnu iz ovog pravca, te su se ustanici prikupili u dve grupe kako bi spremno dočekali snage Hafis–paše.
Prvu grupu ustanika, kojih je bilo između 4 000 – 5 000, predvodio je Karađorđe. Vožd se sa svojom grupom nalazio na brdu Gilj kod Jagodine, na levoj obali Velike Morave. Sa ovog položaja Karađorđe je bio u mogućnosti da brani glavni pravac turskog nastupanja: Ćuprija – Jagodina – Batočina – Grocka – Beograd.
Milenko Stojković sa Petrom Dobrnjcem predvodio je drugu, manju grupu ustanika. NJih je bilo oko 2 000 i oni su bili raspoređeni na Ivankovcu kod Ćuprije kako bi branili pravac turskog nastupanja desnom obalom Velike Morave: Ćuprija – Ivankovac – Požarevac – Grocka – Beograd.
Ovakav raspored ustaničkih snaga otkriva njihov naum da navuku neprijatelja na prostor od Gilja do Ivankovca kako bi se našao između dve vatre: Karađorđa i Milenka Stojkovića.
Prvobitni plan Hafis–paše je bio da pređe Moravu i carigradski drumom se uputi ka Beogradu. Međutim, ovaj pravac nastupanja je bio veoma opasan, jer je vodio kroz Šumadiju koja je bila snažno obuhvaćena ustankom. Došavši do Morave, paša je video da je reka nadošla. Uz to, saznao je i da ga sa druge strane čeka Karađorđe sa svojim ustanicima, te je promenio plan. Hafis–paša se odlučio da napadne preko Ivankovca i okrenuo je svoju vojsku prema Milenku Stojkoviću.
Više nema razgovora
U skladu sa svojim planom, kako bi izbegao bitku i zaobilaznim putem stigao do Beograda, Hafis–paša je poslao pregovorače kod Milenka Stojkovića. Namera mu je bila, na prvom mestu, da potkupi srpskog vođu.
Pašin čovek od poverenja, Smail–aga, je preneo zahtev vođi srpskih ustanika da bez borbe propusti turske snage kroz ustaničke položaje. Kao protiv uslugu, Hafis–paša je obećao Milenku Stojkoviću da će ga svojim ukazom postaviti za vrhovnog srpskog kneza čim se on ustoliči na novi položaj u Beogradu. Odgovor Milenkov je bio jasan: „Što mi se beretom kneštvo obećava, znajte, da ja više volim nad ovim krajem biti srpski komadant, nego knez nad celim pašalukom.“
Pošto potkupljivanje nije dalo rezultata, usledile su pretnje. Vođi ustanika se pretilo veličinom vojske koju je paša poveo, kao i njenom rešenošću da po svaku cenu nastavi svoje nastupanje prema Beogradu. Odgovor koji je na ove pretnje dao Milenko Stojković je označio i kraj pregovora. On je glasio: „Pretnjama me ne uplaši! Udri svom silom! Rđa bio ako ti se uklonio!“
Front
Znajući da se sva turska vojska okrenula ka njemu, Milenko Stojković je neposredno pred bitku, za veoma kratko vreme, podigao čitav sistem zemljanih utvrđenja. Topografski pogodan položaj za odbranu na Ivankovcu ustanici su dodatno utvrdili podizanjem tri šanca sa palisadama i brkljačima, a na padinama zapadno od šančeva sa dva reduta.
Veliki šanac srpskih ustanika se nalazio na zapadnoj ivici današnjeg Ivankovca. Na nekih 50–60 koraka od njega se nalazio drugi, manji, šanac. Zapadno od drugog šanca, na pedesetak koraka, bio je treći šanac u kojem su se nalazile srpske rezervne snage koje je predvodio Stevan Sinđelić.
Šančevi su bili opasani rovovima, širine i dubine približno pola metra, a ispred rovova su se nalazile palisade, sa šiljcima pobodenim nagore. Reduti su bili kvadratnog oblika. Veći sa stranicama dugim 25 i manji sa 15 koraka dužine. Kod oba reduta, u prednjem delu se nalazio grudobran.
U sklopu poslednjih priprema pred bitku, na frontu širokom 15 km, ustanici raspoređuju svoje snage. Srpsku vojsku su sačinjavali odredi Milenka Stojkovića, Petra Dobrnjca i Stojana Kozara. Navedene tri grupacije predstavljale su osnovu srpskih položaja na desnoj obali Velike Morave.
Boj je počeo
Boj na Ivankovcu otpočeo je 18. avgusta 1805. godine. Vodio se na područiju tri brda: Ludo polje na Mućavskom brdu, Kraljevo brdo i Vezirovo brdo između kojih se nalazila dolina sa Ivankovačkom rekom. Manji šanac i dva reduta ustanici su bili podigli na padinama Ludog polja na Mućavskom brdu, dok se veliki šanac nalazio u dolini Ivankovačke reke ispod Ludog polja i Mućavskog brda. Turske snage su bile koncentrisane na Kraljevom i Vezirovom brdu.
U jutarnjim časovima, 18. avgusta, vojska Hafis–paše je napala ustanike. Napad je trajao čitav dan. Glavnina turskih snaga je zaposela položaje na Vezirovom brdu i napadala je sa čela. Istovremeno sa njenim pokretom, dve turske kolone su zaobišle Ivankovac, sa istoka i zapada, i zaposele Supsku i Senje, ali nisu uspele da ustanicima nanesu veće gubitke.
Računica kojom se vodio Hafis–paša je bila da će udarom sa Vezirovog brda, Supske i Senja, ako ništa više, bar uspeti da potisne ustanike kako bi svojoj vojsci otvorio put do Beograda.
Žestok otpor ustanika
Sutradan, 19. avgusta, u osvit zore Turci kreću u nov napad na srpske položaje. U napad je prva krenula konjica. NJoj u susret, iz šanca je krenulo šest srpskih konjanika. Iz turske konjice se izdvaja deo koji prihvata megdan sa srpskim konjanicima. Megdan je trajao dok turski konjanici nisu došli u domet srpskih pušaka. Tada srpski pešaci izlaze iz šanca, opaljuju plotun i vraćaju se na svoj položaj.
Turske snage su snažno napadale. Dok je jedna kolona neprijatelja napadala šanac, druga je pokušavala da se do njega probije preko reduta, ali se odmah, pri prvom kontaktu videlo da su ustanici spremni da pruže žestok otpor. U krvavom boju padali su jedni za drugim, i Srbi i Turci. I pored herojskog držanja, srpski ustanici nisu mogli dugo da brane prednji redut. Posle kraće borbe sa daleko brojnijim neprijateljem, posada prednjeg reduta je bila primorana da se povuče u zadnji.
Silnim napadima turske konjice na redute i veliki šanac, pridružuje se turska pešadija koja napada mali šanac. Takođe, turski pešaci se priključuju i napadima konjice sa Vezirovog brda koja juriša na veliki šanac kako bi zajedničkim snagama suzbili najveće uporište srpskih ustanika. Velike borbe se vode na celom bojnom polju.
Tek predveče, turske snage uspevaju da osvoje manji šanac i to kad se posada šanca povukla u veći šanac. Pošto su ustanici napustili prvi redut, Turci su napali drugi. NJegovom odbranom je komandovao istaknuti junak Kara–Steva iz Prova. Nakon ogorčene borbe i pada malog šanca, srpska posada je morala da napusti i ovaj redut. Turska vojska sve napade usmerava na veliki šanac.
Tada do izražaja dolazi pravilan odabir mesta za podizanje velikog šanca. Naime, padine Ludog brda, koje se uzdizalo severo-zapadno od šanca, onemogućavale su turskoj konjici da iskoristi pun potencijal. Takođe, sa istočne strane, napade je onemogućavalo korito Ivankovačke reke, a gust šljivar je onemogućavao konjicu da napadne sa juga. Turci su u toku drugog dana boja izvršili 20 napada na ustaničke položaje, ali su svi bili odbijeni.
U napadima na srpske položaje, turske snage su pretrpele velike gubitke. Pojava srpskih snaga na Ludom brdu učinila je levi turski bok veoma ranjivim. Pod okriljem noći, oni napuštaju Ivankovac i beže ka Paraćinu, čime su borbe završene.
Dolazak vožda
Napuštanje bojnog polja od strane turske vojske ubrzala je i vest da je ustanicima u pomoć krenuo Karađorđe sa velikom vojskom. Kako navodi Vuk Karadžić u „Građi za srpsku istoriju“ ovu vest su Turci čuli od uhoda: „Eto Kara-Đorđija na Moravu sa deset iljada vojske!“ Čuvši je, oni su pomislili: „Šta ćemo sad? Kad evo ovije nema šaka ljudi, pa se ne dadu, i tolike junake pogubismo oko nji, a kamo li sad, kad stigne Kara-Đorđije s tolikom vojskom! Nego beži!“
I stvarno, čuvši pucnjavu sa desne obale Velike Morave, Karađorđe se uputio sa svojom vojskom ka Ivankovcu. Stigavši na poprište boja, video je da su ustanici odneli pobedu, te se pridružio Milenku Stojkoviću na položajima iznad Paraćina.
Turske snage su 20. avgusta izvršile još tri napada na srpske ustanike, ali su oni uspešno bili odbijeni. Pretrpevši ove poraze, Hafis–paša je bio primoran da povuče svoju vojsku čak prema Nišu. Obećanje dato srpskim ustanicima po otpočinjanju boja da će njegova vojska za tri dana piti vode na Dunavu nije ispunio, ali im je ostavio bogat ratni plen.
Tako se okončala bitka na Ivankovcu. Karađorđe nije dopustio srpskoj vojsci da prelazi granicu Beogradskog pašaluka, pa je Paraćin ostao pošteđen.
*
Boj na Ivankovcu je prva velika bitka srpskog ustanka. U njoj su se Srbi nakon dužeg vremenskog perioda sukobili sa regularnom turskom vojskom i naneli joj poraz. Boj na Ivankovcu označio je prelomni trenutak u čitavom razdoblju Prvog srpskog ustanka. Ova bitka je sasvim izmenila dotadašnji karakter srpskog ustanka. Kako navodi istoričar Milenko Vukićević: „Iz prostog ustanka protiv dahija… izbije na vidik borba… za oslobođenje od Turaka i težnje za stvaranjem srpske države“. Posle nje, više se nije moglo natrag.
Pokazavši bezmernu hrabrost i patriotizam, srpski ustanici su ostvarili veličanstvenu pobedu koja im je ojačala samopouzdanje i uverila ih da imaju dovoljno snage da se odmere i sa moćnim Turskim carstvom. Pobeda srpskih ustanika imala je veliki moralni odjek u celom pašaluku. Ona je doprinela da se ustanak širi i napreduje, ustanička država razvije. Zbog toga se pobeda u boju na Ivankovcu smatra najznačajnijom i najvećom pobedom ustanika u čitavom razdoblju Prvog srpskog ustanka.
Literatura i izvori:
Ćorović, Vladimir: Istorija Srba, Beograd: Leo commerce, 2010
Jovanović Nebojša, Ilijin Dušan, Hamović Dragan: Ustanička čitanka (1804 – 1815), za učenike i nastavnike osnovnih i srednjih škola, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004
Bogunović, Nebojša: Pod zastavom Karađorđa: događaji i ličnosti iz Prvog srpskog ustanka, Niš: Zograf, 2003
LJušić, Radoš: Vožd Karađorđe, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005
Ostavi komentar