Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Простор Блиског Истока, познатог и као Плодни полумесец, односно Левант јесте један од најзначајнијих цивилизацијских и историјских простора читаве планете. Три велике монотеистичке религије управо су настале на том простору. Јудаизам, који је од њих најстарији, има своје исходиште и настанак баш на територији Блиског Истока. Хришћанство је, као што је добро познато, управо и рођено на том подручју, јер је одатле и сам Исус Христос, за хришћане Божји Син и Спаситељ света, а свакако и оснивач целокупне религије и цивилизације. На концу, Блиски Исток је био и први простор на коме се проширио и ислам, као најмлађа монотеистичка религија, и цивилизација која је уз хришћанску, кинеску и индијску обликовала цео данашњи савремени свет.
Осим овог огромног цивилизацијског значаја, овај је простор и од геополитичке и геостратешке важности. Баш су ту древни Феничани створили писмо, како би лакше водили рачунске књиге. Дакле, економски и географски потенцијал Блиског Истока је огроман. Он се ослања на Медитеран, односно Средоземље. Од античких времена баш је Медитеран та централна позорница где су се укрштали интереси империја и цивилизација, од древне Грчке, Персије, Римског царства, Византије, Франачке, западноевропских феудалних монархија, муслиманског калифата, Османског царства и модерних колонијалних сила Западне Европе, првенствено Шпаније, Португала, Енглеске (Велике Британије), Француске, па све до савремених великих држава попут Сједињених Америчких Држава или Кине.
Због свега овога, заиста, Блиски Исток и јесте толико значајан. Његови природни ресурси и геостратешки положај представљају значајну базу за сваку велику или регионалну силу која баш ту настоји да задовољи или испослује неке своје интересе. Управо из свих тих разлога и желимо да дамо једну свеобухватну анализу најзначајнијих чинилаца на том подручју, јер је то, чини нам се, једини пут да се схвати колико је ово комплексно питање и проблематично подручје.
Муслиманске земље овог простора јесу вероватно прве које падну на ум свакоме када се помене овај регион. Сирија, Јордан, Египат, Палестина, Либан и дакако Турска као заинтересована страна су први ешалон тих земаља, које одмах прати и Иран, који је блиско и тесно повезан са територијом Плодног полумесеца.
Ове државе су изузетно старе и имају богату историју, али су као модерне нације настале тек веома скоро, и постоје неколико деценија. То се односи на Јордан, Саудијску Арабију, али и Египат и Сирију. Ове две потоње су посебно занимљиве јер обе у свом називу имају придев арапска, а у ствари ни Египћани ни Сиријци нису по свом пореклу Арапи. Оно што је ујединило народе разнородног порекла јесу арапски језик и исламска вера. Од седмог столећа подручја ових данашњих земаља захваћена су великим таласом исламизације који је одлучујуће утицао на формирање идентитета ових народа.
Но, њихова такође разнородна хришћанска популација опстајала је и опстаје вековима, понекад у немогућим или јако тешким условима. И то су све чиниоци који много утичу на међусобне односе ових земаља, али и на поглед великих сила спрам њих. Оно што је рецимо посебно интересантно јесте да је Јордан, односно Хашемитска Краљевина Јордан како се зове званично у ствари веома млада земља, која је уставна монархија базирана на уставу проглашеном 8. јануара 1952. године, а која као најпре Трансјорданија у суштини постоји од 1952. године. Саудијска Арабија, чији су интереси на овом тлу огромни је још специфичнији случај. Она је постојала у два наврата током 18. и 19. века, али је бивала уништена од Египта и Османског царства. Модерну Саудијску Арабију основао је Абдулазиз ибн Абдул-Рахман, а на Западу познат као Ибн Сауд, који је 1902. године започео процес уједињења територија данашње Краљевине Саудијске Арабије.
Но, модерна и савремена прошлост Блиског истока не може да се замисли без колонијалног утицаја, посебно Уједињеног Краљевства које је искористило слабљење османске власти на том простору да се наметне као водећа сила, посебно након Првог светског рата и у међуратном добу. Баш због тога, чак и земље велике и пребогате историје и културе, попут Сирије, су тек у модерно и савремено доба добиле своју независност и тиме почеле да стварају савремене нације, што је нужно доводило у колизију све ове муслиманске народе и државе. Исто тако, утицај великих сила и бивших колонизатора на ове државе неретко је имао и има до данас огроман значај у овој комплексној геополитичкој шаховској табли у једном од најосетљивијих делова читавог света. Примера ради, Јордан је велики савезник Сједињених Америчких Држава, док је Сирија у време режима Башара ал-Асада, и уопште династије Асада, важила за једног од најогорченијих противника идеје унилатералног света и саме САД.
Израел, односно јеврејска држава је, пак, случај за себе. Јевреји су на овом тлу присутни буквално миленијумима, колико може да се прати њихова писана историја, садржана како у Старом завету, тако и другим изворима. Њихово присуство се може пратити у континуитету, иако су државу, односно рану државну творевину, изгубили заиста давно у прошлости. Савремени Израел плод је различитих геополитичких интереса. Наиме, чињеница је да је током прошлог столећа погром над јеврејским становништвом, посебно Европе, био велики и да је свој врхунац имао у холокаусту, који је десетковао јеврејски живаљ. Исто тако, идеја о јеврејској држави, те идеологија ционизма, у време холокауста су већ имали озбиљну историјску подлогу. То је и допринело да се створи Држава Израел. У њу се доселило много Јевреја, понајвише из источних делова Европе, поглавито Пољске, Белорусије, Русије, Украјине, као и Мађарске и још неких земаља. Данас већину становника Израела чини управо становништво које порекло вуче из Европе, посебно њеног истока. Израел је, међутим, држава која се сматра матицом свих Јевреја, ма где они живели и ма ком правцу у јудаизму припадали.
Ту долазимо и до можда кључног момента, а то су савезници Израела. Наравно, под један треба увек поменути и истаћи Америку. Сједињене су Државе најлојалнији и најдуготрајнији савезник јеврејске државе. Тешко је вероватно и најстручнијим људима да наброје колико пута и у којим све околностима су САД подржавале Израел, што директно војно, што политички. О броју вета који су стављени у Савету безбедности Уједињених нација од стране САД, а у корист Израела верујем да је такође излишно говорити, а зацело их је јако тешко уопште и пребројати. Неподељену подршку Израелу давали су апсолутно готово сви амерички председници и њихове администрације. Чак и они најумеренији, увек су на уму имали интересе Израела када су у питању блискоисточни односи и сукоби Израела са муслиманским и арапским земљама, пре свега наравно Египтом, Јорданом и пре свега Палестином. Однос према Израелу вододелница је и међу самим арапским државама. Египат је званично био прва држава која је признала Израел и представља једну од најутицајнијих држава арапског и муслиманског света уопште. Но, ти односи су далеко од идеалних. Њихово најкрвавије обележје јесте низ ратова које су ове две државе водиле током друге половине 20. века. Но, у дану када се заокружује овај есеј, из Египта стижу захтеви да се Израел повуче из пет окупираних испостава на југу Либана. Од када је почео нови израелско-палестински рат 2022. године из Египта се чују оптужбе за геноцид над Палестинцима, а неки спољнополитички коментатори су апострофирали септембра ове године јаку ескалацију због Рафе између Египта и јеврејске државе.
Јордан је поуздани амерички савезник, а признаје и Израел, али краљ Абдулах је човек који не говори увек позитивно о Израелу, а понајмање о његовом премијеру Бењамину Нетањахуу. Значајан део становника Јордана је палестинског порекла, а краљ Абдулах је више пута истакао страх од новог прилива палестинских избеглица. Иако је мир између Израела и Јордана потписан 1994. године ови односи су увек били и остали на стакленим ногама, али истина, без директних конфликата.
У Либану, пак, доминира проиранска шиитска организација Хезболах. Они су под контролом иранске владе и негирају уопште право Израелу да постоји. Две државе се формално не признају и званично су у рату. Либан није учествовао ни у Шестодневном рату ни у Јомкипурском рату, али је примио палестинске избеглице и данас стотине хиљада Палестинаца живи у Либану. Хезболах сматра палестински Хамас јунацима, подржава њихове акције, а неретко покреће и своје против Израела. Хамас и данас многи сматрају терористичком и екстремистичком организацијом међу Палестинцима, а чињеница је да нису у добрим односима ни са умеренијим палестинским организацијама, пре свега са Фатахом. Либан је и место где живи доста шаренолика, али и значајна хришћанска мањина подељена у више заједница. Француски утицај овде доминира, посебно међу маронитима, хришћанима који су у званичној заједници са Римом. Но, и муслимани Либана су под француским утицајем и овај језик је, као бивши колонијални, такође овде веома присутан.
О израелско-палестинским сукобима писано је много. Они непрекидно трају, нажалост и у тренутку када се пише овај есеј, већ преко 75 година, још од пре него што је и формално настала Држава Израел. Палестину не признаје један део земаља света и она чак нема ни стално место у Уједињеним нацијама. Јавна мњења многих земаља, попут примера ради, Шпаније, жестоко осуђују израелске нападе на Палестину у последњих пар година. Тешко је рећи да ли уопште постоји икакво одрживо решење у овом моменту или прети даља ескалација, упркос миру који је недавно потписан посредништвом америчког лидера Доналда Трампа.
На концу, ту је и неколико регионалних сила које имају своје велике интересе овде. Најпре Турска. Променом режима у Сирији ова земља добила је додатно на значају и утицају на мапи Блиског Истока. Турска би вероватно могла сада и да се ослободи једног дела избеглица који су уточиште нашли баш у тој земљи, и да тиме попусти и општи притисак на европске границе када су у питању мигранти. Турска је и чланица НАТО, а њен председник Реџеп Тајип Ердоган од почетка новог конфликта у Гази износио је јако тешке речи на рачун Израела што је значајно погоршало билатералне односе Израела и Турске, који, наравно, надилазе само односе на релацији Анкара-Тел Авив и добијају глобалну перспективу, посебно кроз призму турско-америчких односа.
Иран је такође регионална сила заинтересована за ово тло, пре свега преко својих шитских проксија на Блиском истоку. Јасно је да Иран нема ту снагу, моћ и утицај да се директно сукоби са Израелом, чему се недавно сведочили. Но, присуство ове велике земље, пребогате историје, културе и цивилизације на Леванту је нешто са чим треба увек рачунати. Иран ће настојати да се што више истакне међу муслиманским земљама, а води га изразито антиамеричка и антиизраелска идеологија, иако сам Иран настоји да ипак постигне неки договор са САД у вези са ублажавањем санкција овој земљи.
Русија је такође регионални играч од релативног значаја. Но, рат у Украјини и збацивање Асадовог режима су јако ослабили позиције које Русија има на овом тлу. Јака јеврејска дијаспора пореклом из Русије јесте значајан играч увек у рукама Москве, али је питање колико то може дати практичних резултата за јачање њене позиције на овом простору.
Ове претходне реченице нису ни изблиза исцрпеле тему геополитичке слике Блиског истока. Ово су само неке мале назнаке колико се ради о компликованом простору, са јако израженим историјским, културолошким и цивилизацијским прожимањима и сукобима који датирају буквално од античког периода од данашњих дана. Питање трајног мира и решења међусобних односа на овом простору остаје отворено, али је свакако потребно боље се упознати, без икакве пристрасности, са овим подручјем и његовим богатим наслеђем, како културним, тако нажалост и оним везаним за сукобе и супротстављене интересе.
Остави коментар