Bitka na Čegru – simbol junačkog žrtvovanja za slobodu

Bitka na Čegru – simbol junačkog žrtvovanja za slobodu

Autor: Stevan Stojkov

Sloboda. Ideal srpskog naroda. Cilj ka kojem je on uvek beskompromisno težio. Biti slobodan i nezavistan. Svoj na svome. San koji ga je držao u životu za vreme viševekovnog ropstva pod Turcima. San za čije se ostvarenje on bespoštedno borio.

I izborio. Jer sloboda se ne dobija. Ona se osvaja. Ona se zaslužuje. Ona zahteva ogromne žrtve. NJena cena je visoka.

Jedan od najboljih primera da je srpski narod uvek bio spreman da tu visoku cenu slobode i plati je Bitka na Čegru i herojsko žrtvovanje vojvode Stevana Sinđelića i njegovih neumrlih resavskih junaka.

Bitka na Čegru je jedna od najvažnijih bitaka koju je vodio srpski narod, ne samo u Prvom srpskom ustanku, nego u svojoj istoriji. Ona nam svedoči o junacima koji su se svesno žrtvovali za ispunjenje nacionalnog cilja. O junacima koji nisu mislili na sebe. O hrabrosti koja nema cenu.

Nažalost, ova bitka nam svedoči o još nečemu. Ona nam svedoči o tradicionalnoj srpskoj neslozi, ličnim sujetama i netrpeljivosti koji je u stopu prate. Ona nam predočava i upozorava nas na strašne i krvave posledice koje nesloga izaziva.

Bitka na Čegru veoma precizno oslikava portret našeg narodnog bića. NJegove obe strane. Pozitivnu, kroz opis neviđene hrabrosti i spremnosti na žrtvu. I negativnu, opisivajući rascep među vojvodama i posledice koje je on izazvao.

Zbog izuzetne važnosti koju Bitka na Čegru ima, prepričajmo priču o njoj još jedanput.

Početkom 19. veka Otomansko carstvo se nalazilo u krizi. Oslabljeno u ratovima sa Austro–ugarskom monarhijom i Napoleonovom Francuskom, pored ekonomskih nedaća Otomansko carstvo se suočavalo i sa pobunama janjičara. Zbog toga ono gubi kontrolu nad situacijom u balkanskim provincijama.

Od Porte odmetnuti Janjičari otimaju posede od srpskih seljaka i zavode strašni teror prema stanovništvu. Vrhunac janjičarske strahovlade je seča knezova početkom 1804. godine. Smišljen kao potez koji bi trebao da obeshrabri raju i odagna svaku misao o pobuni, ispostavio se kao kobna greška.

U februaru 1804. godine, u Orašcu, pod vođstvom Karađorđa otpočinje Prvi srpski ustanak, koji će kasnije prerasti u Srpsku revoluciju (1804–1815. godine).

Pokušaji Otomanskog carstva da odmah na početku uguše ustanak su propali. U prvim godinama, ustanici uspešno ratuju. Ređaju se pobede ustaničke vojske u 1805. (Ivankovac) i 1806. godini (Deligrad i Mišar). Beograd biva oslobođen 1807. godine.

Godine 1808. Rusi doživljavaju poraz u ratovima sa Napoleonom. Usled toga Srbi više ne mogu da računaju na angažovanje Rusije na svojoj strani, te dolazi do zatišja na ratištima u Srbiji.

Narod koristi predah u borbama da obnovi razrušene kuće, vojnici da se odmore, a ustaničke vođe da urede vlast na oslobođenoj teritoriji. Saziva se Skupština narodnih prvaka i osniva se upravni savet pod nazivom Praviteljstvujušči sovjet.

Zatišje nije dugo trajalo.

Odnosi između Rusije i Otomanskog carstva se ponovo zaoštravaju. Posle niza bezuspešnih pregovora, 12. marta 1809. godine dolazi do izbijanja sukoba između ove dve sile.

Potpomognuti od strane Rusije, u vidu vojne pomoći koja se sastojala od 1000 pušaka i 30 000 metaka, ustanici se vraćaju na bojno polje i kreću u ofanzivu prema Otomanskoj imperiji.

Ustanici su bili na korak od ostvarenja najbitnijeg cilja u obnovi srpske države – oslobođenje Niša od Turaka. Oslobođenjem Niša ustanicima bi bio otvoren put ka Staroj Srbiji i Kosovu. Karađorđe je predlagao da se na Niš krene sa celokupnom ustaničkom vojskom.

Međutim, Praviteljstvujušči sovjet nadglasava Karađorđa.

Donosi se odluka da se umesto sigurnog osvajanja grada Niša krene u napad na četiri fronta. Namera je bila da se ustanak proširi i na ostale srpske krajeve: prema Sandžaku, Bosni, Vidinu.

Karađorđe kreće u pravcu Crne Gore. Milenko Stojković održava vezu sa Rusima. Luka Lazarević i Sima Marković upućeni su preko Drine u Bosnu.

Za napad na Niš određen je Miloje Petrović.

Pod uticajem vojvode Mladena Milovanovića, Karađođe umesto proslavljenog vojvode Petra Dobrnjca, za komandanta niškog fronta postavlja nesposobnog Miloja Petrovića – Trnavca, trgovca i kuma vojvode Milovanovića.

Pokazaće se da je postavljanje za komandanta niškog fronta Miloja Petrovića – Trnavca, Karađorđe učinio nesrećan izbor koji je u mnogome odredio ishod bitke za Niš.

Postavljanje Trnavca za komandanta je među ustanicima izazvalo nezadovoljstvo i neslogu.

Zborno mesto ustanika koji su trebali da oslobode Niš bio je Deligrad. Određeno je da vojsku za ovaj pohod čine ustanici iz požarevačke, ćuprijske, paraćinske, ražanjske i aleksinačke nahije, kao i bataljon redovne vojske.

Pomoć je trebao da im pruži i Hajduk Veljko koji je operisao na putu Niš – Pirot.

Iz Deligrada put Niša 21. aprila 1809. godine krenulo je oko 16 000 srpskih ustanika. Srpska vojska je nastupala iznenađujuće sporo. Pred Niš stiže tek 27. aprila i to kod sela Kamenica, Gornjeg i Donjeg Matejevca.

Ustanici izgrađuju šest šančeva. Prvi i najveći je bio na Čegru sa vojvodom Stevanom Sinđelićem. Drugi u Gornjem Matejevcu sa Petrom Dobrnjcem. Treći severozapadno od Kamenice sa vojvodom Ilijom Barjaktarovićem. Četvrti u Kamenici sa glavnim komandantom Milojem Petrovićem. Peti šanac je bio iznad Kamenice sa vojvodom Pauljom Matejićem i šesti u Donjem Matejevcu.

Rascep među vojvodama bio je vidljiv i po pitanju pripremanja plana napada na Niš. Miloje Petrović je zahtevao da se Niš odmah napadne, jer je grad u to vreme branilo malo turske vojske.

Vuk Stefanović Karadžić zapisao je „da je predsednik Sovjeta Mladen Milovanović, inače Trnavčev kum, oslobođenje Niša video kao gotovu stvar i računao da će sa zapovednikom – svojim kumom podeliti najveći deo plena zauzimanjem Niške tvrđave”.

Međutim, njegov zahtev nije prihvaćen. Preovladalo je mišljenje da se sa napadom sačeka i da se izvrši jaka opsada Niša.

I dok je nesloga među srpskim vojvodama rasla, pomoć niškom Huršid paši je stizala iz svih krajeva Otomanskog carstva. Turska vojska je dobila pojačanje od preko 20 000 vojnika iz Jedrena, Soluna, Vranja i Leskovca.

Sve ukupno, vojska kojom je za odbranu Niša raspolagao Huršid paša brojala je oko 36 000 ljudi. Turska vojska je posedovala i nekoliko baterija topova. Oni su bili ukopani na brdu Viniku i na zidinama Niške tvrđave. U više navrata sa tih položaja su Turci bombardovali ustaničku vojsku.

Turci su 30. maja napali šanac Petra Dobrnjca.

Sledećeg jutra, 31. maja 1809. godine, Turci probijaju opsadu i svom silom napadaju najistureniji šanac na uzvišenju Čegar u kojem je sa svojim Resavcima ukopan vojvoda Stevan Sinđelić.

Strašni boj se vodio čitav dan. Iako su Turci bili brojčano nadmoćni, do podneva vojvoda Sinđelić i njegovi junaci su odbili pet turskih nasrtaja. Prilikom svakog od tih pet odbijanja Turci su trpeli velike gubitke.

Dok su se vojvoda Sinđelić i njegovi Resavci herojski borili, ostale vojvode i srpski ustanici ukopani po okolnim brdima nemo su posmatrali tok bitke. Postoje svedočenja da je Milivoje Petrović – Trnavac čak zabranio drugim vojvodama da priteknu Sinđeliću u pomoć izgovarajući reči: „Stevan se polakomio da bude zapovednik Niša, pa ga sada neka”.

Jedini koji je, mimo zabrane, krenuo u pomoć bio je mlavski vojvoda Matejić, ali je zakasnio.

Vojvoda Sinđelić se junački borio i komandovao trčeći sa jednog kraja šanca na drugi, stižući na sve strane. Međutim, prilikom šestog nasrtaja Turci su uspeli da upadnu u šanac. Upali su u šanac u velikom broju.

Usledila je bitka prsa u prsa.

Uvidevši da je poraz neminovan, vojvoda Sinđelić oslobađa sve svoje borce obaveze da ostanu u šancu. Nijedan od njih nije napustio svoje mesto. Svi su ostali da se bore uz svog komandanta.

U momentu kad su turski vojnici krenuli prema njemu, ne želeći da im živ padne u ruke, a i da bi usporio tursko napredovanje prema drugim šančevima, vojvoda Sinđelić iz svoje kubure ispaljuje kuršum u podzemnu barutanu.

U strahovitoj eksploziji koja je usledila, gine resavski vojvoda i svi njegovi junaci. Ali sa sobom u smrt odvode i sve Turke koji su stigli do njihovog šanca. Na Čegru je izginulo 3 000 Srba i 6 000 turskih vojnika.

Po završetku boja, nakon što je turska konjica gonila i pogubila mnoge ustanike koji su u panici i rasulu bežali videvši kakva je sudbina zadesila vojvodu Sinđelića i njegove junake, Huršid paša je raspisao nagradu za svaku donesenu srpsku glavu.

Sa leševa palih srpskih boraca, Turci su odsecali glave. Odnosili su ih u Nišku tvrđavu, gde su sa tih glava skidali kožu i mišiće. Odrane kože sa glava punili su sa slamom i pamukom i slali sultanu u Carigrad, kao poklon.

Besan zbog velikih gubitaka koje je pretrpela turska strana, Huršid paša je dao nalog da se od čitavih lobanja izgradi monstruozni spomenik, Ćele – kula. Ovaj spomenik je trebao da posluži kao opomena svakom ko pomisli na slobodu.

Ćele – kula je sagrađena na putu za Carigrad, krajem leta 1809. godine. Izgrađena je na pravougaonoj osnovi, prvobitno je bila visoka preko četiri metra. U nju su bile uzidane 952 lobanje srpskih ustanika, među njima i lobanja vojvode Stevana Sinđelića.

Danas ih je ostalo samo 58. Veruje se da je među njima i lobanja resavskog vojvode.

Ovaj jedinstven spomenik u svetu, Ćele – kula, opstao je uprkos zubu vremena i našoj nedovoljnoj brizi, opstao je da nas podseća i opominje da ne smemo zaboraviti veliku žrtvu junaka Bitke na Čegru.

Ne smemo zaboraviti koliko visoku cenu za našu slobodu i nezavisnost su bili spremni da plate naše preci. Da su bili spremni da je i svojim glavama plate imamo čvrst i jasan dokaz.

„Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik. On će naučiti njihovu decu koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im cenu kojom su slobodu platili njihovi očevi” – napisao je davne 1833. godine francuski pesnik i putopisac Alfons de Lamartin u svom Putopisu, kada je vraćajući se iz Carigrada prošao kraj Ćele – kule.

Pamteći herojstvo slavnih predaka učesnika Bitke na Čegru mi samo jednim delom dokazujemo da smo dostojni njihove velike žrtve. Oni su zaslužili daleko više. Zaslužili su da ih slavimo svakog dana, a ne samo na dan obeležavanja godišnjice Bitke na Čegru.

I slaveći njih, mi nećemo kako nam to zlonamerni često spočitavaju, slaviti i veličati još jedan poraz i na njemu graditi i održavati nekakav naš mit.

Mi slavimo ljude koji su se radi naše slobode i nezavisnosti svesno žrtvovali. Mi slavimo ljude koji su našu slobodu i nezavisnost platili svojom glavom.

Biti slobodan – zar je to mit? Ne. Biti slobodan je osnovna ljudska potreba. Zato ostanimo ljudi i odbranimo svoju slobodu i nezavisnost. Dokažimo, na prvom mestu nama samima, da smo dostojni žrtve naših velikih predaka.