Битка код Сланкамена 1691. године

Аутор: Мирослав Јовичин, историчар

Велики бечки рат (1683–1699) је својим трајањем, интензитетом, бројем ангажованих држава и људских ресурса представља један од највећих сукоба у оновременој Европи. Његови учесници били су Свето римско царство, Аустрија и Баден с једне и Османско царство с друге стране, a њихов кључни окршај била је битка код Сланкамена 1691. године. По својим резултатима и последицама она је била од судбоносног значаја за простор југоисточне Европе и најавила је темељну прерасподелу односа моћи у региону. Овом битком одлучена су два важна питања: прво, Панонска низија је ослобођена турске власти, чиме је Османска империја коначно потиснута из средње Европе. Друго, утврђена је гранична линија између два царства на рекама Дунаву и Сави, која није нарушена до краја XVIII века. Након Карловачког мира Турска није ни покушавала да поврати области северно од ових река, док се сваки покушај Аустрије показао као неуспешан. Већ на почетку ове приче постављају се питања: како је мања, исцрпљена хабзбуршка војска преживела сламајући почетни напад, како је локална српска милиција ступила у ковитлац боја када су професионални војници почели да попуштају, или како је једно тане погодило погрешног човека у погрешном тренутку? То тане је покренуло један од најразорнијих османских пораза 19. августа 1691. године.

Овај крвави догађај не заузима истакнуто место у историји ратовања као опсада Беча 1683. године, или битка код Сенте 1697. године, али са гледишта чисте стратешке важности, била је један од носећих стубова Великог бечког рата. Са једне стране била је турска војска под великим везирем Мустафом Ћуприлић пашом (тур. Fazil Mustafa Köprülü), реформаторoм, ветераном и последњом надом царске породице Османлија, који је неколико пута извлачио царевину из колапса. Ово је уистину велика провера да ли је османски опоравак био стваран, или је била само илузија, која чека да се сломи. Ћуприлићи (Köprülü) су били аристократска породица албанског порекла чији су чланови током друге половине XVII и у XVIII веку држали високе и лукративне државне функције у Османском царству. Старином из града Берата у данашњој Албанији прозвали су се Köprülü према месту Копру у северној Анадолији, коју је као посед добио оснивач династије, Мехмед паша. Био је велики везир који је спровео више управних реформи, вођењу Кандијског рата, те оснивању библиотеке Köprülü у Цариграду. Њега је наследио син Фазли Ахмед паша (1635–1676), који је као велики везир Млечанима отео Крит, наставио очеве реформе и након турског пораза код Светог Готхарда склопио повољан мир са Аустријом. Његов брат, Фазли Мустафа паша (1666–1691) био је везир, па велики везир, потиснувши аустријску војску с подручја јужно од Саве, али је у бици крај Сланкамена погинуо.

Са друге стране стајала је царска војска Хабзбуршке царевине, предвођена фелдмаршалом Лудвигом Вилхелмом од Баден Бадена. Познатији под називом Баденски, фелдмаршал је био толико успешан у ратовима с Турцима да је понео ласкави назив Türkenlouis, или Tурски Луј, што ће касније по њему бити прозвана сорта оријенталног мака. По мајци, принцези од Савоје-Карињана, маркгроф Вилхелм Лудвиг фон Баден (1643–1707) био је рођак принцу Евгенију Савојском, који је управо под његовим менторством стекао прва искуства и знања у вештини ратовања. Лудвиг Баденски је своју војну каријеру започео као добровољац у царској војсци током фрнцуске инвазије на Холандију 1674. године, а од 1679. године, пењући се по лествици војне хијерархије у царској војсци, догурао до чина генерал-мајора (generalfeldwacht meister). Kaко је након смрти маршала Рајмунда Монтекуколија 1680. године, дотад председника Дворског ратног већа, на овај положај је ступио Лудвигов ујак Херман Баденски, он ускоро и даље напредује. После дуге османлијске опсаде Беча 1683. године Лудвиг је већ носио чин фелдмаршала. Захваљујући обимном двотомном делу, које је оставио немачки архивист и историчар фон Дајeрзбург (Philipp Röder von Diersburg) под насловом „Походи маркгрофа Лудвига Баденског против Турака”, објављеном први пут 1859. године у Карлсруеу, познати су бројни детаљи његових битака вођених против Османлија. Осим што је ово дело описало ратни пут баденског маркгрофа у Босни, Србији, Славонији, Ердељу и Бугарској, неизбежно се дотакло и свих других важних савременика и историјских догађаја у које је био укључен.

Велики бечки рат (1683–1699) и догађаји са краја XVII века су најзначајнији период у историји Петроварадина и Петроварадинског Шанца до Првог светског рата. Већ осам година текао је крвави рат од како су Турци кренули по трећи пут да освоје царску Вијену, али и овај пут нису успели. Битке су се помериле јужније, Турци су изгубили Беч, Винернојштат, своје мађарске поседе Будим и Мохач које су држали више од век и по. Турци су изгубили Београд 1688. године. Губитак ратне среће их је натерао да се повлаче пред аустријском војском и српском милицијом јужно од Саве и Дунава, до Македоније. Ту се ратна срећа окреће у турску корист, након доласка Мустафе паше Ћуприлића на место великог везира 8. новембра 1689. године. Турци туку Аустријанце, Мађаре, Србе и римокатоличке Албанце у повлачењу код Качаника 2. јануара 1690. године; османској победи умногоме је допринео прелазак муслиманских Арнаута на њихову страну још у току битке. После пораза код Качаника, остављајући иза себе велике количине намирница, ратне опреме и муниције, херцог од Холштајна се на брзину повукао из Приштине у Ниш.  Пред надирућим шиптарским башибозлуком Махмуд паше Махмудбеговића, из Призрена се са својом војском, састављеном углавном од Срба, повукао пуковник Антоније Зорић. Патријарх Арсеније III Чарнојевић је у последњи час успео преко Новог Пазара и Студенице из Пећи да  пређе у Београд.

Победама код Ниша, Гроцке и Београда изгледало је да ће Османлије у противудару надокнадити изгубљено. Интензивно насељавање арнаутског становништва на опустела српска огњишта, чије се последице осећају и данас, ислам је ушао на Косово и Метохију. После турског заузимања Скопља, Приштине, Пећи, Дечана, Призрена, Ђаковице, Плава, Бијелог Поља, Вучитрна и Новог Пазара опет је турско било као пре аустријског продора. Чинећи разна зверства над недужним српским становништвом, као последица овог великог противудара уследила је Велика сеоба Срба, коју је водио патријарх Арсеније III Чарнојевић. Егзодус је почео 8. октобра 1690. године и покренуо, како тврде историчари и хроничари, од неколико десетина, до најмање 185.000 избеглица. Србија је остала празна. Претходно је Арсеније III од аустријског цара Леополда I издејствовао гаранције о црквеној и школској аутономији. Изградња Петроварадинске тврђаве званично је започета 1692. године, а османска војска је извршила неуспешну опсаду Петроварадина већ 1694. године. Иста година узима се као почетак када је основан Петроварадински Шанац, будући Нови Сад. Код Сенте принц Евгеније Савојски 1697. године однео је одлучујућу победу над османском војском, што је довело до склапања мировног уговора у Сремским Карловцима 1699. године.

Охрабрен војним успесима током 1690. године, велики везир Мустафа паша Кеприли (Ћуприлић) покренуо је у јуну 1691. године према Београду бројну војску, у којој је било (око) 30.000 спахија, 12.000 Арбанаса, 10.000 џелебџија и тобџија и 8000 јањичара. Добио је обећање од татарског хана да ће сам хан довести 60.000 својих ратника. Стигавши до Београда турски одреди су почели са мањим упадима у Срем и Бачку, па су њихове шајке почетком августа опколиле Тител, у коме је, не желећи да се предаjу изгинула целокупна посада од 200 српских и стотинак немачких бранилаца. У међувремену 21. јуна 1691. године у Цариграду умире султан Сулејман III, кога је дан касније наследио његов млађи брат Ахмет II. Овај пође са великом војском из Цариграда ка Београду и ту му француски мерници начине мост на Сави, преко којег је пребацио своју војску.

Војска Светог римског царства од око 30.000 војника (по неким подацима 40.000 људи), у њеном саставу налазила се и српска милиција, под командом нешто раније изабраног српског подвојводе Јована Манастирлије, која је бројала 6400 пешака и 3600 лаких коњаника. Ова војска је углавном регрутована од избеглог српског становништва. Војска Светог римског царства, под командом маркгрофа фелдмаршала Баденског, сакупила се крајем јула у тек ослобођеном Петроварадину (29. јула коначно је ослобођен Петроварадин који више никада неће пасти у османске руке) и почетком августа кренула према Земуну, где их је дочекала спремна турска одбрана. Три шанца су окруживала густо збијене турске редове, у средини је био шатор великог везира кога су штитила 23 топа. Веома лоши временски услови натерали су Лудвига Баденског да након два дана одступи у нешто безбеднији Сланкамен и ту се утабори.

Великог везира Ћуприлића француски инструктори (било је око 300 француских официра у турском табору) саветују да одмах изврши напад, али овај оклева. Рекао је да ће то да уради једино ако аустријска војска крене у напад, иначе напашће их на згодном месту, у Срему. Након два дана војска Светог римског царства диже опсаду и повлачи се према Петроварадину, истовремено Ћуприлић заповеда делу своје војске да прате противника. Царску војску прате турске јединице са копна и шајкама са Дунава, пошто су обе војске биле условљене да се крећу уз Дунав. Хришћанске трупе су се кретале у групама и ширим редовима и ако би се две војске кретале једна за другом, колона би била дуга стотинак километара. Ово је било у ингеренцији начелника штаба да одреди у каквим колонама ће се кретати, јер требало је што пре стићи у зону Сланкамена. Већ је било речи о лошим временским условима, војничке редове почела је да коси дизентерија и грозница, а интересантан је податак да је баварски краљ дао Лудвигу Баденском 30.000 својих војника од којих је за две године само од болести умрло 25.000 људи.

Турске уходе, извиђачи и војска која је послата да уходи непријатеља су створили обруч око хришћанске војске и приморали је да се за битку на брзину припреми пре Петроварадина, испред Старог Сланкамена, на месту које се зове Михаљевац. Лудвиг је наишао на згодно место одакле је могао добро да се брани и место на коме, по њему турска војска неће моћи да га опколи. Са десне стране пронашао је један напуштени шанац, стар више деценија, а са друге стране био је сурдук, пукотина у земљишту, увала, која излази на Дунав. Међутим, Лудвиг Баденски се преварио: када је почела борба, широким захватом јањичари су успели да формирају потковицу и скоро га заробе. Лудвига је спасила лоша комуникација између турских нападача и команде каква је била карактеристична за то време. Такође је курирска служба Светог римског царства заказала, јер није јавила у Петроварадин да је хришћанској војсци у околини Сланкамена било отето двеста товара намирница, 1200 волова и коња намењених официрима, хране и воде. Османска војска је са великим напором и веома брзо утврдила своје положаје копањем шанчева, дизањем грудобрана и постављањем 160 топова, док је позади поставила логор и комору окружену барикадама од запрежних кола.

Битка је почела у 15 часова и трајала је све до око поноћи, а место за овај судбоносни бој изабрала је судбина. Основни квалитет Лудвига Баденског сада је дошао до изражаја: није очајавао ни губио на времену, већ је организовао јединице за што успешнији противнапад. Концентрисао је своју војску на једну тачку, своје лево крилило, или десно крило турске војске и силовито је напао. Пешадија је овладала шанчевима, али је подбијена контранападом јањичара. Гроф Гвидо Штаремберг рањен је стрелом у груди, док је командант десног крила гроф Суше смртно рањен. Баденски се такође храбро борио у првим редовима, а од расула на десном крилу спасиле су га добро обучени и дисциплиновани бранденбуршки пешадинци које је предводио гроф Јохан Албрехт Барфус. Преко пет стотина их је погинуло, а исто толико било и рањено. Истовремено на Дунаву водила се битка између османских и аустријских шајки. Алжирски гусар у служби турског царства Хусеин бег Мецоморте (Mezomorte, „напола мртав”, како су га звали Млечани, јер је преживео смртоносне ране) натерао је аустријске шајке на повлачење.

Напад је уследио уз садејство артиљерије и ако реконструишемо рад оновременог топа, видимо да је оруђе могло да испали десетак ђулади, а затим би се хладио мокрим крпама. После неколико минута хлађења топ је опет могао да дејствује. Лудвиг је успео да једном канонадом пољуља Турке, затим је покушао пенетрацију међу непријатељске редове. Одлучујући продор учинила је српска милиција која је била резерва на левом боку и ту је дошло до српске трагедије: јањичари, већином српског порекла бранили су своје десно крило и сударају се са српском милицијом. Милиција је уз велике жртве успела да пробије лево турско крило и успела је, премда је била знатно слабија, да изведе један широки обухват на супарника и пренесе тежиште борбе на непријатељску страну. Круцијалан моменат је био тај што у том трену гине велики везир Мустафа паше Ћуприлића. Он је видевши да његови јањичари попуштају пред српском милицијом, извукао  сабљу, повео своју заштитницу, јуначки јурнуо на непријатеља и пао без гласа!

Постоје различите верзије око Мустафа пашине погибије, мада две су највероватније: једна верзија је да је страдао од ђулета, а друга да је погинуо од зрна које му је прошло кроз срце. Када је на почетку овог есеја било речи о несрећном танету које је судбински утицало на исход битке, Мустафа паша Ћуприлић је тренутно пао, не дајући знаке живота. У турским редовима одмах настаје конфузија, иако је била двоструко бројнија, она почиње да се повлачи. Као и у већини бојева где повлачење у нереду се плаћа страшном ценом масовне погибељи, војска Светог римског царства је немилосрдно секла и пробијала мачевима турску ордију, која се повијала, турски војници су се саплитали и постајали лак плен прогонитеља. Слика је била језива, у прашини која се подигла војске су се рвале, роптале и у јауцима умирале. На турској страни погинуо је сам велики везир, осамнаест паша и стотинак високих официра  бегова, ага, што је чинило војни врх турске војске, обичних редифа, јањичара и башибозлука, зависи од извора, од 18.000 до 25.000 људи. На победничкој страни Светог римског царства губици су били велики, али шест пута мањи него на турској страни, погинуло је 4000–7000 војника (опет у зависности од извора), један принц, један војвода и 300 официра. Двоструко више их је рањено. Међу пленом нашла су се 154 топа, 10 хиљада шатора, исто толико бивола, 5 хиљада коња, бројне камиле, турска ратна готовина итд.

Баденски није искористио победу до краја. Сматрао је да није изводљиво да гони пораженог непријатеља до краја и покуша да заузме Београд, услед исцрпљености своје војске и великог броја рањених. Победа је прослављена ватрометом у Бечу током неколико ноћи, звоњавом црвених звона у Риму и плотунима са тврђаве Сан Анђело, док је заробљена везирова застава послата папи. За Баденског ово је била његова највећа извојевана победа; Леополд I га је унапредио у чин генерал-лајтнанта, а шпански краљ Карлос одликовао га је орденом Златног руна који му је предао лично принц Евгеније Савојски. Баденски је остао упамћен као Турски Луј и портрет на којем је насликан у пуној величини, одевен у одору османског паше, док његов дворац у Раштату и данас бројним експонатима чува сећања на ову битку.

Бици код Сланкамена следило је још неколико мањих борби, као што је битка код Сенте 1697. године, па онда Карловачки мир 1699. године којим је Турска враћена из средње Европе на Балкан. У част ове победе 1892. године, на вису изнад Сланкамена подигнут је споменик висок 16 метара. Том приликом певао је хор којим је дириговао Стеван Мокрањац, а на споменику су исписани стихови Јове Јовановића Змаја: И хвала и слава јунацима врлим, падом уздигнутим смрћу неумрлим.

 Битка код Сланкамена означава етапу слабљења Османског царства. Иако се не може рећи да су опадање османске моћи и криза њихове власти на Балкану уследили као последица само једне битке, Сланкамен означава важан сегмент прерасподеле моћи на југоистоку Европе. Он подвлачи неку врсту стратешког еквилибријума успостављеног након њега, односно показује реалан опсег два царства и природну границу између њих. Битка код Сланкамена је за српски народ била од изузетне важности јер је довела до вишеструких промена у односу на њихов претходни положај. Цео српски ангажман на страни Хабзбуршке монархије у Великом бечком рату допринео је додели привилегија, односно задобијању специјалног статуса у Угарској. Тиме се изнова формулише заједница Срба, односно њихово издвајање и уобличавање као ентитета у Угарској.

Прве јединице које су пробиле османске редове на левом крилу битке код Сланкамена биле су српски коњаници под командом Јована Монастерлије (Коморан 1660 – Тереш, јесен 1706), српског подвојводе у Хабзбуршкој монархији за подвојводу. Рођен је у Коморану у који су се 1606. године населили Срби из Ковина. Јованов отац Петар Монастерлија, коме је Јован био најстарији син, добио је 1646. године племство. Према најранијим поузданим подацима Јован је учествовао 1685. године у походу војводе Карла Лотариншког против будимског паше Ибрахима, са циљем да ослободи Ђер од опсаде, и у том походу Монастерлија се истакао лидерством. До битке код Сланкамена успешно је учествовао у више бојева са Турцима, а 1689. године, када су аустријске власти затворила Ђорђа Бранковића, изазивајући на тај начин поново неповерење Срба. На скупштини у Будиму српске старешине су тражиле да се Бранковић пусти из заточеништва, прогласивши га српским деспотом. Да би поново задобили поверење Срба и да би Срби добили јединствену војну команду, Леополд I је 11. априла 1691. године именовао Јована Монастерлију за подвојводу, односно као заменика Ђорђу Бранковићу, кога царске власти нису пуштале на слободу.

У бици код Сланкамена ствари су се одвијале овако: упавши међу отоманске редове на левом крилу, српска коњица је отела 34 турске заставе и 11 тугова. Међу првима који је ушао у османске шанчеве био је капетан у српској милицији, Буњевац Дујо Марковић са својим Сомборцима, који је том приликом погинуо. Иначе, у оквиру српске милиције борио се сомборски одред од 200 коњаника и 600 пешака нешто раније досељених Буњеваца и од тек избеглих Срба. Учешће и подвизи српске милиције у овом боју показали су неопходност оваквих трупа у аустријској војсци. Непосредно после битке цар Леополд I је преко Угарске дворске канцеларије потврдио и допунио Привилегије од 1690. године, што ће Двор касније оспоравати или поново признавати, зависно од околности. Касније ће немачки и аустријски историчари ретко спомињати или прећуткивати учешће Срба у походу 1691. године, док ће поједини српски историчари преувеличавати заслуге за победу. Једно је сигурно: Срби су се код Сланкамена први и последњи пут борили под царском заставом у компактном корпусу, предвођени својим врховним вођом Јованом Монастерлијом.

Један век доцније предање говори да су Сомборци мобилисани за превоз хране и сена аустријској царској војсци у Београду, у време Аустро-турског рата (1788–1790), имали сусрет са старим београдским Турчином. Када је један од њих , одговарајући на питање дотичног Турчина рекао да долази из Сомбора, старац му је одговорио како је Сомбор проклето ђаурско место у коме су Србљи наше три паше у боју код Сланкамена погубили. Турци су, ипак, искористили често одсуствовање капетана Марковића и његових милитара из града, па је у првој половини 1691. године један мањи турски одред изненада на кратко провалио у Сомбор и похарао сву капетанову имовину вредну више хиљада форинти.