Битка код Сенте 1697. године

Аутор: Мирослав Јовичин, историчар

После подне 11. септембра 1697. године на реци Тиси код Сенте, понтонски мост састављен од 60 бродова урушио се под тежином хиљада људи који су очајнички покушавали да побегну. Мање од три часа касније више од 20.000 османских војника било је мртво, мада неки савремени извори тврде да је жртава било око 30.000, укључујући рањене, погинуле и утопљене. Преко 10.000 није умрло од мача, већ су се удавили у таласима Тисе, пред очима властитих сабораца. С друге стране хабзбуршка војска, сила која је управо нанела ту катастрофу, претрпела је мање од пет стотина жртава. Ова несразмера није била само победа, била је систематски покољ: у распону од једног поподнева војска која је припадала царству, које је три века плашило Европу, била је готово потпуно уништена. Велики везир, друга најмоћнија особа у Османском царству, погинуо је на обали реке. Султанова целокупна ризница, царски печат и више од двеста топова, пало је у непријатељске руке.

За већи део хришћанске Европе Османлије нису били само војни противник, већ су били сила која се чинила незаустављивом. Међутим, четрнаест година пре, 1683. године започео је суноврат Осмаског царства које ће се зауставити тек 1922. године, када је сломљена грчка офанзива. Сада је опсада пропала: пољска помоћна војска, укључујући коњицу под краљем Јаном III Собјеским поразила је Османлије пред самим вратима града. Била је то прва велика прекретница, из тог је пораза рођен један нови савез, Света лига. Света лига је окупила Хабзбуршко царство, Пољску Литванију, Млетачку републику, а касније и Русију. Савез није намеравао само да се брани, већ да избаци Османлије из земаља које су вековима поробљавали.

Доласком на престо младог Мустафе II  (1695), човека ратоборног и снажног карактера, покренуте су турске амбиције да царство поврати изгубљене територије. У рано  лето 1697. године султан je на челу велике војске од око 130.000 људи кренуо од Једрена,  преко Софије и Ниша, ка Београду. На ту вест главнокомандујући аустријске царске војске у Угарској, фелдмаршал принц Евгеније Савојски, млад, али већ истакнут и искусан војсковођа, пошао је, почетком месеца јула, из Беча према Петроварадину. Прешавши Дунав  дрвеним понтонским мостом, који је био постављен на 44 брода у близини Верешмартона (Змајевца) у Барањи (према сачуваним скицама, понтонски мост се налазио код данашњег села Батине), Евгеније Савојски је 12. јула 1697. године стигао на леву обалу реке, у околину Колута, подунавског бачког села, удаљеног двадесетак километара северозападно од Сомбора. Поред Колута се налазио велик војни логор (који Савојски у својим писмима назива логором код Верешмартона), у који  је пристизала војска из свих крајева Хабзбуршког царства. У логору још није била сакупљена главнина војске, па је принц Савојски овде затекао свега 20.000 војника, са малим резервама хране и са испражњеном благајном.

Војска је била утаборена поред села, уз рукавац Дунава, а долазак врховног заповедника поздрављен је са три плотуна. Евгеније Савојски је већ следећег дана прегледао 16 царских и девет саксонских пешадијских регименти, као и осам царских и две саксонске коњичке регименте. Не чекајући преостале корпусе из горње Угарске и Ердеља, Савојски је, са делом окупљене војске, кренуо 18. јула из Колута према Петроварадину. Првог дана марша војска је следила ток Дунава до Моноштора, а сутрадан (19. јула) скренула је југоисточно и подигла логор код Сомбора. Из логора у мочвари под Сомбором Савојски је 20. јула послао извештај Ратном савету у Бечу. Са логоровањем аустријске војске поред Сомбора, у јулу 1697. године, везан је и настанак првог цртежа града, који је том приликом начинио војни топограф Франсоа Никола Спар де Бенсдорф (према сачуваном цртежу, трупе Евгенија Савојског логоровале су северно од Сомбора, између данашњег шикарског, безданског и моношторског пута, а предање говори да је сомборски приградски предео Мали Беч, који се налази управо на овом простору, назван по бројним немачким војницима принца Савојског и њиховом војном логору). Савојски је наставио марш обалом реке Мостонге, па је 22. јула стигао у Бач, а 26. јула до Рацке Вароши (касније Петроварадинског Шанца, данашњег Новог Сада), преко пута Петроварадинске тврђаве.

Почетком августа исте године, преко Печуја и Мохача, до Сомбора је стигло и десет пукова експедицијског корпуса и драгона (шест из Аустрије и четири из Пеште), који су одавде, брзим маршем, без дана одмора, кренули према Петроварадину, где су се 13. августа прикључили главнини аустријских снага. Прикупљајући војску, Евгеније Савојски је морао да обезбеди и њено уредно снабдевање храном, па је у писму послатом Ратном савету из Петроварадина, 21. августа 1697. године, написао да очекује по 40 кола хране из бајског, сомборског и сегединског округа. У аустријским трупама, састављеним од припадника мноштва различитих европских народа, служили су 1697. године немачки, шпански, француски, италијански, чешки, моравски, мађарски, хрватски, српски и буњевачки војници и официри. Трупе српске милиције биле су, делимично, под командом подвојводе Јована Монастерлије (око 1000 пешака и 700 коњаника), а делимично су служиле код капетана Јована Поповића Текелије у склопу царских аустријских пукова.

Судар аустријских и турских снага зависио је од правца кретања султанове војске, која је 10. августа стигла до Београда, а 19. августа прешла Дунав код Панчева. Савојски је погрешно проценио да ће главнина турске војске наставити поход кроз Банат према Ердељу, па је пошао десном обалом Тисе према Сегедину како би се сусрео са додатним царским корпусима, који су долазили са севера (26. августа је логоровао поред Сенте). Неочекивано, већина турских снага, заштићених великим галијама, прешле су Тису код Титела и пребациле се из Баната у Бачку, те су 28. августа поново заузеле и спалиле тителску тврђаву. Верујући да би Турци лако могли из Титела да крену према Петроварадину, Савојски се са својим трупама, усиљеним маршем, вратио од Сенте према Рацкој Вароши (Новом Саду) и вештим маневром спречио је очекиван турски напад на стратешки кључну петроварадинску тврђаву. Султан Мустафа II тада је одлучио да са својом војском, појачаном татарским трупама и одредима куруца ердељског кнеза Имреа Текелија, нападне Сегедин.

Турци су наставили поход десном (бачком) обалом Тисе, преко Вилова и Ковиља, према Сегедину, а Евгеније Савојски је, пратећи кретање непријатељске војске, опрезно кренуо за Турцима, са својим бројчано слабијим трупама, које су биле размештене између Петроварадина и Сентомаша (Србобран). Султан је, у међувремену, сазнао и да је Сегедин снажно брањен, па је одустао од напада и одлучио да поново пређе на леву обалу Тисе и крене према Ердељу. Десетог септембра Турци су стигли до Сенте, коју су опљачкали и спалили. На месту где се, према предању, налазило дугуљасто речно острвце или спруд (није уцртано на плановима битке) Турци су преко Тисе почели да постављају понтонски мост, начињен од дасака положених на 60 дереглија (сплавова), учвршћених шиповима и везаних кожним ремењем.

Капетан српске милиције у Сенти Јован Поповић Текелија известио је у ноћи с 10. на 11. септембар принца Евгенија Савојског, који се налазио у логору изнад Бечеја, код Петровог Села, дванаест километара југоисточно од Сенте, да Турци прелазе Тису код Сенте и напуштају Бачку. Потом је, као одличан познавалац терена и пречица кроз баре и ритове уз Тису, по ноћи, управљајући пут свој по звездама, спровео два мања аустријска извиђачка одреда до Тисе и турских положаја. Сутрадан ујутро, 11. септембра 1697. године, Евгеније Савојски је, са око 40.000 војника, у 12 колона (шест пешачких и шест коњичких), кренуо према Сенти, до које је стигао у поподневним часовима. Султан Мустафа II са артиљеријом и већином турских коњаника спахија, већ је прешао на банатску страну и ту је подигао логор, те је у току био прелаз јаничара и турске пешадије. Не очекујући да аустријска војска може брзо и непримећено да им се примакне, Турци су били изненађени појавом трупа Еугена Савојског иза леђа, па су послали једног од својих команданата, Бошњака Џафер-пашу, да са релативно малобројним снагама заустави надирање хришћанске војске.

Видећи да не може да се супротстави толикој војсци, Џафер-паша је почео да се повлачи, али је при том пао с коња и био заробљен. Испитивао га је Евгеније Савојски, па је, под претњом смрћу, Џафер-паша одао да је султан са артиљеријом и коњицом већ прешао Тису и да је на десној обали остала само пешадија. Ове податке потврдила је и аустријска извидница. То је било пресудно у одлуци Савојског да одмах нападне непријатеља, упркос наређењу Ратног савета да због бројчане надмоћи турске војске не улази у битку. Турци су образовали мостобран полукружног облика који је обухватао недовршен спољни шанац у полупречнику од око 750 метара од понтонског моста, и унутрашњи шанац у полупречнику од око 400 метара од моста. Шанчеве су ојачали палисадама од коља. Еуген Савојски је своју војску и артиљерију распоредио у луку око турског мостобрана. У средини се, према његовом извештају, налазио 21 пешадијски батаљон са 26 топова. На десном крилу било је десет пешадијских батаљона, 42 коњичка ескадрона и 12 топова, са бочном заштитом од четири батаљона, 11 ескадрона и два топа. На левом крилу налазило се 12 пешадијских батаљона, 48 коњичких ескадрона и десет топова, са бочном заштитом од четири батаљона, 11 ескадрона и десет топова.

Принц Савојски укупно је располагао са 51 пешадијским батаљоном, 112 коњичких ескадрона и 60 топова. Он је командовао војним снагама у центру, а уз њега су били фелдмаршал Карл Франц Лотариншки принц од Комерсија, артиљеријски генерали Кристофер фон Бернер и Хајнрих Рајс, заповедник ердељске војске коњички генерал гроф Жан-Луј Бизи-Рабутин, фелдмаршал-лајтнант Франц Карл фон Ауерсперг, генерал-вахтмајстери (генерал-мајори) фон Кристијан Дитрих фон Рубел и Ото фон Шлабрендорф. Десним крилом заповедали су артиљеријски генерал Зигберт Хајстер и фелдмаршал-лајтнанти Јохан Франц фон Гронсфелд и Јоахим Хајнрих Трухсес, а левим крилом артиљеријски генерал Гвидо Штархемберг и фелдмаршали-лајтнанти Јохан Андреас Корбели и Шарл Томас, принц од Водмона.

Турске снаге биле су окружене на веома уском простору, а аустријска артиљерија је са бокова снажно тукла понтонски мост, иначе закрчен турским трупама. Велики везир је позвао своју коњицу, која је већ прешла на леву обалу Тисе, да се врати, што је довело до угибања моста и опште забуне међу турским војницима. Истовремено су аустријски батаљони са левог и десног крила успели да заузму небрањен део између мостобрана и турских шанчева, те су пресекли одступницу турској војсци ка мосту, потпуно је опколили и изазвали панику у њеним редовима. Принц Савојски је наредио својој коњици да сјаше и да крене у напад као пешадија. Пробивши турску одбрану снажним нападом, аустријске трупе су заузеле мостобран, што је изазвало коначно расуло у  редовима непријатеља, па су, до сумрака истог дана, Турци били потпуно поражени. У свом извештају о битки Савојски пише како је, након заузимања моста, настало ужасно клање како у рововима, тако и на мосту и у води у коју се непријатељ бацио са надом да ће успети да побегне. Савојски у извештају истиче да су његови војници били толико разјарени у жару битке, да нису узимали заробљенике, ни када су им паше и турски официри нудили злато у откуп за своје животе.

У смирај дана битка је била завршена величанственом победом хришћанске војске. Евгеније Савојски, у свом извештају цару Леополду I, наводи да ни сунце није хтело да зађе док својим пламеним оком није видело потпун тријумф победоносног оружја Вашег царског величанства. Према аустријским званичним извештајима, у битки је погинуло око 20.000 Турака, а још око 8000 турских војника удавило се у Тиси покушавајући да, у великој гужви и под мецима аустријских мускетара, преплива на леву обалу. Савојски у извештају наводи да је уништена целокупна турска пешадија и да су готово сви јаничарски официри погинули. Међу погинулим турским великодостојницима био је и велики везир Елмас Мехмед Паша (њега су, према турским изворима, сасекли сопствени јањичари када је покушао да спречи њихово бекство преко моста) са још четири везира, 13 беглербегова, три турнаџи-баше, преко 30 јаничарских ага, спахија и силихдара и 20 алај-бегова. Видевши са леве обале Тисе тежак пораз своје војске, султан Мустафа II је, како би се спасао, под окриљем ноћи и прерушен у обичног војника, у пратњи само двојице слугу, одјурио у турско утврђење Темишвар, а за њим је до Темишварске тврђаве успело да се пробије још око 2000 турских војника.

Аустријска војска је тек наредног дана постала свесна размера своје победе. Затекла је на левој обали реке у страху и брзини напуштен султанов логор и задобила је огроман ратни плен: 423 заставе, међу којима су и оне јаничарске, седам тугова, султанов печат који се налазио око врата убијеног великог везира, 48 бубњева, 87 топова различитих калибара, 58 мерзера (артиљеријско оружје кратке цеви), 28.000 кг барутног праха, 19.000 кг олова, 5400 топовских кугли, 553 бомбе, 6300 ручних граната, 62 понтона, седамдесет и двоје кола за мостове, 9000 кола, 600 товарних камила, 15.000 волова, 7000 коња, више хиљада шатора, међу њима и султанов, султанова кола (осмопрег), па и десет жена из султановог харема. Поједини извори наводе да је заплењена и султанова благајна са око 40.000 дуката, као и турска ратна благајна са четири милиона дуката, али тај податак не постоји у званичним извештајима Ратном савету, нити у каснијим записима Евгенија Савојског. Могуће је да су ратну благајну у ноћи после битке опљачкали Текелијеви војници. Аустријски губици, у поређењу са турским, били су скромни. Погинуло је 28 официра и 401 војник, рањена су 133 официра и 1465 војника, а рањена су или изгубљена 3533 коња и 16 волова. Била је ово највећа и најбржа хришћанска победа над Турцима у дотадашњој вишевековној историји међусобних ратова. Њену величину не умањује ни чињеница да су турске војсковође биле разједињене и међусобно сукобљене, те да их је уједињавала само мржња према великом везиру. Турску војску, мада многобројну, чинили су припадници разних народа који се међусобно нису разумели, међу којима је, осим Турака, посебно био велик број Албанаца, али и муслиманског словенског живља, Татара, Мађара верних турском савезнику грофу Текелију, и других балканских, азијских и северноафричких народа.

Мада је победа против Турака била потпуна, Евгеније Савојски није имао довољно развијену логистичку подршку која би му омогућила да капитализује тријумф код Сенте и освоји од Турака Банат. Његова војска била је исцрпљена дугим маршевима и битком, њена опрема и одећа били су дотрајали, а финансије пресахле, те је одустао од даљег гоњења непријатеља. Вест о хришћанској победи над Турцима код Сенте, три дана касније (14. септембра 1697), у Беч је донео Шарл Томас, принц од Водмона, пријатељ и саборац Еугена Савојског, коме је главнокомандујући поверио почасну дужност да цару, двору и грађанима Беча саопшти да су Турци поражени и да је ратни плен огроман. Успех царске војске прослављен је звоњавом свих  црквених звона у Бечу, почасним плотунима и ватрометом изнад украшених тргова, те мисом захвалницом Те Deum и подизањем тријумфалне капије са стубовима и натписом: Vienna ad Zentam servаta MCLXXXVII, Беч је код Сенте одбрањен 1697. Двор је, у знак победе код Сенте, исковао и пригодне медаље. И данас у Бечу постоји Сенћанска улица и Сенћански трг, на коме се налази и спомен-плоча захвалности грађана Беча Евгенију Савојском за победу у Битки код Сенте. После велике победе код Сенте Еуген Савојски је, у октобру 1697. године, са око 6500 војника, међу којима је било 2000 српских пешака и 300 коњаника, упао у Босну и дошао до Сарајева, које су аустријске трупе опљачкале и запалиле у ноћи 23. на 24. октобар. Повлачење аустријске војске из Босне пратило је и пресељење мноштва православног и римокатоличког становништва, које се касније настанило по Славонији и Бачкој.

Уметничка слика као дар аутора

Монументална слика Паланчанина Франца (Ференц) Ajзенхута (1857–1903) Битка код Сенте, која се дуже од 120 година налази у Великој сали здања Жупаније у Сомбору, представља данас једно од најупечатљивијих примера очуване културно-историјске баштине овог старог културног, просветног и административног средишта Бачке, што је Сомбор био од друге половине XIX до прве трећине XX века. Слика је широка седам, а висока четири метра, уоквирена је позлаћеним  рамом површине дванаест метара квадратних, који је такође уметничко дело, тако да слика има четрдесет квадратних метра.

Аутор је ову слику, наручену за Миленијумску изложбу 1896. године у Пешти поводом хиљадугодишњице доласка Мађара у Панонску низију, завршио две године касније. Чувена Ајзенхутова слика, не само својим димензијама, већ и неоспорним уметничким вредностима, данас припада војвођанском цивилизацијском наслеђу, које оцртава стилска, етничка и верска разноликост, али и заједничка припадност европском културном духу. Како својом историјском тематиком, тако и узроком свог настанка, Ајзенхутова слика сведочи о два значајна периода историје Сомбора, Бачке и Војводине, оном с краја XVII века, када је хришћанска цивилизација, после једног и по века, сменила исламску, као и оном с краја XIX века, када је вођена упорна борба за право на изражавање националних и културних особености и самосвојности мањих народа Хабзбуршке монархије, а против тежњи за утапањем у доминантни идентитет две владајуће нације и царевине.

Сомбор је у време када је слика завршена био слободан краљевски град, административни центар тадашње Бачко-бодрошке жупаније која је захватала целу данашњу Бачку, део Мађарске (град Бају) и Нови Сад, и ту годишњицу Ајзенхут је обележио овим монументалним делом. Слика је урамљена у Минхену, а онда је бродом превезена на 25 километара до Сомбора. Та велика слика није могла да прође кроз врата зграде Жупаније, па је зид морао бити пресечен до таванице. Тако је слика унета у зграду Жупаније, где стоји и данас у Великој сали. Стручњаци се слажу у оцени да је највећи домет слике њено композиционо решење. Читаву доњу четвртину платна заузимају четири аустријска војника у природној величини, док је пети мало увучен у композицију. Окренути су нам леђима и стиче се утисак да и посматрачи ступају у битку.

Главна личност је принц Евгеније Савојски на белом коњу, као што приличи победнику. Најтамнији је централни део слике у којем је и црни коњ угарског грофа Палфија, чиме је истакнута трагика пораза Кисиг Џафер паше, кога аустријски војници приводе Савојском. На слици има још занимљивих детаља, а куриозитет да је у сликању те личности примењен ефекат феномена Мона Лизе. Исто се понашају и четворица војника: било у којем делу сале да се посматрач налази, оставља се утисак да баш у њега гледа. Рам је направљен да буде уметничко дело: израђен је у Немачкој, у дрвету са позлатом и на њему су израђене заставе, оруђа и оружја која су коришћена у бици. У врху рама је застава Бачко-бодрошке жупаније и приказ Светог  Павла, заштитника жупаније, а нешто ниже, са леве стране налази се глава змије којом је симболички приказано да се том битком стало за врат турској сили. За израду слике Битка код Сенте Францу Ајзенхуту исплаћено је 12.000 форинти.