Autor: Prof. dr Goran Vasin
Hercegovački ustanak i Velika istočna kriza spadaju u red prelomnih političkih događaja druge polovine 19. veka. Srpske države i srpski ustanici u Bosni i Hercegovini pitanja svoje državne nezavisnosti rešavali su u sklopu spoljnopolitičkih igara velikih sila. Srpski poslanici na Ugarskom i Hrvatskom saboru nisu imali mogućnosti da sem beseda i prenošenja vesti u štampi aktivno pomognu ratne napore za ujedinjenje Srpstva. Štampa u Monarhiji prenosila je i dalje vrlo podrobno dešavanja sa bojišta, vesti o pobedama i porazima. Liberalna štampa posebno je u prvi plan isticala manifestacije prijateljstva između Mađara i Turaka, konstantne antisrpske natpise u peštanskoj štampi i likovanje prilikom pobeda turske vojske nad Srbijom tokom ratnih dešavanja 1876, 1877−1878. Na taj način položaj Srba u Monarhiji dodatno se pogoršao, a posebno Miletićevim hapšenjem i veleizdajničkim procesom.
Početak srpsko-turskog rata 1876. doneo je i spoljnopolitičke pritiske na Kneževinu. Dana 8. jula 1876. godine Austrougarska i Rusija potpisale su tajni sporazum u Rajhštatu. U slučaju pobede Srbije i Crne Gore proširenja su moguća samo u pravcu Novopazarskog sandžaka, a Bosna i Hercegovina su postale teritorije u interesnoj sferi Austrije. Isti sporazum dopunjen je i potvrđen konvencijom u Budimpešti 15. januara 1877. Kneževina Srbija je u ratovima 1876−1878. izvojevala državnu nezavisnost. Pored početnih neuspeha u jesen 1876, koji su rezultirali prekidom ratnih operacija i primirjem, nastavak rata pokazao se kao neminovnost izbijanjem rusko-turskog rata 24. aprila 1877. Ponovni ulazak Srbije u rat novembra 1877. doneo je veliki trijumf srpskog oružja. Redom su oslobađana mesta: Prokuplje 18. decembra, Palanka 24. decembra, Pirot 28. decembra 1877, a Niš 11. januara 1878. godine. Nedugo zatim osvojeni su Leskovac i Vranje, 30. januara 1878.
Srbiju je čekalo neprijatno diplomatsko iznenađenje. Turskoj je od strane Rusije izdiktiran nepovoljan Sanstefanski mir 2. marta 1878. Spoljnopolitička situacija Srbije posle Sanstefanskog mira nije bila povoljna. Bosna i Hercegovina dobijale su autonomiju pod turskim pokroviteljstvom. Rusija je stvaranjem Velike Bugarske vitalno ugrozila interese Kneževine Srbije, ostavljajući je bez Niša. Knez Milan bio je energičan da će Niš braniti oružjem taman da ga ruska vojska napadne. Ristić je bio primoran da traži alternativna rešenja bez podrške Rusije, koja je i sama savetovala Srbiji da se sporazume sa Austrougarskom. Krajem maja 1878. on je počeo svoje razgovore sa Andrašijem. Sam knez Milan je pisao da Srbiju i Austrougarsku povezuju mnogi interesi. Andraši je posle pisma srpskog kneza prihvatio da pomogne Srbiju. Političku podršku Srbiji Andraši je uslovljavao sklapanjem Trgovinskog ugovora između dve države, regulacijom Đerdapa, izgradnjom železničke pruge od Beograda do Niša i odricanjem srpskih pretenzija prema Novom Pazaru. Bilo je sasvim jasno da Balhausplac želi da isključi svaku mogućnost jačeg angažovanja Srbije prema Bosni i Hercegovini u dužem periodu. Na samom Berlinskom kongresu 7/19. juna 1878. Ristića je ruski poslanik u Londonu Šuvalov informisao da je najcelishodnije da se Srbija sporazume sa svojim moćnim susedom. Slično je savetovao i francuski poslanik. Ristiću nije ostavljen preveliki manevarski prostor. Dogovor sa Andrašijem je postignut 26. juna / 8. jula 1878. Status Srbije rešen je 34. članom Berlinskog ugovora koji je potpisan 13. jula 1878.
Srbija je postigla važan uspeh. Ona je u rat krenula kao vazalna država, a okončala ga trijumfalno kao nezavisna država sa teritorijalnim proširenjima. Pritisnuta od Austrougarske ona je morala da menja pravce svog spoljnopolitičkog delovanja i akcije prema Staroj Srbiji i Makedoniji. Srbi su dobili dve svoje nezavisne države, koje su sada bile u prilici da sa pozicija međunarodnog prava zastupaju i interese svojih sunarodnika. Austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine jeste odložila ujedinjenje, ali Kneževina nije mogla rizikovati rat sa Monarhijom koji bi doveo do nacionalne i političke katastrofe. Bliže povezivanje sa Austrougarskom značilo je svakako i promenu politike Kneževine prema Srbima u Monarhiji. Nije se mogla očekivati nekadašnja agitacija ili podrška Srbije zahtevima Hrvatskog ili Crkveno-narodnog sabora u meri koja je bila prisutna do 1875. S druge strane, i same prilike kod prečana iz korena su izmenjene događajima tokom 1875−1876. Srpske političke elite sa obe strane Save i Dunava tek su imale da definišu svoje nove ideološke i državne platforme.
Ostavi komentar