Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Из заоставштине Светлане Велмар-Јанковић, издваја се књига литерарних минијатура Записи са дунавског песка, драгоцени записи о Београду и његовим житељима. Под пером врсног мајстора писане речи и доброг познаваоца давних догађаја и ишчезлих топонима, који су се негде изгубили у вртлогу времена, Записи са дунавског песка нису само пуке речи које би Дунав спрао са својих пешчаних обала, већ прерастају у записе уклесане подједнако у српску историју и њену књижевност. Истовремено, они су, поред Дорћола и Врачара, завршна, трећа књига прича (трилогија) коју је Светлана Велмар-Јанковић посветила Београду, као и монографију Капија Балкана – брзи водич кроз прошлост Београда.
Кроз своје дело Записи са дунавског песка Светлана Велмар-Јанковић оживела је не само град Београд, већ и лик деспота Стефана Лазаревића на уметнички веома узбудљив начин – тако је књижевност још једном ономе што је прошло дала обличје живота. Тиме је ауторка потврдила речи Константина Филозофа, деспотовог савременика, који у Житију деспота Стефана Лазаревића описује Београд као један од великих древних градова, а на красном месту, као мало где у васељени и поставља питање: Рече ли ко да било где постоји такав град? (Јухас Георгијевска: 268). Константин, користећи се општим местима средњовековне књижевности, истиче своју немоћ да писаном речју искаже какав је положај, изглед и лепота Београда?! (Јухас Георгијевска: 268).
Ауторка књигу отвара записом под насловом Похвала Београду у којем указује на нашу равнодушност према лепоти и значају који има град Београд, тј. на многе његове историјске садржаје, а које ми углавном више и не запажамо (Велмар-Јанковић: 13). Такође, шаље и јасну поруку: не треба пристајати на глувило равнодушности, јер ћемо изгубити способност за поимање порука из прошлости. А да смо учили и научили како да памтимо своју прошлост, можда бисмо лакше мењали ову нашу садашњост (Велмар-Јанковић: 14). Она и упозорава да од непамћења сахне нам корење: и лахор нас може однети, као исушене гранчице (Велмар-Јанковић: 14), тј. уколико не знамо нашу прошлост и не негујемо култ предака, ни будућност нам неће бити светла; постоји могућност да једног дана нестанемо.
Ипак, у мору равнодушности ауторка истиче да постоје људи који се труде да памте Београд, да у њиховом памћењу опстане спознаја о древном граду деспота Стефана Лазаревића, за који је он тврдио:
Дошавши,
Нађох најкрасније место
Од давнина
превелики
град Београд
који је по случају
разрушен и запустео.
Саздах њега
и посветих га
Пресветој Богородици. (Велмар-Јанковић: 14)
Захваљујући деспоту Стефану који је од њега начинио престоницу, Београд постаје град који чува сећање на златно време Србије у деценијама после Косовског боја. Уздигнут мудрошћу и љубављу свога владаоца (Велмар-Јанковић: 15), он постаје један од најлепших градова Европе 15. века и деспотово испуњење сна о њему. По речима Луке Мирчете Београд, највећа српска тврђава прве половине 15. века грађевинским подухватима деспота Стефана стекао је углед неосвојивог града (Мирчета: 219). Иако сазидан на размеђи вода и ветрова, народа и религија, на раскршћу путева земаљских и небеских, Београд остаје и опстаје као град који штити а не напада, који прима и даје а не узима; град моћан колико у одбрани толико и у сапатњи (Велмар-Јанковић: 15). И на крају похвале ауторка истиче да тамо негде, у даљини прошлости, блиста Бели Град деспота Стефана, а да данас овај град тамни и пропада од духа себичности и самозадовољности. И позива нас речима: одбранимо га (Велмар-Јанковић: 15–16).
У одбрани Београда неизоставно место има и чувена тврђава склопљена над својим тајнама којима ће ауторка посветити запис Калемегдан. Она га осликава и каже да се налази на вечном спајању сасвим различитих вода: питоме, зеленкасте, топле воде Саве и дивљег тока опасног плавог Дунава (Велмар-Јанковић: 86). При заласку сунца над водама ове две реке ауторка наглашава да се на Калемегдану може осетити додир космичког бескраја којем су се дивили становници Сингидунума и сви други житељи бугарског, угарског, турског, аустријског и српског Београда током низа векова до дана данашњег. Посебно је интересантан месец октобар који нас позива у шетњу Калемегданом како бисмо се загледали у прошлост у којој одише и садашњост и где на један опуштен начин имамо прилику за упознавање са другима и, још више, са самим собом (Велмар-Јанковић: 87). Иво Андрић је био чест посетилац Калемегдана у својим усамљеничким ходањима дуж Великог шеталишта уз Саву, где ауторка наглашава да је Андрић своја многа сазнања и бројне запитаности чувао, слутило се, у тој усамљеничкој појави ходача који дубље и даље види кроз време, а у тајној је вези са тлом којим корача (Велмар-Јанковић: 87).
У запису Где је била Небојша, ауторка још више истиче историјски значај деспота Стефана Лазаревић у подизању града Београда. Тај сјајно изграђени деспотов Београд био је обезбеђен неосвојим кулама, а најзначајнија међу њима била је камена кула са српским називом Небојша, као најутврђенији део Горњег града. Изграђена као одбрамбена, донжон-кула у деспотово доба, дуги низ година представљала је несаломљиви камени стуб током бројних опсада града (Велмар-Јанковић: 82). Међутим, прва Кула Небојша је, заједно са многим утврђењима Горњега града, одлетела у ваздух 1690. године током турског освајања Белог, само накратко хришћанског града (Велмар-Јанковић: 83). Ауторка нам открива да је друга кула Небојша још увек са нама и међу нама, а то је она Кула Небојша у Доњем граду изграђена, својевремено, као омања одбрамбена кула на ували невеликог војног пристаништа, осмоугаона и чврста (Велмар-Јанковић: 83). Обновљена, ова кула и данас осветљава сећања на бурну историју деспотовог Београда и, као што ауторка каже шаље и својим посетиоцима, али и својим могућим бранитељима поруку: „Не бој се!” (Велмар-Јанковић: 85).
Многе знамените историјске личности су окончале своје животе на Калемегдану, односно у Кули Небојша, коју су звали и Црна кула, а један од њих био је и Грк Рига од Фере. Овај грчки песник и устаник за слободу Грчке, лишен је живота у Кули Небојши у јунску зору 1789. године док је рецитовао своје стихове. Сличну судбину је имао и Србин Петар Николајевић Молер, војвода и у Првом и у Другом српском устанку, образовани сликар и можда најученији од свих устаничких војвода. Он је своју смрт 1816. године дочекао такође у Кули Небојша цртајући свој портрет. По речима Светлане Велмар-Јанковић те калемегданске повести упозоравају и данашњег калемегданског шетача да људи из прошлих времена нису толико удаљени од савременог човека, како се обично мисли, јер много подсећају на све нас (Велмар-Јанковић: 91).
Остали записи о граду Београду (ишчезла Вишњичка бања, Коп камена на Ташмајдану, Кошутњак, обале Аде Циганлије, осматрачнице на Авали, „Грчка краљица”) савршено су описани, доживљени, истражени и на један занимљив начин дочарана је њихова прошлост, али и многе историјске личности међу којима се, као што се може приметити, посебно издваја деспот Стефан Лазаревић. Тим записима – топонимима придружују се и личности из савременог живота двадесетог века као што су: Иво Андрић, Меша Селимовић, патријарх Павле, Борислав Пекић, Иван В. Лалић, Јован Христић и још десетак знаменитих Београђана. Свему наведеном ауторка је додала и минијатуре Глувина, Хиландар и Косово – о речима, о појмовима, храмовима и историјским поприштима посредно уроњених у повесницу српске престонице.
Оно што повезује већину прозних дела Светлане Велмар-Јанковић је настојање да се историјска грађа на посебан начин претвори у основу приче, свеједно да ли је реч о даљој или ближој прошлости. И кад пише за децу, и кад пише за одрасле, она историју види као основну позорницу људског живота, а текст (причу) као простор памћења. То јој омогућава да проналази сасвим особена приповедна решења, да од податка и чињенице крене у подручје лирског домаштавања у коме се времена спајају и поништавају, тако да њихово место заузме сама светлост.
Када говори о садашњости, „о компијутеризованом свету” у којем живимо, Светлана Велмар-Јанковић истиче културну амнезију (заборав) питајући се да ли је „несећање безболно”, да ли треба да се униште сви трагови „који нам обезбеђују сећања”. У прилог томе говоре и следеће њене речи: Слутим да недовољно памтимо свој град. Стрепим да га недовољно разумемо. Недовољно ослушкујемо. Недовољно примећујемо. А Београд траје и у садашњости: потавнео, оголео, ојађен и обезнађен, али траје. У разноликим менама дана и година, у отицању људских живота, калемегдански бедем, усправљен над рекама, устремљен ка небесима, бди, непомерив, над суровим постојањем Балкана, на чијем прамцу плови кроз векове (Велмар-Јанковић: 13). Београд је живео и наставиће да живи кроз векове, али уколико његова прошлост, која је укорењена у нашој духовној и националној традицији, не остане уткана у нашем памћењу, он ће изгубити своју белину и прекриће га прашина заборава.
Литература:
- Велмар-Јанковић, С. (2016). Записи са дунавског песка, Лагуна, Београд
- Јухас Георгијевска, Љ. (1997). Стара српска књижевност – житија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, стр. 268–271.
- Мирчета, Л. (2015). Деспот Стефан Лазаревић – биографија првог Београђанина, Лагуна, Београд
Коментари
Profesorka Grdinić , kao i sama spisateljica, nas u svom članku blago kritikuje da zaboravljamo nešto što ne bismo smeli duh predaka. Hrabrost, empatiju i sećanje na stradale. Izuzetan tekst.
Остави коментар