Бенедиктинци на Светој Гори

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Света Гора (Атос), полуострво (прст) на Халкидикију, представља и данас монашку републику са специјалним положајем у Грчкој. Од 10. века тај статус је посебан, а трагови монаштва на овом простору се могу пратити и век пре него што је византијски василевс Нићифор II Фока, пријатељ Атанасија, монаха познатог као Свети Атанасије Атонски, допустио овом калуђеру да оснује манастир. Тако је започео пустињачки живот на Светој Гори. Свакако већина манастира били су грчки, а тако је и данас. Постоји и Ивирон, грузијски манастир, наравно Хиландар као српски, Свети Пантелејмон је руски манастир на Атосу, а постоји и румунски скит.

Но, једна специфична епизода из историје Свете Горе ће овде бити укратко размотрена. Реч је о бенедиктинском манастиру који је постојао на Атосу. Бенедиктинци се везују, као црквени ред, за римокатоличку цркву. Оснивач бенедиктинаца био је Бенедикт из Нурсије, који се, што је можда нешто мање познато, слави као светац и у православним црквама, укључујући и Српску православну цркву. Његово житије и друге богослужбене књиге преведено је на грчки врло рано, као и химне њему посвећене, а под утицајем Византије, преведене су и на српскословенски језик, те је Свети Бенедикт тако ушао и у химнографију и хагиографију грчког и словенског православног истока.

Преплитање источних и западних монашких утицаја, али и значај самог Бенедикта, те његових Правила за монахе у Византији довели су, природно и логично, до настанка бенедиктинског манастира на Светој Гори. Њега су основали Амалфитанци. Овај град је био поморска велесила раног средњег века, а био је тесно повезан са Византијским царством, како политички, тако и економски, војно и културно.

Присуство латинских/италијанских монаха на Атосу може се како ствари стоје датовати и знатно 980. године, када се сматра да је настао манастир Амалфитанаца. Подаци из Житија Светог Атанасија заиста указују да је у време настанка Лавре и формирања светогорске монашке заједнице било Италијана, а Хипотипосис истог аутора (збирка монашких правила) указује, да је на Атосу врло рано уочено присуство и бенедиктинаца. Изолација, живот у контемплацији, али и рад који је обележавао и светогорске монахе све до данас, привукли су и следбенике онаквог начина монашког живота, чији је у Италији главни представник био управо Свети Бенедикт Нурсијски. Његова Правила такође су предвиђала сличан тип монашког живота. Већ цитиране економске, културне и политичке везе Византије са Италијом, па и самим Амалфијем у ово време су зацело дали додатни замах доласку бенедиктинаца на Атос, те оснивању светогорског манастира.

Први директни писани податак о амалфитанском манастиру на Светој Гори је из 984. године. Те године је Атанасије издао некакву даровницу Јовану Грузину, на чијем се крају налазе потписи низа угледних монаха. У око падају два потписа на латинском језику, док су сви остали били на грчком језику:

Ево како они гласе (изгледају) у нашој транскрипцији:

†  Ego Ioh(anne)s monachus testis su(m)

† Ego Arsenios filio d(o)m(in)o Lupo indignus monachus testis sum

Потписи истих личности налазе се и на акту светогорског прота Томе из 985. године везаном за неке претензије на одређену територију која је припадала највећем манастиру тога времена, познатој светогорској Лаври. Тома потврђује и да је од Јована Грузина добио неке куће, те виноград на Јерисосу. Потписи су у неколико другачији и  први потписника приказује као сведока, а други је потпис монаха:

†  Ego Ioh(anne)s monachus ton Apothikon testis su(m)

† Ego Arsenius monachus s(crips)i

Житије Јована и Јевтимија, оснивача манастира Ивирона, настало око 1044. године из пера Ђорђа (Георгија) Светогорца, на грузијском језику, сведочи у 27. глави како је из области Рима на Свету Гору дошао један монах са шесторицом својих ученика код Гаврила, угледног грузијског монаха. Житије даље наводи како су они долазили иберскоме калуђеру јер су чули о његовој слави, али и зато што су и придошлице из Италије странци, једнако као и он. Велики број монаха је рукоположио Јован и они су основали свој манастир, који је у време писања житија, дакле око 1044. године, по сведочењу његовога аутора, једини римски манастир,  у коме монаси воде леп и уређен живот, према правилу Светог Бенедикта, чије је житије публиковано у Дијалозима, аутора Светог Григорија Двојеслова. Овај црквени аутор, познат и како папа Гргур Велики, био је и сам посвећен монашком пустињачком животу, ценио контемплацију и популаризовао је самог Бенедикта и његов начин живота.

Вратимо се, за час, још једном грузијском извору. У наредној, 28. глави, наводи се да је оснивач манастира Амалфитанаца на Атосу био Лав, монах који је са Гаврилом имао посебно присан духовни однос. Сам Лав је био наводни брат војводе Беневента, који је око 980. године био Пандолф II. Лава, као оснивача бенедиктинског манастира на Атосу и иначе не наводи неки извор, а личност коју Георгије Светогорац овде наводи је вероватно носила то монашко име. Лав је наводно имао једну келијицу поред Гаврилове, и иако нису разумели један другога, ноћу би се заједно молили све до Лавовог одласка и оснивања манастира Амалфитанаца.

Што се поменутих беневентанских великаша тиче, појединци попут сина Ландолфа I или Ромуалда, брата Пандолфа I, били су васпитавани у византијским кружоцима или и на самом царском двору. Због свега тога није немогуће претпоставити да је неко од великаша са тих простора постао и монах на Светој Гори, узевши у обзир одрастање под окриљем византијског културног и духовног утицаја. Тако би овај хагиографски извор имао врло могуће и јаку реалну историјску подлогу.

Манастир је био посвећен Богородици, односно према латинској традицији Светој Марији. Током 11. и 12. столећа постоји неколико значајних информација о манастиру, као и помени његових игумана, односно опата. О манастиру, тако, постоји податак из једног документа прота Нићифора који потиче из помињане Лавре а датиран је у 1010. годину, када се спомињу и утврђују границе манастира Вулевтирије. За овај се манастир експлиците наводи у документу како се на северу граничио управо са амалфитанским манастиром, односно на грчком језику τοῦ Ἀμαλφηνοῦ и то је први документ који га под тим називом и наводи. У овом столећу постоје спомени два различита игумана манастира Амалфитанаца на Светој Гори и обојица су носили име Јован, али је палеографском анализом утврђено да није иста личност у питању. Први Johannes monachus et abbas се наводи у периоду 1012–1016. године у два документа Лавре Светог Атанасија, док се други наводи у документима из 1017. и 1035. године, као Johannes humilis monachus Amalfitanus.

У међувремену, 1074. године у Синодику манастира Ивирона, поменут је амалфитански монах Јаник (Јоаникије) који је дуго служио у Ивирону и оставио после смрти 40 перпера. Следећи игуман овог манастира којег знамо по имену, био је извесни Вито, посведочен 1087. године, као и 1108. године и потписао се на грчком, латиничним словима Biton monachos ke kathigumenos tis monis ton Amalfiton, док је последњи познати игуман/опат ове светиње на Атосу био неко ко се само потписао са М. и у акту прота Јована из 1169. године је наведен као презвитер и монах, опат амалфитанске киновије Свете Марије. На примеру Вита видимо да су сачувана и италијанска, односно латинска имена, а двоазбучје које је очигледно било присутно није усамљен случај када су манастири у питању на просторима где је долазило до укрштања цивилизацијских утицаја. Управо време у које је Вито био игуман произвело је један битан документ за ову тему. Између ова два Витина потписа, и 1089. године амалфитански се манастир спомиње у документу који говори о Богородичиној цркви у Кареји као месту окупљања представника манастира на Атосу. Овај документ је изузетно важан из много разлога. Њиме се не само обнавља манастир Ксенофонт већ прот Павле наводи и редослед светогорских манастира, што наравно исказује значај појединих манастира. По том попису, амалфитанском манастиру претходи Ватопед, док манастир Ксенофон долази иза манастира бенедиктинаца који је овде посведочен као τοῦ Μαλφιτάνου. У одсуству амалфитанскога игумана, на његово место би, иза оног из Ватопеда, дошао управо онај из манастира Ксенофонта.

Манастир Амалфитанаца је одржавао могуће и тесну везу са латинском (италијанском) парохијом у Цариграду. Амалфи је имао своју трговачку колонију у Цариграду, а касније ће то имати и Венеција, Ђенова и Пиза. Штавише, у доба династије Палеолога, Византијско царство било је потпуно зависно од двају италијанских поморских република. Амалфи је био вероватно један од најстаријих економских партнера Византије, и то много пре других. Тако да је имао и парохију у граду, али и манастир на Атосу, који су, логично, морали бити некако повезани, о чему сведоче и извори првога реда. Наиме, у Мономаховом типику из 1045. године донета је одредба (пети члан Типика) по којој је амалфитански манастир на Атосу – τῶν Ἀμαλφηνῶν имао право на један велики брод којим би превозили од Цариргада све што прилажу христољупци, односно христољубиви људи. Тај брод није могао никако да служи за трговину, већ искључиво за снабдевање из Константинопоља.

Уистину се мало зна о неком манастирском животу и делатности Амалфитанаца припадника бенедиктинског реда, истовремено монаха на Атосу. У једном занимљивом хагиографском спису, Narratio miraculo a Michaelo Archangelis Chonis patrato, тачније у његовом латинском преводу налази се пролог. Ово дело посвећено је дакле чуду Светог Арханђела Михаила у Хони, доскорашњем, што је за нас интересантно, патрону Епархије бачке. Наиме, на латински језик је ово дело превео извесни Лав који наводи да је овај превод обавио на Светој Гори, где је био ab omnibus fratribus congregationi latini coenobii Athonos montis, qui alio nomine agio oro nuncupatur, ut hoc latini explicarem sermonibus. Дакле, ово је до сада најекстензивнији помен амалфитанских монаха. У том кружоку је стварао и речени Лав. Овај податак који је саопштио Лав у свом прологу је јасно сведочанство веза амалфитанског бенедиктинског манастира са светогорском традицијом, али и византијском хагиографијом уопште, будући да се овај спис о чуду Светог Архангела Михаила у Хони везује за једног од највећих компилатора житија, преводиоца и црквених писаца Византијског царства Симеона Метафраста. Оваква културна размена и невероватно јак духовни утицај византијске традиције на бенедиктинце јединствен је на латинском западу.

Све ово напред речено може читаоца да упути да претпостави и да је током 11.  столећа била жива преводилачка делатност на Атосу од стране бенедиктинских и уопште италијанских монаха. Истовремено је живео и деловао неки Јован, који је боравио у Цариграду у манастиру τοῦ Παναγίου где, по сопственим речима, није био ниједан други монах који је знао латински језик. Постоји још један монах Јован, који је био ученик Антонија, монаха из Лавре, такође латинофон. У доба када је латински готово ишчезао из византијских интелектуалних и културних кругова, ово су уистину озбиљни куриозитети.

Сигуран податак о постојању манастира Амалфитанаца јесте и хрисовуља византијског цара Алексија III Анђела манастиру Хиландару 1198. године. У њему се даје занимљиво поређење новоустановљеног српског манастира са већ постојећим Ивироном и манастиром Амалфитанаца, јер у свима њима влада својеврсна диглосија, које смо се већ дотакли. И Хиландар треба да буде, попут грузијског и амалфитанског манастира, истовремено општежиће свог народа (у овом случају српског), који користи свој матерњи српски језик, те цар потврђује и неку врсту билингвализма, односно коришћења поред грчког и српског језика. Слично је очигледно било и са Амалфитанцима, о чему је већ било речи.

Манастир Молфина-τῶν Μολφηνῶν спомиње се по последњи пут у историји 1287. године, када је Велика Лавра захтевала од Свете Горе да јој се овај манастир преда, пошто је био сасвим опустео и налазио се у тешком стању. Овај документ из 1287. године, издат од стране прота Јована, наводи и како су келије манастира напуштене, те како су у манастиру престале молитве за цара и хришћанство. Виногради и маслињаци су такође сасвим зарасли и запустели, па Лавра моли Средиште Свете Горе да се манастир њој преда. Намера Лавре је да се он обнови, да у њега игуман и братија овог првог атонског манастира насели монахе, те да се негдашњи Молфин спаси од потпуног пропадања и да се у њему обнови манастирски живот. Речени документ Велике Лавре из 1287. године наводи на крају и да ће се давати управи Свете Горе за новостечени манастир Молфина две номизме.

Из ова последња два параграфа јасно је да је између Хиландарске хрисовуље 1198. године и документа прота Јована из 1287. године манастир нестао. Сва је претпоставка да се то десило након Четвртог крсташког рата 1204. године и латинског освајања Цариграда и Византије. Постојале су озбиљне намере да се Света Гора поунијати, те су након овог догађаја везе и прожимања која су била толико јака претходних векова, прекинуте.