Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
Сваког 3. јула у Републици Белорусији се обележава Дан независности. Овај датум је одабран као успомена на 3. јул 1944. године, када је Минск био ослобођен од нацистичких завојевача.
Од стицања независности 1991. године Република Белорусија води вишезначну и по многим питањима амбивалентну политику. Ипак, последњих година би се спољна политика Минска могла дефинисати уз помоћ коришћења три кључна појма: сувереност, мир, вишевекторност.
Белорусија је, баш као и Украјина, иако чланица СССР, била пријављена као један од оснивача Уједињених нација. Иако није уживала статус независне државе, Белорусија је имала своје представништво при совјетском у седишту ОУН. Белорусија није била међу гласним заговорницима растакања СССР.
Заправо, националистички покрети попут оних на Балтику, на Кавказу или у Украјини, никада нису били тако широко и дубински подржани у Белорусији. До извесног буђења идеја белоруске самобитности јесте дошло крајем осамдесетих година двадесетог века, али је овај процес био убрзо окончан.
Чињеница је да се у Белорусији вековима преламају два става када се покушава дефинисати белоруски идентитет. Белоруска територија је вековима служила као поприште сукоба различитих војски. Након што је већи део данашње Белорусије у 19. веку ушао у састав Руске империје, на овом простору се константно поставља једно питање на које се дају два различита одговора. Управо ова два различита приступа обликују и амбивалентност белоруске спољне политике данас.
Питање које се поставља гласи: ко су Белоруси? Да ли су Белоруси засебан народ источнословенског порекла, близак Русима и Украјинцима или су Белоруси део, у ширем смислу гледано, „руског света“ који чине заједно са себи блиским источнословенским народима? Крајем 19. и почетком 20. века почела је да се развија интелектуална елита, која је заступала прву тезу, о белоруској особености. У време распада царске Русије, ова групација је почела да преузима примат.
Тако је 1917. године формирана Велика белоруска скупштина, која је покушала да организује Свебелоруски сабор у децембру 1917. године, на ком би била донета одлука о даљем правцу развоја Белорусије и евентуално о њеној самосталности. Ипак, бољшевици су прво напустили а потом и разбили овај сабор, баш као и деловање белоруских суверенистичких снага потом, док је територија данашње Белорусије подељена између Руса и Пољака.
Краткотрајна Демократска Република Белорусија постојала је током 1918. године и, упркос пруженом отпору, била је сломљена од стране надолазећих бољшевичких снага. Ипак, овај догађај, покушај формирања засебног белоруског субјекта, остао је важан и помињан у белоруској политици и данас. Штавише, актуелни председник Белорусије Александар Григорјевич Лукашенко се на дате догађаје осврће на следећи начин:
„Догађаји из 1917. године допринели су тежњи Белоруса да живе у свом дому. Идеја о самоопредељењу Белорусије, која долази одоздо, из иницијативе маса, изражена је у сазиву првог свебелоруског сабора. Састанак овог народа показао је најважније вредности које су за нас битне и данас: наша држава, њен друштвени карактер и чињеница да само народ, његова воља, колективна интелигенција и лидери могу постати прави извор независности.“ Белорусија је као један од субјеката СССР ипак опстала на мапи света.
Ипак, за време битисања у државама којима је главни град Москва, Белорусија је попримила не само ојачани двојни идентитет белоруско-руског типа, већ се далеко више него ли суседна Украјина (поготово њени централни, северни и западни делови), али и више него ли балтичке, кавкаске и централноазијске државе, приклонила државној политици форсирања руског језика. Руски језик је био доминантан како у царској Русији, тако и у СССР, а у Белорусији је готово потпуно потиснуо белоруски језик.
Данас су службени језици у овој држави и руски и белоруски, али први ужива примат и када је реч о административној комуникацији, али и у образовању, привреди. У урбаним подручјима руски је далеко заступљенији и у свакодневној комуникацији грађана, док се белоруски одржао још само у појединим, руралним деловима земље као доминантан.
Али и на овом питању се види слојевитост белоруског поимања сопственог идентитета. Иако је руски прихваћен као језик свакодневног општења или како је то Александар Лукашенко једном приликом изјавио „руски није туђ језик, он је и наш језик, ми Белоруси на њему стварамо, као и на белоруском“, ипак се национална припадност и декларативна везаност за језик доживљавају као очување и сопственог етничког идентитета. На попису становништва из 2009. године већина грађана је пријавила белоруски као свој матерњи језик. На питање који језик чешће користи у свакодневном животу, већина грађана је дала одговор – руски.
Лингвистичка карта Белорусије
Зеленом бојом су означене административне јединице у којима већину чине грађани који су као матерњи језик пријавили белоруски. Плавом бојом су означене административне јединице у којима већину чине грађани који су као матерњи језик пријавили руски.
Лако је закључити како у урбаним центрима преовлађује руски језик, док се белоруски одржава углавном у руралним областима, нарочито оним које гравитирају ка Пољској.
Иако се на званичним симболима увек истичу натписи на белоруском језику, он и даље није представљен од власти као примаран, иако су последњих година донете мере којима се повећава квота студената који студирају или се образују на белоруском, а такође је и као обавеза уведен принцип по ком ученици основних и средњих школа предмет Национална историја изучавају искључиво на белоруском.
Симболичан је био и гест председника Републике Лукашенка који се по први пут на некој свечаној церемонији јавности обратио на белоруском и то на прослави дана независности Републике Белорусије 2014. године. Међутим, кључни медијски портал ове земље – Белоруска телеграфска агенција (БЕЛТА) и даље као прву верзију сајта и других медија нуди оне на руском.
Талас националног буђења који је захватио простор читавог СССР 1990. године је само делимично обухватио и Белорусију. На првим демократским изборима у тада још увек совјетској републици победу односе комунисти. Избори су одржани по једнокружном већинском систему и надметали су се комунисти, националисти, либерали и независни кандидати.
Прва Влада самосталне Белорусије покушава да спроведе политику повратка коренима и по том питању њено деловање се може довести на раван националистичких тежњи Белоруског националног фронта. У Белорусији се тих година усвајају нови симболи, за службени језик се проглашава само белоруски, легализује се рад Гркокатоличке цркве, ратификује Међународни пакт о грађанским и политичким правима.
Кључна личност овог периода био је Станислав Станиславович Шушкевич. Бивши комуниста и професор универзитета, признати физичар и математичар, повукао је серију потеза који су за последицу имали обликовање белоруског идентитета као самосталног у односу на руски, мада ни Влада 1990–1994. године није одлучила да прекине све везе са Москвом. Напротив, дисолуција СССР била је обележена креирањем заједнице независних држава којој је Белорусија одмах приступила, да би Минск доцније постао и седиште ове организације која данас окупља све бивше чланице СССР изузев Естоније, Летоније, Литваније (које никада нису ни приступиле ЗНД), Грузије (која је ЗНД напустила 2008), Туркменистана (који је од 2005. придружени члан) и Украјине. Истина, случај Украјине је специфичан пошто ова држава никада и није ратификовала приступни документ ЗНД, док је након револуције 2014. године започела симболичан бојкот рада свих институција ЗНД, мада, упркос најавама, још увек није званично иступила из чланства.
Белоруски државни симболи су годинама предмет спорења у овој земљи. Политичке снаге које се залажу за самобитност белоруског идентитета заговарају повратак бело-црвено-беле заставе и Пахоње. Пахоња или Пахонија је историјски симбол Великог војводства Литваније. Овај симбол користили су и белоруски борци за независност 1918. године, а био је и службени грб Републике Белорусије од 1990. до 1995. године, када је на референдуму одбачен и када је за државни симбол враћен модификовани грб из совјетског периода.
Остави коментар