Ауторка: мср Јелена Радуловић
Сажетак: Имајући у фокусу песму Бановић Страхиња, коју је испевао Старац Милија, рад посматра промене и новине које ће истоимена драма Борислава Михајловића Михиза донети, притом маркирајући поступке који доприносе да она обједини средњовековну, народну традицију и модерно доба.
Када бисмо говорили о утицају усменог стваралаштва на писану књжевност морали бисмо констатовати да се у великој мери народна песма инкорпорирала у ауторска дела, престајући тако да егзистира искључиво као засебан ентитет. Било то на бази обрађених мотива, тема или сижеа који је преузет, казана и писана реч у различитим жанровским формама почињу да коегзистирају, што је особито изражено када је у питању српска драма двадесетог века.
Такав је случај и са песмом Бановић Страхиња, коју је испевао Старац Милија, а која је потом и Бориславу Михајловићу Михизу послужила да начини истоимени комад. Скоро да није неопходно наново говорити о ефекту који је песма изазвала у виду опречних ставова проучавалаца, као и различитих полемика које је потакла питањима која отвара. Како ово дело не оставља простора за равнодушност, спектар важних аспеката и могућих интерпретација је неисцрпан.
Једно од потенцијалних решења нам нуди Михиз у својој драми, која речито иступа на местима где песма ћути, док са друге стране, не потеже питања која се у песми испостављају као најважнија. Тако више није у првом плану умовање на тему бановог праштања жени. Оно је у драми појашњено склопом личности коју он као јунак, хришћанин и чедо старе племићке породице репрезентује. Дакле, у драми је до краја разјашњено због чега бан прашта. Та је прича мотивисана и начином на који је љуба добијена. Но, нова су питања доста шира и свеобухватнија, те својом свевременошћу сежу и до наших дана. Та модерност еквивалентна је оној коју је Старац Милија исказао у доба када је песма испевана. По томе ова два ствараоца и јесу слични.1
Веза са усменим народним стваралаштвом
Морамо скренути пажњу да пишући комад Михиз не прави корелације само са истоименом песмом, већ своје дело склапа мозаично узимајући сегменте и многих других.2 Наравно да с обзиром на бројност варијаната није могуће сасвим егзактно утврдити која је песма конкретно у датом тренутку писцу послужила, али извесне везе можемо увидети. Тај нам је Михизов поступак важан са становишта проширивања теме, односно захватања знатно шире грађе усменог стваралаштва. На тај начин ова драма не води дијалог само са истоименом песмом већ и са усменим стваралаштвом уопште.3
Михиз узима сегмент из песме Смрт мајке Југовића где се каже да је она „тврда срца“ (СНП II: 192), па га измешта из контекста тако да у драми добија нова значења. Иста синтагма у песми осликава одважност мајке јунака којој не приличи да плаче, али која то због јачине емотивног набоја и трагедије која ју је задесила и не може. У драми ствари стоје знатно другачије. Мајчино срце је окорело сходно политичкој функцији коју извршава, а емоције су потиснуте.4 Она одлуке доноси хладне главе за шта је неопходно да се искључи свака сентименталност, но чини се да такво виђење није потпуно. У окрутности и непоколебљивости при осуди, назире се и нешто од Југовићког карактера, који је питање крви која стоји насупрот Бановићима, а која тече и кроз потомке. Из тог разлога ће Југ Богдан, потресен ћеркиним одбијањем да се брани, али и да олакша већу, питати: „Одакле вам само та камена срца, те тврде проклете главе“ (Михајловић 1986: 93).5 Недвојбено, заметак им је у песми која је фрагментарно узета, извучена из контекста, а затим значајно надограђена.
Проглас који чита кнез Лазар, а који је по свом осећају за „прављење историје“ (Михајловић, 1986: 57) или како Југ Богдан каже „политичком генију“, саставила мајка Југовића, оставио је снажан ефекат на све присутне (осим на Југ Богдана). Сам текст спајања клетве и заклетве неодољиво подсећа на онај у песми Кнежева клетва, коју такође изговара Лазар. Док још потпунију верзију видимо у примеру песме Мусић Стеван, која знатно више одговара ономе што читамо у драми.
Сукоб Бранковића и Обилића који у Михизовом делу сневесељава бана, има своје упориште у Кнежевој вечери, с тим да је у драми Југовом иронијом тај сукоб приказан као већ виђен спор. На тај начин је засењена јуначка одважност Милоша Обилића коју препознајемо у песми.6 Но, њихови су карактери део усменог предања, па нас оно што о њима читамо не изненађује као у случају мајке Југовића која је на релацији песма / драма доживела највећу трансформацију.7
Од свих Богданових синова, Војин и Бошко Југовић се најчешће јављају у песмама. Спомиње се и Дамјан, уз кога неизоставно иде и његов Зеленко, али су првонаведени Југовићи (као најстарији и најмлађи) били и Михизу најподеснији да преко њих покаже како се од чистог и сировог ентузијазма, у коме нема ни трунке прорачунатости већ искључиво жеље да се земља брани, долази до хладне трезвености царских доглавника који ниједан потез не чине брзоплето и непромишљено. Ова два брата присутна су и у песми Цар Лазар и царица Милица (СНП II: 182). У њој Бошко, упркос сестриној молби, одбија да остане на двору како од стране сабораца не би био окарактерисан као кукавица, у чему се огледа нешто од његове младалачке жеље за доказивањем, која није пренебрегнута ни у драми, где је такође предводник копљаника. Старији Војин такође одбија исту молбу, уз борбени поклич који изговара и у драми, када Југ са подсмехом прича о царској прокламацији. У песми Војин Југовић одговара:
„идем, сејо, у Косово равно
за крст часни крвцу прољевати
и за вјеру с браћом умријети“ (СНП II: 184),
што је веома слично ономе што читамо у драми: „За нашег цара, и за крст часни и слободу златну“ (Михајловић, 1986: 86).
Још једна спона између драме и народних песама, могла би се увидети у улози Страхињине мајке и мајке Марка Краљевића из песме Урош и Мрњавчевићи. Ове две старице иступају као патријархалне српске жене, али су им у контексту креирања синовљевих назора утицаји значајно већи него што се то на први поглед чини. Савете, молбе и поуке које упућују синовима изједначавамо, и то сходно налогу (Завету) да се поступа по Божијој правди која искључује људске и државничке (световне) законе. Јевросима мајка изговара:
„немој, сине, говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима,
већ по правди бога истинога“! (СНП II: 123)
Марко Краљевић, будући и сам правдољубив, настоји да се не огреши о неприкосновеност тог Закона. Такву ће послушност исказати и Бановић Страхиња када се не оглуши о мајчине речи које му преко слуге Милутина поручује: „Реци Страхињи да га у самртном часу преклињем да не крвави руке. Само је Божије да суди“ (Михајловић 1986: 111).
Од ликова који нису део песме Бановић Страхиња, а знамо их као јунаке српског усменог стваралаштва, у драми се јављају још и Реља Крилатица, као и Иван Косанчић. Њихова присутност упућује на додатни спектар песама са којима је Михиз долазио у додир пишући драму. Но, како ови јунаци живе у народу и мимо конкретних песама, није искључено ни да су преузети из епског јуначког каталога.
По том принципу спомиње се и Милош који је нови копљанички потез донео из Латина и показао га Бошку, а да су Латини „лукави“ (Михајловић 1986: 17) и да „однекуд знају трикове“ (Михајловић 1986: 58), уврежени су ставови којима народна песма располаже.
По устаљеној формули се одвија и сукоб између Бановић Страхиње и Влах Алије. Они се по бановим речима боре прво мачевима, затим копљима, сабљама, а потом голим рукама, што одговара опису који је дат и у песми, а који је уосталом иманентан нашој народној епици.
Језик драме је истодобно архаичан и тенденциозно модеран, уз помоћ кога Михиз, вешто градећи дијалоге постиже склад и баланс. Етимолошка фигура коју често употребљава слуга Милутин, као и песма коју пева, могле би се окарактерисати као Михизов омаж народној усменој традицији, док су анахронизми (најављени и оправдани у пишчевој напомени) и модернизми својеврсни пишчев „одушак“ и поступак којим спаја Страхињино и наше доба, поред обраде свевременог мотива о издаји.
Три вида деловања женских ликова
Како је у драми промењено само тежиште фабуле, носиоци радње су подједако жене, колико и мушкарци, ако оне и не односе превласт. Занимљиво је да женски ликови делају кроз три потпуно различита принципа. Први је отелотворен у лику Страхињине мајке, брижне саветодавке, чији је утицај најјасније показан на крају дела када бан не суди прељубници, свестан мајчине молбе – завета изреченог на самрти.
Други принцип је исказан кроз самовољу Жене којом управља неко баладично морање што је тера да то на шта је приморана прикаже као лично опредељење. Зато се Влах Алији тобоже самостално предаје. Такав поступак подстиче загонетност лика Жене, чија је основа у страшном неприпадању које је крајње неприхватљиво у патријархалном свету у коме је све детерминисано као своје или туђе. Гранични простори се третирају као опасни, а та имагинарна међа је простор који се као жељен јавља само у оквиру клетве. Чини се као да се Страхињина љуба баш ту обрела. Она је удата, те стога није Југовићка, али се не осећа ни као банова супруга, због чега је „осуђена“. Испоставља се да је њен зао удес управо у томе што је заточена у простору који је ни овде ни тамо. Мада она ни у чему не иступа као типична представница традиционалних патријархалних назора, видимо како се Михиз поиграва са народним веровањима, показујући да је прича о неприпадању у оквиру традиционалне и модернистичке културе подједнако потресна.
Да joj je таква судбина била записана још у детињству дознајемо од Југ Богдана. Он нам приповеда о гаталачкој пракси која је указала на будућу коб младе Југовићке. Зло знамење у детињству најавило је будућу трагедију Страхињине љубе, чији је усуд у томе што је склона самодеструкцији и тежи потпуном понору.8 Та рушилачка нарав, која се у драми карактерише као „порушеност у души“ (Михајловић, 1986: 36), а описује првенствено Влах Алију, пратиће је кроз читаво дело.
Иако неименована, ова Михизова јунакиња је знатно више изнијансирана неголи Милијина Анђелија, за чије поступке је могуће наћи рационалнија објашњења. Као нагон за животом, она стоје насупрот Женином нагону, не за смрћу, већ деструкцијом. Уосталом, потпуно је очекивано да драма садржи много конкретнију психологизацију ликова него песма, мада је помало парадоксално да је и упркос томе Анђелијин поступак помагања Алији лакше објаснити.
Да можемо, али и не морамо поступке Страхињине љубе тумачити кроз призму поменуте врачарске праксе, Михиз нам поручује кроз речи Југ Богдана када Бошку одговара на изјаву да су то бапске приче: „Разуме се да су бапске, а да какве би друге биле. Ништа и свашта“ (Михајловић, 1986: 80).
Трећи принцип који можемо да установимо је владарка из сенке. Та је улога поверена мајци Југовића која одлуке доноси у име свих чланова своје породице и то иза затворених врата. Она имају за циљ да покажу колики је удео осталих представника власти у решавању спорних питања и креирању, односно „прављењу историје“. Њена су овлашћења у драми потпуно истоветна онима која Југ Богдан има у песми, па и већа што је свакако немала промена.
Историјски тренутак
Једна од најкрупнијих промена на релацији песма – драма јесте Михизово инсистирање на историјском моменту који се одражава готово на све ликове. Они су сведоци неминовне турске најезде због чега су приморани да погазе дату реч или на одређени начин изневере себе. Подвојеност између жеља и неумитних дешавања која их ремете је евидентна.
Тако дервиш иако је пуштен из заточеништва уз дату реч да ће откуп вратити, то не успева да испуни. Страхињина мајка не подиже задужбину када је требало, иако се заветовала светитељу, јер њену кућу у датом моменту карактерише иако солидно, ипак „сиромашко господство“9 (Михајловић, 1986: 13). Противно жељама израженим у писму Банова љуба не одлази у манастир, јер ју је Страхиња, свестан надолазећих времена, замолио да то не чини. Она се тада као израз поштовања према супружнику, оглушује о сопствена хтења и остаје да га чека. Због смутних времена ни слуга Милутин не одлази да види нову престоницу царства, Крушевац, иако је до тада увек ишао уз господара.
Војин и Бошко као представници власти мада су првобитно обећали да ће помоћи бану да врати жену, то не чине јер је управо прочитан ефектни косовски проглас који би у том случају пао у сенку царских интрига. Стога сестрина сурова осуда још може послужити као значајан политички маневар којим би се показало да Југовићи не суде „ни по бабу ни по стричевима“. Дакле, та окрутност је између осталог појачана чињеницом да се такво издајство царичине сестре дешава у одсудном тренутку за српски род. Из тог разлога и Југ Богдану који не дели назоре својих синова, остаје само да се приклони мишљењу већине, што и чини. Јасно је да таква пресуда потиче од мајке Југовића која своју дужност испуњава упркос свему, а сходно бремену које је на себе узела. Управо као и Бановић Страхиња.
Међутим, њих двоје ипак воде другачији пориви. Њени су изразито политички, док су његове побуде окарактерисане као „закон живота и крви“ (Михајловић 1986: 84) мимо ког неће и не уме да постоји. Због тога и после свих недаћа које су задесиле његов дом, као и одсуства помоћи Југовића, ипак одлази на Косово да врати љубу, како је првобитно и рекао да ће учинити.
По ономе што видимо доследност Страхињиног лика је до краја спроведена што није случај са осталим протагонистима које је историјски моменат омео у њиховим стремљењима, жељама, намерама и назорима.
Ако је песма говорила о „неверству човека према човеку“ (Клеут, 2006: 139), драма придодаје и мотив изневерених очекивања која нису дата само у односу на друге ликове, већ су и лична. На основу тога можемо увидети колико је Михиз поступке јунака успео да обогати и изнијансира дајући тако психологизацију личности, али сагледану кроз контекст трагичних историјских дешавања. Из тог разлога је толико упечатљива Женина индивидуалност, јер се сва тежина века сручила на њу. Ипак, она је у том смислу није обликовала као друге ликове Михизове драме.10
Ту превасходно мислимо на Југовиће који су властодршци. Ово не значи да их императив према коме су дужни да се владају не погађа лично. То најбоље видимо када њихов најмлађи члан породице, Бошко, по први пут на својој кожи осети тескобу подвојености коју изазивају жеља да делује по диктату срца, али и забрана о коју не сме да се оглуши. Као једна од иницијација коју је потребно проћи на трновитом путу од јунака до државника јавља се управо „ослобађање задате речи“. Мада млади копљаник није у стању да јасно изрази сву немоћ и срамоту коју због тога осећа, и која се скоро не може издржати, изговара свеобухватну реченицу: „Ја ћу се, ја ћу се страшно тући на Косову“ (Михајловић, 1986: 119). У овом обећању су изречене и побројане све недаће којима је Бошко посведочио, а за које на Косову жели да се свети. Укаљана част, (национална, банова, породична и лична) прећутана је, али истодобно и изречена обећањем о Косову.
Напомињемо да је као реквизит у драми, у дому Југовића константно пешчани сат, који скреће пажњу на незадрживо протицање времена и долазећи моменат. Он ће остати на сцени и када буде промењена сценографија. Тако ће соба задобити обрисе суднице.
„На трпези сада нема ни пехара ни воћа. Ничег, сем малог пешчаног сата који Југ с времена на време преврне“ (Михајловић 1986: 91). Због тренутка у коме се драма одиграва, стоје Страхињине речи да је „његова прича мала у великој причи века“ (Михајловић 1986: 84), али ипак не толико да би остала запретана у сложености и слојевитости косовског мита.
Фусноте
1 Овде напомињемо да је реч стваралац употребљена условно, будући да је Старац Милија песму испевао, а не створио. На уму имамо оне делове који његову верзију чине особеном и представљају његов лични печат.
2 Све народне песме које у раду наводимо налазе се у другој књизи Вука Караџића – Српске народне пјесме.
3 Поред тога што драма Бановић Страхиња фрагментарно обједињује велики број народних песама, она говори и о стваралачком поступку који се односи на уметност, али и на историју, што је преиспитивање косовског мита, али и мита уопште.
4 „ВОЈИН: Неће она кукати, знам, тврда је она срца, али опет…“ (Михајловић 1986: 79).
5 „ЈУГ: Па смилуј се бар нама када нећеш себи. Проговори, зајецај, насмеј нам се, наругај макар, само немој да ћутиш“ (Михајловић 1986: 93).
6 „ЈУГ: Свако ко иоле познаје дворске интриге, могао је то предвидети. Та два петла ништа друго и не раде него насрћу један на другога“ (Михајловић 1986: 56).
7 Овде изостављамо Страхињину љубу. Не бисмо претерали ако бисмо рекли да је спрам песме она изнова грађен лик.
8 Одлазећи Жена изговара: „Кажите Страхињи да ме је и овако и онако морао изгубити. Овако је бар црње, дубље и неповратније“ (Михајловић 1986: 46).
9 Овакво је господство само један од начина да се направи контраст између Бановића и Југовића, а који се огледа у одећи, ентеријеру, социјалном статусу, али и моралним скрупулима.
10 Она о Косову као судбоносном тренутку ни не умује, али се у књизи зауставља баш на делу о заузимању рашке области. То је мотивација њене касније отмице, али и показатељ да иако усредсређена на себе, ни она није изопштена из неумитних збивања.
Литература:
Владушић, Слободан (2013). „Идентитетско питање у песми `Бановић Страхиња`“. Зборник у част Марији Клеут. Нови Сад: Филозофски факултет, 153-169.
Деретић, Јован (2006). „Бановић Страхиња – Структура и значење“. Реликвије из старина. Огледи о српским епским народним песмама. Нови Сад: Дневник, 106-158.
Михајловић-Михиз, Борислав (1986). Издајице. Београд: БИГЗ
Меденица, Радосав (2006). „Бановић Страхиња у кругу варијаната“. Реликвије из старина. Огледи о српским епским народним песмама. Нови Сад: Дневник, 25-48.
Поповић, Богдан (1968). „О последњим стиховима песме Бановић Страхиње“. Огледи из књижевности. Београд: Просвета, 208-223.
Пешикан-Љуштановић, Љиљана (2008). „Песма о изузетном јунаку и драма о жени с тајном“. Српско усмено стваралаштво. Београд: Институт за књижевност и уметност, 191- 231.
СНП II – Српске народне пјесме. Скупио их и на свијет издао Вук Стефановић Караџић. Беч 1845. (Приредили: Зоран Мишић, Васко Попа и Јован Христић. Београд: Нолит, 1975.)
Џаџић, Петар (1994). „Учини као Страхињић“. Homo balcanicus, Homo heroicus II, Београд: Просвета, 92-155.
О ауторки:
Јелена Радуловић рођена је 01. јула 1993. у Новом Саду.
Основне и мастер студије завршила је на Филозофском факултету у Новом Саду, на Одсеку за српску књижевност.
Радила је у Издавачкој књижарници Зорана Стојановића и Америчком кутку.
Радови су јој објављени у часописима КУЛТ и СРП.
Сфере интересовања: средњи век и народна књижевност.
Фото: приватна архива
Остави коментар