БАЛКАН У ВРТЛОГУ СВЕТСКИХ ГЕОПОЛИТИЧКИХ СИЛА

31/01/2022

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Висок степен затегнутости односа између великих сила на глобалном плану јасан је показатељ да је процес прекомпоновања њихових односа већ увелико у току. Очигледно је да се свет мења, односно да се успостављају нови и другачији геополитички односи и да то само по себи изазива потресе на међународном плану. Суштински, то није ништа ново, јер су велике силе одувек водиле борбу за доминацију. Некада су ти њихови обрачуни имали слабији, а некада јачи интензитет. Међутим, чињеница је да су се та дешавања на глобалном плану увек рефлектовала на готово свим меридијанима света, а посебно на оним геостратешки важним просторима, као што је то Балканско полуострво.

Балкан је увек био погодан терен за судар најмоћнијих глобалних политичких чинилаца. Разлози за то су двојаки. Први можемо пронаћи у геостратешкој важности овог простора који је увек магнетично привлачио велике силе. Балкан је место где се спајају Европа и Азија, где се налазе кључни путеви који воде са Истока на Запад и обрнуто. Други разлог за велико присуство глобалних сила на Балкану можемо пронаћи у његовој погодности за деловање страног фактора. Није тајна да је Балкан хетероген, како у националном, конфесионалном тако и у државном смислу. Шареноликост нација, религија и бројност држава увек су давали великим силама широку лепезу могућности за своје деловање. Односно, такве прилике на Балкану пружале су шансу глобалним политичким играчима да се примењујући ону још стару римску максиму завади па владај (divide et impera) боре за остварење свог утицаја на Балкану.

Ситуација данас управо је огледало тих реалних политичких околности. Као и кроз историју, Балкан је и сада посвађан и подељен, а присуство великих сила и те како се осети и то у свим земљама нашег вечито немирног региона. Најмоћније земље света су константно у рату за остварење глобалне доминације, док су балкански народи само марионете у тој њиховој „вечитој игри“. Суштински, ту се ствари у односу на векове уназад нису значајно промениле. Односно, неки глобални играчи су се мењали, као што се кориговала њихова снага и утицај или механизми деловања, али циљеви њихове политике остали су исти. Зато када тежимо да прикажемо тренутне односе на Балкану, у вртлогу интереса и присуства великих сила, најбоље је вратити се у прошлост. Односно, треба покушати да се кроз историјске примере укаже на одређене закономерности у њиховом деловању. На крају крајева, међународна политика почива и на процесима дугог трајања. Зато, уколико желимо да разумемо однос појединих великих сила према нашем региону данас, морамо их посматрати кроз одређени историјски контекст и пратити процес еволуције њихове политике на Балканском полуострву.

За разумевање данашњих прилика и интереса великих сила најбоље је вратити се у XIX столеће, век када је и на Балкану започео национални „ризорђименто“. Односно, уз национални препород покренута је борба балканских народа за ослобођење од вишевековне Османлијске окупације, а тежња за успостављањем модерних националних држава постала је врхунски циљ политичких елита балканских народа. Управо тај процес догађао се под будним оком и снажним упливом великих европских сила, које су та дешавања на Балкану детерминисале појмом Источно питање.

Током XIX века отоманска империја суочила се са снажним покретима поробљених балканских народа, који су стремили националном ослобођењу и стварању својих националних држава. На тај начин актуелизовано је Источно питање, односно питање судбине Османлијског царства, што је за велике силе представљало тему од прворазредног значаја. Самим тим, готово сви велики европски геополитички чиниоци укључили су се у процес решавања Источног питања, а Отоманска империја, као и балкански народи, постали су пиони у тој њиховој геополитичкој партији шаха.

Једна од најзаинтересованијих сила за Балкан, у XIX И XX веку, била је Руска империја. Руски цареви тежили су да прошире и ојачају економски и политички утицај своје земље на што већи део света. Безпрегледна пространства Сибира руској политичкој и економској елити нису била у фокусу. Пошто енергенти тада још увек нису имали значај као данас, тај окован снегом и ледом простор није имао бог зна шта да им понуди. Самим тим, Русија је тежила да изађе на топла мора како би се, са другим великим империјалним силама, попут Британије и Француске, укључила у борбу за богате колонијалне поседе. Једини пут ка Средоземљу, а самим тим Јужној Европи и Северној Африци, руску црноморску флоту водио је поред Истанбула. Тачније, кроз уске мореузе, Босфор и Дарданеле, над којим бди ова древна престоница некад моћног Источног римског царства, а тада Османлијске империје. Самим тим, тај град постао је кључ руске политике на Балкану, а уништење Отоманске империје претворило се у приоритет руске спољне политике. Природни савезници на том путу били су им управо балкански народи, који су у пропасти османлијске државе видели једину шансу за ослобођења и обнављања својих држава.

Поред Русије, посебно интересовање за Источно питање показала је Велика Британија. Као моћна „таласократија“, која је господарила светским морима и изградила империју, чија се територија простирала на свим светским континентима, Британија је тежила ограничавању нарастајуће моћи Русије и њеном ширењу у Средоземље. Турска држава, самим тим, постала је природни савезник „Гордог Албиона“ у политици обуздавања Русије, док су балкански Хришћани и њихови национални интереси постали колатерална штета тежњи лондонске политичке елите. Иначе и тада Велика Британија је на Старом континенту водила своју традиционалну политику одржавања равнотеже снага. Русија, која је након Наполеонових ратова постала доминантна копнена сила, снагом свог оружја нарушавала је ту равнотежу, а претња од руске хегемоније у Европи постала је извесна. Одговор са британског острва, на ту нову политичку реалност, базирао се на генерисању снажне антируске политике широм Европе, али и приближавању Лондона Паризу. Велика Британија и Француска тиме су постале савезници у политици обуздавања Русије, па самим тим и у стратегији очувања интегритета Османлијског царства као бране ширењу руског утицају у Средоземљу.

Наравно, када говоримо о присуству великих сила на Југоистоку Европе никако не смемо занемарити ни германски фактор. Наиме, Хабзбуршка монархија, а након унутрашњег преуређења Аустроугарска, имала је своје амбициозне планове на Балкану. Све до уједињења Немачке, кључни центар за генерисање германске политике на југоистоку Европе био је Беч, а од стварања Немачког царства то је постала осовина Беч – Берлин. Немачки планови о продору на исток (Drang nach Osten) управо су ишли преко Југоистока Европе, као што је и план Беча о изласку на топла мора, ишао преко луке Солун. Самим тим, Немци нису били противници разградње османлијске империје, док год су у том процесу они били ти који су се територијално ширили на њен рачун. Међутим, онда када је тај процес ишао у корист Русије, тада су постајали горљиви заговорници очувања интегритета „Болесника на Босфору“. Иначе, када је крајем XIX и почетком XX века германски фактор, преко свог капитала, успео да истисне утицај Британаца на Босфору, Турци су постали кључни савезници Немаца на југоистоку Европе.

Источно питање актуелизовано је у периоду 1912–1913. године када је у балканским ратовима отоманска империја поражена, а затим и истиснута са највећег дела Балканског полуострва. Уједињене државе балканских Хришћана тада су се коначно обрачунале са својим историјским непријатељем и по први пут су показале да заједничком сарадњом могу постићи изузетне резултате. Свакако да је то представљало један редак моменат када су балкански народи успели да се уздигну изнад својих уских националних интереса и да заједнички постигну оно што нити једна држава понаособ није могла.

Додуше, треба нагласити да је тих покушаја сарадње било и раније. Након Првог српског устанка тајна грчка организација Хетерија представљала је заговорника покретања општег устанка свих балканских хришћана у турској држави, са циљем да се до слободе дође једним ударцем. Касније, од средине четрдесетих година XIX века Србија је постала носилац те политике добро формулисане у геслу „Балкан балканским народима“. Протагонисти те идеје били су велик српски државник Илија Гарашанин, а током своје друге владавине и кнез Михаило Обреновић. Гарашанин и кнез Михаило сањали су и планирали заједничку акцију балканских народа у правцу ослобођења од туђинског ропства, али након тога и успостављање неке врсте балканске федерације или конфедерације. Управо та наднационална творевина, по њиховом мишљењу, била је најбољи државно-правни оквир, који би неутралисао сталне противречности и сукобе између балканских народа, око тог вечито спорног питања државних граница. Такође, једино снажна и јединствена држава на југоистоку Европе била би довољна јака да се одупре малигним утицајима спољног фактора, а који је користио сваку прилику да у компликоване балканске односе унесе још једну „јабуку раздора“.

Идеје Хетериста, кнеза Михаила и Илије Гарашанина остварене су тек у балканским ратовима. Међутим, треба нагласити да је спољни фактор и у том процесу приближавању Срба, Бугара и Грка одиграо значајну улогу. Тачније, Русија као велика сила била је покровитељ Балканског савеза, јер је управо у њему видела шансу за јачање свог присуства на Балкану и за остварење своје вековне тежње о сламању Османлијског царства. Међутим, након савезништва у Првом балканском рату, дојучерашњи партнери у борби против заједничког непријатеља ушли су у братоубилачки Други балкански рат. Ништа као тај моменат није показало незрелост балканских народа. Једноставно речено, тадашње политичке елите нису биле спремне да се уздигну изнад ускосебичних националних интереса. Подржан плановима појединих великих сила, којима никакав балкански савез није одговарао, сукоб између дојучерашњих савезника постао је неминовност.

Након Првог светског рата дошло је до тектонских промена на европској, светској па и балканској политичкој сцени. Четири царства су нестала, Руско, Османлијско, Хабзбуршко и Немачко, док је на Старом континенту формиран низ нових држава, између осталих и јужнословенска краљевина. Управо та Краљевина СХС на својеврстан начин представљала је победу идеја кнеза Михаила и Илије Гарашанина, али и плод интереса великих сила. Наиме, Југославија је од свог настанка имала важну улогу у међународним односима. Тачније, њени протагонисти из Вашингтона, Париза и Лондона, видели су у њој државу која ће на југоистоку Европе сузбијати и Немачки и Руски утицај. Кроз Малу Антанту политички Запад је сматрао да је створио неку врсту ширег фронта или боље речено замену за Хабзбуршку монархију, чији задатак ће бити да на Балкану, али и у Централној Европи сузбија сваку хегемонистичку тежњу генерисану из Берлина или Москве.

Сличан задатак имала је и комунистичка Југославија. Иако је испрва, непосредно по завршетку Другог светског рата, била најистакнутији део комунистичког блока, након сукоба Тито – Стаљин 1948. године, Југославија је поново преузела ту своју кључну улогу бране немачком и руском утицају на југоистоку Европе. Такође, кроз Покрет несврстаних Титова Југославија добила је и шири глобални значај. Постала је држава која ће окупљати земље настале распадом западних колонијалних империја и држати их подаље од тог великог обрачуна капиталистичког Запада и комунистичког Истока. Пошто су те државе природно гравитирале СССР-у, а не својим дојучерашњим тлачитељима из НАТО-а, Југославија је одиграла важну улогу у томе да те земље не ојачају комунистички блок. Зато, чак и у том сегменту глобалне политике можемо сматрати да је Југославија, за скоро све време свог постојања, доследно спроводила ту своју основну спољнополитичку агенду базирану на сузбијања руског утицаја.

Након победе Запада у Хладном рату Југославија је изгубила ту важну улогу у међународним односима. Русија се налазила на коленима и њен утицај на југоистоку Европе драматично је смањен. Немачка се нашла у улози једног од најближих савезника САД, тако да је из Вашингтона добила одрешене руке да уређује односе на Старом континенту, а поготово на Балкану. Званичном Берлину Југославија није требала. Напротив, она је представљала творевину креирану да буде њен опонент у овом делу света. Тиме је судбина Југославије била запечаћена. Није било воље у међународним односима да се та земља сачува, а ни унутар Југославије такве тежње нису биле доминантне. Распадом Југославије деведесетих година прошлог века створена је нова политичка реалност на Балкану.

Данашња констелација снага на Балкану у највећој мери је производ завршетка Хладног рата и Немачког виђења како овај део света треба да изгледа. Садашња карта југоистока Европе добрано се поклапа са сликом Балкана у време када је немачки утицај на овом простору био доминантан. Суштински, Немачка тежи томе да Балкан буде што више подељен, без већих државних творевина које би могле успоставити регионалну доминацију и отргнути се пре свега економској, а уз њу и политичкој контроли из Берлина. Све државе на овом простору, самим тим, ограничене су на приближно исту снагу, односно сличне војно-економске капацитете. Управо зато, српски национални простор је расцепкан, а Србија, више мање, сведена на границе из времена након Берлинског конгреса. Србија без Космета, без могућности да се шири преко Дрине и без приступа мору, немачки је оквир за нашу земљу. Управо то се поклапа са стратегијом германског фактора на Балкану из XIX столећа, а као што видимо, она се није пуно променила ни данас. Такав, расцепкан Балкан, у немачкој визији будућности треба да постане део ЕУ и тиме формално буде у немачкој сфери утицаја, као и остатак Старог континента.

Међутим, сада делује све очигледније да англосаксонски фактор нема намеру да Немцима препусти Балкан. Пројекат Отворени Балкан је нешто што су САД путем Вашингтонског споразума из 2020. године уврстиле у своју спољнополитичку агенду. Самим тим, САД су прихватиле да буду протектор идеје економског повезивања народа на југоистоку Европе, дубоко свесни да преко тог пројекта могу осигурати своје интересе у овом делу Европе. Управо та данашња америчка стратегија за Балкан уклапа се у британску и америчку визију овог простора у периоду након Првог светског рата. Англосаксонске силе тада су биле протагонисти Југославије, наднационалне творевине на Балкану која би била експонент њихове политике. Данас су заговорници Отвореног Балкана и очигледно је то пут којим ће англосаксонски фактор у наредном периоду ићи како би остварио своје интересе.

Иначе, занимљиво је поменути да се у англосаксонским визијама наднационалних творевина на југоистоку Европе и пре стотину година и данас тежи умањивању утицаја српског фактора. У Југославији Запад је играо на карту хрватског фактора, за кога је британски историчар и публициста Роберт Вилијам Ситон – Вотсон говорио да је „на цивилизацијски вишем степену развоја од српског“. Тек уз хрватску превласт Југославија је, у геополитичком смислу, могла бити оно што су на „острву“ за ту државу предвидели. Брана руском утицају на Балканском полуострву. Снажан притисак на Србе у БиХ данас да прихвате унитаризацију те земље, уз константан притисак на Србију да се одрекне Космета, као да је између осталог и израз тежње Вашингтона и Лондона да се значај српског фактора у Отвореном Балкану што више умањи. Разлог за то понајвише можемо пронаћи у томе што тај фамозни наратив о Србима као малим Русима опстаје до данашњих дана.

Русија је након уласка Румуније и Бугарске у НАТО у највећој мери истиснута из нашег региона. Енергенти, а посебно гасовод Балкански ток, представљају покушај да уз економски Русија поврати и свој политички утицај на овом простору. Једино где је Русија очувала нешто јаче присуство јесте српски фактор и то пре свега због подршке коју Кремљ пружа Србима по питању статуса Космета и унутрашњег уређења БиХ. Управо зато, у наредном периоду, бићемо сведоци снажне иницијативе Запада да се питање Космета и БиХ коначно реши. Јер су то оне најчвршће нити које данас вежу званични Београд за Москву и одржавају какав-такав утицај Русије на Балкану.

На крају никако не смемо занемарити ни планове НР Кине, глобалне силе која шири свој политички утицај ка сваком кутку света, па тако и на југоистоку Европе. Кина постепено и пре свега економски, кроз инвестиционе пројекте, повећава своје присуство на Балкану. А чињеница да њихов стратешки пројекат „Појас и Пут“ пролази преко Балканског полуострва, нашем региону у њиховој спољнополитичкој агенди даје посебан значај.

Међутим, упркос томе што се ради о моћној светској сили њен утицај на југоистоку Европе још увек не може да парира Западном. Кина је земља која тежи глобалној хегемонији, и иде у правцу постепеног потискивања САД са челне позиције у глобалној геополитичкој арени. Вероватно, у наредном периоду такав сценарио ће се и реализовати. Економски, по различитим проценама, Кина ће превазићи САД већ до краја ове деценије. Логично, након економске догодиће се и војна, а затим и политичка промена на врху скале најмоћнијих светских сила. Наравно, ништа од тога се неће десити стихијски, преко ноћи, напротив. Кинеска надмоћ оствариће се постепено, а потискивање западног утицаја могло би да траје деценијама. Нарочито на местима где су се западне силе веома добро позиционирале, а Балкан је управо такав геополитички простор.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Чедомир Попов, Грађанска Европа : (1770–1914). Завод за уџбенике, Београд, 2010.

Милован Ђ. Миловановић, Источно питање. ЦИД : Art Press, Београд, 2020.

Љубомир Дурковић-Јакшић, О настанку „Начертанија“ 1844. године. Илија Гарашанин (1812–1874): зборник радова, Научни скупови Српске академије наука и уметности; књ. 54, Одељење историјских наука, књ. 16. Београд, 1991.

Радош Љушић, Књига о Начертанију : национални и државни програм Кнежевине Србије (1844). Белетра, Београд, 2004.

Чедомир Попов, Источно питање и српска револуција : 1804–1918. Српска књижевна задруга, Београд, 2008.

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат: огледи о спољној политици Јосипа Броза Тита: (1944–1974). Архипелаг: Београд, 2014.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања