БАБИНГТОНОВА ЗАВЕРА – ПОСЛЕДЊИ ЧИН МАРИЈЕ СТЈУАРТ И НЕЗАВИСНЕ ШКОТСКЕ

31/05/2019

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Неколико пута је организована акција за ослобађање шкотске краљице из заточеништва, али ниједна од њих није дала жељене резултате. Најпознатији, такође неуспели покушај организовања завере против владавине Елизабете I у корист Марије Стјуарт у вези је са околностима које су се збиле током и после разоткривања Трокмортонове завере из 1583. године. Наиме, енглеске власти навеле су Државни парламент да 1581. године озакони чувени Акт против преобраћања или Act of Persuasions, који је забрањивао „покрштавање“ протестаната и њихово преобраћивање у римокатоличку вероисповест. Њиме је заправо капацитет ширења католичке религије у Енглеској знатно ослабљен, али и стављен ван оквира закона. Акт је изазвао незадовољство ипак бројне католичке заједнице у земљи, што је посредним путем довело до организовања једне у низу, а овде већ поменуте, Трокмортонове завере против Елизабете Тјудор.

            Непосредно пре откривања завере на место државног секретара Енглеске именован је сер Френсис Волсингем (око 1532–1590), творац веома ефикасне структуре државне безбедности, али и система обавештајног апарата. Његовом заслугом ухапшен је Френсис Трокмортон, задужен за преношење тајне кореспонденције Марији Стјуарт. Притворени Трокмортон признао је своја дела, при чему је тешко инкриминисао Марију Стјуарт. Постоје основане индиције да је „заверу“ осмислио сам Волсингем, са циљем да наведе Марију Стјуарт на лично признање о учешћу у незаконитим делима против своје рођачке краљице.

            Године сужањства једне краљевске индувидуе, као што је то било са шкотском владарком, постале су изузетно оптерећујући фактор у целокупној спољној и унутрашњој политици Краљевине Енглеске. Без званичне осуде због неког криминалног акта, а само вољом краљице Елизабете, заточеништво Марије Стјуарт почело је да представља „камен спотицања“ у дипломатским односима Енглеске са другим европским државама, посебно са Француском. Европски владари отворено су постављали питање: са којим правом једна владарка може толико дуго и без видљиво ваљаног и законитог оправдања да држи другу суверенку (уз то и рођаку) у срамном и нехуманом заточеништву, а која је по рангу свог положаја у потпуности изједначена са краљицом Енглеске или чак има више легитимних основа да захтева остваривање права на енглески трон. Наводе Елизабетиних саветника и службеника о Маријиној интригантној политици усмереној према уклањању своје рођаке са енглеског престола, званична влада у Лондону никада до тада није поткрепила ниједним чврстим доказом. Тешке политичке импликације Маријиног заточења у сфери унутрашње политике Енглеске биле су и те како осетне, па се Елизабета уз савете и несебичну помоћ домишљатог Волсингема, одлучила на енергичне кораке усмерене у правцу коначног елиминисања „случаја“ шкотске краљице са политичке и, надала се, историјске позорнице. Наравно, поменуте намере могле су да имају и сасвим друго значење. Елизабета је била у прилици и да својој „dear sister“ врати њену слободу. Међутим, то не би била Глоријана, позната по својим мудрим, ретко спонтаним, а увек драстичним одлукама. Пуштање Марије Стјуарт на слободу могло је да произведе крајње неповољну слику о Елизабети, јер на који начин би умела да објасни, како поданицима тако и европским династијама, па у крајњој линији и Маријином сину, краљу Шкотске, због којих разлога је држала једну краљицу у готово дводеценијском сужањству и где је сама погрешила када је пушта из заточеништва?! Елизабета је у свести своје околине, а посебно поданика и европских дворова, морала да одржи мишљење о сопственој непогрешивости. Изнад свега ју је раздирао страх да би тек на слободи Марија могла да учини кораке који би несумњиво довели до краја владавине, а можда и самог Глоријаниног живота.

            „Формулу избављења“, али не за Марију Стјуарт, већ за Елизабету Тјудор, пронашао је сер Волсингем. У лето 1584. године Марија је посетила бању Бакстон последњи пут. Обавеза надзора над Маријом Стјуарт одузета је Шрузберију у септембру 1584. године да би ова дужност потом била предата на одговорност Ралфу Седлеру. Маријин секретар Клод Неу, који је на дату функцију именован у августу 1574. године, након смрти краљичиног дотадашњег секретара Аугустина Ролеа, 28. новембра 1584. године написао је 28 поглавља молбе енглеским властима за ослобођење шкотске владарке. У јануару 1585. године Марија је враћена у неудобни замак Татбери, где јој је додељен нови чувар, хладнокрвни и краљици ненаклоњени пуританац Ејмјас Пуле. Потпуни емотивни крах и душевну кризу краљица је доживела у марту исте године када је и званично краљ Џејмс VI одбацио понуду своје мајке о заједничкој владавини, чиме је у ствари недвосмислено искључио могућност сваке помоћи из Шкотске у вези са подухватима за ослобођење Марије Стјуарт. Осмишљену методу навођења краљице Марије на прихватање одређене улоге у некој од завера против Елизабете, Волсингем је прво покушао да провери у наводном криминалном подухвату др Перија, кога је охрабрио да путем преписке предложи шкотској краљици одобрење убиства енглеске владарке. Када је добила писмо од др Перија, Марија је изразила своју згроженост због такве идеје и одбацила је свако учешће у њеној реализацији. Ускоро, енглески Парламент донео је закон под именом Bond of Association, Акт о удруживању, према коме се Марија Стјуарт могла сматрати одговорном за чин велеиздаје у случају откривања одређене завере сковане у њено име, без обзира на то да ли је она одобрила или уопште имала сазнања о поменутим догађајима.

            На Бадњи дан 1585. године, озбиљно болесну Марију Стјуарт преселили су у Чартли хол, где се неколико дана опорављала у болесничком кревету. Почетком 1586. године, тачније 16. јануара, Волсингем је започео са реализацијом првог дела свог лукавог плана „разоткривања“ Маријиних конспиративних послова. Од тренутка преузимања дужности, па до наведеног датума, главни затворски чувар Ејмјас Пуле ревносно је онемогућавао све контакте краљице са спољним светом, укључујући и строгу забрану преписке. За разлику од претходних чувара, остао је неумољив према шарму или здравственим тегобама Марије Стјуарт. Међутим, поменутог датума, после дужег времена Марија је добила писмо. Кореспонденција је пристигла уз посредништво Гилберта Гифорда и локалног крчмара, Волсингемових агената и плаћеника. У намери да заштите превару и стекну поверење код Марије Стјуарт, која није посумњала на припремљену обману, кореспонденција је наводно „конспиративно“ преношена у тајним одељцима буради са пивом. Путем преписке 25. јуна 1586. године краљица је представљена младом католичком племићу Ентонију Бабингтону, који је осмислио план за ослобођење Марије Стјуарт.         На поменути начин настала је позната Бабингтонова завера, која је за последицу имала сурови преокрет судбине у преосталим месецима и данима живота Марије Стјуарт.

            Сер Волсингем је постао опседнут развојем лукаво припремљеног плана о уништењу Марије Стјуарт. Обманута краљица наставила је шифровану преписку са француским амбасадором, „скривану“ у пивским бурадима. Међутим, краљица није знала да је свако њено писмо тамничар Пуле „откривао“, а потом га слао на адресу сер Волсингема. Волсингемови агенти, опрезно водећи рачуна да не буду откривени, омогућили су време и простор Бабингтону и Марији да стекну довољно слободе и неопходног поверења како би надлежним енглеским безбедносним органима представили своје праве намере. Ништа не слутећи, Бабингтон је 14. јула 1586. године послао писмо Марији, у коме је непромишљено открио појединости завере и то речима да иста треба да резултира „отпремањем узурпаторског такмаца“.  Било је јасно да Бабингтон мисли на план о ликвидацији краљице Елизабете Тјудор. Противно саветима секретара Клода Неуа, Марија је доставила одговор Бабингтону у писму од 17. јула, у коме је одобрила описани план. Самртни печат био је утиснут на умируће усне краљице Шкота. Волсингемов дешифрант, славни Томас Фелипс, утемељивач професионалне дешифрантске службе у Енглеској, који је и „разбио“, односно открио скривени шифрантски код Маријине кореспонденције, након дешифровања овог мучног писма, а да би ефикасно истакао смисао његовог садржаја, победоносно је нацртао симбол вешала на његовом материјалу. Према Волсингемовом налогу на истом писму написан је и додатак (који је касније уклоњен), у коме се од Бабингтона тражило да открије имена свих учесника у завери. Завера обмане је успела, док је завера Бабингтона и Марије доживела горки фијаско.      Ентони Бабингтон је ухапшен и спроведен у Тауер 14. августа 1586. године. Под страшним мукама које му је приредио Волсингемов иследник, све је признао четири дана касније, 18. августа. Још увек несвесна дешавања изван Чартлија, Марија је на дан званичног привођења због конкретних оптужби, 11. августа 1586. године, прихватила неуобичајено љубазну понуду Пулеа да проведе неколико угодних сати уз практиковање свог омиљеног спорта – јахања. У току јахања у околини дворца, емисари Елизабете Тјудор су још једном ухапсили заточеницу Марију Стјуарт. За то време њен секретар такође је приведен и послат у Лондон, где је признао да је учествовао у припремама завере, после чега је пуштен да се врати у своју домовину Француску. Марија је у пратњи свог лекара спроведена у замак Тиксал, одакле је четири вечери касније враћена у Чартли.          Сва њена покретна имовина била је заплењена, а краљица стављена под најстрожи облик надзора. На дан 25. септембра, Марија је допутовала у замак Фодерингеј, где је Пуле неколико дана касније саопштио краљици да ће ускоро бити саслушана и суочена са својим неделима у вези са откривеном Бабингтоновом завером.  Удова краља Француске, миропомазана краљица Шкотске и изданак династија Стјуарт и Тјудор, свакако није желела да пристане на поступак ислеђивања, у коме би требала да буде представљена као озлоглашени криминалац.

            Комисија која се састала у Вестминстеру сагласила се са ставом о потреби покретања судског поступка против краљице Марије у складу са Законом о удруживању. Чланови комисије почели су да пристижу у Фодерингеј 11. октобра 1586. године, а три дана касније Марија је попустила пред притисцима да учествује у поступку који је био организован против ње. Наредног дана, 15. октобра, појавила се пред члановима комисије тачно у девет часова ујутро у соби која се налазила преко пута Велике дворане. Саслушање је настављено и следећег дана, али пресуда није донета, што је Елизабета поставила као услов да би она сама могла да поступи према одредбама Закона о удруживању. Крајем месеца комисија је наставила са радом у Звезданој дворани у Лондону. Све до почетка децембра 1586. године, на краљицу Шкота вршени су страховити притисци, понајвише од стране затворског чувара Пулеа да призна злочин, што она никада није учинила. На основу мишљења комисије из Звездане дворане, Парламент је 4. децембра 1586. године јавно објавио прокламацију краљице Елизабете према којој је изречена смртна пресуда Марији Стјуарт, због учешћа у Бабингтоновој завери организованој у циљу ликвидације енглеске владарке. Сви покушаји заштите живота шкотске краљице предупређени су, а Волсингем је осујетио Елизабету да добије опроштајно писмо од своје рођаке. Марија је 11. децембра још једном покушала да пошаље писмо краљици Елизабети у коме је ургирала код енглеске суверенке да што пре одреди датум њеног смакнућа. Елизабета је коначно потписала налог за погубљење 1. фебруара 1587. године. Тек шест дана касније, у вечерњим сатима 7. фебруара, Марија и њене преостале слуге и службеници званично су обавештени да ће егзекуција шкотске краљице бити извршена наредног дана у осам часова ујутро. У међувремену, одбијен је захтев краљице да свој последњи исповедни обред одржи пред католичким свештеником Де Прејом. Заузврат, Марији су понуђене услуге доктора Флечера, реформаторског пароха из Питербароа, што је она одбила. Потпуно мирна и сталожена Марија је распоредила своје активности у тим последњим сатима живота. Раније него обично наручила је вечеру, како би јој преостало довољно времена да напише потребна писма. Симболично је том оброку дала свечани облик Последње вечере. Пошто је сама обедовала, окупила је око себе кућну послугу укруг. Озбиљно, али ведрог лица, подигла је пехар вина изнад глава својих верних службеника, који су у том тренутку пали ничице. У њихово здравље испила је пехар, а затим одржала говор у коме је опоменула присутне да остану верни католичкој вери и да међу собом живе у миру. Замолила је све понаособ да јој опросте сваку неправду коју је свесно или несвесно било коме од њих икада учинила. Тек после тога сваком појединачно од њих поклонила је припремљени дар, прстење и драго камење, огрлице, чипку и фине брокатне радове украшене ручним везом. На коленима, у тишини или тихо јецајући, „последња пратња“ краљице Шкота примала је посмртне поклоне, док их је Марија опомињала да не треба да проливају сузе за мученицом вере у Господа Исуса Христа.

            После вечере, Марија је допунила тестамент препорукама о завештавању њене преостале имовине појединим рођацима и пријатељима у иностранству. Потом је написала два писма, једно њеном капелану Де Преју, што је био вид обраћања свештенику уместо исповести која јој била ускраћена, а друго некадашњем деверу, краљу Француске Анрију III Валои. У два часа после поноћи, потпуно одевена за сутрашњи крвави догађај, Марија је легла у кревет без намере да потражи умирујући сан. Између осам и девет часова ујутро одведена је у Велику дворану Фодерингеја где је било припремљено постоље за погубљење.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања