Аутор: проф. др Борис Стојковски
Будући да је тло данашње Војводине у средњем веку припадало (у највећем периоду) Угарској, то су и утицаји римокатолицизма, латинске цркве и културе били изразити и на овим подручјима. То се односи и на црквене монашке редове, којих је у римокатоличкој цркви заиста много и који представљају једну специфичност која у православном свету не постоји. Када је у питању Срем, то је црквено свакако најзанимљивији простор у средњем веку, од касноантичке сирмијумске епископије, преко византијске цркве, римокатоличке која је деловала из Угарске и коначно крајем средњег и почетком новог века, Срем је постао и центар православне српске духовности. Овом приликом задржаћемо се на августинцима у средњовековном Срему, а у контексту ширења римокатоличких редовника/монаха диљем латинофоне Европе.
Велики полет чувене клинијевске реформе која је у XI столећу захватила римокатолички запад и римску цркву, морао је да има одјека и међу лаичким свештеницима који су проповедали догму Западне цркве и вршили службу Божију римскога обреда међу онима које називамо обичним становништвом, односно грађанима и много више бројним сељанима-жупљанима или парохијанима. Поједини реформатори унутар цркве сматрали су да би живот ових мирских клирика требало изједначити са редовничким/монашким, односно да би било сврсисходно увести неку врсту лаичког монаштва, што је појам сасвим непознат византијској и православној пракси. То је нарочито тешко ишло по селима, где су жупници били често на самом дну друштвене хијерархијске лествице, као уосталом и њихова паства, са којом су делили сиромаштво, често и недовољну образованост и крајње неугледан начин живота. Са друге стране, у градовима, посебно већим центрима постојала је и деловала увелико организација каноника, који су заједно управљали својим приходима, бирали своје достојанственике и организовали литургијски и свакодневни живот својих парохија. Поједини црквени реформатори хтели су да ови световни каноници живе готово по редовничким правилима, поглавито по правилима бенедиктинаца. Тако су им наметнули и целибат рецимо, али су ипак правила свакодневног живота ових каноника била релативно доста блажа. Називали су се регуларним каноницима, а како су живели према Правилима Светог Августина, названи су и августинцима. За разлику од, условно речено, класичних редовника односно калуђера, ови каноници су јели месо, носили ланену одећу, свеукупно су имали много блажа правила монашког живота, а били су и даље заузети и са својим свакодневним дужностима са својим парохијанима, као и мирско свештенство на одређени начин. Међутим, било је и оних августинаца који су далеко отишли у подражавању монашког живота, сматрајући да тиме следе изворни начин живота самог Светог Августина. Тако се догађало да су се и сами повлачили и живели монашки живот у конвентима, односно својим манастирима. Ред се значајније развоја у XII и посебно XIII веку када су постојале 274 куће регуларних каноника само у Енглеској. Стигли су и у Угарску половином XIII столећа. Куриозитет који је на неки начин и понукао настанак овог есеја јесте и што је тренутни папа Лав XIV августинац, и то први на трону Светог Петра у Риму.
Вратимо се, међутим, сад на нашу тему водиљу са кратким освртом на почетак августинског реда у средњовековној Угарској. Oд 1262. године Угарска има формално свог представника на главном каптолу августинаца и од тад се рачуна засебна угарска провинција. Угарска провинција, пак, се први пут помиње, тек 1278, године иако су августински пустињаци (називани још и вилхелмити) још 1266. године дошли у Угарску и населили њене у почетку северније крајеве. Центар угарских августинаца је био храм Свете Ане у Острогону и седиште њиховог studium generale. Не треба посебно подсећати колико је Острогон важан као духовни и црквени центар средњовековне Угарске.
На тлу Срема наилазимо на њихов помен само у Илоку и можда у Баноштору, о чему и даље постоје расправе у историографији. Августинци се највероватније први пут спомињу на тлу Срема око 1344. године, када њихов самостан припадници породице Илочки посвећују Светој Ани. Као и већина других римокатоличких манастира на овом подручју и овај је опустео турским освајањем Угарске и Мохачком битком 1526. године. треба подсетити да је 1521. године у великој мери пао Срем, а јула 1526. године и Петроварадин, а након њега одмах и Илок. У том интервалу треба тражити крај и августинском присуству у Срему. Постоје и неки наводи у литератури да је августинских самостана било и у Нуштру, Шаренграду и Борову. Нажалост, о томе нема изворних података, изузев за Илок, док се ове претпоставке могу наћи у делу хрватске историографије и публицистике.
Долазак калуђера августинског реда у Илок није текао глатко. Наиме, у писму папе Климента VI 1343. године, упућеном генералном приору реда Светог Августина, овај римокатолички црквени поглавар пише о прописаној удаљености између два манастира у једном месту, која не сме бити мања од око 230 метара. Повод папског писма је била жалба приора Курији у Авињон, а везана баш за Илок и августинце који су у њега стизали у то време или пак планирали да се населе. У писму су биле описане посебне тешкоће што их августинци имају у покушају да оснују своје манастирско здање, јер фрањевци у Илоку захтевају да се августинци населе још даље од њиховог конвента, готово дупло више него је прописано, дакле више од пола километра по данашњим мерама. Не знамо како се овај спор на крају завршио, али постојање два самостана нешто касније говори да је или нађен неки компромис или је испоштована жеља редовника мале браће. Илок је на тај начин био једно од ретких места где су уопште била два ковента просјачких редова. У сремским подручјима то је још једино била Франкавила, односно данашње село Манђелос. Због овог писма се и каже да је августински манастир изграђен у Илоку око 1344. године, јер вероватно је негде након овог писма и кренуло озбиљније насељавање регуларних каноника.
Илок је свакако најпознатији по фрањевачком манастиру који ту и данас постоји и који је један од ретких на простору Срема који може да прати толико дуго своју историју. Осим тога, овај манастир се везује за неке од најзначајнијих личности читаве средњовековне угарске историје. Најпре, то је породица Илочки, која је дала много највиших државних великодостојника, палатина, банова, жупана, а међу свима њима најважније место заузимају Никола и Ловро Илочки, који су били чак и босански краљеви и јако ангажовани у борби против Турака Османлија. Осим Илочких, када је реч о Илоку битно је име фрањевца Јована Капистрана. Биготни горљиви борав против Турака, који је јуначки пао у одбрани Београда 1456. године и постао централна личност култа који је почео да се шири већ до 1460. године. Капистран је желео да буде сахрањен управо у илочком фрањевачком манастиру. Његово тело је сматрано непропадљивим, а његове мошти чудотворним и постао је веома популаран светитељ.
Због свега тога, фрањевци су увек били у фокусу истраживања илочке прошлости. Треба рећи да када су августинци, пак, у питању, извори само ћуте и не дају нам много простора да реконструишемо прошлост регуларних каноника у овим крајевима. са дуге стране, сваки и најмањи податак који се може пронаћи од великог је значаја. Тако рецимо, из једног средњовековног извора дознајемо да је у Илоку око 1460. године био значајан број свештених лица, што показује колико је ово био важан град у црквеном погледу. Конкретније речено, сам град је вероватно имао око 60 црквених лица у ово доба – 30 фрањеваца, 15 за нас најбитнијих августинаца и још 15 свештених лица-мирјана, односно парохијских свештеника. Они су сви служили у фрањевачкој цркви Успења Пресвете Богородице, августинској Свете Ане, док су мирски свештеници служили у храмовима Светог Петра и Павла (илочка жупна црква), као и Свете Јелене и Светога Ладислава, која је имала и хоспитал уза себе. Ови подаци су и доказ да је августински самостан био активан и у овом периоду, иако нажалост немамо никакве податке о његовом деловању, као ни име нити једног редовника или опата.
Постоји још једна прича која би могла можда да осветли проблематику августинаца у Илоку. Наиме, темељном анализом извора угледни хрватски медијевиста и зналац историје Илока Станко Андрић је пронашао трагове за пет лаичких црквених здања на тлу средњовековног Илока и то: жупна црква Светог Петра унутар самих градских зидина, затим са њом канонски уједињена црква Свете Јелене, капела Духа Светога изван градских зидина, као и два хоспитала. Први је био Светог Ладислава, капела са хоспиталом, док је друга капела била Свих Светих, такође са хоспиталом. Жупни, односно градски парохијски храм, прилично велик (50х17м) налазио се између два манастира, према неким нововековним плановима Илока. Што се тиче цркве Светог Стефана, ради се о грешци у изворима, или како Андрић каже заблуди да је Илок био седиште бискупије. То је грешка коју понављају угарски средњовековни писци Антонио Бонфини, сремски епископ и хуманиста Петар Ранзан, и други извори. А како је црква у Баноштору, седишту бискупије, била посвећен Светом Стефану, одатле и забуна. Не постоји ниједан изворни податак који би нам сведочио постојање опатица клариса у Илоку, сем за нас јако занимљиве претпоставке да су се уз помоћ фрањеваца уселиле у августински самостан. Подсетимо се, кларисе представљају женски огранак фрањевачког реда и носе име по Светој Клари, сестри Франциска/Фрање из Асизија оснивача фрањевачког монашког реда.
Ова потоња претпоставка би дала додатне информације о историји августинаца на тлу средњовековног Илока. Када би се могло десити то наводно усељење клариса у августински храм, иначе непотврђено у директним савременим средњовековним изворима? Свакако концем средњег века, с обзиром на то да око 1460. године Илок има редовнике и августински самостан, као што смо већ раније споменули. Штавише, манастир Свете Ане је био очигледно веома жив јер је имао петнаесторицу монаха који су очигледно били активни и присутни у самоме Илоку. Оно што јесте проблем јесте што о њима нема никаквих података, а не знамо нити једног монаха који се налазио на челу ове заједнице која је постојала сигурно бар 150 година, ако не и коју деценију више. Још је већи проблем било каквих изворних помена клариса. Како потврда за августински самостан постоје, а о кларисама нема помена у изворима, могуће је да је то био неки неуспешни покушај у оквиру честих трзавица регуларних каноника и фрањеваца, или краткотрајно усељење клариса. Иначе, женско монаштво на тлу средњовековног Срема је тема око које постоје огромне лакуне у изворима. Стога и ове фрањевачке монахиње су могуће заиста само плод неких историографских претпоставки. Не треба заборавити да осим сукоба на релацији мала браћа – регуларни каноници, постојали су и сукоби унутар фрањевачког реда, између конвентуалаца и опсерваната. Тако да све ове чињенице додатно јако компликују било какву причу о евентуалном сукобу и на релацији августински манастир Свете Ане у Илоку и кларисе или фрањевачки ред уопште. Недостатак извора ограничава све у домену претпоставки.
Постоји још један интересантан податак који августинце индиректно везује за сремске просторе, али и српску историју. Наиме, 1456. године, Јанку Хуњадију и Јовану Капистрану су, приликом одбране Београда у чувеној бици, у помоћ притекли и један угарски приор и његових седморица сабраће, који су били припадници управо регуларних каноника, односно августинског реда. Августинаца је било и на другим високим црквеним положајима, као што је случај и са другим редовима, и не само у средњовековној Угарској него и другде у Европи где су управо монаси били једини писмени људи.
Августинци, односно каноници, можда су се населили неко време и у Баноштору, али то су изгледа неки други регуларни каноници. Познато је да се после 1141. године у Баноштору основана бенедиктинска опатија. Временом је престао са радом, па га је угарски краљ Бела III, са сагласношћу калочког надбискупа Андрије, дао каноницима Светог Аврама из долине Хеброна (који су бежали после Саладиновог пустошења града). Ипак, и овај манастир је временом доспео у врло тешко стање, па су папе Целестин III и потом Иноћентије III 1198. године Шаулу, католичком надбискупу, писали да тамо треба да се обнови манастир за бенедиктинце или помињане канонике. Тада је папа дозволио да се августинци позову, али под условом да Рим надзире њихов рад. Дакле, изгледа да је манастир доиста и постојао. Међутим, у два папска писма упућена надбискупу Шаулу приметно је да ни ови монаси нису живели нарочито узорно и да ни сада манастир није био у нарочито добром стању. Неки монаси из Баноштора (изгледа баш ови каноници Светог Аврама) су ковали лажан новац почетком XIII века и морали су да побегну од својих надређених, вероватно у манастиру, али и Реду у целини, да не би били кажњени за свој поступак. Да ли је тада манастир коначно опустео, није познато, али ни нелогично. Сем тога, можда су га, након ових монаха, наново населили бенедиктинци.
Средњовековна прошлост сремских августинаца препуно је претпоставки и јако га је тешко реконструисати, али сведочи о живом црквеном животу у Илоку.
Остави коментар