Аутор: др Александар Раковић, историчар
Република Српска је највећа победа српског народа након што су Словенци, Хрвати и Муслимани разбили Југославију. Стварањем Републике Српске у јануару 1992. српски народ западно од Дрине одбранио се од тоталног геноцида и етничког чишћења, одавно скованог а објављеног преко усташког плана да трећину Срба треба покатоличити, трећину побити, а трећину протерати у Србију.
Република Српска је данас гаранција да геноцида над Србима западно од Дрине више неће бити, а томе доприноси и одбрамбена доктрина Републике Србије да се Република Српска мора заштитити. На исти начин Израел је гаранција да неће бити новог геноцида над Јеврејима.
Стога је Република Српска и даље стална мета непријатеља српског народа, јер против српског народа делују исти центри који су учествовали у геноциду и етничком чишћењу над српским народом у Првом светском рату, Другом светском рату, Грађанском рату у Југославији (1991–1995), агресији НАТО и албанских сепаратиста на Косову и Метохији (1998–1999).
Напади на Републику Српску одвијају се из више праваца. Два правца напада на Републику Српску и српски народ, у виду религијско-политичког интервенционизма, чине Римокатоличка црква у Босни и Херцеговини и муслиманска елита у политичком Сарајеву.
С тим у вези, након редовног заседања Бискупске конференције Босне и Херцеговине у Сарајеву (27–29. октобра 2005), са одобрењем Свете столице римокатолички бискупи су 29. октобра 2005. упутили предлог под насловом „Босна и Херцеговина – извор нестабилности и пријетња миру, или будућа чланица Еуропске уније“. Овим документом Римокатоличке цркве, којим је тражено друштвено-правно преуређење Босне и Херцеговине, предложено је укидање оба ентитета: Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.
Ставове сличне или истоветне онима које је заузела Бискупска конференција Босне и Херцеговине имали су муслимански лидери. Члан Председништва Босне и Херцеговине Сулејман Тихић је у новембру 2005. пред Уставним судом Босне и Херцеговине покренуо поступак за укидање имена Република Српска. Потом је 2006. повукао ову иницијативу јер на „укидање Републике Српске и њено развлашћење треба ићи постепено“. Харис Силајџић је такође као члан Председништва Босне и Херцеговине 2007. поновио: „Циљ ми је укинути Републику Српску“. Он се 2010. и у својству председника Председништва Босне и Херцеговине залагао за укидање ентитета.
На истом трагу је био и став реис-ул-улеме Исламске заједнице Босне и Херцеговине Мустафе Церића из априла 2009. године: „Увјерен сам да ће Босном владати Босанци. Модерно поимање нације није засновано на племену или етницитету него на принципу државе“, а „три етничке групе [Срби, Бошњаци и Хрвати], и друге мање етничке групе, сачињавају једну државну нацију која се зове босанска нација“. Интензитет напада великодостојника Исламске заједнице Босне и Херцеговине посебно је појачан 2023. вербалним вређањем Републике Српске, Српске православне цркве и Светог Саве.
Западне државе које су биле агресор на Републику Српску (1994–1995) чине најјачи фронт напада, из више праваца, без којих би хрватско-муслиманска линија била немоћна. Ричард Холбрук је јавно исказао жаљење што Американци у Дејтону 1995. нису извршили притисак на Слободана Милошевића да се одрекне имена Република Српска.
С тим у вези, високи представници Запада, који су се у Босни и Херцеговини понашали као окупациони гувернери, следили су такву политику наметањем десетина и десетина законских решења на штету суверенитета Републике Српске. То би требало да буде увертира за укидање њеног имена и територије. Тако је Педи Ешдаун 18. децембра 2004. изјавио да је „могуће укидање Републике Српске“. Волфганг Петрич је 2014. објавио како је време за укидање ентитета и успостављање регија.
У том смислу се и питање догађаја у Сребреници 1995. користи као правац притиска на Републику Српску, али и Републику Србију. На двадесетогодишњицу тих немилих догађаја Британци су радили на томе да се постјугословенски простор додатно дестабилизује. На ред је 2015. стигла њихова намера да прогурају резолуцију којом би Савет безбедности Уједињених нација означио Србе кривцима за, како је стајало, „геноцид“. Русија је 8. јула 2015. ставила вето на британски предлог резолуције о Сребреници чиме је тај текст одбијен у Савету безбедности Уједињених нација.
Британска намера да се прогура резолуција о Сребреници месец дана је окупирала постјугословенски простор чиме је у балканске расправе убацивано ново семе раздора. То семе раздора сејале су и Сједињене Америчке Државе и Француска јер су подржале британску резолуцију. Атмосфера је подгревана до температуре када се чинило да је нову физичку тензију између Срба и Муслимана немогуће избећи. И то се управо догодило.
Како би изашао у сусрет сугестијама западних дипломата да оде у Сребреницу и посети место страдања, премијер Републике Србије Александар Вучић дошао је 11. јула 2015. у Меморијални центар Поточари. Међутим, неколико десетина муслиманских екстремиста је из масе засуло српског премијера каменицама и он је био приморан да се трком склони. Напад на Вучића није био спонтан, а починиоци блиски Странци демократске акције никада нису кажњени.
Када је о истој теми реч, високи представник Валентин Инцко је на штету развоја научне мисли 23. јула 2021. наметнуо законско решење којим се забрањује и кажњава негирање тзв. геноцида у Сребреници и величање ратних злочинаца. Инцко је тиме наставио са стигматизацијом српског народа. Народна скупштина Републике Српске је 30. јула 2021. усвојила закон о непримењивању Инцковог наметнутог законског решења о Сребреници, а председница Републике Српске Жељка Цвијановић потписала је тај закон 13. октобра 2021.
Након Инцка, у Босну и Херцеговину је као тзв. високи представник 1. августа 2021. дошао Кристијан Шмит. Њега није потврдио Савет безбедности Уједињених нација, а на тој позицији не признају га Република Српска, Русија и Кина. Шмит агресивним изјавама и провокативним одлукама стално напада Републику Српску, како би надаље кршио њен суверенитет. Народна скупштина Републике Српске усвојила је 21. јуна 2023. закон којим се у Републици Српској неће примењивати Шмитове одлуке. Председник Додик потписао је тај закон 7. јула, а 9. јула 2023. објављен је у Службеном гласнику Републике Српске, чиме је ступио на снагу.
У ланцу насиља над Републиком Српском налази се и Уставни суд Босне и Херцеговине, где већину судија чине иностране и муслиманске (бошњачке) судије. Овај суд је углавном пресуђивао на штету Републике Српске. Та већина је 19. јуна 2023. донела одлуку да измени Правилник о раду и избрише члан на основу ког се седница суда одлаже ако на њој не присуствује најмање један судија ког је изабрала Народна скупштина Републике Српске. Дакле, иностране и муслиманске судије су имале намеру да Уставни суд одлучује без присуства српских судија.
Народна скупштина Републике Српске усвојила је 27. јуна 2023. одбрамбени Закон о непримењивању одлука Уставног суда Босне и Херцеговине. Тиме је Република Српска и у овом случају посегла за решењима за којима је требало одавно да посегне – да се у Службеном гласнику више не објављују ни одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине. И овај закон ступио је на снагу 9. јула 2023.
Ова одбрана интереса Републике Српске и српског народа довела је до тога да Сједињене Америчке Државе уведу санкције државном врху Републике Српске. Председник Милорад Додик под тим санкцијама је од 17. јула 2017. па поново од 5. јануара 2022, док су остали дошли под санкције 31. јула 2023. због тога што су сматрани најодговорнијим за доношење закона о непримењивању одлука Уставног суда Босне и Херцеговине: члан Председништва БиХ Жељка Цвијановић, председник Народне Скупштине Републике Српске Ненад Стевандић, председник Владе Републике Српске Радован Вишковић и министар правде Милош Букејловић.
Углавном све западне амбасаде у Босни и Херцеговини – посебно америчка, британска и немачка – чине суштинске правце насиља над Републиком Српском: или су носиоци процеса, или у њему директно учествују, или пружају подршку. Томе се придружују послушнички режими у Подгорици и Приштини. Загреб и Сарајево су са великом нелагодом и нетрпељивошћу пропратили манифестацију за Дан сећања на страдале у хрватској акцији етничког чишћења „Олуја“, која је 4. августа 2023. одржана у Приједору.
Видљиви изузетак из агресивне западне целине је прогресивна политика Мађарске која пружа подршку одбрани дејтонског поретка у Босни и Херцеговини, а то ојачава позиције Републике Српске. Пријатељски односи Вучића и Додика са мађарским председником Виктором Орбаном пример су који би и други требало да следе, а не да то куде.
Након што су у Службеном гласнику Републике Српске објављени закони према којима се у Републици Српској више неће примењивати одлуке тзв. високог представника и Уставног суда БиХ, Тужилаштво БиХ је – посебно због поданичког односа према Шмиту – 11. августа 2023. подигло оптужницу против Додика и директора Службеног гласника Милоша Лукића „за кривично дјело неспровођења одлука високог представника“. Тај правац напада је још увек у току, али је у току и компетентна одбрана која даје резултате.
Насиље западних центара моћи и њихових сателита у политичком Сарајеву – које се над Републиком Српском све јаче спроводи од почетка руско-украјинског сукоба – показатељ је да Запад од Босне и Херцеговине жели да направи колонију. Муслимани су 2022. с усхићењем прихватили појачање ЕУФОР-а и вишемесечну демонстрацију силе на путевима и улицама Републике Српске. Видљиво је да Запад напушта модел управе над Босном и Херцеговином као протекторатом. Наиме, у протекторату се макар стиче утисак да локално становништво самостално формира власт. Извесно је да муслимански политичари желе да Босна и Херцеговина буде колонија, али Срби то изричито одбацују.
Република Српска нема другог решења осим да настави борбу за повратак одузетих надлежности, за одбрану суверености и афирмацију самосталности. Сваки други одговор на нападе био би тумачен као слабост. Стога је врло важно што је Додик 7. септембра 2023. рекао да Кристијану Шмиту више неће бити дозвољен улазак у Републику Српску.
Борба за заштиту права српског народа се наставља. Демократско решење било би да Република Србија, Република Српска и Црна Гора створе јединствену српску државу.
Остави коментар