Autopoetički iskazi o dramskom stvaralaštvu u intervjuima Aleksandra Popovića

14/09/2020

 Autorka: Kristina Topić

Sažetak: Predmet ovog istraživanja jeste autopoetički osvrt Aleksandra Popovića na njegovo dramsko stvaralaštvo putem intervjua. Istraživanje treba da potvrdi već određene poetičke crte njegovog književnog rada, a koje je prethodno književna kritika odredila: piščevu aktuelizaciju komedije, tj. farse u srpskoj književnosti i teatru, destrukciju i nadogradnju farse kao žanra, korišćenje naročitih pozorišnih elemenata kao neodvojivog elementa književnog teksta itd. Književnoistorijska perspektiva rada pokazaće mnogoznačnost Popovićevih dramskih komada, ali i varijacije čitanja teksta kroz različite istorijske kontekste. Razgovori vođeni s piscem trebalo bi da pokažu izvor svjesne i nesvjesne inspiracije, cilj pisanja, odnos prema pozorištu i promjenama koje je Popović izazivao književnim tekstom.

Uvod

Šezdesetih godina prošlog vijeka na književnu scenu i scenu teatra stupa Aleksandar Popović, koji je tokom svih ovih godina književnog i pozorišnog postojanja u najvećem slučaju određivan kao „osobena i protivrečna stvaralačka figura“ (Ljuštanović 2015: 7),  „samorodan i autentičan“ (Putnik 2015: 25), pisac koji ima „svoj svet“ (Miočinović 1987: 6), „intenzivno živ“ (Pavićević 2015: 255). Bojan Stupica nakon što je pročitao Popovićev komad Krmeći kas pitao je: „Je li ovaj čovek normalan?“. U intervjuu sa Feliksom Pašićem Popović je rekao: „Jedan vrlo ozbiljan intelektualac je na premijeri komada Ljubinko i Desanka u Ateljeu 212 govorio glumcima: Priznajte da tu i nema komada, nego vi to u toku predstave izmišljate!“ (https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014)

            Sve početne reakcije na Popovićevo stvaralašto proizvodile su iznevjerena očekivanja, paradoks, iznenađenje, nonsens, odnosno bila je to avangarda koju je Aleksandar Popović unio u srpsku i jugoslovensku dramsku književnost i teatar. Stoga, kao „logičan“ slijed događaja, ono što je proisteklo iz ovakvog određenja jeste da novoosnovano avangradno pozorište Atelje 212, koje je dobilo 1964. godine zgradu, ne slučajno, bude otvoreno predstavom Ljubinko i Desanka Aleksandra Popovića. U jednom intervjuu, pisac sa nešto udaljenije vremenske distance, sam svjestan inovativnosti koje je donio, ali i destabilizacije dotadašnjih predstava o drami i teatru koje je napravio, izjavio je:

U tetaru sam stvarao novu školu. (…) Teatar je za mene bio projekat dugogodišnjih šaptača, a tek onda glumaca. Repertoar se svodio na vodvilje, Nušića i tome slično. (…) No proteklih pola veka je u tom smislu mnogo značilo. Učili smo od sveta (Petkovska 22.08.1995)

Popovićeve drame bile su ,,krik” onoga što se dešavalo tada u savremenim evropskim pozorišnim tokovima[1]. To je značilo da, kako je i sam Popović govorio,  pozorište nije bilo pozorište zgrada već pozorište predstava, pozorište van institucije koje je tražilo slobodu izraza, ne institucionalnu zaštitu i ponašanje koje institucija po šablonu nalaže:

Kad napravimo tetar van institucije on nakon nekoliko uspešnih projekata brzo za sebe priskrbi instituciju. U stvari mi smo se najpre okupljali oko institucionalnih pozorišta. Tražili smo socijalnu sigunost, a nismo hteli da budemo poslušni (Petkovska 22.08.1995)

Tokom šezdesetih godina u Jugoslaviji postojalo je interesovanje za avngardno pozorište; pozorište se sve više posmatralo kao autonomni umjetnički fenomen koje ima vlastitio estetsko biće i koje je je značilo mnogo više od pukog izvođenja dramskog teksta na sceni. U tom kontekstu, rad Aleksandra Popovića donosio je duh promjene, pokazujući se kao medijum kojim se projektuju neke od važnih svjesnih i nesvjesnih preokupacija tadašnjeg društva i vremena (v. Ljuštanović 2015: 17)[2].

            Naš istraživački rad treba da odgovori na pitanja kako i u kojoj mjeri veza između pozorišta i drame kao književnog roda određuje poetička načela Popovićevog stvaralaštva i kakva je priroda tih poetičkih odrednica kroz specifičan medij – intervju s piscem koji, suštinski, jeste autopoetički osvrt autora na njegovo dramsko stvaralaštvo.

Teatar i drama

Od 1964. godine, kada je bila prva premijera Popovićevog komada, pa do 1969. godine premijerno je prikazano trinaest dramskih komada, u vodećim, prije svega, beogradskim pozorištima. Do 1970. godine on je postao naš najtraženiji pisac u pozorištima, dok su u prvoj polovini sedamdesetih godina, iz političkih razloga, Popovićeve drame sklonjene sa scene i nisu imale nijednu novu premijeru. Osamdesete godine, koje donose osipanje komunističkog autoriteta, a na kraju decenije i turbulentni događaji, vraćaju opet Popovićeve komade na scenu. „Ideološki i ljudski preokreti, atavizmi, borba za opstanak, trošnost ljudskih uverenja, već viđeni u Popovićevim ranim farsama, ovde dobijaju nove istorijske i ideološke forme, ostaju farsično razigrani, ali dobijaju i ‘tamnije tonove u slikanju života’“ (Ljuštanović 2015: 9).

 Aleksandar Popović jeste dramski pisac i njegovi tekstovi mogu da se čitaju, van teatarske scene. No, kada govorimo o njegovoj poetici, ne možemo izuzeti teatar jer predstavlja glavni oblik prenošenja književnog stvaralaštva i izazivanja podijeljenih reakcija na Popovićev rad. Pojedini poetički elementi vezani su za scensko i povezani su sa otvorenim, kritičkim sagledavanjem aktuelnih društvenih i političkih problema, koji su, kako je istorijski presjek davanja Popovićevih komada u pozorištima pokazao, univerzalni i najmanje vezani isključivo za vladajući sistem. „Ljudi su ipak ljudi, a mi to zaboravljamo. U drugom sistemu oni se samo malo drugačije ofarbaju, nose drugačije mašne. Ali, u suštini sve je isto“ (Stojančić 08.03.1993)[3]

Aleksandar Popović tvorac je, na našim prostorima, osobenog pozorišnog koncepta koji se može nazvati pozorište iracionalnog[4]. U kontekstu Popovićeve poetike, to podrazumijeva kombinaciju filozofije apsurda i srpskog tradicionalnog folklora. Iracionalno povezuje savremeno i tradicionalno, evropsko i balkansko, filozofsko i prostonarodno, tragičko i komičko. Iz antidrame preuzeta su osnovna strukturalna načela koja podrazumijevaju rušenje aristotelovskog koncepta poimanja drame:

Dva najmanje cenjena dramska elementa, muzička kompozicija i pozorišni aparat, na novi način shvaćeni, postaju veoma važni, ali uistinu pravi instrument Popovićevog izražavanja, prvorodan, neumeren u svojoj ekspanzivnosti na estetičkoj teoriji drame, jeste jezik koji nametljivo, drsko preuzima gotovo sve dramske prerogative pod svoju kontrolu (Selenić 1977: LIX)[5].

Inspiracija Popovićevih komada jeste narodski duh, komika koja počiva na temeljima folklorne kulture. To znači, prema Bahtinu, izokretanje svijeta, tj.  posmatranje stvarnosti kroz vizuru karnevala[6]. Autor je inspirisan simbolikom karnevalskog hronotopa. No, nije mu dosljedan, već ga dekonstruiše, pa tako ne postoji obnova, preporod u njegovim dramama, koji, suštinski, karneval znače. Popovićevi komadi iznevjeravaju mimetičku sliku svijeta – ne postoji vjerovatno, logično, nužno itd., to zamjenjuje groteska, igra, smijeh, travestija, ulični govor. Cilj literature koju je Popović stvarao jeste bio da zbuni, začudi gledaoce odnosno čitaoce. Dakle, on ne saopštava univerzalnu i jedinstvenu istinu, već nagoni na razmišljanje. Dramski komadi ne teže prepoznatljivom, uobičajenom, već problematizuju ljudske nevolje iz drugačije vizure koje se iznova ponavljaju i ne zavise od društvenog ustrojstva i vremena u kome ono biva. Od gledaoca se traži da dovodi u vezu, sabira i ukršta asocijativne elemente koje komad postavlja na sceni:

Mene interesuju problemi, ja mislim da ljudski problemi nisu novi. Koliko ja znam od starih Grka do danas u osnovi, suštini ljudskih problema ništa se nije promenilo mi stalno iznova pokušavamo da rešimo pitanje svoje egzistencije (…) Umetnost, narod to pripada večnosti to ne može pripadati nijednoj garnituri, to ne može pripadati nijednom tzv. političkom opredeljenju.

(…)

Ja se ne bavim nekim ogromnim apstrakcijma, ja se bavim večitim problemima, ponovnim preispitivanjem, nekih osnovnih, prirodnih zakonitosti čovekovih  razvoja, razvoja jednog naroda, jednog društva.

(…)

Ja volim umetnost koja zbunjuje, odnosno koja ljude izvodi iz jedne kolotečine, nagoni ih da oni ispočetka opet misle o problemima o kojima su već ranije mnogo puta mislili (https://www.youtube.com/watch?v=UQuWBrbiy64&t=880s avgust 1985).

Neodvojivost Popovićeve poetike od pozorišta podrazumijeva i to da njegov književni izraz put pronalazi upravo kroz teatar, njegova misao biva oživotvorena u potpunom obliku tek stupanjem na scenu. Aleksandar Popović pisanje je vidio kao oblik građenja svog mišljenja i poimanja stvarnosti putem scenske aparature. Sprega između elemenata koje čine teatar i dramski tekst značila je slobodu, koju je u intervjuu sa Milom Gligorijevićem, komentarišući suštinu pisanja i umjetničkog izražavanja uopšte, oblikovao u parolu: ,,Za umetničku slobodu je neophodno viteštvo duha“ (Gligorijević 2008: 121). Pisanje kao osvajanje slobode putem „prazne scene“, tj. mogućnost da scenu ispuni ispisanim riječima. „Uvek sam govorio da pozorište ne treba praviti natraške: salu, pa posle predstavu, već prvo predstavu, pa – salu“ (Radošević 22. 06.1993). Sloboda kao neodvojivi element i dramskog teksta i pozorišta – tri činioca koja imaju sposobnost da naprave nešto novo, da ne ispoštuju konvencije i da najave promjene:

Nisam od pisaca koji se bave pisanjem jedne drame. Bavim se stvaranjem pozorišta u kome će se videti život, a ne ulickane fabule o ljudima koji su se rađali, voleli, mrzeli i umirali. Jedino što bih još želeo to je da vodim jedno novo pozorište. Ne da upravnikujem u potojećem, iluzija je da se potojeća pozorišta mogu iznutra promeniti. Treba stvarati nešto novo, pa će, ako to novo bude valjalo, i postojeća pozorišta menjati svoj lik po njegovom liku (Gligorijević 2008: 119–120).

            Otklon mimezisa, korišćenje svijeta karnevala, upotreba scenskog kao elemntarnog u književnom izrazu omogućili su aktuelizaciju jedne književne vrste koja se u kanonskoj književnoj istoriji i teoriji percipirala kao vrsta koja treba da zabavi, čestim i neočekivanim zapletima i obrtima, da zasmije komikom koja se ne libi grubosti i lascivnosti i koja obiluje smiješnim i apsurdnim situacijama (v. Lešić 2010: 448–449). Bila je to farsa kojoj  autor daje nov smisao i raznovrsna značenja, slojevitosti i mogućnosti čitanja i igranja.

 

Svijet farse

Popović je iskoristio opšte osobine farse, napravio njenu destrukciju i time otvorio mogućnost komunikacije žanra s onim što je aktuelno, ali onim što je univerzalno. Farsa, u kontekstu Popovićeve poetike, ne može da se shvata samo kao „umetnuti“[7] oblik komedije koji je označavo predah između pauza „ozbiljnijih“ komada. Ona jeste aktuelnost, jer Popovićeva farsa je svijet ,,beogradske periferije; tipične ,,velegradske periferije“, „mala geto-celina“ koja „generacijama živi u predgrađima i jedva zalazi u centar, a potreban je centru jer ga opslužuje“ (Miočinović 1987: 6). To je, dakle, prostor sitnih znatlija (obućari, kafedžije, šnajderi), ulične sirotinje, muzikanata, probisvijeta, tobožnjih intelektualaca itd., i oni ga dodatno čine piktoresknim, reljefnim na mikroplanu, a suštinski to je svijet „jednostavnih i oštrih socijalni opreka“ svojevrsna tampon-zona između sela i grada (Miočinović 1987: 6). S njom komuniciraju obe strane – i selo i grad – i na tom međuprostoru niko ne ostaje pošteđen grubosti, pokuda, pogrda, etiketiranja, ismijavanja, jer to jeste manir komedije (farse), ali i način pisca da objasni stvarnost. Nema uzvišenosti, predodređenosti, visine, već samo svakodnevica koja znači preživljavanje:

Druga strana medalje je užasno bedna… Video sam velike glavoseče, nadmene ljude kako se na pijaci cenjkaju sa seljakom: da l’ će im da spanać za dve ili tri hiljade. Čovek je veliki samo kad se zaboravi koliko je, u stvari, mali i bedan. (…) Pa, to je sve komedija! Video sam čoveka, profesora univerziteta, kako kupuje zamrznute piliće. A nekad nije hteo ni novine sa sobom da ponese: pročita ih, pa ostavi… (https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014)

U usponu mladog jugoslovenskog društva i ideologije koja se tada njegovala, farse su dobijale moć da otkriju haos ispod institucionalnog oblika života i da razruše prividno idiličnu sliku sklada između idologije i umjetnosti u prostorima slobode koje je ideologija davala (v. Ljuštanović 2015: 19).

Ali neko je morao da bude kriv i najlakše je bilo reći: ,,To je onaj Aca, ludak, opet nešto brlja!” (…) Pisao sam, samo pisao, i gotove tekstove predavao pozorištima, često ih slao poštom. U pozorištima su ih stavljali na repertoar, potom skidali i za sve mene osuđivali (Gligorijević 2008: 20).

            Kasnije, Popovićeve farse dobijale su druga značenja, dublja, gotovo proročka, jer su pokazale da mogu da se dovedu u vezu sa bilo kojim društvenim poretkom, a „da se sve menja da bi na kraju opet postalo ono što je bilo“ (Stojančić 08.03.1993). Intervjui devedesetih godina vođeni sa Popovićem koji, kada se napravi vremenska distanca, predstavljaju razvojni put Aleksandar Popovića – od „ludaka“ koji piše protiv sistema do proroka koji umije da predvidi budućnost. Aleksandar Popović, nije odvajao literaturu od stvarnosti u kojoj je nastajala. U svojoj provobitnoj funkciji, Popovićeve drame bile su jedna od vizura, doživljaj stvarnosti, a ne sama stvarnost – dakle, prelamanje stvarnosti kroz pojedine slike, a ne njen odraz. No, kontekst i vremensko odstojanje je to promijenilo i farsama dalo opet nova čitanja, na širokom planu gledano najuniverzalnija:

Kaže mi neki čovek iz vlasti: Ti si nas omaleris’o! Kao, ja sam kriv što sam to pisao! Kao, vračao sam! A ja sam samo razmišljao. U tom trenutku da mi je neko rekao da će sve to da se desi, prosto bih se sam na sebe naljutio. A pisao sam s namerom da se opomenemo da nam se ne desi. Nažalost, svašta nas je sustiglo (https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014)

            Ovo autora, u intervjuu za dnevne novine ,,Politika“, devedesetih godina dovodi do zaključka o cikličnom poimanju stvarnosti. Kod Popovića nema obnove, preporoda, koju, potencijalno, instrumenti narodne smjehovne kulture treba da izvrše. Ostaje se u domenu svakodnevnog i pitanjima osnovne egzistencije, simbolika prigoda koje potvrđuju i porađju novo izostaje, a postoje samo potreba da se objasni ,,život usput“ ,,život stariji od stradanja“ (Stojančić 08.03.1993) i ,,spavanje starije od baldahina“ (https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014) :

I u ovim događajima mi se učinilo kao da se ponavlja nešto što sam već doživeo. Mi stalno čekamo da svane i od kad znam za sebe živimo u iščekivanju svanuća. Istorija nam u tome prolazi. Noć i dan se smenjuju. Usput treba živeti. Nikako to da naučimo (Stojančić 08.03.1993)

            Predmet o kome Aleksandar Popović uglavnom piše jeste kultura narodnog duha koja podrazumijeva njen najširi opseg sa krajnjim ciljem da opiše srpsko-balkanski mentalitet. Predstaviti duh narodskog gena podrazumijeva korišćenje čitavog korpusa naše tradicionalne kulture: usmena književnost, narodna vjerovanja, običaji, predanja itd. Koji se, u najvećem slučaju, kombinuje sa kvazimodernim, savremeni životom, pomodarstvom, kaćiperstvom, kič-mentalitetom itd. Suštinski, on razobličava i kritički posmatra srpsko-balkanski (polu)svijet uvodeći ga u dramu i scenu tetatra:

I kasnije, kod nove generacije pisaca osećao se jedan ogroman napor da se što je više moguće distanciraju od sredine u kojoj žive, da budu Evropljani. Meni se tada činilo da to nije pravi put, i pokušao sam da u naše pozorište vratim Dragoljuba,  Milevu, Todora, na jedan, ne u lošem smislu reči folklorni, način, da ga vratim s našim mentalitetom… (https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014)

Slika ,,Popovićevog čovjeka” podrazumijeva svojevrsnu ambivalentnost: on jeste primitivan, animalistički određen, zatucan, ali je i oštrouman, šeret, obešenjak kavgadžija itd. Suštinski, u dosluhu sa narodnom smjehovnom kulturom unižava se sve što je apstraktno, duhovno i prevodi na stranu tjelesnog, konkretnog. Inspiracija njegovih komada jeste ono što kreira masu; mogućnosti, slobode, senzibilitet i atmosfera ulice, otovorenog prostora kao najvjerodostojnijeg pokazatelja mentaliteta jednog naroda:

Naša je greška što nam je život proticao u Ateljeu 212. Trebalo je da uključimo televizor i da vidimo kako Lepa Brena na stadionu u Mostaru trči i skida cipele dok gledaoci fanatično kliču – Tito, partija. Trideset hiljada ljudi. (…) Treba otići na autobuske stanice, treba videti kako izgleda naša Skupština, pa saznati šta je Srbija (Stamenković 20.11.1992).

,,Popović precizno oblikuje sliku sveta rukovođenog apsolutnom sebičnošću i nagonskom glađu – za hranom, seksom, novcem, moći – čije se zadovoljstvo stavlja iznad svega ostalog” (Pešikan-Ljuštanović 2009: 56):

Čovek ima svoje animalno biće (…) ne fascinira me to koliko se moj prijatelj razlikuje od mene, koliko me fascinira koliko mi je vo sličan. On oči – ja oči, on srce – ja srce, on pluća – ja pluća, on polne organe – ja pole organe, on hoće da jede, da pije, da diše – ja hoću da jedem, da pijem, da dišem… Možda nas je Bog pravio po svom obličju, ali mustru je uzeo od životinje (https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014)

Aleksandar Popvić jeste pisac koji je svojim radom – pisanjem i bavljenjem pozorištem – dao identifikaciju naroda kome pripada i to je bila jedna od osnovnih Popovićevih namjera u bavljenju umjetnosti, uopšte:

            Ako vi ne znate ko su Rusi, vi čitajete Gogolja i vama će postati odmah jasno ko su. Ako vi ne znate ko su Nemci, vi čitajte Tomasa Mana vama će postati jasno (…) Kad Tomas Man piše o Nemcima oni su isti kao Srbi, kad Aleksandar Popović piše o Srbima, ja bih hteo da Nemci shvate da su Srbi isto što i Nemci. Jer kad vi napišete celu istinu, ako ste u stanju da identifikujete svoj narod i da se to prepozna, da objasnite pojavu, stvar je razrešena. Samo nas nepoznavanje, samo nas laž i neistina razdvajaju (…) To je moje, da pišem, kada bih mogao za svoga života  da napravim ličnu kartu svoga naroda (…) Ko ne zna ko su Srbi, nek čita drame njihovog jednog pisca [Aleksandra Popovića], onda će im biti jasno (https://www.youtube.com/watch?v=0uueCVYzysg 19.10.1992.)

Zaključak

            O dramskom stvaralaštvu Aleksandra Popovića, zaista, mnogo se pisalo i najvažnije crte, ali i neke sitne pojedinosti, do sada su uglavnom predstavljene. Stoga, ne može se reći, premda je pisac na margini književnosti, da se književna kritika nije bavila njegovom literaturom i da nije predočila Popovićev značaj i promjene koje je unio u književnost i teatar. U našem istraživanju, mi, svakako, nismo mogli da izostavimo najvažnije osvrte na Popovićevu književnost i teatar, budući da su nam pomogli da pojedine poetičke teze koje je ona već postavila, potvrdimo. Takođe,  književna kritika nam je pomogla da proširimo istraživanja, a da naši izvori budu jedna nova vizura gledanja poetičkih osobina Popovićevog stvaralštva – autopoetička vizura. Dakle, promijenjena je perspektiva, te su naši glavni izvori zapravo bili intervjui u kojim je pisac, između ostalog, komentarisao književnost, pisanje, cilj pisanja, gledaoce, pozorište, izvore inspiracije i sl.

            Ono do čega nas je istraživanje dovelo jeste prepoznavanje važnosti pozorišta odnosno svih njegovih elemenata za književnu evoluciju Aleksandra Popovića. Suštinski, ono je bilo motivacija za stvaranje avangardnih – do tada novih oblika dramskog teksta. Međutim, ne samo to, pozorište je bilo i inspiracija za neke fundamentalne promjene unutar njega samog: oslobađanje pozorišta od institucionalnih ograničenja, stvaranje koncepta pozorišta pisanjem, prije svega, predstava – to znači prvo pisanje književnog teksta (drame), pa tek onda druge klasifikacije koje se pozorištu pripisuju.

            Osim toga, predstavili smo i samu prirodu dramske vrste kojoj je Popović najviše posvetio pažnje – farsu; načina na koji ju je u odnosu na kanonska određenja nadogradio i dekonstruisao. Istraživanje je pokazalo da su izvor inspiracije za dramske komade bili srpski, tj. balkanski mentalitet, folklorni materijal koji komunicira s principom animalističkog u čovjeku. Takođe, ustanovili smo da drame otvaraju različite perspektive čitanja sa različitih vremenskih distanci, što su intrevjui iz devedesetih godina naročito pokazali.

Naš istraživački rad, svakako, treba da pokrene i neka pitanja koja čekaju buduće istraživače, a ona su, prije svega, u vezi s književnim stvaralaštvom za djecu, u kojim se autor oprobao, a u kojima je takođe bio izuzetan: mjesto Aleksandra Popovića u kanonu srpske književnosti za djecu; nedostatak radova koji sagledavaju u cjelosti piščevo stvaralaštvo za najmlađe, tj. proučavanje svih žanrova u kojima se pisac izražavao (drama, roman, pripovijetka, slikovnica i sl.); Popovićeva aktuelnost danas, problem njegove marginalizacije kao pisca za djecu i sl.

IZVORI

Gligorijević, Milo. Građevina životopisa. Beograd: Službeni glasnik 2008.

Pavlović, Velja. Intervju: Aleksandar Popović./[razgovor vodio] Velja Pavlović.  https://www.youtube.com/watch?v=0uueCVYzysg 19.10.1992.

Radošević, Mirjana. Aleksandar Popović: Živeće se i posle nas/[razgovor vodila] Radošević Mirjana. u: Politika.-god. 90, br28633 (29. jun), str. 20.

Rajić, Zoran. Intervju: Aleksandar Aca Popović./ [razgovor vodio] Zoran Rajić. https://www.youtube.com/watch?v=UQuWBrbiy64&t=880s avgust 1985.

Stamenković, Vladimir. Aleksandar Popović: Živeti u poniženju/[razgovor vodio] Vladimir Stamenković. u: NIN.-br. 2186(20. Nov. 1992.), str 38–40.

Stojančić, Jelica. Aleksandar Popović: Život stariji od stradanja/ [razgovor vodila] Jelica Stojančević. u: Politika.-god. 90, br. 28523 (8. mart 1993), str. 14.

***

Pašić, Feliks. Mrešćenje života Aleksandra Popovića: intervju sa Aleksandrom Popovićem 1993. https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014.

Petkovska, Verica. Aleksandar Popović: Film je samo izlet/ [razgovor vodila] Verica Petkovska. U: Naša borba. – god. 73., br. 203 (22. avg. 1995), str 9.

LITERATURA

Babić, Duško. Pozorište iracionalnog: Studije o drami, Aleksandra Popovića. Novi  Sad: Matica Srpska 1988.

Lešić, Zdenko. Teorija knjiženosti. Beograd: Službeni glasnik 2010.

Ljuštanović, Jovan, prir. Živeti među krhotinama sveta. Aleksandar Popović. Antologijska edicija Deset vekova srpske književnosti. Knj. 80. Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske 2015, 7–24.

Miočinović, Mirjana. Izabrane drame. Aleksandar Popović. Priredila Mirjana Miočinović, Beograd: Nolit 1987, 5–29.

Miočinović, Mirjana. „Scenska igra Aleksandra Popovića“. Aleksandar Popović. Priredio Jovan Ljuštanović. Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske 2015: 237–250.

Pavićević, Borka. Čovek u crnom mantilu. Aleksandar Popović. Antologijska edicija Deset vekova srpske književnosti. Knj. 80. Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske 2015, 251–258.

Pešikan-Ljuštanović, Ljiljana. Kad je bila kneževa večera?: usmena književnost i tradicionalna kultura u srpskoj drami 20.veka. Novi Sad-Beograd: Pozorišni muzej Vojvodine-Altera 2009.

Putnik, Radomir. Predgovor ‘Dramama’ Aleksandra Popovića. Aleksandar Popović. Antologijska edicija Deset vekova srpske književnosti. Knj. 80. Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske 2015, 259–261.

Selenić, Slobodan. „Savremena srpska drama“. Antologija savremene srpske drame, Priredio Slobodan Selenić. Beograd: Srpska književna zadruga 1977, VII–LXXXI.

***

Bahtin, Mihail. Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, Nolit: Beograd 1978.

[1]  Postojao je svojevrsni zazor od savremenog zapadnoevropskog pozorišta, drame apsurda, pa je tako pokušaj izvedbe Beketove predstave Čekajući Godoa u Beogradskom dramskom pozorištu bio osuđen, ali je Beket, kao i Ežen Jonesko i dr. bio neizostavan dio repertoara u Ateljeu 212 (v. Ljuštanović 2015: 16).

[2] Socrealistička kriza koja je vladala u jugoslovenskoj posleratnoj književnosti najduže je potrajala u oblasti drame. Pedesetih godina prošlog vijeka počinje nova faza koja je podrazumijevala dominantne istorijsko-mitološke teme i poetsko-filozofski karakter dramskog diskursa. Time se jeste, djelimično, prevazišlo korišćenje literature u ideološke svrhe vladajućeg sistema, no, još uvijek je to bilo daleko od istinskog stepena slobode koje bi pozorište i literatura trebalo da ima – moć da pokazuje i tumači probleme koje je vrijeme nametalao. (v. Selenić 1977; Babić 1988; Ljuštanović 2015 itd.)

[3] ,,I Popovićevi se komadi u izvesnom smislu grade na osnovu načela kompozicione kružnosti. Ali to je uvek implicitna kružnost koju pozorišna igra, sui generis, nosi u sebi. Krug se zatvara simetričnom scenom, a ipak se da naslutiti da će se situacija ponoviti, da igra može iznova da počne“ (Miočinović 2015:  238).

[4] Detaljnije o pozorištu iracionalnog kod Aleksandra Popovića vidi Babić 1988.

[5] Aristotelova koncepcija drame na prvo mjesto stavlja priču, zatim karakter, misli, govor, muziku i na kraju pozorišni aparat.

[6] Karneval predstavlja narodni, praznični period čovjekovog života, vrijeme potpunog odbacivanja utvrđenih normi u društvu i njihovu transformaciju u suprotnosti koje dobijaju groteskne veličine. Karneval odlikuju gubljenje ravnoteže, slike izmaknute kontrole, smjehovno, lakrdijaško, groteskno, a period trajanja karnevala je ograničen. Budući da se temelji na grotesknom i komičnom, u tom ključu treba izmijeniti mjesta svih elemenata po principu prelaska od gore ka dolje. Na ovaj način se pravi privid stvarnosti, odbacivanje pravila svakodnevnice, dehijerarizacija svijeta u odnosu na ono kako je on obično utvrđen. Karneval je označavao potrebu čovjeka da transformiše svijet koji je bio sav u ozbiljnom, zvaničnom i da mu stvori bar privremenu iluziju predaha od stroge stvarnosti. Privremenu, jer dok traje karneval trajala je i iluzija. Karneval je stvarao mogućnost dobijanja apsolutne slobode, da se svijet sagleda bez straha, i ono što je najvažnije u potpunosti kritički. U pitanju je detronizacija, dehijerarhizacija, demitizacija, otklon od patetičke slike svijeta koja se živi, zatim humanizacija, tj. davanje note ljudskog postojećem svijetu (v. Bahtin 1978: 11–20).

[7] Farsa od lat. farsus, „dodat“, „umetnut“ (Lešić 2010: 448).

O autorki:

Kristina N. Topić (Teslić, RS BiH 1994) osnovne i master studije završila na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu –  Odsek za srpsku književnost i jezik. Trenutno studentkinja prve godine doktorskih studija. Objavljivala istraživačke radove u časopisima Detinjstvo, Zbornik za jezike i književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Lipar, Reč i sl. Zaposlena u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu.

 

Foto: privatna arhiva

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja