Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Источно питање је појам који се односи на питање опстанка Османског царства, када је у XIX веку било јасно да је та држава у великој кризи и да од великих сила зависи њен опстанак, а оне су крај решење опстанка Османског царства одлагале у страху од поремећаја равнотеже снага. Решење је одлагано јер ниједна сила није била сигурна да би најбоље прошла у подели територија након распада Османског царства. Значајна фаза Источног питања била је Велика источна криза, која је почела у лето 1875. устанком хришћана у Херцеговини, а завршена Берлинским конгресом 1878. године. „Велика источна криза отпочела је у јулу 1875. устанком у Херцеговини, да би се наредних недеља, месеци и година проширила на Босну, Бугарску, две српске кнежевине (Србију и Црну Гору), остале Србе, Румуне, Грке, Албанце, Македонце. Ширином тих покрета отворено је свом жестином целокупно Источно питање, чиме је изазвано и пуно ангажовање свих његових спољних фактора – великих европских сила. […] Мали, слаби и недовољно развијени, они нису имали, не само снаге, него ни неопходног јединства за успешно извршавање тако тешког и замашног историјског подухвата какав је био избацивање Турске из Европе. Зато су они, покренути на борбом тежином положају у којем су се налазили, а делимично и прејаком вером у властите снаге, у току саме те борбе били приморани да се осврћу за страном помоћи, да је прижељкују и траже. То ће бити један од важних разлога што ће се у саму ослободилачку борбу балканских народа умешати и велике европске силе, узимајући постепено иницијативу у сопствене руке, да би на крају, мимо воље и учешћа оних који су читаво питање и покренули, издиктирале своја решења и одлуке. Најзначајнији спољни актери у развоју прилика на Балкану у Источном питању у току кризних година, као и до тада, су Русија, Аустро-Угарска и Велика Британија. Иза акција и поступака првих двеју стајао је често и снажан утицај, у оно време још нове европске велесиле – Немачке. У другом плану, мада не без икакве улоге, била је Француска, а на споредном колосеку се налазила Италија“.
Извршење берлинског уговора као и решење питања која су остала отворена, наишло је на многим местима на тешкоће. Аустроугарска је морала да употреби јаке војне силе да сломи отпор домаћег, поглавито муслиманског елемента у Босни и Херцеговини против окупације. Арбанаси су образовали лигу да спрече одступање територије Црној Гори и Грчкој, коју су они сматрали као своју народну територију. Порта је евакуисала Плав и Гусиње, али су се Арбанаси оружјем одупрли окупацији тог подручја, као и подручја на Скадарском језеру, које је Порта у замену дала. На јак притисак Сила, особито флотом, одступи Порта у замену за Плав и Гусиње Црној Гори Улцињ с обалом (1880). И с Грчком се дуго вукао спор о уступању земљишта и најпосле је окончан 1881. под притиском сила. Грчка је добила Тесалију са Ларисом и јужни Епир са Артом. Арбанаска лига је хтела да се одупре свом одступању, али Порта скрши њен отпор. У исто време протегну Француска свој протекторат над Тунисом (1881) над којим је Порта имала само номинално врховну власт, а Италија је била управила на своје аспирације. И у Египту је уздрман положај Портин. Финансијско расуло Египта искористише Енглеска и Француска те ставише кедиву финансијску контролу: То изазва национални отпор Египћана. Енглеска и Француска послаше флоту пред Александрију. На то Египћани побише многе Европљане, а Енглези бомбардоваше Александрију, потукоше Египћане на копну и поседоше Каиро (1882). Тако се Енглеска угнезди војнички у Египту не дирајући у суверена права султанова и у кедивов положај. Француска се повуче од акције у Египту. Бугарска се конституисала као наследна кнежевина и народним собрањем и изабрала је за кнеза Александра Батенберга (1879). У исто време израдила је Европска комисија у Цариграду огранички статут за аутономију источне Румелије. Али, Бугари из обе земље тежили су за уједињењем, а кнежевина Бугарска је претендовала и на македонске границе из санстефанског мира. У Бугарској и у Источној Румелији основан је по један комитет за уједињење, да ради на успостави интегритета бугарске државе. Бугари почеше радити и на организацији пропаганде у Македонији. Унионистички покрет доведе до преврата у Источној Румелији (у септембру 1885). Официри народне војске збацише гувернера и прогласише за кнеза Батенберга. Кнез и Собрање прихватише унију и мобилизоваше војску. Руски је цар осудио уједињење и опозвао је руске војне инструкторе из Бугарске и Источне Румелије. Због руске противности Енглеска је била склона Бугарској. Порта је била слаба те није намеравала предузети никакву озбиљну војну акцију. Силе посредоваше код обе стране за мирно решење.
Више него Турска узбуниле су се Србија и Грчка, због овог поремећаја снага и почетка обнављања санстефанске Бугарске. Српски кнез Милан тражио је компензације, те је објавио рат Бугарској. Бугари потукоше српску војску код Сливнице (у новембру 1885) и освојише Пирот. На енергичну интервенцију Аустрије дође до примирја и уз европско посредовање до Букурешког мира 3. марта 1886, којим је грађен статус кво. Почетком априла 1886. пристаде Порта на амбасадорској конференцији у Цариграду на персоналну унију између Бугарске и Источне Румелије и то тако да се у смислу Берлинског уговора даје бугарском кнезу на пет година част генералног гувернера Источне Румелије. Грчка је, такође, тражила компензацију и то границе предложене на Берлинском конгресу. Она је послала и чете преко границе без објаве рата, али су је силе натерале блокадом да се повуче и да демобилизира (почетком јуна 1886). Међутим, Бугарска се све више удаљавала од Русије. Због руског непријатељства захвалили се Батенберг на престолу (у септембру 1886). Због учествовања Источне Румелије у изборима за Велико народно Собрање Русија прекину везе с Бугарском, а Бугари одбацише руског кандидата и изабраше Фердинанда Кобуршког за кнеза (у јулу 1887). Русија је наставила борбу против Фердинанда и министра му Стамбулова и дипломатски и помагањем унутрашње опозиције под Цанковом. Што се Бугарска више јачала и ослобађала од руског утицаја, то је више изазивало непријатељство Русије, која је у Бугарској губила жељени поуздан ослонац на истоку: Русија је хтела да постави једног генерала као намесника у Бугарској и као генералног гувернера у Источној Румелији, да проведе поновне изборе и тражила је од Пороте да свргне Фердинанда. Али, у том није успела. Порта је само изјављивала, да сматра Фердинандову власт незаконитом. Од тога су настали затегнути односи између Русије и Бугарске. Постали су нормални тек 1896. године кад је Русија признала кнеза Фердинанда. Русија је изгубила утицај и у Србији већ од Берлинског конгреса. Кнез, а од 1882. краљ Милан везао се за Аустрију и склопио је 1881. с њом тајну конвенцију.
У тој конвенцији обавезао се Милан, да неће трпети никакву агитацију из Србије против Аустро-Угарске (рачунајући ту и окупирану Босну и Херцеговину и Санџак), а Аустро-Угарска је преузела исту такву обавезу према Србији и њезиној династији. Аустро-Угарска је обећала да се неће противити, ако се стицајем прилика могне Србија проширити на југ, изван Санџака, и да ће настојати да склони и друге силе на повољно држање у том погледу. Милан се обавезао да неће без претходног споразума с Аустро-Угарском склапати политичке уговоре с другим државама. Ова последња обавеза ублажена је доцнијим изјавама министарства иностраних дела обеју држава, да се њом не крњи право Србије да склапа сваке па и политичке уговоре с другим државама само не у противуречности са духом и садржајем уговора, који је склопљен између Србије и Аустро-Угарске. Тим је још постигла одговорна влада Пироћанчева да ублажи обавезу коју је кнез Милан на своју руку уз потпис министра иностраних дела, Мијатовића, преузео и чак ју је упоредо с тим ублажењем поновио једним тајним писмом и лично на часну реч преузео у њезину пређашњем облику. У конвенцији је предвиђено, ако настане потреба војне сарадање, да ће се потребне мере утврдити једном војном конвенцијом. Окупацијом Босне и Херцеговине, стављањем поседа у Новопазарском Санџаку и аустрофилским курсом Милановим у Србији Аустро-Угарска је после непун век поново, и то добро, закорачила на Балканско полуострво. Тај тајни уговор, који је склопљен на десет година, продужен је 9. феруара (28. јануара) 1889. до 1. до 13. јануара 1895. Попуњен је обавезом да ће Аустро-Угарска по потреби и оружјем се ставити насупрот непријатељским подузећима Црне Горе против Србије и њезине династије и да ће склонити и Турску на слично поступање. Аустро-Угарска је проширила свој утицај не само на Србију него и на Румунију, задирући тако у област, коју је увек рачунала Русија у своју неоспорну интересну сферу. Она је склопила и с краљем Каролом, којега је његово хоенцолернско порекло до краја живота (10. окт. 1914) вукло на страну Немачке и Аустрије, савез 30. октобра 1883. Савез је обновљен 25. јула 1892, 17. априла 1902. и најпосле 5. фебруара 1913. године с вредношћу до 8. јула 1920. приступиле су му и остале две силе Тројног савеза. Тако је Русија потиснута готово на свима својим балканским позицијама. Цар Александар Трећи дигао је 1889. приликом свадбе црногорске кнегиње Милице и великог кнеза Петра Николајевића чувену здравицу у здравље црногорског кнеза Николе „јединог искреног и верног пријатеља Русије”.
Поред све депресије која је настала у националном развитку Балкана у две деценије после Берлинског конгреса, црпли су јачи духови у прошлости наде за сјајнију будућност. Тако је Стојан Бошковић, бивши министар просвете и бивши председник Ученог друштва, написао поводом једне белгијске расправе Емила де Боршграва о цару Душану низ чланака и одштампао их је у засебно књизи. Он је тим делом хтео да скрене пажњу, политичара и позваних кругова на изнимни положај српског народа поводом политике Берлинског конгреса и да уочи догађаја ближе будућности, која ће одлучити о јединству и слободи балканских народа, укаже на одлучну улогу коју је у прошлости играо српски народ на Балкану. Као најзлогодније моменте нашао је писац да изложи историју цара Душана и Балканског полуострва у 14. веку, особито тежње Душанове да организира цело полуострво на федеративној основи са седиштем у Цариграду за одлучну борбу против провале варвара, затим пропаст и васкрс Србије, окупацију Босне и Херцеговине, идеализам српског народног песништва и на крају је изнео своје погледе на будућност српског народа. Писац је, поред свих неповољних унутрашњих и спољашњих изгледа у тадашњем времену, ипак остао при тврдом убеђењу да ће Србија успети да проведе ослобођење и уједињење својих земаља на полуострву. Исто је тако оптимистичан др Милован Ђ. Миловановић, који ће доцније у време Анескионе кризе 1908–1909. године имати истакнуту улогу као министар спољашњих послова Србије. Он се бавио 1894. у „Делу” овим питањем, приказавши му развој од Кучук-Каинарџијског мира до Кримског рата. Он узима да га је отворила Русија Кучук-Квинарџијским миром 1774. и да му се суштина састоји у руској тежњи за мореузима, односно за осигураном слободном везом са Средоземним морем. Писана наскоро после великих француско-руских свечаности поводом склапања Двојног савеза, ова расправа је имала да историјским чињеницама докаже тезу, да велики руски интереси у Источном питању „упућују императивно Русију на пријатељство и на савез с Француском”. Миловановић је предвиђао да се руско-француским савезом отвара на Истоку „нова ера судбоносним и епохалним догађајима” и да је наше национално питање „нераздвојан саставни део великог Источног питања”. Он је истицао да је Србија као и друге народне државе на Европском истоку творевина руске политике и да мора и даље посветити „све своје стварање да унесе себе, своје напредовање, своју националну мисију у програм руске политике при решавању Источног питања, да се учини неопходном за Русију, да утврди како се интереси и њени циљеви поклапају у свему са руским циљевима у Источном питању, и како Русија у њој може наћи позузданог помоћника за своју и за општу словенску политику. Иначе, Србија ће бити брзо прегажена… Руско-француски је савез свршени чин. Акција је руско-француска ту на прагу. Источно питање улази у нову, можда у своју последњу и завршну фазу”.
После распуштања парламента настављен је у Турској апсолутистички режим, неуредна управа и запостављање хришћана. Абдул-Хамид владао је тирански, угушујући сваки слободнији покрет и хришћана и младотурски. Порта није имала ни воље ни могућности да проведе реформе обећане у Берлинском уговору, као што није извршила ни пређашња реформна обећања. Као и пре, она се бавила поглавито војним реформама. Због задржавања старог стања, а и јачања свести и економске снаге хришћана и пропаганде балканских хришћанских држава, избијало је незадовољство у отворене буне и у четничку акцију. Устанак на Криту 1889. још је Порта могла угушити силом и стегнути аутономију острва. Силе су спречиле Грчку да се умеша. Али, 1896. дође у вези с Портиним неприликама поводом јерменског устанка, до поновног устанка на Криту 1896–1897. Устаници прогласише уједињење с Грчком и Грчка посла делове војске и флоте на Крит. Силе се изјаснише против анексије, али за аутономију Крита под султановим сизеренством. Турска пристаде, али Грчка не. Поводом упада грчких чета на турско земљиште огласи Порта Грчкој рат (18. априла 1897). Враћен је статус кво са незнатном регулацијом границе у корист Турске и с обавезом Грчке на ратну одштету од четири милиона турских златних лира. Овај мир је утврдио поново чињеницу да Турска и после најсјајнијих победа не може повратити хришћанске земље, које је једном изгубила. Крит је добио грчког принца Ђорђа за генералног комесара под заштитом Русије, Енглеске, Француске и Италије (1898).
Порта није ни у Арменији провела реформе, како је одређено у Берлинском уговору. Због насиља Курда почеше Јермени дизати протесте и истицати захтев за аутономијом. То доведе и до крвавог сукоба у Ерзеруму 1890. године. Тако су Јермени поставили и своје питање (1890–1897). Покрет је овај пут на изглед умирен, али су Јермени наставили с тајном пропагандом и заверама. Тај рад помагали су Јермени из Цариграда и из иностранства. Тежње за националним и верским ослобођењем ницале су, дакле, и на азијском тлу. Године 1894. избили су поново немири и Порта их је окрутно угушила. Сада се заузе Енглеска за Јермене, позивајући се на Берлински уговор. Њој се придружише Русија и Француска те ставише Порти предлог да уведе у Арменији реформе под сталном европском контролом (1805). Тако је поново оживела та мисао, која је била истакнута у кризи 1875–1878. године. Сад та тачка о реформисању појединих турских провинција под европском контролом не излази више из европског програма према Турској. Све чешћи покрети незадовољних хришћана у вези с јачањем националних осећаја и све очевиднија немоћ Турске да у корену уклони узроке тог незадовољства гони силе на тај пут, на којем су најбоље могле чувати мир и свој утицај на Истоку. Порта је од почетка одбијала такве предлоге и истицала да не може мењати законе специјално за једну провинцију него је обећавала опште једнаке реформе за целу државу. Али и Европа и хришћани стекли су лоше искуство да су сви хати-шерифи и устави у Турској мртво слово на папиру и да се сва турска обећања за хришћане разбијају о фанатизам и о дубоко укорењено схватање муслиманских маса, да раја не може бити равноправна с хришћанима.
Поводом демонстрације Јермена у Цариграду (1895) дође до крвопролића. Порта сад одлучи да умири силе због почињених зверстава над хришћанима и издаде указ о реформама за Арменију. У њему је одређивала да Јермени учествују у управној служби у сразмери према својој бројној снази у земљи. Десетина се могла издавати у закуп само за поједина села, а кулук тражити само за јавне потребе. Извођење реформе требало је да контролише једна мешовита комисија муслимана и хришћана. Објављене реформе нису одмах умириле Јермене. И после тога долазило је до њихових пучева на разним странама царства. Таквим једним поводом побијено је у Цариграду неколико хиљада Јермена (1896). Енглеска је у свима приликама иступила као протектор Јермена. И јерменски патријарх у Цариграду устајао је сваком приликом у одбрану права својих саплеменика. Јерменски је покрет, ипак, могао остати само једна епизода у акцији хришћана за ослобођењем од турске власти. Балкан је остао главно вулканско тло, с којега су потреси имали да разруше турску царевину. Јерменски покољи дали су повода хуманом Гледстону да назове Абудул Хамида Другог „султаном убицом”, карактеришући тиме и његов дуги крвави режим. Јерменски покољи утврдили су у Европи уверење да се тадашњи турски режим не може модернизовати нити спровести реформе обећане у Берлинском уговору. После тога почеле су Силе да узимају саме у своје руке контролу над реформама у Турској и провеле су је најпре у Старој Србији и Македонији.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Екмечић, Милорад (1981). „Српски народ у Турској од средине XIX века до 1878”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 447—526.
Јовановић, Радоман (1981). „Црна Гора 1851–1878”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 423—446.
Попов, Чедомир (1981). „Србија 1868—1878. године”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 303—421.
Попов, Чедомир, Грађанска Европа III (1771–1914), Београд 2010, 210–247.
Стојанчевић, Владимир (1986). Србија и Бугарска од Санстефанског мира до Берлинског конгреса. Београд: Историјски институт, Просвета.
Остави коментар