АРХИВСКА ГРАЂА О ТИЦАНОВОЈ БУНИ ИЗ 1807. ГОДИНЕ

10/04/2020

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

 

У националнј историографији до средине претходног столећа, Тицанова буна представљала је историјски догађај који се налазио у сенци стања и процеса у вези са Првим српским устанком, односно као ехо устаничких победа једног етницитета који је живео на две различите обале реке Саве, у две различите државно-правне заједнице. На ту чињеницу указују и дела еминентних српских историчара, попут Владимира Ћоровића, Станоја Станојевића или Васе Чубриловића, који о Тицановој буни говоре у вези са Српском револуцијом или други аутори који овој теми поклањају пажњу када елаборирају догађаје и личности из националне историје датог доба. Изразитије интересовање за Тицанову буну и њено самостално презентовање јавности показао је Емил Чакра 1858. године када је у Бечу у часопису „Световид“ публиковао текст под називом „Тицанова буна“. Позитиван пријем текста код читалачке публике омогућио је да се исте године појави његово репринт-издање у календару „Зимзелен“ за 1859. годину. Један од текстова посвећен Тицановој буни представља расправа Стевана Моловића „Тицанова буна“ публикована у календару „Рад“ за 1902. годину, затим рад мађарског историчара и политичара Бењамина Калаја који је у оквиру своје историје Првог српског устанка из 1910. године запажено место поклонио сремској Сељачкој буни из 1807. године, те радовима Ферде Шишића и других историчара у годинама између два светска рата. Највеће интересовање за проучавање историје Срема под аустријском влашћу од краја XVII до средине XIX века, па самим тим и аграрног покрета и Тицанове буне, посветио је академик Славко Гавриловић у својим бројним делима. Међутим, да бисмо на свеобухватан начин могли да сагледамо приказ архивске грађе о Тицановој буни, претходно бисмо требали да пружимо одређена основна сазнања о овом историјском догађају.

Устанак којег је 1804. године против турских господара подигла српска сиротиња раја, потресао је попут правог политичког земљотреса читаву оновремену Европу. Покретом сељачких и хајдучких маса, Србија се вратила на светску политичку сцену, а њен народ показао да самоорганизован и без ичије помоћи може да порази свог вековног тлачитеља и тако осигура себи народни поредак, власт и слободу која неће имати само национални, него и социјални карактер. Први војни успеси српских националних и социјалних револуционара − хајдука и обичних устаника остварени код Иванковца, на Делиграду и Мишару, омогућили су да се крајем 1806. и почетком 1807. године од турског ига коначно ослободи престони Београд. У то време углед српског оружја дошао је до максимума: устанике и Карађорђа јавно хвали Наполеон, а Станоје Главаш, гледајући ка обалама Јужне Угарске истиче да је следеће на реду ослобођење Срба до Пеште, чиме би се, према замисли овог хајдучког вође, испунио народни завет дат још за време Кочине крајине. Аустријско царство се већ годинама налазило у рату са Наполеоновом Француском, што је представљало огроман терет њеној привреди. Средства за рат, као и за опште функционисање привреде, давала је највећим делом пољопривреда феудалног типа. Како је држава повећавала порезе, нашавши то за најлакши начин повећања прихода, спахије су истовремено повећале обавезе у раду на својим имањима, тако осигуравши да њихов део пореза не буде смањен. Централна власт није желела да интервенише по питању кршења урбаријалних прописа (законских прописа који су ограничавали феудалну експлоатацију). Урбаријални закони су толико кршени, да су се сељаци из Стејановаца 1807. жалили како су спахије прописале правило да сељаци пет дана раде спахијску, а шести дан своју земљу. Сељаци Инђије су се такође жалили да су спахије забраниле сељацима да гаје најрентабилније културе на својим поседима (винограде и воћњаке). Приликом премеравања, спахије су сељацима такође одузимале крчевине и пашњаке (најбоља земљишта). Спахије су такође уводиле разне махинације, попут смањења величине сељачких имања, али повећања њиховог броја (ради повећања пореза) или ометања нормалне трговине. На све злоупотребе надовезале су се и неродне године.

Побуна је избила на румском властелинству грофа Карла Пејачевића, жупана сремског. Вогањци су чекали да Велики жупан, гроф Јосиф Пејачевић, оде из Руме. Побуну је покренуо кнез вогањски, Теодор Аврамовић Врбањац, у суботу 3. априла 1807. године упућујући проглас. Кнез Теодор Аврамовић је одмах упутио позиве у Буђановце, Брестач, Суботиште, Добринце, Сибач, Петровце, Путинце, Бешеново и друга места да одмах сутра пошаљу на скупштину у Вогањ изасланике и друге људе под оружјем, да се договоре шта да се уради, па да се њихово стање поправи. Ако би когод од свештеника, или од кнеза, затајио овај курент, цела фамилија метнуће му се под сабљу, нека отправи у та села куда надлежи. И у спаилук, и у вармеђу, који би јавио, тај живити неће, ни његова фамилија цела. Ако не дође у недељу, то јест 23. марта (4. априла) к нама у Вогањ, овај курент у ком би се селу задржао, или затајао, то ће све, цело село страдати кроз овај курент. До састанка у Вогњу није дошло, јер су власти сазнале за планове побуњеника и послале војску у Вогањ, где је већ 4. априла дошло до сукоба. Стога су се побуњеници, око 40 њих, решили на пресељење у Врдник. Кнез Теодор Аврамовић је 5. априла упутио позив на побуну прњаворским кнезовима у Крушедолу, Гргетегу и Нерадину. У писму истог дана, послатом у Буђановце, Брестач, Суботиште, Добринце, Сибач, Петровце, Путинце, Мале Радинце и Краљевце, кнез је упозорио локалне кнезове: „Таки да изабереш колико више момака са оружјем, и послати амо, к нама у Раваницу, у наше число које содржи веће 405 момака под барјаком стоји. Ако ли послати нећеш, тврду веру имај, нећеш добро проћи. Како писмо примиш, тако купи чету и четобаше пред њима. Нареди паметна, који ће људе довести к нама. Прођи око Руме и другога места куда је кому пут, нимало не мисли да се плашиш, до три дана биће нас 3000, ако више не буде“. На крају је додао: „Није против цара ова скупштина“.

Више детаља о планирању скупљања људства и оружја изнео је кнез Теодор Аврамовић у писму манђелоском кнезу: „Има да се, брез свакога узрока…потруди што брже може доћи од две главе по један, од четир главе два, од пет или шест глава колико може се, како види са оружјем, какве има, дуге и мале пушке, барут, и олово, и гвоздене виле, ножеве и сабље, како који има, и два кмета оправити у Раваницу, у јутру до 7 сати да је у Раваници под пет барјака. Нека ни мало не сумњају. Ако то не учине, нека гледу куда ће“. Кнез Теодор Аврамовић је писма потписивао као кнез целе армаде наше, као четобаша, затим као старешина инсурекције и командат вогањски. Властелинство је било веома добро обавештено о целом покрету. Војна власт је одмах обавештена, а ова је одмах замолила митрополита Стевана Стратимировића да интервенише. Већ 7. априла је митрополит позвао подручно свештенство да умирује народ. Међутим, у ноћи између 6. и 7. априла су побуњеници на путу из Крушедола за Ириг пресрели властелинског директора Антала Фелкиша и његовог сина, одвевши их у шуму. У једном писму крушедолски намесник Давид Поповић писао је: „У Иригу побуна велика измежу људи, и дућане позатварали јесу. У нашему перњавору равним начином, и сви се клоне к злу. Синоћке оставшу ми у перњавору ради примиренија и совјета, затечем код сеоске куће вашар читав, мало и велико, међу њима неке стране милитарце, који вопреки отвејствовали ми да им је тешко, и трпети се не може више и правице никакве нема и воледу погинути нежели овако живити, а наши прњаворци секундирају им“. Као вође побуњеника јавили су се 8. априла буљубаша Гаврило Ернић (Рнић), Пантелија Остојић и друге старешине инсурекције.

На ове догађаје митрополит Стеван Стратимировић је реаговао тако што се лично из Карловаца упутио у побуњенички логор. На путу између прњавора и манастира Врдника, задржала га је чета која је ка њему уперила пушке. Касније је митрополит сазнао да је вођа ове чете био Теодор Аврамовић-Тицан, родом из Јаска. Кнезу је тада било 44 године, од чега је 17 година провео као граничар. Митрополит је чети саопштио да је он дошао да им помогне колико може, и да зауставе побуну. Тражио је да му се у манастир пошаљу старији људи на разговор. Кнез Теодор Аврамовић из Вогња је пристао, али се томе успротивио Теодор Аврамовић-Тицан. Ипак, 9. априла је неколицина старијих људи дошла на разговор. Митрополит је обећао да ће се потрудити да војна команда донесе одлуку о општој амнестији, те да ће се формирати специјална комисија која ће размотрити њихове жалбе, те да ће им се вратити недавно одузето земљиште. Неке општине, попут буђановачке, одмах су умолиле властелинство да им се опрости. Изгледа да је тад дошло до дефинитивног расцепа између кнеза Теодора Аврамовића и Теодора Аврамовића-Тицана. Теодор Аврамовић-Тицан је са својом четом од 300 до 400 људи напустио Врдник и запутио се на илочко властелинство принчева Одескалкија, да би онде организовао побуну. Војне власти, потпуно обавештене о његовом кретању, послале су на њега три пешачке и једну хусарску компанију. У крају између Бингуле, Визића и Дивше (Ђипше) дошло је до сукоба 9. априла. Дванаест побуњеника је убијено, многи су рањени, а остатак се разбежао. Са тројицом других вођа, Теодор Аврамовић-Тицан је ухваћен 10. априла у Лежимиру. Одатле је спроведен у Манђелос, али су га локалци ослободили. Теодор Аврамовић-Тицан се предао 16. априла, те је одведен у затвор у Иригу. Mеђутим, успео je да развали решетке на прозору и побегне из затвора. Док је вероватно покушавао да побегне у Србију, Теодор Аврамовић-Тицан је ухваћен у Грабовцима на Сави и касније стрељан. Када су Вогањци стигли у Врдник, Андрија Поповић у договору са другим вођама посла писмо попа Луки Лазаревићу, пишући (са претеривањем) да је окупио око 6000 – 7000 људи и да чека око 10000 људи из Бачке. Од попа Луке Лазаревића је тражио да пошаље у Срем 50 – 100 коњаника, који би створили утисак да српски устаници масовно прелазе Саву. Курир је прешао Саву код Кленка, у ком је Андрија Поповић имао бројне везе, и дошао до Дрине, предавши писмо попу Луки Лазаревићу. Обавестивши Ђорђа Петровића-Карађорђа, поп Лука Лазаревић је добио наредбу да позове 30 граничара-дезертера и затражи да двојица пођу до Раванице и извиде ситуацију. Јавила су се двојица, од којих је један био Теодор Племечковић из Бачке. Двојица граничара су стигли када је буна већ била разбијена. Кнезови Реметице и Петроваца су редовно куренте предавали властима. Жупанијска скупштина 1810. у Вуковару одликовала је кнезове Брестача, Мале Ремете и Јаска што су спречавали устаничку преписку и сузбијали отров побуне.

О аграрном покрету сремских сељака који је у пролеће 1807. године прерастао у отворену побуну на румском и илочком спахилуку, прву архивску грађу у њеном изворном облику објавио је уредник „Летописа Матице српске“, Антоније Хаџић[1] Ова скупина од 15 публикованих докумената на српском, немачком и латинском језику настала је првих дана буне. Највећим делом (девет докумената) представљана акта се односе на преписку самих побуњеника. По хронолошкој димензији први публиковани документ настао је 3. априла/22. марта са потписом Теодора Аврамовића. Топографска  одредница његовог настанка је место Вогањ, у којем су српски родољуби – покретачи буне: учитељ Андрија Поповић, пореклом из Србије; вогањски кнез Теодор Аврамовић Врбалац; бивши сеоски кнез Остојић и месни парох Максим Атанацковић, створили устанички центар, где су реализовали идеолошке и организационе припреме Сељачке буне у Срему. По месту настанка највећи број докумената побуњеничке провенијенције настао је у равници, где је био стациониран логор побуњеника (4), затим Врднику (2), Убавцу на Фрушкој гори (1) и у Манастиру Јазак. У курентима (расписима) упућеним неким сеоским кнезовима у Срему са позивом да се прикључе покрету сељака, исказане су и опште претње уколико на неки начин опструишу намере организаора и идејних вођа побуне. Бескомпромисан став организатора побуне су на суров начин осетили брестовачки кнез коме је кућа запаљена и јазачки који је доживео физичку казну шибања. Грађа публикована од стране власти, у књизи 119. „Летописа Матице српске“, настала је у Руми, као седишту једног од побуњених спахилука. У њој се изражава спремност да се размотре тешкоће сељака илочког и румског спахилука и позивом среског судије Јожефа Салаја и грофа Пејачевића да се побуњени народ умири и врати својим кућама. Документи, настали од стране власти са топографском одредницом Ердевик, односе се на информације о кретању устанка у том делу Срема и тражењу заштите вуковарске полиције.

Вишетомно дело Алексе Ивића „Списи бечких архива о Првом српском устанку“ у 11З књига, које су публиковане у Београду, односно Суботици, значајно је и за проучавање прилика на сремском селу почетком XIX века, па самим тим и буне сремских сељака 1807. године. Од 788 публикованих докумената о Првом српском устанку, који својим садржајем чине IV књигу, један мањи број аката (62) односи се на Тицанову буну. Највећи број архивалија потиче из ратног, државног архива у Бечу, Државног архива у Загребу – Архива Сремске жупаније и Државне архиве у Будимпешти – одељења угарске дворске канцеларије. По провенијенцији публикована архивска грађа на немачком и латинском језику, која се односи на Тицанову буну највећим делом настала је у Петроварадину (19 докумената), у Руми (10), Бечу (10), Будиму (9), Иригу (5), Земуну  (3), Вуковару (2), Бадену (1), Ердевику (1), Илоку (1), Крчедину (1) и Славонији (1). Под аутентичним и прецизно дефинисаним насловом о догађају, простору и времену за који је везан, један други Сремац, Живан Сечански, скупио је и уредио архивску грађу о буни, коју је 1952. године публиковао у Историјском институту Српске академије наука и уметности под насловом „Грађа о Тицановој буни у Срему 1807. године“. Књига архивске грађе о Тицановој буни састоји се из: садржаја публикованих докумената који се нуде на увид корисницима (III – XIV), предговора (XV – XXV), разрешених скраћеница (XVI), основног садржаја архивских докумената (на латинском, немачком и српском језику) са регистром (1 – 176. страна), регистра личности, географских имена и установа (179 – 189. страна), речника мање познатих речи и прегледне карте, као прилогом о буни сељака у Срему 1807. године. У садржају књиге пружене су информације о сваком документу понаособ: његов кратак садржај идентичан регистрима испред сваког оригиналног текста, место и време настанка акта по старом и новом календару. Представљен је редни број документа са назначеном страницом на којој је публикован.

У издања историјског архива АП Војводине (ИАПАВ), 1965. године светслост дана угледала је књига под насловом „Грађа о Срему и његовим везама са Србијом 1804 – 1815“, аутора проф. др Славка Гавриловића. Од 538 докумената публикованих у књизи, 153 акта односе се на Тицанову буну. Најстарији документ објављен у књизи, а који има значаја за Тицанову буну, настао је две године пре избијања бунта сремских сељака у Вогњу 1807. године и односи се на личност по којој је овај оружани покрет у Срему и добио име: Теодора Аврамовића-Тицана. Наиме, у пролеће 1805. године Скупштина Сремске жупанија је иришком судији Јовану Вешелњију одредила да поднесе извештај о имовном стању Теодора Аврамовића-Тицана поводом његовог отпуштања из Јелачићеве регименте. Последњи документ публикован у овој збирци акта, а која се односе на Тицанову буну, потиче из Путинаца са временском ознаком: 28. јуна 1825. године. У том акту бивши путиначки свештеник у представци цару излаже историјат својих услуга властима, апсолвирајући свој боравак у Србији, када је осујетио намеру Младена Миловановића да се умеша у побуну сремских сељака 1807. године. У Архиву Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима, у Фонду А, презентована су документа (15) о Тицановој буни која се односе на активности карловачког митрополита Стефана Стратимировића у стишавању буне: преписка са архимандритом гргетешким Јосифом Путником, сремским поджупаном Јосипом Парчетићем и извештаји осталих црквенодостојника о информацијама које се тичу Сељачке буне. Архивска грађа о Тицановој буни налази се под мерама заштите и у Хрватском државном архиву у Загребу, Градском музеју у Вуковару, осјечком архиву, као и у другим установама заштите кутурних добара у Хрватској и Мађарској.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Гавриловић, Славко (1954). Сељачки покрет у Срему у доба Првог српског устанка. Зборник Матице српске. Серија друштвених наука. 7: 7—10.

Гласник Историјског друштва у Новом Саду, Нови Сад 1937.

Гласник Историјског друштва у Новом Саду, Нови Сад 1937.

Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. Од Темишварског сабора 1790. до Благовештенског сабора 1861. (Књига трећа). Нови Сад: Матица српска.

Тицанова буна 1807, Матица српска, Месна заједница, Вогањ, Вогањ, 2007.

 

 

 

 

 

 

[1]              Антоније Хаџић, Прилози за Тицанову буну у Срему г. 1807, 119, „Летопис Матице српске“, Матица српска, Нови Сад, 1877. У напомени о пореклу публикованих аката је наведено: „Прилоге ове у верном препису набавили смо из архиве Сремске жупаније. Више што о Тицановој буни није се могло наћи у истој архиви. У потпису: уредник“.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања