Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић
Ерве Живен је један од најзначајнијих ангажованих интелектуалаца Француске данас. Живен је уважени публициста, антиглобалиста и борац за ресуверенизацију европских нација и обнову европског духа слободарства и достојанства човека. Његов неоспорни друштвени активизам усмерен је у правцу повратка на хришћански етос проверених породичних вредности, ревитализацију националних држава и ослобађање Европе из леталног загрљаја Вашингтона. Консеквентно интелктуалном хабитусу, он се у свом политичком делу ангажовања залаже за уздизања Европе у равноправног партнера осталим светским центрима моћи, такође и као активни борац за еколошке вредности. Као човек од политичког интегритета и конзервативне провенијенције, он се српској интелектуалној, културној и политичкој јавности представио још 2019. године својом знаменитом књигом вишезначног наслова „Западни зид није пао”. Као и сваки слободномислећи интелектуалац, оригиналног духа и стила писања, Живен темељно расправља о најзначајнијим темама и проблемима модерног европског човека а Француза посебно, с јасно профилисаним ставом интелектуалца од интегритета, утемељеног хуманисте, антиглобалисте и еколога. Живен нам се у својој књизи представља као непоткупљиви еманципатор и борац за базичне вредности нашег живота а све с намером да пробуди свест затомљеног човека Европе и подстакне га на цивилни ангажман и борбу за пристојан социјални живот који нам је тихо и подмукло отет у минулим деценијама владавине атлантистичких узурпатора. Он подстиче грађане на реизградњу демократског политичког система власти који ће морати да изнова задобије изворни грађански легитимитет, а посебно на ревитализацију дезинтегрисаних средњих класа као главних носилаца развоја и друштвеног слоја који је неодмењиви стабилизатор грађанског поретка вредности. Е. Живен се залаже за преко потребну обнову деконструисаних националних идентитета и повратка суверености држава, као и еколошки чистије животне средине као темељног залога за бољи живот будућих генерација. То нарочито постаје важно сада када је украјинска криза до краја оголила вазалну позицију европских нација окупљених у геополитички пројекат ЕУ и сву бруталност атланског хегемона.
Његова књига стога и почиње суморном констатацијом да западни зид још није пао и ослобађајућом поруком да се за слободу Европе морамо поново борити и изборити. Живен с правом истиче чињеницу да рушење тзв. Берлинског зида као симболичког чина пропасти једног војног блока и политичке идеологије која га је створила није довело до очекиване слободе и демократије за европске нације и грађане. У акцелираној геополитичкој трансгресији атлантистичког Запада оличеног у дисиметричној моћи Вашингтона према векторима источног и југоисточног територијалног ширења жртве нису постале само нације и државе бивших социјалистичких система, већ и њихови грађани, заглављени у тегобним кошмарима економске и идеолошке транзиције, што се донекле с аспекта европског човека могло и очекивати. Потпуно неочекивано, жртве геополитичке хегемоније Вашингтона постали су и њихови наводни европских савезници, европске државе, нације и грађани. Као ненадане жртве атлантистичког левијатана потпуно су потонили у „нове” магле неолибералне економије и дедемократизације сопствених друштава али и саме ЕУ. У том периоду убрзана је пауперизација средњих слојева грађана, индукована је дехристијанизација европског идентитета, а мигрантском кризом акцелирана је исламизација Европе. Генерисан је нови талас еколошких криза, климатских промена и опште апатије грађана неспособних да разумеју шта се догађа са светом државе благостања који се распадао ту пред њиховим очима под ударцима неолиберализма и бездушног корпоративизма, а све то у контексту појачане медијске конфузије и анестезираности грађана као ефикасне стратегије обесмишљавања сваког цивилног отпора посвемашној социјалној кризи у коју су полако тонула европска друштва, екстремно акцелирана украјинском кризом и наметнутим сваковрсним обавезама за тзв. помоћ у одбрани од наводне руске агресије.
Списак тема и проблема којима се Ерве Живен бавио одиста је респектабилан, како у свом квантитативном делу, још више у њеном квалитативном смислу, јер он као ангажовани интелектуалац-еманципатор јасно маркира потребу француског и европског човека да свој цивилни и политички активизам подигне на потребан ниво који ће му омогућити ефикасно супротстављање ропству у које је постепено западао. Стога Живен отвара расправу о горућим питањима света у којем живимо и изоштрава нашу перцепцију на његове негативне билансе. Већ на самом почетку књиге проблематизује илузију наводне европске слободе, и сугерише какав би требао да буде нови пут европске еманципације, а онда наговештава да је све више пукотина у америчкој хиперсили и да се САД налазе у фази опадања своје моћи као реалној шанси за ослобођење. Затим анализира све већу моћ новца, и његов малигни утицај на живот нација и грађана, корупцију као системски облик управљања светом и посвемашну контаминацију социјалних односа генерисану пауперизацијом средњих слојева. Дакле, веома је јасно антиципирао проблеме са којим смо се суочили од пандемије коронавирусом до потпуне девастације отварањем ратних дејстава и Украјини.
Јасно је указивао на читав низ проблема које је таква политика изазвала. Анализом еколошких тема, проблема исхране сиромашних нација и све безочнијом политиком наказних корпорацијских елита запада, Живен затим истиче потребе свеукупне емаципције нације као политичке заједнице слободних грађана, обнову њених базичних вредности и идентитета. Захтева и поновну ресуверенизацију националне државе као историјски доказаног модела у коме је једино могуће градити демократски поредак власти и обезбедити јавни интерес грађана. На глобалном плану он се залаже за поштовање вредносних разлика и на њима изграђеном богатству културно-цивилизацијских модела, те потреби културне обнове као услова слободе човека. Уз све то истиче и потребе истинског образовања, дисперзију и дифузију знања на шире културне слојеве друштва, повратак базично добрим моделима образовања у Европи и искорењивању америчког модела дебилизације популуса кроз систем који образовање претвара у обичну пропаганду владајућих олош-елита глобализације. Живен врло експлицитно говори о потреби француске нације да се припрема за одбрану своје земље и својих националних вредности како од све чешћих класичних претњи оружаним сукобом још и више од облика вођења специјалног рата који се одвија кроз мрежне облике меке моћи, те да на прави начин предузме све што је потребно да се ефикасно супростави потенцијалним опасностима, како на националном тако и на европском плану.
Он врши интензиван процес оспоравања митова тзв. слободног тржишта и наводних тржишних законитости као манипулативне фасаде иза које се деценијама у назад скривали процеси интензивне пљачке држава и грађана кроз алокацију економских вредности и ресурса у руке богатих „елита“ Запада. Залаже се за повратак на национални капитализам који би штитио економски суверенитет нације али и самог грађанина окованог невидљивим ланцима финансијског и економског ропства. Ерве Живен посебну пажњу посвећује злоупотребама правног система и закона које иду против слободе и права грађана, а све у корист вазалних олош елита које су будући без изворног политичког легитимитета а за мало сопствене користи продале националну сувереност глобалистима, притом урушавајући у својим државама базични корпус људских права и слобода. Ерве Живен настоји да објасни да живимо у виртуелној стварности без комуникационе суверности и контроле, у атомизованом свету отуђених индивидуа, којима је одузет персоналитет и који су будући изложени дугим и интезивним процесима обесмишљавања властитих егзистенција претворене у серијалне јединке. Тако изманипулисане и дехуманизоване индивидуе постале су обичан људски ресурс погодан за даљу експлоатацију, манипулацију и деперсонализацију.
Посебну пажњу Живен је посветио методама посвемашне експлоатације и пљачке читавих нација и региона из репертоара геополитике сиромаштва. Злоћудном деловању бројне армије тзв. убица економија као инструмената глобалног капитала, оспоравању привредног раста и гурању у сиромаштво националних економија као и све интезивнијег продубљивања економског јаза између богатих и сиромашних. Наказној слици света која је настала као консекветна последица деловања патолошких глобализацијских елита незаситих моћи и богатства. Ерве Живен као ангажовани интелектуалац и антиглобалиста истиче потребу за обновом историјског памћења и новог интелигентног читања историје као чинова активне борбе против накарадног ревизионизма. У тону личног обраћања француској нацији Ерве Живен шаље отрежњујућу и активациону поруку да је „независност дошла на дневни ред”! Он се обраћа свом великом народу који је у модерној политичкој историји Европе више пута у последња два века знао да понесе барјак слободе и да највеће доприносе истинској људској еманципацији. Уз потпуно јасну констатацију да то више није сaмo француско нaциoнaлнo питање, већ eврoпскo и свeтскo. Његовим ставовима, додаћемо и друге пре свега француске интелектуалце и политичаре који не само да потврђују његове опсервације него их илуструју и допуњују бруталним примерима о односу вашингтонских атланстиста према својим наводним европским савезницима, како у свету економских, политичких , демографских, тако и војних односа контроле преко њиховог чланства у НАТО пакту.
Дакле, да сумирамо и реинтерпретирамо укратко наведене ставове:
– Европске нације организоване су од стране атлантиста у супранационални геополитички пројекат звани Европска Унија.
– По већ давно дефинисаном пројектном задатку, окупљене су ове земље као блок будућег конфронтирања са евроазијском геополитичком структуром предвођеном Руском федерацијом.
– Највећи део европског континента је под атлантистичком окупацијом већ више од седам деценија, и њен крај се из ове перспективе посматрања још за дуго не дâ назрети. „Земље Европске Уније напуштају свој суверенитет у корист институције без тежине према спољњем свету, институције чији се завршни облик и циљеви не познају.”
– Комплетна евроструктура, на челу са СР Немачком, стављена је у функцију остварења примарних и највиталнијих интереса САД, а особито оних који треба да изврше трајну изолацију и девастацију Руске Федерације и спрече спајање и симбиозу њених геополитичких интереса са интересима европских нација што је украјинска ратна криза оголила до краја. „Циљ Американаца није дакле био да окончају рат, већ да дефинишу послератни светски поредак. Израз New World Order појавио се сваки пут када су Сједињене Државе сматрале да су близу потпуне доминације над светом: после Другог светског рата, на крају хладног рата и сада.”
О томе више него експлицитно сведочи и Торстен Хајзе, немачки посланик и вођа НДПН, када каже: „Немачка је окупирана земља од стране Американаца и Енглеза. Имамо 150.000 окупационих војника, а и даље је на снази мировни споразум из Другог светског рата. Ми смо колонија САД и понашамо се као верни пас који извршава команде свога газде. Наши политичари не могу да саставе владу док им то не дозволе Американци.” У ту сврху САД и НАТО пакт чинили су разна антиевропска и антируска непочинства и користили сва расположива средства, укључујући и генерисање нових конфликата ниског интензитета на европском континенту, као што су процеси разбијања (СФРЈ, СССР, Кипарске кризе, Украјинске кризе, кризе на Блиском Истоку и сл). У том контексту Франсоа Митеран је још давно изјавио: „Француска то не зна, али ми смо у рату против Америке. Да, у сталном рату, виталном рату, рату без мртвих. Наизглед (…) Да, Американци су веома тврди, они су прождрљиви, они хоће неподељену власт над светом. Непознати рат, стални рат, наизглед без мртвих, па ипак рат до смрти.”
– Зато с правом француски политичар Жан-Пејр Шевенман још 2000. године на конгресу о „либералној модернизацији” изјављује: „Нема независне Европе у свету какав јесте ако се не успостави осовина Париз–Берлин–Москва, која је осовина европске независности.” Наравно, да су американци већ деценијама у назад радили све управо да спрече ту могућу и по европске нације добитну геополитичку осовину.
– То такође потврђује и француски геополитичар средње генерације, Анри де Гросувр, истичући да „независност Европе није луксуз нити таштина већ витални услов. Или је једна заједница господар својих виталних интереса, или их она поверава другој страни за коју они нису витални”.
– О томе на прилично драматичан начин сведочи и бивши амбасадор Француске Албер Шамбон, дефинишући суштину америчке и британске спољне политике, коју је формулисао на једној трибини објављеној у листу Le Figarо. Улогу Краљевског института за међународне односе (Royal Institute of International Affairs), a посебно ЦФР-а (Council of Foreing Relations) у Амстердамском споразуму (18. јануар 1999) окарактерисао је као погубну: „Према америчкој Европи, Амстердам је завршетак хегемонијске политике чији је циљ нестанак европских нација.”
– Политичке последице: У оквиру патриотски настројених политичких и интелектуалних кругова ЕУ све се чешће постављају следећа питања: „Који је крајњи циљ Европске Уније, у чију корист ми вршимо трансфере суверенитета, за коју спољну политику, са којим партнерима?”
Последице су сасвим видљиве и јасне. Реч је о комплетној институционалној девастацији модерне националне државе у Европи, која више неће бити способна да решава ниједно витално питање својих национа, укључујући и она основна питања њене унутрашње и спољне безбедности.
– Економске последице: „Зар Европа треба да буде само велико тржиште које нуди прилике за продају америчких производа, војнике за њихове ратове…” Реч је о својеврсној политици глобализације сиромаштва од које се није могла сачувати ни Европа, особито у оним земљама које се налазе у зони њених ободних ареала. Тзв. европска полупериферија. „Такође, уместо да након приступања ЕУ опада број сиромашних, у новопримљеним земљама дешава се супротно. У Бугарској, у протеклих 10 година, значајно расте број сиромашних грађана. Проценат популације испод границе сиромаштва у Бугарској пре ступања у ЕУ је 2002. године износио 13,4 %, а 2008. године, након ступања у Европску Унију, 21 %. Посебно је забрињавајући податак о паду броја становника Бугарске у протеклој деценији. Тачније, у деценији када је Бугарска добила кандидатуру за чланство у ЕУ и отпочела преговоре о чланству, и коначно до момента када је постала чланица ЕУ, изгубила је око 700.000 становника (или око 10% укупног становништва). Наравно, велики пад броја становника у периоду од 10 година може се објаснити и емиграцијом Бугара на Запад (где раде слабо плаћене послове, пре свега у Италији и Шпанији), али и негативном стопом наталитета и лошим друштвеним и економским условима након уласка Бугарске у ЕУ. Прецизније, податак о губитку скоро 10% становништва само у једној деценији показује и да би стопа незапослености (која је такође скоро двоцифрена) била још већа да нема исељавања из Бугарске. Тачније, неколико стотина хиљада Бугара ради у Италији, Шпанији и другим земљама ЕУ. (Углавном се ради о грађевинским радницима и болничарима за негу старијих особа, признају и извори блиски ЕУ.) Такође, у тој истој „европској” деценији, у периоду од 2001. до 2011. за неколико пута је порастао спољни дуг Бугарске. Године 2000. он је био приближан дугу Србије. Међутим, већ 2011. године био је већи од спољног дуга Србије. Раст спољног дуга Бугарске пре и после ступања у ЕУ: 2000. година 10,4 милијарди долара, а 2011. година 46,8 милијарди долара.” Али ни центар Европе није поштеђен политике економског изнуривања и потчињавања. „Економски и трговачки рат бесни између Европске Уније (32% светског БДП) и Сједињених Држава (28% светског БДП) (…) Америка ’дерегулације и слободе светске трговине’ очигледно не може да поднесе конкурента који не би прихватио правила игре која је она наметнула другима и које она не примењује на себи.”
Последице таквог економског сатирања економија земаља чланица ЕУ видљиве су и из следећих података: „Просечни БДП по глави становника земаља ЕУ нижи је од БДП-а свих држава Сједињених Америчких Држава, осим четири најсиромашније: Арканзаса, Монтане, Западне Вирџиније и Мисисипија. Кад би припадале САД, БДП свих земаља ЕУ (осим Луксенбурга) био би међу најнижим. То је чињеница коју још онда нису жели да чују Ширак, Шредер и Берлускони”, као у осталом ни садашње европске псудоелите, изабране, контролосане и изманипулисане, тако да раде у корист штете својих нација и држава.
Принудно уведене вишеструке санкције Руској Федерацији поводом тзв. украјинске кризе економски не штете само руској економији. Сведоци смо да се готово на дневном нивоу чују гласови оправданог протеста европских привредника који трпе огромне штете, а које се сада већ мере стотинама милијарди евра, у покушају да натерају своје вазалне владе на укидање ових за европске државе погубних мера и директно конфротирање са политиком економске деструкције коју из разлога себичних интереса форсира прекоокеански левијатан. Сада су им се активно и директно супротствили и европски пољопривредници, радикланим протестима, блокадама и сл, неспремни да се преко њихових егзистенцијалних итереса намирују погрешне економске, еколошке и идеолошке агенде Запада.
Изузетно је занимљив и углавном прећуткиван проблем злоупотребе наркотика у сврху финансирања разних државних и парадржавних институција светске империје број један. „Континентална осовина би могла делимично да контролише дивовске финансијске токове од трговине дрогом. Процењује се да од осамдесетих година наовамо трансакције везане за дрогу износе петсто милијарди долара годишње. Реч је дакле о кључном геополитичком улогу који се ретко помиње.” Разлози за то су сасвим јасни: Европа је преплављена наркотицима, у порасту су сви облици криминалитета и социјалне патологије која је генерисана и повезана са тржиштем дроге. Јавна је тајна да се хапсе и правно процесуирају само они нарко-босови и кланови који су ван система империјалне контроле. Размере деструкције које су последица конзумације дрога су немерљиве, особито на млађу популацију у Европи, чиме се додатно подстичу процеси депопулације становништва.
– Исламизација Европе такође је узела маха. Засекла је дубоко у национално и идентитетско ткиво европских нација и прети да се претвори у њихову неповратну разградњу и нестанак у наредних неколико деценија. Те процесе разним средствима и начинима подстиче Империја тако што генерише и усмерава акције исламских радикалиста а вођена потребом да ефикасно контролише своје наводне европске савезнике или пак да деструише своје традиционалне геополитичке противнике (Сирија, Иран, Руска Федерација, Кина и др.).
Литература:
- Живен Е. (2019),Западни зид није пао; Нова Европа, Нови Сад
- Влајки Е. (2006), Амерички терор, Бесједа, Бања Лука
- Гросувр де А. (2014), Париз, Берлин, Москва, Пут независности и мира, Фонд достојанство
- Курир, 26. април. 2015. интернет издање.
- Деспотовић Љ.; Ђурић Ж. (2014), Геополитика сиромаштва, Култура полиса, бр. 23, Нови Сад
- Милошевић З. (2012), Идентитет Европе ‒ будућност муслимана у ЕУ, ИПС, Београд
- Гаћиновић Р. (2015), Спречити потапање Србије у „Атлантику”, Култура полиса,
посебно издање, Н. Сад
8. Полшек Д. (2007), Свјетско царство и његови непријатељи, Јасенски и Турк, Загреб
Остави коментар