ANTIGLOBALISTA I INTELEKTUALNI GLASNIK „NOVE EVROPE”

Autor: prof. dr LJubiša Despotović

           Erve Živen je jedan od najznačajnijih angažovanih intelektualaca Francuske danas. Živen je uvaženi publicista, antiglobalista i borac za resuverenizaciju evropskih nacija i obnovu evropskog duha slobodarstva i dostojanstva čoveka. NJegov neosporni društveni aktivizam usmeren je u pravcu povratka na hrišćanski etos proverenih porodičnih vrednosti, revitalizaciju nacionalnih država i oslobađanje Evrope iz letalnog zagrljaja Vašingtona. Konsekventno intelktualnom habitusu, on se u svom političkom delu angažovanja zalaže za uzdizanja Evrope u ravnopravnog partnera ostalim svetskim centrima moći, takođe i kao aktivni borac za ekološke vrednosti. Kao čovek od političkog integriteta i konzervativne provenijencije, on se srpskoj intelektualnoj, kulturnoj i političkoj javnosti predstavio još 2019. godine svojom znamenitom knjigom višeznačnog naslova „Zapadni zid nije pao”. Kao i svaki slobodnomisleći intelektualac, originalnog duha i stila pisanja, Živen temeljno raspravlja o najznačajnijim temama i problemima modernog evropskog čoveka a Francuza posebno, s jasno profilisanim stavom intelektualca od integriteta, utemeljenog humaniste, antiglobaliste i ekologa. Živen nam se u svojoj knjizi predstavlja kao nepotkupljivi emancipator i borac za bazične vrednosti našeg života a sve s namerom da probudi svest zatomljenog čoveka Evrope i podstakne ga na civilni angažman i borbu za pristojan socijalni život koji nam je tiho i podmuklo otet u minulim decenijama vladavine atlantističkih uzurpatora. On podstiče građane na reizgradnju demokratskog političkog sistema vlasti koji će morati da iznova zadobije izvorni građanski legitimitet, a posebno na revitalizaciju dezintegrisanih srednjih klasa kao glavnih nosilaca razvoja i društvenog sloja koji je neodmenjivi stabilizator građanskog poretka vrednosti. E. Živen se zalaže za preko potrebnu obnovu dekonstruisanih nacionalnih identiteta i povratka suverenosti država, kao i ekološki čistije životne sredine kao temeljnog zaloga za bolji život budućih generacija. To naročito postaje važno sada kada je ukrajinska kriza do kraja ogolila vazalnu poziciju evropskih nacija okupljenih u geopolitički projekat EU i svu brutalnost atlanskog hegemona.

            NJegova knjiga stoga i počinje sumornom konstatacijom da zapadni zid još nije pao i oslobađajućom porukom da se za slobodu Evrope moramo ponovo boriti i izboriti. Živen s pravom ističe činjenicu da rušenje tzv. Berlinskog zida kao simboličkog čina propasti jednog vojnog bloka i političke ideologije koja ga je stvorila nije dovelo do očekivane slobode i demokratije za evropske nacije i građane. U akceliranoj geopolitičkoj transgresiji atlantističkog Zapada oličenog u disimetričnoj moći Vašingtona prema vektorima istočnog i jugoistočnog teritorijalnog širenja žrtve nisu postale samo nacije i države bivših socijalističkih sistema, već i njihovi građani, zaglavljeni u tegobnim košmarima ekonomske i ideološke tranzicije, što se donekle s aspekta evropskog čoveka moglo i očekivati. Potpuno neočekivano, žrtve geopolitičke hegemonije Vašingtona postali su i njihovi navodni evropskih saveznici, evropske države, nacije i građani. Kao nenadane žrtve atlantističkog levijatana potpuno su potonili u „nove” magle neoliberalne ekonomije i dedemokratizacije sopstvenih društava ali i same EU. U tom periodu ubrzana je pauperizacija srednjih slojeva građana, indukovana je dehristijanizacija evropskog identiteta, a migrantskom krizom akcelirana je islamizacija Evrope. Generisan je novi talas ekoloških kriza, klimatskih promena i opšte apatije građana nesposobnih da razumeju šta se događa sa svetom države blagostanja koji se raspadao tu pred njihovim očima pod udarcima neoliberalizma i bezdušnog korporativizma, a sve to u kontekstu pojačane medijske konfuzije i anesteziranosti građana kao efikasne strategije obesmišljavanja svakog civilnog otpora posvemašnoj socijalnoj krizi u koju su polako tonula evropska društva, ekstremno akcelirana ukrajinskom krizom i nametnutim svakovrsnim obavezama za tzv. pomoć u odbrani od navodne ruske agresije.

            Spisak tema i problema kojima se Erve Živen bavio odista je respektabilan, kako u svom kvantitativnom delu, još više u njenom kvalitativnom smislu, jer on kao angažovani intelektualac-emancipator jasno markira potrebu francuskog i evropskog čoveka da svoj civilni i politički aktivizam podigne na potreban nivo koji će mu omogućiti efikasno suprotstavljanje ropstvu u koje je postepeno zapadao. Stoga Živen otvara raspravu o gorućim pitanjima sveta u kojem živimo i izoštrava našu percepciju na njegove negativne bilanse. Već na samom početku knjige problematizuje iluziju navodne evropske slobode, i sugeriše kakav bi trebao da bude novi put evropske emancipacije, a onda nagoveštava da je sve više pukotina u američkoj hipersili i da se SAD nalaze u fazi opadanja svoje moći kao realnoj šansi za oslobođenje. Zatim analizira sve veću moć novca, i njegov maligni uticaj na život nacija i građana, korupciju kao sistemski oblik upravljanja svetom i posvemašnu kontaminaciju socijalnih odnosa generisanu pauperizacijom srednjih slojeva. Dakle, veoma je jasno anticipirao probleme sa kojim smo se suočili od pandemije koronavirusom do potpune devastacije otvaranjem ratnih dejstava i Ukrajini.

            Jasno je ukazivao na čitav niz problema koje je takva politika izazvala. Analizom ekoloških tema, problema ishrane siromašnih nacija i sve bezočnijom politikom nakaznih korporacijskih elita zapada, Živen zatim ističe potrebe sveukupne emacipcije nacije kao političke zajednice slobodnih građana, obnovu njenih bazičnih vrednosti i identiteta. Zahteva i ponovnu resuverenizaciju nacionalne države kao istorijski dokazanog modela u kome je jedino moguće graditi demokratski poredak vlasti i obezbediti javni interes građana. Na globalnom planu on se zalaže za poštovanje vrednosnih razlika i na njima izgrađenom bogatstvu kulturno-civilizacijskih modela, te potrebi kulturne obnove kao uslova slobode čoveka. Uz sve to ističe i potrebe istinskog obrazovanja, disperziju i difuziju znanja na šire kulturne slojeve društva, povratak bazično dobrim modelima obrazovanja u Evropi i iskorenjivanju američkog modela debilizacije populusa kroz sistem koji obrazovanje pretvara u običnu propagandu vladajućih ološ-elita globalizacije. Živen vrlo eksplicitno govori o potrebi francuske nacije da se priprema za odbranu svoje zemlje i svojih nacionalnih vrednosti kako od sve češćih klasičnih pretnji oružanim sukobom još i više od oblika vođenja specijalnog rata koji se odvija kroz mrežne oblike meke moći, te da na pravi način preduzme sve što je potrebno da se efikasno suprostavi potencijalnim opasnostima, kako na nacionalnom tako i na evropskom planu.

            On vrši intenzivan proces osporavanja mitova tzv. slobodnog tržišta i navodnih tržišnih zakonitosti kao manipulativne fasade iza koje se decenijama u nazad skrivali procesi intenzivne pljačke država i građana kroz alokaciju ekonomskih vrednosti i resursa u ruke bogatih „elita“ Zapada. Zalaže se za povratak na nacionalni kapitalizam koji bi štitio ekonomski suverenitet nacije ali i samog građanina okovanog nevidljivim lancima finansijskog i ekonomskog ropstva. Erve Živen posebnu pažnju posvećuje zloupotrebama pravnog sistema i zakona koje idu protiv slobode i prava građana, a sve u korist vazalnih ološ elita koje su budući bez izvornog političkog legitimiteta a za malo sopstvene koristi prodale nacionalnu suverenost globalistima, pritom urušavajući u svojim državama bazični korpus ljudskih prava i sloboda. Erve Živen nastoji da objasni da živimo u virtuelnoj stvarnosti bez komunikacione suvernosti i kontrole, u atomizovanom svetu otuđenih individua, kojima je oduzet personalitet i koji su budući izloženi dugim i intezivnim procesima obesmišljavanja vlastitih egzistencija pretvorene u serijalne jedinke. Tako izmanipulisane i dehumanizovane individue postale su običan ljudski resurs pogodan za dalju eksploataciju, manipulaciju i depersonalizaciju.

            Posebnu pažnju Živen je posvetio metodama posvemašne eksploatacije i pljačke čitavih nacija i regiona iz repertoara geopolitike siromaštva. Zloćudnom delovanju brojne armije tzv. ubica ekonomija kao instrumenata globalnog kapitala, osporavanju privrednog rasta i guranju u siromaštvo nacionalnih ekonomija kao i sve intezivnijeg produbljivanja ekonomskog jaza između bogatih i siromašnih. Nakaznoj slici sveta koja je nastala kao konsekvetna posledica delovanja patoloških globalizacijskih elita nezasitih moći i bogatstva. Erve Živen kao angažovani intelektualac i antiglobalista ističe potrebu za obnovom istorijskog pamćenja i novog inteligentnog čitanja istorije kao činova aktivne borbe protiv nakaradnog revizionizma. U tonu ličnog obraćanja francuskoj naciji Erve Živen šalje otrežnjujuću i aktivacionu poruku da je „nezavisnost došla na dnevni red”! On se obraća svom velikom narodu koji je u modernoj političkoj istoriji Evrope više puta u poslednja dva veka znao da ponese barjak slobode i da najveće doprinose istinskoj ljudskoj emancipaciji. Uz potpuno jasnu konstataciju da to više nije samo francusko nacionalno pitanje, već evropsko i svetsko. NJegovim stavovima, dodaćemo i druge pre svega francuske intelektualce i političare koji ne samo da potvrđuju njegove opservacije nego ih ilustruju i dopunjuju brutalnim primerima o odnosu vašingtonskih atlanstista prema svojim navodnim evropskim saveznicima, kako u svetu ekonomskih, političkih , demografskih, tako i vojnih odnosa kontrole preko njihovog članstva u NATO paktu.

            Dakle, da sumiramo i reinterpretiramo ukratko navedene stavove:

– Evropske nacije organizovane su od strane atlantista u supranacionalni geopolitički projekat zvani Evropska Unija.

– Po već davno definisanom projektnom zadatku, okupljene su ove zemlje kao blok budućeg konfrontiranja sa evroazijskom geopolitičkom strukturom predvođenom Ruskom federacijom.

– Najveći deo evropskog kontinenta je pod atlantističkom okupacijom već više od sedam decenija, i njen kraj se iz ove perspektive posmatranja još za dugo ne dâ nazreti. „Zemlje Evropske Unije napuštaju svoj suverenitet u korist institucije bez težine prema spoljnjem svetu, institucije čiji se završni oblik i ciljevi ne poznaju.”

– Kompletna evrostruktura, na čelu sa SR Nemačkom, stavljena je u funkciju ostvarenja primarnih i najvitalnijih interesa SAD, a osobito onih koji treba da izvrše trajnu izolaciju i devastaciju Ruske Federacije i spreče spajanje i simbiozu njenih geopolitičkih interesa sa interesima evropskih nacija što je ukrajinska ratna kriza ogolila do kraja. „Cilj Amerikanaca nije dakle bio da okončaju rat, već da definišu posleratni svetski poredak. Izraz New World Order pojavio se svaki put kada su Sjedinjene Države smatrale da su blizu potpune dominacije nad svetom: posle Drugog svetskog rata, na kraju hladnog rata i sada.”

            O tome više nego eksplicitno svedoči i Torsten Hajze, nemački poslanik i vođa NDPN, kada kaže: „Nemačka je okupirana zemlja od strane Amerikanaca i Engleza. Imamo 150.000 okupacionih vojnika, a i dalje je na snazi mirovni sporazum iz Drugog svetskog rata. Mi smo kolonija SAD i ponašamo se kao verni pas koji izvršava komande svoga gazde. Naši političari ne mogu da sastave vladu dok im to ne dozvole Amerikanci.” U tu svrhu SAD i NATO pakt činili su razna antievropska i antiruska nepočinstva i koristili sva raspoloživa sredstva, uključujući i generisanje novih konflikata niskog intenziteta na evropskom kontinentu, kao što su procesi razbijanja (SFRJ, SSSR, Kiparske krize, Ukrajinske krize, krize na Bliskom Istoku i sl). U tom kontekstu Fransoa Miteran je još davno izjavio: „Francuska to ne zna, ali mi smo u ratu protiv Amerike. Da, u stalnom ratu, vitalnom ratu, ratu bez mrtvih. Naizgled (…) Da, Amerikanci su veoma tvrdi, oni su proždrljivi, oni hoće nepodeljenu vlast nad svetom. Nepoznati rat, stalni rat, naizgled bez mrtvih, pa ipak rat do smrti.”

– Zato s pravom francuski političar Žan-Pejr Ševenman još 2000. godine na kongresu o „liberalnoj modernizaciji” izjavljuje: „Nema nezavisne Evrope u svetu kakav jeste ako se ne uspostavi osovina Pariz–Berlin–Moskva, koja je osovina evropske nezavisnosti.” Naravno, da su amerikanci već decenijama u nazad radili sve upravo da spreče tu moguću i po evropske nacije dobitnu geopolitičku osovinu.

– To takođe potvrđuje i francuski geopolitičar srednje generacije, Anri de Grosuvr, ističući da „nezavisnost Evrope nije luksuz niti taština već vitalni uslov. Ili je jedna zajednica gospodar svojih vitalnih interesa, ili ih ona poverava drugoj strani za koju oni nisu vitalni”.

– O tome na prilično dramatičan način svedoči i bivši ambasador Francuske Alber Šambon, definišući suštinu američke i britanske spoljne politike, koju je formulisao na jednoj tribini objavljenoj u listu Le Figaro. Ulogu Kraljevskog instituta za međunarodne odnose (Royal Institute of International Affairs), a posebno CFR-a (Council of Foreing Relations) u Amsterdamskom sporazumu (18. januar 1999) okarakterisao je kao pogubnu: „Prema američkoj Evropi, Amsterdam je završetak hegemonijske politike čiji je cilj nestanak evropskih nacija.”

– Političke posledice: U okviru patriotski nastrojenih političkih i intelektualnih krugova EU sve se češće postavljaju sledeća pitanja: „Koji je krajnji cilj Evropske Unije, u čiju korist mi vršimo transfere suvereniteta, za koju spoljnu politiku, sa kojim partnerima?”

Posledice su sasvim vidljive i jasne. Reč je o kompletnoj institucionalnoj devastaciji moderne nacionalne države u Evropi, koja više neće biti sposobna da rešava nijedno vitalno pitanje svojih naciona, uključujući i ona osnovna pitanja njene unutrašnje i spoljne bezbednosti.

– Ekonomske posledice: „Zar Evropa treba da bude samo veliko tržište koje nudi prilike za prodaju američkih proizvoda, vojnike za njihove ratove…” Reč je o svojevrsnoj politici globalizacije siromaštva od koje se nije mogla sačuvati ni Evropa, osobito u onim zemljama koje se nalaze u zoni njenih obodnih areala. Tzv. evropska poluperiferija. „Takođe, umesto da nakon pristupanja EU opada broj siromašnih, u novoprimljenim zemljama dešava se suprotno. U Bugarskoj, u proteklih 10 godina, značajno raste broj siromašnih građana. Procenat populacije ispod granice siromaštva u Bugarskoj pre stupanja u EU je 2002. godine iznosio 13,4 %, a 2008. godine, nakon stupanja u Evropsku Uniju, 21 %. Posebno je zabrinjavajući podatak o padu broja stanovnika Bugarske u protekloj deceniji. Tačnije, u deceniji kada je Bugarska dobila kandidaturu za članstvo u EU i otpočela pregovore o članstvu, i konačno do momenta kada je postala članica EU, izgubila je oko 700.000 stanovnika (ili oko 10% ukupnog stanovništva). Naravno, veliki pad broja stanovnika u periodu od 10 godina može se objasniti i emigracijom Bugara na Zapad (gde rade slabo plaćene poslove, pre svega u Italiji i Španiji), ali i negativnom stopom nataliteta i lošim društvenim i ekonomskim uslovima nakon ulaska Bugarske u EU. Preciznije, podatak o gubitku skoro 10% stanovništva samo u jednoj deceniji pokazuje i da bi stopa nezaposlenosti (koja je takođe skoro dvocifrena) bila još veća da nema iseljavanja iz Bugarske. Tačnije, nekoliko stotina hiljada Bugara radi u Italiji, Španiji i drugim zemljama EU. (Uglavnom se radi o građevinskim radnicima i bolničarima za negu starijih osoba, priznaju i izvori bliski EU.) Takođe, u toj istoj „evropskoj” deceniji, u periodu od 2001. do 2011. za nekoliko puta je porastao spoljni dug Bugarske. Godine 2000. on je bio približan dugu Srbije. Međutim, već 2011. godine bio je veći od spoljnog duga Srbije. Rast spoljnog duga Bugarske pre i posle stupanja u EU: 2000. godina 10,4 milijardi dolara, a 2011. godina 46,8 milijardi dolara.” Ali ni centar Evrope nije pošteđen politike ekonomskog iznurivanja i potčinjavanja. „Ekonomski i trgovački rat besni između Evropske Unije (32% svetskog BDP) i Sjedinjenih Država (28% svetskog BDP) (…) Amerika ’deregulacije i slobode svetske trgovine’ očigledno ne može da podnese konkurenta koji ne bi prihvatio pravila igre koja je ona nametnula drugima i koje ona ne primenjuje na sebi.”

            Posledice takvog ekonomskog satiranja ekonomija zemalja članica EU vidljive su i iz sledećih podataka: „Prosečni BDP po glavi stanovnika zemalja EU niži je od BDP-a svih država Sjedinjenih Američkih Država, osim četiri najsiromašnije: Arkanzasa, Montane, Zapadne Virdžinije i Misisipija. Kad bi pripadale SAD, BDP svih zemalja EU (osim Luksenburga) bio bi među najnižim. To je činjenica koju još onda nisu želi da čuju Širak, Šreder i Berluskoni”, kao u ostalom ni sadašnje evropske psudoelite, izabrane, kontrolosane i izmanipulisane, tako da rade u korist štete svojih nacija i država.

        Prinudno uvedene višestruke sankcije Ruskoj Federaciji povodom tzv. ukrajinske krize ekonomski ne štete samo ruskoj ekonomiji. Svedoci smo da se gotovo na dnevnom nivou čuju glasovi opravdanog protesta evropskih privrednika koji trpe ogromne štete, a koje se sada već mere stotinama milijardi evra, u pokušaju da nateraju svoje vazalne vlade na ukidanje ovih za evropske države pogubnih mera i direktno konfrotiranje sa politikom ekonomske destrukcije koju iz razloga sebičnih interesa forsira prekookeanski levijatan. Sada su im se aktivno i direktno suprotstvili i evropski poljoprivrednici, radiklanim protestima, blokadama i sl, nespremni da se preko njihovih egzistencijalnih iteresa namiruju pogrešne ekonomske, ekološke i ideološke agende Zapada.

          Izuzetno je zanimljiv i uglavnom prećutkivan problem zloupotrebe narkotika u svrhu finansiranja raznih državnih i paradržavnih institucija svetske imperije broj jedan. „Kontinentalna osovina bi mogla delimično da kontroliše divovske finansijske tokove od trgovine drogom. Procenjuje se da od osamdesetih godina naovamo transakcije vezane za drogu iznose petsto milijardi dolara godišnje. Reč je dakle o ključnom geopolitičkom ulogu koji se retko pominje.” Razlozi za to su sasvim jasni: Evropa je preplavljena narkoticima, u porastu su svi oblici kriminaliteta i socijalne patologije koja je generisana i povezana sa tržištem droge. Javna je tajna da se hapse i pravno procesuiraju samo oni narko-bosovi i klanovi koji su van sistema imperijalne kontrole. Razmere destrukcije koje su posledica konzumacije droga su nemerljive, osobito na mlađu populaciju u Evropi, čime se dodatno podstiču procesi depopulacije stanovništva.

– Islamizacija Evrope takođe je uzela maha. Zasekla je duboko u nacionalno i identitetsko tkivo evropskih nacija i preti da se pretvori u njihovu nepovratnu razgradnju i nestanak u narednih nekoliko decenija. Te procese raznim sredstvima i načinima podstiče Imperija tako što generiše i usmerava akcije islamskih radikalista a vođena potrebom da efikasno kontroliše svoje navodne evropske saveznike ili pak da destruiše svoje tradicionalne geopolitičke protivnike (Sirija, Iran, Ruska Federacija, Kina i dr.).

Literatura:

1. Živen E. (2019),Zapadni zid nije pao; Nova Evropa, Novi Sad
2.  Vlajki E. (2006), Američki teror, Besjeda, Banja Luka
3.  Grosuvr de A. (2014), Pariz, Berlin, Moskva, Put nezavisnosti i mira, Fond dostojanstvo
4.  Kurir, 26. april. 2015. internet izdanje.
5.  Despotović LJ.; Đurić Ž. (2014), Geopolitika siromaštva, Kultura polisa, br. 23, Novi Sad
6.  Milošević Z. (2012), Identitet Evrope ‒ budućnost muslimana u EU, IPS, Beograd
7.  Gaćinović R. (2015), Sprečiti potapanje Srbije u „Atlantiku”, Kultura polisa,
   posebno izdanje, N. Sad

      8. Polšek D. (2007), Svjetsko carstvo i njegovi neprijatelji, Jasenski i Turk, Zagreb