Anica Savić Rebac – Stella Rossa srpske poezije

30/10/2019

Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin,  istoričar

 

Ovo činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od odrednica moje životne koncepcije. To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno, napisala je u oproštajnom pismu jedna od najobrazovanijih Srpkinja 20. veka Anica Savić-Rebac. A onda je sela na kanabe, prekrila glavu jorganom i ispalila sebi metak u srce. Ova žena koračala je ispred vremena, ne mareći za cenu ni samog života, odlučna da rukovodi njime, na kraju ga je sama nasilno prekinula. U njenom skromnom stanu u centru Beograda (u Đure Strugara 8), na noćnom stočiću, ostalo je testamentarno pismo kao poslednje zdravorazumsko Aničino zaveštanje istoj onoj okolini koja ju je sputavala i saplitala kad god bi joj se za to ukazala prilika.

Tragična smrt književnice i profesora Beogradskog univerziteta Anice Savić-Rebac, po mnogima je zagonetnija i od sudbine pesnika Branka Miljkovića. Nije sigurno da li je jedna od najvećih srpskih intelektualki prve polovine prošlog veka otišla u smrt za svojim mužem, jer je ostala sama i nije mogla da se nosi sa sredinom u kojoj je živela. Istina, međuratni Beograd nije bio blagonaklon prema ženama i njihovim izborima, i nisu sve priče imale srećan kraj.

Anica je rođena 4. oktobra 1892. godine u građanskoj porodici u Novom Sadu, kao jedino dete Milana Savića i Julijane Savić, rođene Davidovac. Aničin otac bio je ugledni književni radnik – pisac i prevodilac, urednik i saradnik mnogih književnih časopisa. Aničina majka, Grkinja poreklom, takođe je poticala iz ugledne građanske porodice. Zahvaljujući ocu, koji je jedno vreme bio sekretar, potom i urednik Letopisa matice srpske, Anica je odmalena bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima tog vremena. Odrastala je uz Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, Simu Matavulja i Lazu Kostića, koga će čitavog svog života smatrati najvećim našim pesnikom. Aničin poznanik iz mladosti Milan Kašanin je zapisao:Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i njenoj inteligenciji, o tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopisi. Pesnik Laza Kostić, čija je Anica bila ljubimica, ovako je doživeo njene prve pesme:Kad pogledam one svoje prvence – a bio sam tri-četiri godine stariji od nje – čisto bih sve bacio k vragu. Slikar Uroš Predić je osećao da se na ispoljavanje ženske darovitosti gleda s podozrenjem, da u tom fenomenu ima nečeg opasnog, nečega što se može okrenuti protiv njegove ljubimice. Svoju brigu podelio je s Aničinim ocem, pa tako u jednom pismu kaže da je sa divljenjem, ali i sa nekim neizvesnim nemirom pročitao Aničin sastav o renesansi. Činjenica da je Anica u nekoliko meseci položila ispite za dva razreda i pri tome još imala vremena da piše stihove, gotovo je uplašila poznatog slikara. Poznata je njegova rečenica:To je suviše za jedno dete. Verovao je, ipak, da će se Anicom ponositi sve srpstvo, a diviće joj se, nadam se, i van srpstva. On je naslikao Aničin portret sa crvenim šeširom.

Završila je Srpsku osnovnu školu u Novom Sadu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi, kao redovna učenica i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju, kao privatna učenica. Rano je počela da uči klasične i moderne jezike. U Brankovom kolu avgusta 1905. godine objavljen je njen prevod Bajronovog dramskog speva Manfred. Anica je tada imala svega dvanaest godina. U Brankovom koju objavljuje i svoje pesme, ravnopravno pored Laze Kostića i Zmaja. Iduće godine prevodi Šelija, a uskoro u srpsku književnost uvodi do tada nepoznatog liričara Emila Verharna. Istovremeno, u školskoj svesci ispisala je tri poetske drame Niova, Ifigenija i Poslednja sveštenica Palade Atine. Ova devojčica bila je čudo od deteta.

Godine 1910. Anica Savić upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču, kod profesora Radermahera, sa kojim će se dopisivati sve do njegove smrti 1952. godine. Tokom svojih studentskih dana bila je u centru modernih kulturnih zbivanja s početka XX veka. Sa roditeljima, koji su se takođe preselili u Beč, često je putovala, ali ne po velikim evropskim gradovima, već malim mestima po morskoj obali i planinama. Kao apsolvent 1913/14. godine, Anica sa roditeljima napušta Beč i vraća se u Novi Sad. Nakon rata diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Milana Kašanina upoznala je 1918. godine, kao studenta, koji je inače od detinjstva bio zaljubljen u nju. Postali su nerazdvojni. Vodili su duge razgovore o poeziji, dunavskim pejzažima… Kašanin je o Anici zapisao sledeće: Nju je trebalo gledati, ne samo slušati, kad je ponesena i ushićena izlagala svoje misli. Ne sedeći u fotelji ni minut mirna, ona se naginjala, ispravljala, pljeskala rukama i širila oči… Pre je ličila na debitantkinju glumicu, nego na svršenog studenta klasičnih jezika i više sećala na dečaka nego na devojku. Onda je Kašanin otputovao u Pariz, na Sorbonu, gde je upisao istoriju umetnosti, a Anica u Beograd. Ovde se kretala u društvu u kome su bili Crnjanski, Todor Manojlović, Isidora Sekulić, Ivo Andrić i drugi. Kasnije, kada je dobila pismo od Kašanina iz kog je saznala da se on oženio ruskom groficom, bila je šokirana. Odjednom je shvatila koliko je volela tog mladića, a on je izdao i ona mu to nikada nije oprostila. Prekinula je prepisku i dugo odbijala da ga vidi.

Miloš Crnjanski joj u Lirici Itake posvećuje provokativnu pesmu Reljef sa likom Dantea. U Aničinoj ostavštini pronađeno je i jedno ljubavno pismo koje joj je uputio Crnjanski. Po svemu sudeći, Anica Savić mu nije uzvratila. Kada je Miloš Crnjanski otvarao izložbu u Petra Dabovića u Novom Sadu, čuo je kako se Milan Savić, nezadovoljan što je njegovoj kćerki Anici posvetio pesmu u kojoj se spominju kentauri i gole žene, sprema da ga istuče kišobranom. Crnjanski se kasnije prisećao: Ja sam se u to vreme tukao, i na ulici, ali nisam mogao da se tučem sa čovekom koji je bio od mene valjda četrdeset godina stariji. Međutim, odnos sredine više nije bio pozitivan po Anicu Savić. Kao da su pametne žene predstavljale tragediju i predmet ismevanja za srpske gradove. Sa svojim ekskluzivnim stavovima, više zainteresovana za Trojanski rat i muze nego za stvarnost i haljine, Anica sve više postaje predmet ogovaranja i intriga.

Hasana Rebca je Anica upoznala sasvim slučajno. Neki kažu da je njihov prvi susret bio u Parizu. Hasan je bio lep, što mu i ime kazuje u prevodu sa turskog, ogroman i veseo. Bio je načelnik u muslimanskom odeljenju Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. O njihovoj ljubavi Ljiljana Vuletić je zapisala sledeće: Hasan i Anica bili su u mnogo čemu sušta suprotnost već na prvi pogled. On visok, krupan, snažan, robusni, dinarski tip; ona oniža, sitna, prefinjenog izgleda. On muslimanske veroispovesti, ona, rođenjem pravoslavne. On sav posvećen politici, rečju i delom, bojovnik na nemirnim balkanskim prostorima; ona pesnikinja, profesorka, naučnica… Ona savršenog zdravlja do kraja života, on teški srčani bolesnik. Ipak, ona je rekla: ‘Ti i ja smo jedno’. A on je kazao:’…kada bi se još jednom rodio samo bi nju voleo’. Nikada Anica nije otišla ni na jednu večeru u Pen klub ili na bilo koji skup, a da njen Hasan nije bio uz nju. Takva bračna odanost i vezanost provocirala je u književnoj čaršiji više prezira i ogovaranja nego klasičan književni blud i razvrat. Ali, Anica Savić Rebac nije marila za to. Kašanin ju je sreo 1927. godine i ostao je šokiran. Nekoliko puta ih je posetio u Lominoj ulici, gde su stanovali. Anica je prema Kašaninu tada bila formalna i hladna. Razočaran, Kašanin je tada zapisao: Iz godine u godinu nametljivije i utoliko ubedljivije ukoliko smo se ređe viđali, život kojim je živela Anica Savić činio mi se ne istinski, već fiktivan, njen odnos prema pojavama i bićima veštački. Ničim nije pokazivala, još manje rekla, da joj je žao što nema braće i sestara, i nema dece…

Kada se u proleće 1921. godine Anica udala za Hasana, Srbina muslimanske vere, koji nije baš mnogo mario ni za svoju, ni za druge vere, zaprepastila je sve, osim oca i majke. Jedno vreme bili su glavna tema intriga i spletki. I Novi Sad i Beograd su se sdružili u jednom – u neverici. Godinu dana nakon venčanja, preselili su se u Beograd. Iste godine se Anica zaposlila u Trećoj ženskoj realnoj imnaziji, prvo kao suplementkinja, a potom kao profesorka latinskog jezika. Kada je 1926. godine osnovan PEN centar u Jugoslaviji, Anica je kao afirmisana pesnikinja i esejističarka, zajedno sa Desankom Maksimović, bila među prvim književnicama koje su primljene u članstvo PEN-a. Grupa beogradskih intelektualki, među kojima je i Anica, osniva 1927. godine Jugoslovensku granu Internacionalne federacije univerzitetski obrazovanih žena. Osnovna delatnost Udruženja, koje je bilo prožeto feminističkim duhom, jeste odbrana profesionalnih interesa visoko obrazovanih žena.

U jesen 1930. godine Hasan Rebac biva premešten u Skoplje. On je u stvari degradiran, smenjen sa položaja načelnika Ministarstva vera u Beogradu i postavljen za upravnika muslimanskih vakufskih imanja. Kraljevina Jugoslavija slala je u Vardasku banovinu, u Skoplje, mnoge istaknute predstavnike političke, umetničke i intelektualne elite, da šire ideju jugoslovenstva. Anica i Hasan bili su ubeđene pristalice jugoslovenske ideje.

Doktorirala je 1932. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon doktorske disertacije Predplatonska erotologija objavljene su i druge Aničine studije: Geteov Helenizam, Ljubav u filozofiji Spinozinoj, Mistična i tragična misao kod Grka, Štefan George, Platonska i hrišćanska ljubav, Kalistos, Tomas Man i problematika naših dana. Anica se nadala da je posle odbranjene doktorske disertacije pred njom akademska karijera. Na skopskom Filozofskom fakultetu bilo je upražnjeno mesto docent za klasičnu filologiju. To se, međutim, nije ostvarilo. Dobila je profesorsko mesto u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji. Na Velikoj medresi kralja Aleksandra radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, a na fakultetu je predavali grčki i latinski samo honorarno. Tokom sledećih desetak godina Anica radi na šest radnih mesta, neka su čak izvan Skoplja, a dva puta je i penzionisana. Pokazalo se da su strepnje Uroša Predića bile osnovane. Prepreke, osporavanja, zavist… Nikad, u stvari, nije mogla da ostvari karijeru dostojnu njenog dela i sposobnosti.

Tih godina prevodila je novele Tomasa Mana i s njim vodila zanimljive rasprave. Stajali su na istim pozicijama, tih međuratnih godina od 1929. do 1937, u kojima su intenzivno razmenjivali pisane reči, misli i ideje. Ovaj veliki nemački pisac, kao materijal za svoj roman Josif i njegova braća, koristio je Aničin naučni rad Kalistos, o povezanosti svetlosti, lepote, ljubavi i saznanja. Anica će dobiti simpatije za NOB i kasnije, u Beogradu, će se povezati sa NOP-om. Partizanske narodne pesme prevela je na engleski jezik, i to vrlo spretno.

U leto 1941. godine Anica i Hasan postaju izbeglice. Po povratku u Beograd oboje su bez posla (oboje prevremeno penzionisani) i bez stana. Jedno vreme „stanuju“ u jednoj učionici Filozofskog fakulteta, koju rano ujutro napuštaju da bi mogla da služi svojoj nameni. U martu 1945. godine Anica je postavljena za profesora Četvrte ženske gimnazije u Beogradu, a već u oktobru premeštaju je u Sarajevo. Kao da se ponavljaju skopske godine kada su je stalno premeštali iz jedne škole u drugu. Ni posle Drugog svetskog rata nije mogla odmah da dobije posao na fakultetu. Najzad, oktobra 1946. godine postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu, za predmet istorija rimske književnosti i latinski jezik. Hasan Rebac postaje poslanik u skupštini. Dobijaju stan.

Međutim, na Beogradskom univerzitetu Anica Savić Rebac nije dočekana raširenih ruku. Na katedri za klasičnu filologiju zatekla je kolege Miloša Đurića i Milana Budimira. Iako su vrlo dobro upoznati s njenim impresivnim opusom, međunarodnim ugledom, obojica se odnose prema njoj kao prema nekome ko je na Beogradski univerzitet doveden političkom prečicom. Anica je jedina profesorka. Iako je veoma posvećena pedagoškom i naučnom radu, Anica je nalazila vremena da radi i u Institutu za književnost SANU, i u Udruženju književnika, i u AFŽ-u… Pripadala je svom vremenu. Radila je izuzetno mnogo. Publikuje eseje, studije, prevode: O jednoj pesmi Laze Kostića, Pred prikaz Sofoklove Antigone, Antička demokratija i socijalni problemi, Lukrecije pesnik antičkog materijalizma, O narodnoj pesmi Car Duklijan i Krstitelj Jovan, O pedesetogodišnjici Budenbrokovih, Oko prepeva Geteovog Fausta, Problemi istorijske uloge hrišćanstva, Njegoš i bogumilstvo.

Nakon Drugog svetskog rata, objavljene su i studije o Luči mikrokozma i Njegošu. Za Anicu Savić Rebac Luča mikrokozma bila je najviši izraz jugoslovenske kulture, te je ova žena posvetila strašan napor, potreban da se Luča prevede na engleski i nemački. Može se reći da je Anica Savić Rebac bila prva i poslednja sveštenica Njegoševe vere, zapisane u Luči mikrokozmi. Bavila se Njegošem od svojih tridesetih godina, pa do kraja života. Kao plod tog istraživanja pojavili su se njeni izuzetno važni radovi: Njegoš i bogomilstvo, Njegoš, Kabala i Filon, Pesnik i njegova poezija.

Dopisivala se sa evropskim naučnicima i književnicima. Dopisivala se sa Ludvigom Radermaherom, njenim bečkim učiteljem, sa Hansom Lajzegangom, ali i sa Tomasom Manom, koji je njene odlomke uneo u svoje delo, a Rebeka Vest je ushićeno pisala o srpskoj filozofkinji i poetesi i ovekovečila je u svom lucidnom putopisu Crno jagnje i sivi soko. Anica i Hasan su u ovoj knjizi Milica i Mehmed. Samo u Srbiji Anica nije imala podršku za ono što je radila. Jednostavno, nije imala sagovornika sebi ravna. Neki istaknuti evropski intelektualci (Deni Sora) svrstali su je pred Drugi svetski rat u dvadeset najumnijih ljudi svog vremena koji bi mogli da spasu civilizaciju. Jovan Dučić je tačno ocenio da će njeno delo kritika prećutati, ali samo zato što, kako kaže: ne znam ko bi umeo da o tome kaže pravu reč.

Žena pravog obrazovanja, filozof i estetičar istinske kompetencije, Anica je pesnik zbog lepote koje su van poezije. Njene pesme su svedočanstva o nekim iskustvima i saznanjima iznad poezije. Helada i jedinstvo bili su njena opsesija, simboli mudrosti, umetnosti i čistote. Anica je umela da uzme lik pesnika o kom piše, preuzme njegovo pravo lice i, unevši se u njegove motive, ona ispisuje svoju inkantaciju. Takve su pesme Joffroy Rudel i pesma Gvida Kavalkantija, kao i Gete na Breneru. U tim pesmama su najlepši stihovi koje je napisala Anica Savić Rebac.

Gotovo svi prijatelji Anice i Hasana govorili su o njihovoj velikoj uzajamnoj ljubavi. Na njihovom zajdničkom putu presretale su ih različite istorijske, nacionalne, političke, verske prilike i okolnosti. U Hasanovom životu ukrstile su se mnoge balkanske protivrečnosti i nepomirljivosti. On je bio njihova živa istorija i otelovljenje, a politička ideja koju je zastupao i za koju se borio, kako je vreme odmicalo, bila je sve manje prosperitetna i sve češće im je otežavala život. Anica je uvek bila uz njega na tom putu, a malograđani im nikada nisu oprostili – njoj što se udala za muslimana, a njemu što se oženio, kako se govorilo, inovernicom. Početkom pedesetih godina prošlog veka Hasan Rebac je teško oboleo.

Anica je bila opsednuta idejom dobrovoljne smrti i pre nego što je saznala da je Hasan bolestan. Iste noći kada je Hasan umro, Anica je prerezala vene. Samoubistvo nije uspelo, jer je sebi dala injekciju morfijuma, što je usporilo krvarenje, tako da je preneta u bolnicu i spasena. Od namere o samoubistvu nije odustajala. Stanislav Vinaver je pisao da je ona neuspešno prerezala vene jedanput, te da je to dodatno pojačalo pritisak i prezir javnosti. Neposredno pre nego što će se ubiti hicem iz pištolja, Anica je obavila sve formalnosti u vezi sa grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom… Sastavila je testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj… A onda je Anica organizovala rođendansku zabavu i na nju pozvala sve one koji su „zahtevali njenu smrt“. Govorilo se da je na rođendanu bila vesela, da se smejala i prkosila. Svi su bili zapanjeni. Još jedanput je beogradskoj čaršiji demonstrirala svoja znanja, sve ih je s osmeh ispratila, a ujutro se ubila, pucajući sebi u srce. Sredina je bila potresena. Ona se samo odrekla života lišenog smisla. Anica Savić Rebac afirmisala je ljubav kao najvišu vrednost egzistencije i disala je ljubav kakvu malo ko doživi. Samoubistvo Anice Savić Rebac poprimilo je vremenom obrise legendarnoog čina i privuklo ogromnu pažnju kultne javnosti.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja