АНИЦА РЕБАЦ САВИЋ – ТРАГИЧНА ЗВЕЗДА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ
Аутор: Јованка Симић
ТРАГИЧНА судбина књижевнице и професоркe Београдског универзитета Анице Савић-Ребац побуђује, у извесној мери, загонетку попут оне настале после прерано угашеног живота песника Бранка Миљковића који је 12. фебруара 1961. године нађен обешен о дрво на периферији Загреба.
Навршило се 65 година како је Аница Ребац Савић, после смрти супруга, одузела себи живот у Београду, 7. октобра 1953. године. Пре него што је села на канабе у свом стану и испалила метак у своје срце, једна од најобразованијих Српкиња 20. века оставила је писмо ове садржине:
„Ово чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће, једно је од одредница моје животне концепције. То не значи да нисам волела живот, да га не волим, чак и у овом часу, али баш зато не желим да живим бедно.“
Остало је сведочанство да је последњих дана живота пријатељима поклањала личне ствари и написала тестамент којим је распоредила имовину. Галерији Матице српске у Новом Саду завештала је колекцију породичних портрета, а Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ своју кућну библиотеку и рукописе.
Рођена је у Новом Саду 4. октобра 1892. године у имућној грађанској породици. Њен отац, Милан Савић, био је угледни културни радник, књижевник и преводилац, а мајка Јулијана пореклом је из угледне новосадске породице Давидовац. Аница није имала браће и сестара.
Квалитетно образовање добила је већ у детињству. Научила је да течно говори француски, немачки и енглески језик, а показала је и изузетан таленат за класичне језике – старогрчки и латински који је доцније и студирала. Прве преводе Бајронових стихова објавила је 1905. у својој 13. години.
Кућа њених родитеља у Новом Саду била је својеврстан књижевни салон у којем је Аница одмалена сретала песнике Лазу Костића и Змаја, као и сликара Уроша Предића. Кум Савићевих био је књижевник Симо Матавуљ. Аница се рано посветила књижевно-есејистичком раду. Први текст објавила је у Бранковом колу 1906. године, а већ као осамнаестогодишњакиња скренула је на себе пажњу као песникиња и преводилац.
Милан Кашанин забележио је да „цео је Нови Сад говорио о њеном дару и интелигенцији“ и о томе да чита на немачком, енглеском, француском, латинском, грчком, а песник Лаза Костић, чија је Аница била љубимица, овако је доживео њене прве песме: „Кад погледам оне своје првенце — а био сам три, четири године старији од ње — чисто бих све бацио к врагу“. Насупрот Кашанину и Костићу, сликар Урош Предић страховао је од њене превелике даровитости. У писму њеном оцу Милану навео је да је „са дивљењем, али и са неким неизвесним немиром прочитао Аничин састав о ренесанси, јер то је сувише за једно дете.“
Била је једина девојка у својој генерацији у Српској православној великој гимназији у Новом Саду коју је завршила 1909. године. У намери да својој јединици омогуће најбоље образовање, продали су своју имовину и преселили се са Аницом у Беч, где она уписује класичну филологију код професора Лудвига Радермахера. Размењивали су пријатељска писма све до његове смрти 1952. године.
Грчки и латински језик, као и грчка и римска књижевност и филозофија, привлачили су је од детињства. Пошто је 1914. године апсолвирала, са породицом је године Великог рата провела у родном граду посветивши се читању грчких и латинских писаца. После положеног дипломског испита 1920. године постављена је за супленткињу Новосадске женске гимназије.
Дилему – бавити се поезијом или науком, решила је одлуком да се више посвети научном раду у класичној филологији, превођењу и препевима, а мање писању оригиналних стихова. У Новом Саду се 1921. године удала за Хасана Репца, Србина муслиманске вероисповести, који је тада био службеник Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Као добровољац учествовао је у Балканским ратовима и у српском националном покрету 1918. године. Дипломирао је оријенталне језике на Сорбони.
Брачни пар Ребац до 1930. године живео је у Београду. Аница је радила као професорка латинског језика у Трећој женској гимназији, учланила се у тада основани српски ПЕН клуб и у управу Удружења универзитетски образованих жена. Докторирала је 1932. на Филозофском факултету Универзитета у Београду, са темом „Предплатонска еротологија“ код ментора Веселина Чајкановића. У звање доктора наука промовисана је 1933. године.
У том периоду објављене су и друге Аничине студије – Гетеов Хеленизам, Љубав у филозофији Спинозиној, Мистична и трагична мисао код Грка, Штефан Георге, Платонска и хришћанска љубав, Калистос, Томас Ман и проблематика наших дана.
Аница се надала да ће у Скопљу, где се преселила са супругом када је он добио премештај, добити на тамошњем Филозофском факултету стално радно место, али се то није остварило. На факултету је радила хонорарно, а радила је и на још шест радних места, од којих су два била изван Скопља. У том граду успоставила је комуникацију са истакнутим европским интелектуалцима: Лудвигом Радермахером, Денијем Сораом, Хансом Лајзегангом и Томасом Маном. Са Ребеком Вест била је блиска пријатељица.
Почетком Другог светског рата, супружници Ребац напустили су Скопље. Пошто планирани бег за Турску, а ни у Лондон уз подршку британске дипломатске мисије није успео, живели су у Трстенику и у Врњачкој Бањи до 1943. године, а затим су се, због претњи из редова четничког покрета њеном супругу, преселили у Београд где су остали до завршетка рата, не успевши у намери да пређу у Босну и да се ту придруже партизанима.
По завршетку Другог светског рата, Аница је у октобру 1946. године у Београду добила место ванредног професора на предмету „Историја римске књижевности и латински језик“. На Катедри за класичну филологију није дочекана са добродошлицом, делимично и због тога што је била једина жена професор. Пошто није нашла ослонац у колегама њене генерације, она се окренула студентима, млађим колегама којима је била интелектуални узор.
Упоредо, интензивно је проучавала елементе кабале и богумилства у Његошевој „Лучи микрокозми“. У предратном периоду овај спев препевала је на немачки, а после рата и на енглески језик. Један од њених најзначајнијих радова је препев на српски језик Лукрецијевог спева De rerum natura на српски језик. Последње године свог живота посветила је раду на књизи „Античка естетика и наука о књижевности“ коју је највећим делом писала у Професорској читаоници Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“.
Готово сви пријатељи Анице и Хасана истицали су њихову огромну узајамну љубав. Зуко Џумхур је говорио да њих двоје размењују „само љубав за љубав“. Било је и оних који њој никада нису опростили што се удала за муслимана, а њему јер се оженио „иноверницом“.
Почетком педесетих година, Хасан Ребац је тешко оболео. У опроштајном писму својој супрузи поручио је: “Да се још једном родим, само бих тебе волео“. После његове смрти, Аница је после два безуспешна покушаја одузела себи живот. Сахрањена је поред свог супруга 9. октобра 1953. на Новом гробљу у Београду. Њено значајно, а недовршено дело „Античка естетика и наука о књижевности“, објављено је постхумно, 1954. године у издању београдске „Културе“. Аничине студије, расуте по многим часописима, прикупио је Предраг Вукадиновић и приредио под насловом „Хеленски видици“.
Литература:
- Вулетић, Љиљана (2002). Живот Анице Савић Ребац. Београд.
- http://arhiva.unilib.rs/unilib/o_nama/izlozbe/anica_savic_rebac/zasto.php
- Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле 20. век у Србији. Београд: НИН.
- http://www.novipolis.rs/sr/memento/30441/stella-rossa-srpske-poezije.html
Остави коментар