Андрићев „Ex Ponto“ – дневнички сентимент из мариборске казнионице

18/09/2018

Андрићев „Ex Ponto“ – дневнички сентимент из мариборске казнионице

 

Аутор: Мирјана Фрау Коларски

 

Анексиона криза у Босни и Херцеговини из темеља је уздрмала историјски мизансцен, узбуркавши целу Европу. Револуционарни занос, као директна последица самовоље и пангерманског програма Двојне монархије, своју крајњу артикулацију достиже двадесет и осмог јуна 1914. године Принциповим хицем. Сублимиране идеје младобосанских конспиратора, гласноговорника целокупног босанског националног бића, потакнуте идејама о јужнословенском јединству које су се, долазећи из Србије, плодоносно примиле на босанском тлу, доводе до оснивања Српско-хрватске напредне организације. Гимназијалац Иво Андрић, дружећи се с револуционарима и песницима, опхрван идејом о југословенству, доспева на чело напредног омладинског покрета – духовног и револуционарног језгра Младе Босне. Задојен томовима високе књижевности с једне, и публикацијама из политичке историје с друге стране, млади Андрић у завршном разреду гимназије, 1912. године, постаје један од вођа ђачких антимађарских демонстрација у Сарајеву. Борећи се против хегемонизма било које вере и било ког народа, сарајевски гимназијалци смисао народног уједињења у једну државу виде у томе што ће тада све снаге остајати и плодоносно се развијати, дајући свој допринос на властитом тлу, под властитим именом.

Младобосанци су песништво сматрали врхунском могућношћу изражавања новог духа, продуженом руком за изражавање бунта против националног угњетавања. Организација тајних дебатних књижевних клубова била је иницијална каписла за афирмисање револуционарних идеја. Већина припадника Младе Босне је, с мањим или већим успехом, покушала да оствари идеал револуционара – песника. Меланхолични Андрић, растрзан између друштвеног, револуционарног бића и поетске суштине, подлеже стваралачком импулсу, пред којим је дах побуњеника усахнуо. Дуалистичка природа младобосанског занесењака и контемплативног песника у настајању разрешава се у корист спознаје властите неспремности на акцију и практично деловање, те се Андрић опредељује на борбени акт из другог плана. Свест о ограниченој, скученој моћи и спремности за борбу ни у којој мери није нарушила аутентичност револуционарног жара и пропагирање националне идеје у Андрићеном литерарном опусу.

Анрићева интимистичка и меланхолична поезија проговара девастираним револуционарним инстиктом који букти, нараста и досеже идеал индивидуалног жртвовања за опште добро – предестиниран у косовској легенди. Рани стихови затичу га у Пољској, у Кракову, на студијама славистике. У освит Првог светског рата „Аустро-угарска монархија, та тамница народа“, с босанском касабом у центру Анрићевих интересовања, хронотоп је који у великој мери представља константу његовог књижевног дела и краковског студента опредељује да се врати на поприште историје – у Сарајево. Због наклоности младобосанском покрету, своје револуционарске прошлости и потребе да буде „са својима“, Андриће је у лето 1914. утамничен. Време проведено у затвору, од јула 1914. до половине 1915. године, оставиће трага и потаћи стваралачки глас који ће свеприсутно одјекивати и у потоњим Андрићевим делима. Тамновање у мариборској казнионици и догађаји током девет месеци проведених на робији сублимирани су у Андрићевој првој књизи стихова у прози – Еx Ponto.

* * *

Андрићев Еx Ponto писан је у виду дневника. На песнички начин Андрић је стилизовао лична искуства, која, дата у лирској димензији, имају вредност филозофско-поетске истине. Дело има фабулативну основу, приповедачку, која је заснована на хронолошком следу догађаја. Захваљујући јасној хронологији, Еx Ponto можемо поделити на три целине. У првој се сажимају песникова искуства везана за прве дане проведене у тамници (мариборски део). Другу целину чини лична песникова драма за време прогонства. У трећој су целини дати описи пејзажа, људи и песникових психолошких стања. Пишући ово дело, песник Андрић је себи поставио захтев да личну драму пропрати низом лирских сентенци и стилизованих рефлексија, да забележи све доживљено, све што је видео и чуо. Асоцијације се у делу надовезују једна на другу, чинећи сплет и тако се надграђују у сећања и домишљања. Лична песникова драма димензионирана је мноштвом емоција, рефлексија и субјективних опажања. Она прераста форму дневничког казивања, развијајући се у једну лирско-епску форму, филозофско-рефлексивну, форму дубоко драматичних ситуација. Емоције и рефлексије живе у овом делу у чврстој симбиози, одајући утисак стварне патње.

Овакав облик лирске прозе био је веома популаран у Андрићево време, нарочито пре рата. Такав дневнички начин изражавања неговали су Милутин Ускоковић (Под животом и Vitae fragmenta), Исидора Секулић (Сапутници), Станислав Винавер (Мјећа и Мисли). Вредност Андрићевог Еx Ponta у односу на друга слична дела тога времена је у полифонији песничких стања произишлих из песникове богате и сложене осећајности, а сам наслов дела „позајмљен“ је од римског песника Овидија, који је, пишући збирку поезије Epistulae ex Ponto, био изгнаник у Томима на Црном мору. Постоје записи у делу који иду у ред интроспективних казивања, где песник исноси утиске о себи и сопственој патњи у тамници. Испричано је одраз интимних стања лирског субјекта, али се у причи рефлектују и ствари у свету, тј. дешавања из објективне стварности која лирског субјекта окружује.  Тако је, на пример, помињање снежног поља само повод да се развије сећање на неко снежно поље и да се с јаве закорачи у сновиђење.

Лебдење на граници између збиље и сна последица је Андрићевог тамновања и његове свести о томе где се налази. Тамница у њему изазива бол и осећај непосредне угрожености, константне опасности по живот. У таквом стању утисци из објективне стварности бивају поетизовани, личе сновиђењима, иреалном. Тако у једном тренутку песник изговара: „Куда ћеш, Јелена?“ Он се сећа неке жене, за коју ни у каснијим његовим делима не знамо да ли је стварна, да ли је икада постојала у објектовној стварности. Ратно окружење и рефлектовање тих утисака на Андрићеве снове и размишљања чине тежиште његових субјективних стања. Унутрашње доживљаје писац употпуњује виђеним, али и одсањаним. Песникова спознаја трагике властите егзистенције, одредила је ово дело у првом реду као лирско. Песниково „ја“ обузето је патњом. Личну драму предочава као пламен у ком изгара, али у ком се и преображава. Тај преображај базиран је на религиозном осећању света. У маниру експресионистичке филозофије живот је апсурд у ком је човек осуђен на константну патњу, да истрајава у апсурду живота.  Та патња представља аскезу као пут до небеског царства у ком ће песникова душа, након земаљских патњи, пронаћи вечно уточиште и мир.

Еx Ponto је дело мозаичне композиције у ком је Андрић песник причу илустровао индивидуалним медитацијама. Низ засебних причица налик фељтонистичким скицама, којих је највише у трећем делу Еx Ponta, егзистирају засебно у делу. Таква је на пример прича о Николи Балти. Неки од таквих записа су и развијени описи пејзажа који се доводе у везу с песниковом личном драмом. Те визуелно-симболичне експресије предочавају песникова унутрашња стања. У делу срећемо опис босанског пејзажа, тврдог и гордог, суровог и нарогушеног. Као такав, пејзаж симболизује самог песника у сличном расположењу. На једном месту се говори о суши у босанском селу. Ова слика упућује на рушење слике о човеку, али и на песниково биће које се бори против владавине хипертрофираног духа чија човечност је скоро сасвим пресушила.

Све слике имају двоструку вредност: стварну и симболичну. Двоструко значење има и симболична прича о два прстена која је песник изгубио. Први је био прстен у комбинацији бисера и тиркиза, други је прстен с рубином. У слици изгубљеног прстена песник препознаје губитак човекове младости и живота уопште, који нестаје, губи се без наде и повратка. Тиркиз и бисер за песника значе „дар крви и прошлости, темељ, личности и баштина многих нараштала“, који је „прогутала река у туђини“. „Крваву сузу рубина (понос човјеков, женска љубав, једина срећа и смисао живота): украла ми безимена ноћна жена.“ Губитак илузија песник доживљава с осећањем гађења. Слике личног пада имају патетично-алегорична значења.

Сложена су и динамична песникова расположења у Еx Pontu.  Андрићеве мисли су филозофско-поетске. На тај начим он размишља о човеку. О стварима мисли из угла појединачне егзистенције, а не у општим формулама. Афективне реакције једне егзистенције која је у опасности, односно песника који је у тамници и чији је живот у опасности, чине идејну структуру Еx Pontа. Ово песничко дело нема компактну структуру. То је последица песникових расположења која у делу варирају. У Еx Pontu преовладава хришћанско-библијски начин мишљења и доживљавања света и лирског субјекта у том духу. Поред тога, у делу се осећа и утицај источњачке филозофије, која је у основи антихришћанска.

У моменту рата и пораза, Андрић на човека гледа с неком врстом сумње, с осећањем човекове сложености у активностима које, уместо да га приближе неком идеалу и тако му омогуће барем неку наду и утеху, само га још више удаљавају од тог идеала. Човек је отуђен сам од себе и изложен је коначној пропасти.

Структура дела одаје сложеност Андрићевог песничког бића. Он је у тамници читао Кјеркегора, чије је дело било врста песничке филозофије и филозофске поезије. Као и његово, и Андрићево дело се заснива на неким елементима Библије. Песник своје тамновање прихвата као стање „палог анђела“ који се нашао у паклу. О пређашњем животу, оном који је претходио паду, говори као о стању охолости. Песник каже да је био „нијеми, охоли гост живота“. Стање пада он даје у могућој перцепцији другух, „пред очима поколења“.

На путу од резигнације до вере, „од песимизма и резигнације до трансценденталног оптимизма“, одвија се драма свести младог песника у Еx Pontu. Он осећа тескобу личне егзистенције. У тамници су никла осећања страха, самоће, унутрашње згрожености пред животом, осечај самомучења. У епилогу дела песник резигниран спознаје да живети значи слагати варку на варку. Ипак одлучује да живи. Између тих крајности, резигнације и апсолутне вере одиграва се песникова драма. Истрајавање у апсурду живота – то је модерно осећање света које је утемељила егзистенцијалистичка филозофија. У етици тог модерног осећања света измириле су се апсолутна вера и апсолутни пад. Меланхолија је један од облика резигнације у Еx Pontu. Из ње се најпре у субјекту могла родити индивидуална могућност за драматизацију. Због претеране осетљивости лирски субјект је највише подложан болу и патњи. Такође захваљујући тој осетљивости, меланхолик је најподложнији борби душе и тела, која претходи стању резигнације. Андрић и посвећује ово дело онима који су страдали ради душе и њених великих и вечних захтева. Борба између душе и тела је борба у којој побеђује час једно, час друго, док се драматични бол егзистенције тим путем интензивира. Ралигиозно васпитање претпоставља и намеће увек победу душе. Али у ноћима, у сновима, побеђује тело. Тада душа лежи мртва као камен на дну мора, а телом господари страх и паника живаца. Самоћа је још један од облика резигнације. Самоћа значи повлачење пред људима. Она је проклетство и трагедија живота.   Страх је најстрашнији вид агоније заробљеног бића и угрожене егзистенције. Андрић га уздиже до свељудског апсолута. Страх је, према Андрићу, у свим људима и они су од страха зли, сурови и подли. Од страха су чак и дарежљиви, понекад и добри. Страх попут демона вреба песниково биће и обузима га увек изненада. Будући да је негативно одређење, страх је код Андрића извор бола и патње. Ипак, у духу хришћанског васпитања, он је свестан да бол и патња доводе до стања прочишћења и искупљења.

Меланхолија, самоћа и страх доводе до бола као последњег искушења бића пред преображај. Наравно, преображај је могућ и у позитивном и у негативном смислу. Бол се код Андрића појављује тек као могући позитив драматичног сукоба душе и тела. Најдубља функција бола је моћ прочишћења и излечења. Ту се песникова резигнација преображава у веру.

Вера се испољава као жеђ за лепотом, коју је немогуће утолити; или као чежња за непостојећом женом, али, жена је и демон, јер је у Еx Pontu сагледана у контрадикцији између демонског и апсолутно лепог, то јест између ђавола и Мајке Божије, што је блиско учењу католичке цркве. Изнад свега је вера у Бога, ако не увек религиозно схваћеног, оно бар као нека религиозна преданост. Код Андрића је доживљај Бога подложан сумњи, као и све друго. Он верује у истину, која је више метафизичка тајна. Верује у душу, њој и посвећује Еx Ponto. Не одбацује Бога као метафизичко. Вера у Бога му је прибежиште у часовима сумње. Бога доводи у сумњу само у тренуцима када патње постану претешке, толико тешке да се руше све илузије, па и оне о Богу. Андрић Бога није схватио догматички, већ кјеркегоровски: доживљавао га је као апсолутни идеал истине. Пред тим идеалом је човекова душа у вечном дрхтању и скрушењу, као пред чудесном тајном.

Као и Бог, и природа је за песника вечна истина. Природа није као људи, она не подстиче песникову резигнацију. Природа је сталност и апсолут који буди илузију вечности. Природа акомулира снагу бескрајне вере. У Еx Pontu се изриче вера у могућност живота као једноставне и огољене егзистенције. На место вере у општу истину долази нада у могућност личног излаза из тамнице, из бола и мисли о самоубиству. Вера и загледаност у оно што ће уследити вековима након човековог тренутног битка у тамници која је давно названа животом, истрајност и аскеза на том путу мисаоне су водиље и аманет који је и Андрићев младобосански саборац Принцип оставио.

* * *

„Тромо се време вуче

И ничег новог нема,

Данас све ко јуче

Сутра се исто спрема.

И место да смо у рату

Док бојне трубе јече,

Ево нас у казамату,

На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот

Погажен, згњечен и стрт.

Ја нијесам идиот –

Па то је за мене смрт.

Ал’ право је рекао пре

Жерајић соко сиви:

“Ко хоће да живи нек мре,

Ко хоће да мре нек живи!“

(Стихови које је Гаврило Принцип ноктима урезао на затворској лименој порцији)

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања