Andrićev „Ex Ponto“ – dnevnički sentiment iz mariborske kaznionice

Andrićev „Ex Ponto“ – dnevnički sentiment iz mariborske kaznionice

Autor: Mirjana Frau Kolarski

Aneksiona kriza u Bosni i Hercegovini iz temelja je uzdrmala istorijski mizanscen, uzburkavši celu Evropu. Revolucionarni zanos, kao direktna posledica samovolje i pangermanskog programa Dvojne monarhije, svoju krajnju artikulaciju dostiže dvadeset i osmog juna 1914. godine Principovim hicem. Sublimirane ideje mladobosanskih konspiratora, glasnogovornika celokupnog bosanskog nacionalnog bića, potaknute idejama o južnoslovenskom jedinstvu koje su se, dolazeći iz Srbije, plodonosno primile na bosanskom tlu, dovode do osnivanja Srpsko-hrvatske napredne organizacije. Gimnazijalac Ivo Andrić, družeći se s revolucionarima i pesnicima, ophrvan idejom o jugoslovenstvu, dospeva na čelo naprednog omladinskog pokreta – duhovnog i revolucionarnog jezgra Mlade Bosne. Zadojen tomovima visoke književnosti s jedne, i publikacijama iz političke istorije s druge strane, mladi Andrić u završnom razredu gimnazije, 1912. godine, postaje jedan od vođa đačkih antimađarskih demonstracija u Sarajevu. Boreći se protiv hegemonizma bilo koje vere i bilo kog naroda, sarajevski gimnazijalci smisao narodnog ujedinjenja u jednu državu vide u tome što će tada sve snage ostajati i plodonosno se razvijati, dajući svoj doprinos na vlastitom tlu, pod vlastitim imenom.

Mladobosanci su pesništvo smatrali vrhunskom mogućnošću izražavanja novog duha, produženom rukom za izražavanje bunta protiv nacionalnog ugnjetavanja. Organizacija tajnih debatnih književnih klubova bila je inicijalna kapisla za afirmisanje revolucionarnih ideja. Većina pripadnika Mlade Bosne je, s manjim ili većim uspehom, pokušala da ostvari ideal revolucionara – pesnika. Melanholični Andrić, rastrzan između društvenog, revolucionarnog bića i poetske suštine, podleže stvaralačkom impulsu, pred kojim je dah pobunjenika usahnuo. Dualistička priroda mladobosanskog zanesenjaka i kontemplativnog pesnika u nastajanju razrešava se u korist spoznaje vlastite nespremnosti na akciju i praktično delovanje, te se Andrić opredeljuje na borbeni akt iz drugog plana. Svest o ograničenoj, skučenoj moći i spremnosti za borbu ni u kojoj meri nije narušila autentičnost revolucionarnog žara i propagiranje nacionalne ideje u Andrićenom literarnom opusu.

Anrićeva intimistička i melanholična poezija progovara devastiranim revolucionarnim instiktom koji bukti, narasta i doseže ideal individualnog žrtvovanja za opšte dobro – predestiniran u kosovskoj legendi. Rani stihovi zatiču ga u Poljskoj, u Krakovu, na studijama slavistike. U osvit Prvog svetskog rata „Austro-ugarska monarhija, ta tamnica naroda“, s bosanskom kasabom u centru Anrićevih interesovanja, hronotop je koji u velikoj meri predstavlja konstantu njegovog književnog dela i krakovskog studenta opredeljuje da se vrati na poprište istorije – u Sarajevo. Zbog naklonosti mladobosanskom pokretu, svoje revolucionarske prošlosti i potrebe da bude „sa svojima“, Andriće je u leto 1914. utamničen. Vreme provedeno u zatvoru, od jula 1914. do polovine 1915. godine, ostaviće traga i potaći stvaralački glas koji će sveprisutno odjekivati i u potonjim Andrićevim delima. Tamnovanje u mariborskoj kaznionici i događaji tokom devet meseci provedenih na robiji sublimirani su u Andrićevoj prvoj knjizi stihova u prozi – Ex Ponto.

* * *

Andrićev Ex Ponto pisan je u vidu dnevnika. Na pesnički način Andrić je stilizovao lična iskustva, koja, data u lirskoj dimenziji, imaju vrednost filozofsko-poetske istine. Delo ima fabulativnu osnovu, pripovedačku, koja je zasnovana na hronološkom sledu događaja. Zahvaljujući jasnoj hronologiji, Ex Ponto možemo podeliti na tri celine. U prvoj se sažimaju pesnikova iskustva vezana za prve dane provedene u tamnici (mariborski deo). Drugu celinu čini lična pesnikova drama za vreme progonstva. U trećoj su celini dati opisi pejzaža, ljudi i pesnikovih psiholoških stanja. Pišući ovo delo, pesnik Andrić je sebi postavio zahtev da ličnu dramu proprati nizom lirskih sentenci i stilizovanih refleksija, da zabeleži sve doživljeno, sve što je video i čuo. Asocijacije se u delu nadovezuju jedna na drugu, čineći splet i tako se nadgrađuju u sećanja i domišljanja. Lična pesnikova drama dimenzionirana je mnoštvom emocija, refleksija i subjektivnih opažanja. Ona prerasta formu dnevničkog kazivanja, razvijajući se u jednu lirsko-epsku formu, filozofsko-refleksivnu, formu duboko dramatičnih situacija. Emocije i refleksije žive u ovom delu u čvrstoj simbiozi, odajući utisak stvarne patnje.

Ovakav oblik lirske proze bio je veoma popularan u Andrićevo vreme, naročito pre rata. Takav dnevnički način izražavanja negovali su Milutin Uskoković (Pod životom i Vitae fragmenta), Isidora Sekulić (Saputnici), Stanislav Vinaver (Mjeća i Misli). Vrednost Andrićevog Ex Ponta u odnosu na druga slična dela toga vremena je u polifoniji pesničkih stanja proizišlih iz pesnikove bogate i složene osećajnosti, a sam naslov dela „pozajmljen“ je od rimskog pesnika Ovidija, koji je, pišući zbirku poezije Epistulae ex Ponto, bio izgnanik u Tomima na Crnom moru. Postoje zapisi u delu koji idu u red introspektivnih kazivanja, gde pesnik isnosi utiske o sebi i sopstvenoj patnji u tamnici. Ispričano je odraz intimnih stanja lirskog subjekta, ali se u priči reflektuju i stvari u svetu, tj. dešavanja iz objektivne stvarnosti koja lirskog subjekta okružuje.  Tako je, na primer, pominjanje snežnog polja samo povod da se razvije sećanje na neko snežno polje i da se s jave zakorači u snoviđenje.

Lebdenje na granici između zbilje i sna posledica je Andrićevog tamnovanja i njegove svesti o tome gde se nalazi. Tamnica u njemu izaziva bol i osećaj neposredne ugroženosti, konstantne opasnosti po život. U takvom stanju utisci iz objektivne stvarnosti bivaju poetizovani, liče snoviđenjima, irealnom. Tako u jednom trenutku pesnik izgovara: „Kuda ćeš, Jelena?“ On se seća neke žene, za koju ni u kasnijim njegovim delima ne znamo da li je stvarna, da li je ikada postojala u objektovnoj stvarnosti. Ratno okruženje i reflektovanje tih utisaka na Andrićeve snove i razmišljanja čine težište njegovih subjektivnih stanja. Unutrašnje doživljaje pisac upotpunjuje viđenim, ali i odsanjanim. Pesnikova spoznaja tragike vlastite egzistencije, odredila je ovo delo u prvom redu kao lirsko. Pesnikovo „ja“ obuzeto je patnjom. Ličnu dramu predočava kao plamen u kom izgara, ali u kom se i preobražava. Taj preobražaj baziran je na religioznom osećanju sveta. U maniru ekspresionističke filozofije život je apsurd u kom je čovek osuđen na konstantnu patnju, da istrajava u apsurdu života.  Ta patnja predstavlja askezu kao put do nebeskog carstva u kom će pesnikova duša, nakon zemaljskih patnji, pronaći večno utočište i mir.

Ex Ponto je delo mozaične kompozicije u kom je Andrić pesnik priču ilustrovao individualnim meditacijama. Niz zasebnih pričica nalik feljtonističkim skicama, kojih je najviše u trećem delu Ex Ponta, egzistiraju zasebno u delu. Takva je na primer priča o Nikoli Balti. Neki od takvih zapisa su i razvijeni opisi pejzaža koji se dovode u vezu s pesnikovom ličnom dramom. Te vizuelno-simbolične ekspresije predočavaju pesnikova unutrašnja stanja. U delu srećemo opis bosanskog pejzaža, tvrdog i gordog, surovog i narogušenog. Kao takav, pejzaž simbolizuje samog pesnika u sličnom raspoloženju. Na jednom mestu se govori o suši u bosanskom selu. Ova slika upućuje na rušenje slike o čoveku, ali i na pesnikovo biće koje se bori protiv vladavine hipertrofiranog duha čija čovečnost je skoro sasvim presušila.

Sve slike imaju dvostruku vrednost: stvarnu i simboličnu. Dvostruko značenje ima i simbolična priča o dva prstena koja je pesnik izgubio. Prvi je bio prsten u kombinaciji bisera i tirkiza, drugi je prsten s rubinom. U slici izgubljenog prstena pesnik prepoznaje gubitak čovekove mladosti i života uopšte, koji nestaje, gubi se bez nade i povratka. Tirkiz i biser za pesnika znače „dar krvi i prošlosti, temelj, ličnosti i baština mnogih naraštala“, koji je „progutala reka u tuđini“. „Krvavu suzu rubina (ponos čovjekov, ženska ljubav, jedina sreća i smisao života): ukrala mi bezimena noćna žena.“ Gubitak iluzija pesnik doživljava s osećanjem gađenja. Slike ličnog pada imaju patetično-alegorična značenja.

Složena su i dinamična pesnikova raspoloženja u Ex Pontu.  Andrićeve misli su filozofsko-poetske. Na taj načim on razmišlja o čoveku. O stvarima misli iz ugla pojedinačne egzistencije, a ne u opštim formulama. Afektivne reakcije jedne egzistencije koja je u opasnosti, odnosno pesnika koji je u tamnici i čiji je život u opasnosti, čine idejnu strukturu Ex Ponta. Ovo pesničko delo nema kompaktnu strukturu. To je posledica pesnikovih raspoloženja koja u delu variraju. U Ex Pontu preovladava hrišćansko-biblijski način mišljenja i doživljavanja sveta i lirskog subjekta u tom duhu. Pored toga, u delu se oseća i uticaj istočnjačke filozofije, koja je u osnovi antihrišćanska.

U momentu rata i poraza, Andrić na čoveka gleda s nekom vrstom sumnje, s osećanjem čovekove složenosti u aktivnostima koje, umesto da ga približe nekom idealu i tako mu omoguće barem neku nadu i utehu, samo ga još više udaljavaju od tog ideala. Čovek je otuđen sam od sebe i izložen je konačnoj propasti.

Struktura dela odaje složenost Andrićevog pesničkog bića. On je u tamnici čitao Kjerkegora, čije je delo bilo vrsta pesničke filozofije i filozofske poezije. Kao i njegovo, i Andrićevo delo se zasniva na nekim elementima Biblije. Pesnik svoje tamnovanje prihvata kao stanje „palog anđela“ koji se našao u paklu. O pređašnjem životu, onom koji je prethodio padu, govori kao o stanju oholosti. Pesnik kaže da je bio „nijemi, oholi gost života“. Stanje pada on daje u mogućoj percepciji druguh, „pred očima pokolenja“.

Na putu od rezignacije do vere, „od pesimizma i rezignacije do transcendentalnog optimizma“, odvija se drama svesti mladog pesnika u Ex Pontu. On oseća teskobu lične egzistencije. U tamnici su nikla osećanja straha, samoće, unutrašnje zgroženosti pred životom, osečaj samomučenja. U epilogu dela pesnik rezigniran spoznaje da živeti znači slagati varku na varku. Ipak odlučuje da živi. Između tih krajnosti, rezignacije i apsolutne vere odigrava se pesnikova drama. Istrajavanje u apsurdu života – to je moderno osećanje sveta koje je utemeljila egzistencijalistička filozofija. U etici tog modernog osećanja sveta izmirile su se apsolutna vera i apsolutni pad. Melanholija je jedan od oblika rezignacije u Ex Pontu. Iz nje se najpre u subjektu mogla roditi individualna mogućnost za dramatizaciju. Zbog preterane osetljivosti lirski subjekt je najviše podložan bolu i patnji. Takođe zahvaljujući toj osetljivosti, melanholik je najpodložniji borbi duše i tela, koja prethodi stanju rezignacije. Andrić i posvećuje ovo delo onima koji su stradali radi duše i njenih velikih i večnih zahteva. Borba između duše i tela je borba u kojoj pobeđuje čas jedno, čas drugo, dok se dramatični bol egzistencije tim putem intenzivira. Raligiozno vaspitanje pretpostavlja i nameće uvek pobedu duše. Ali u noćima, u snovima, pobeđuje telo. Tada duša leži mrtva kao kamen na dnu mora, a telom gospodari strah i panika živaca. Samoća je još jedan od oblika rezignacije. Samoća znači povlačenje pred ljudima. Ona je prokletstvo i tragedija života.   Strah je najstrašniji vid agonije zarobljenog bića i ugrožene egzistencije. Andrić ga uzdiže do sveljudskog apsoluta. Strah je, prema Andriću, u svim ljudima i oni su od straha zli, surovi i podli. Od straha su čak i darežljivi, ponekad i dobri. Strah poput demona vreba pesnikovo biće i obuzima ga uvek iznenada. Budući da je negativno određenje, strah je kod Andrića izvor bola i patnje. Ipak, u duhu hrišćanskog vaspitanja, on je svestan da bol i patnja dovode do stanja pročišćenja i iskupljenja.

Melanholija, samoća i strah dovode do bola kao poslednjeg iskušenja bića pred preobražaj. Naravno, preobražaj je moguć i u pozitivnom i u negativnom smislu. Bol se kod Andrića pojavljuje tek kao mogući pozitiv dramatičnog sukoba duše i tela. Najdublja funkcija bola je moć pročišćenja i izlečenja. Tu se pesnikova rezignacija preobražava u veru.

Vera se ispoljava kao žeđ za lepotom, koju je nemoguće utoliti; ili kao čežnja za nepostojećom ženom, ali, žena je i demon, jer je u Ex Pontu sagledana u kontradikciji između demonskog i apsolutno lepog, to jest između đavola i Majke Božije, što je blisko učenju katoličke crkve. Iznad svega je vera u Boga, ako ne uvek religiozno shvaćenog, ono bar kao neka religiozna predanost. Kod Andrića je doživljaj Boga podložan sumnji, kao i sve drugo. On veruje u istinu, koja je više metafizička tajna. Veruje u dušu, njoj i posvećuje Ex Ponto. Ne odbacuje Boga kao metafizičko. Vera u Boga mu je pribežište u časovima sumnje. Boga dovodi u sumnju samo u trenucima kada patnje postanu preteške, toliko teške da se ruše sve iluzije, pa i one o Bogu. Andrić Boga nije shvatio dogmatički, već kjerkegorovski: doživljavao ga je kao apsolutni ideal istine. Pred tim idealom je čovekova duša u večnom drhtanju i skrušenju, kao pred čudesnom tajnom.

Kao i Bog, i priroda je za pesnika večna istina. Priroda nije kao ljudi, ona ne podstiče pesnikovu rezignaciju. Priroda je stalnost i apsolut koji budi iluziju večnosti. Priroda akomulira snagu beskrajne vere. U Ex Pontu se izriče vera u mogućnost života kao jednostavne i ogoljene egzistencije. Na mesto vere u opštu istinu dolazi nada u mogućnost ličnog izlaza iz tamnice, iz bola i misli o samoubistvu. Vera i zagledanost u ono što će uslediti vekovima nakon čovekovog trenutnog bitka u tamnici koja je davno nazvana životom, istrajnost i askeza na tom putu misaone su vodilje i amanet koji je i Andrićev mladobosanski saborac Princip ostavio.

* * *

„Tromo se vreme vuče

I ničeg novog nema,

Danas sve ko juče

Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu

Dok bojne trube ječe,

Evo nas u kazamatu,

Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život

Pogažen, zgnječen i strt.

Ja nijesam idiot –

Pa to je za mene smrt.

Al’ pravo je rekao pre

Žerajić soko sivi:

„Ko hoće da živi nek mre,

Ko hoće da mre nek živi!“

(Stihovi koje je Gavrilo Princip noktima urezao na zatvorskoj limenoj porciji)