АНАЛИЗА ПОГЛЕДА НА ДВЕ ПРВАЧКЕ ПОРОДИЦЕ СРПСКОГ ЕТНОСА У УГАРСКОЈ ПОСЛЕ 1459. ГОДИНЕ

19/08/2022

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Нестанком и последње српске средњовековне државе у петнаестом веку, почиње један врло занимљив и крајње недовољно анализиран период историје Срба у коме су српске племићке и старешинске породице, које су емигрирале са простора српских земаља у Османлијско царствo, преко Саве и Дунава, заувек измениле политичку, етнографску, културолошку и конфесионалну слику јужноугарских жупанија. У првом реду то су биле деспотске породице чувених Бранковића и Бакића, али по великом значају, своје место у историји су „обезбедиле“ и породице Јакшића, Белмужевића, касније Цреповића и многих других. Међутим, да бисмо што боље разумели процес који је као свој крајњи резултат детермиснисао нову етничку топографску номенклатуру на просторима Бачке, Баната, Барање, Срема, Поморишја и Потисја, које савременици XVI и XVII века, посебно путници и картографи означавају термином Rascie, потребно је, претходно „направити“ један критичко-студијски пресек и преглед основних чињеничних узрочно-последичних веза које су довеле до ових историјских стања.[1] Те везе се у политичко-миграторном смислу, претходно морају посматрати у контексту узрока који су довели, прво до пропасти Деспотовине 1459. године, а затим као последицу ове пропасти до стварања „турбулентне“, популационе промене у српском колективитету и његовом старешинском слоју наредних деценија, при чему је такозвана „прото–Велика сеоба Срба“ из критичног временског интервала управо и омогућила настанак поменутих процеса.[2] Једино разумевањем овог историјског факта могуће је сагледати немерљив допринос старешинског слоја и породице Јакшић у очувању „танке нити“ државности и идентитета српског народа кроз векове.[3]

Почетак краја или крај почетка угарске и уопште хришћанске доминације у области Подунавља, судбински је везан за већ помињани пад Смедерева, последње престонице средњовековне Србије, чиме је тада, коначно престала да постоји српска средњовековна држава. Од доласка султана Мехмеда II Освајача (1451–1481) на османлијски престо, његовом енергичном освајачком политиком, Турско царство је тада „запретило“ свим још увек слободним или вазалним феудалним областима и државама, у првом реду на Балкану, а затим и у средњој Европи. Налазећи се између две у потпуности супростављене велике силе, као што су биле Угарска и Турска, од чијих политичких интереса је Србија егзистенцијално зависила, она сама, свакако, није могла да води независну политику, већ је покушавала да вешто „балансира“ између њих. У годинама после смрти деспота Ђурђа Бранковића (1427–1456) у Србији је до посебног изражаја дошла супротност између две главне политичке струје, тзв. туркофилске и угрофилске. Утицај прве струје у многоме је допринео успостављању мира између Србије и Турске почетком 1457. године, али је истовремено оснажио извесне „иредентистичке“ снаге и струје у Србији, које су имале далеко помирљивији став према турским „апетитима“, што је свакако имало своје реперкусије у наредним годинама. Угрофилска странка, којој је између осталих припадао и средњи син деспота Ђурђа, будући деспот Стефан Бранковић је водила политику ослонца и политичке оријентације према Угарској, а била је условљена највише интересима хришћанске солидарности од које, показаће се, реално није имала неке значајније практичне користи. Ова политика неутралности или „баланса“, у ширем политичком смислу није могла да обезбеди повољан исход по опстанак српске државе, из простог разлога што ни Угарска, ни Турска нису биле заинтересоване за то.[4] Водећи се искључиво својим државним и интересима феудалне аристократије су, заправо, биле заинтересоване да ову стратешки вредну територију која се простирала на потезу од Дунава до Косова, непосредно ставе под своју државну и управну контролу, да би је потом искористиле у сврхе, углавном војне природе. Након изненадне смрти деспота Лазара Бранковића (1456–1458), деспотско достојанство је прешло у руке његовог старијег брата, слепог деспота Стефана Бранковића (1458–1459), иначе штићеника „круне светог Стефана“, чиме је власт у Србији формално преузела угрофилска странка.

Искористивши ову чињеницу као извесно легитимистичко оправдање за коначно покоравање Србије, Турци су још током 1458. године предузели низ ратних операција и том приликом су освојили већину градова и области у Србији, ограничивши Деспотовину на врло уску регију са градом Смедеревом и околином.[5] Упркос бројим апелима последњег српског деспота слободне Србије, упућених пре свега новом мађарском краљу Матији I Корвину (1458–1490), изгледи за успешну одбрану су били крајње неповољни. Заузете тешким унутрашњим приликама, краљевине Угарска и Босна нису биле у стању да пруже адекватну помоћ. Кад су Турци стигли пред Смедерево млади деспот нашао се сам пред турском силом, у једном граду „где је имао много начелних противника“.[6] Увидевши безизлазност ситуације, деспот је предао град Турцима 20. јуна 1459. године, при чему је од стране турске војске добио дозволу да слободно, заједно са члановима своје породице, напусти Смедерево и склони се на безбедну угарску територију, одакле је потом започела његова тужна емигрантска „епопеја“.[7] Овим чином, лета 1459. године, на опште запрепаштење Угарске (због брзине пада Смедерева), свој бурни политички живот је окончала средњовековна Србија.[8]

Како је нестанком државе као обједињавајуће установе средњовековног феудализма, у случају Србије, легализован нови турски феудални систем, са врло иновативним специфичностима, старе српске племићке и уопште угледне породице са својом хијерархијом и структуром, а слично њиховој тадашњој држави, доживеле су један нови и посебан процес у смислу лаганог нестајања. Овај процес није био само спецификум код српског, већ и код свих осталих балканских народа, зависно од времена од кога су делимично или у целости губили своју, у првом реду државну самосталност. У наредном столећу изгубио се готово сваки траг српске средњовековне аристократије која је остала да живи у Турској. Она је своје место уступила тзв. „новој елити“, односно новим угледним породицама које су стицањем економске моћи покушали да у свој друштвени организам уклопе навике, обичаје, хијерархију и наслеђе „старог племства“. Један од видова нестанка поменутог старог племства на просторима некадашње Српске деспотовине састојао се и у релативно масовним миграцијама припадника вишег и нижег племства у Угарску, које су се одвијале појединачно или у групама.[9] Миграциони таласи су углавном били подстакнути директном или индиректном опасношћу од турских ратних операција и освајања и датирају још из последњих деценија XIV века, да би своју пуну снагу и опсег почели да добијају у времену коначне елиминације српске институционалне државности средином XV столећа. Овим сеобама придружили су се и миграторни покрети готово свих слојева српског становништва до тада насељеног у Османлијском царству, у делу који је некад улазио у састав средњовековне Србије. Поменута кретања, можемо слободно окарактерисати терминолошким изразом коришћеним у каснијим страдањима и судбинским тегобама српства, као „Прву голготу“ српског народа, јер се уз племство, према угарским границама, кретало и бројно становништво различитог социјалног статуса, једанко слободно становништво као и прост народ.[10] Наравно, ове етнографске и популационе промене не треба схватити дословно као масовну миграцију становништва у једном стриктно лимитираном временском интервалу и на једном простору. Наведени покрети су се дешавали више у контексту стихијског, у извесном смислу спонтаног исељавања становништва које свакако није било ограничено и временским оквиром дешавања или датовања.[11]

Слом средњовековне државе, њених институција, друштвене структуре и хијерархије, из свог повесног угла пратила је и средњовековна племићка породица Јакшића, чији су углед и способности њених мушких чланова постали веома интересантни за угарски краљевски двор тих бурних преломних година. Историјске факте везане за нестанак Деспотовине и миграције племићког и старешинског слоја српског народа у Угарску, можемо потврдити и на прикладан начин анализирати, посматрањем генолошке и друштвене историје ове породице. Изворна грађа и литература не пружају много података о пореклу Јакшића, нити о члановима ове породице у време постојања или колапса Српске деспотовине, али поуздане вести о њиховом животу и значају који су имали за историју Угарске XV и XVI века и српског народа у њој, релативно су бројне и доступне.

Српска књижевна критика, као и научни кругови шире провенијенције током деценија, па и векова анализе српске народне епске поезије једнако су приметили да је у првој половини XVI века, али и знатно касније „у народу више певано“, тј. настајало више песама о породици Јакшић и њеним члановима, него о деспотској породици Бранковића, иако је евидентна чињеница да су „сремски Бранковићи“ имали далеко већи утицај и улог у српској историји од свих осталих елитних породица српског народа XV и XVI века, па и од Јакшића. Улог породице Бранковић о коме је овде реч, хронолошки је сезао у период и пре појаве Јакшића на политичку и опште-друштвену сцену, како Деспотовине, тако и Угарске краља Матије Корвина и каснијих владара. Због тога, критика историје српске књижевности оправдано поставља питање како је било могуће да славна прошлост деспотске породице и потомака Ђурђа Смедеревца у српској народној епици буде мање заступљена од, у нашем случају, песама које приказују Јакшиће и њихове породичне односе. По мишљењу аутора овог есеја постоје два аспекта са којих можемо да посматрамо ову проблематику и самим тим њена два решења. Први аспект се односи на посматрање епске поезије из књижевно-критичког угла, а други из научно-историјског. Већ у XV, а посебно у наредном XVI веку, широки слојеви српског етноса покушавајући да сагледају узроке пропасти њиховог дотадашњег света и исказујући своје мишљење путем усменог предања и јуначке песме, веома брзо су за „сва зла која су их снашла“ окривили и оклеветали Бранковиће, тачније оца деспота Ђурђа Смедеревца–Вука Бранковића, зета већ тада легендарног кнеза Лазара Хребељановића. „Косовску трагедију“ из 1389. године, када су „Срби изгубили Царство“, од најважнијих велможа, преживео је једино Вук, што је српском пуку био довољан разлог да га окриви и за комплетно потоње страдање. Књижевно-уметнички мотиви у српској епској поезији јасно указују на потребу српског света да из свог повесног угла персонализују чињенице, околности, узроке и последице незавидног стања у коме се нашао од друге половине XV века.

Доказе за поменуту тврдњу можемо да пронађемо у чињеници да се у јуначким песмама за личности чланова куће Бранковића редовно везују традиционални епски мотиви издаје и преваре, како у њиховим приватним брачно-родбинским релацијама, тако и у сфери односа ове племићке породице према опште-друштвеним и државним питањима. Бранковићи су оклеветани као тирани и слабе личности, лакоме према свим људским пороцима и „гресима“ и над којима заправо владају њихове супруге, обично пакосне и горде, једном речју злобне жене („проклета Јерина“). У епским песмама и народном предању, насупрот Вука установљен је лик мученика и јунака „из народа“, попут војводе Милоша Обилића или Марка Краљевића чија дела су постала својеврсни пандани „Вуковом путу издаје и невере“. Дакле, мотиви јунаштва и издаје су постали основне и средишње теме уздизања менталне свести о потреби избављења и етничког окупљања српског народа, насталог у оквирима мита о косовском поразу и победи. Вук Бранковић и његова улога у косовској бици и дешавањима пре и после ње су заправо базичне тачке националне митологије засноване на и данас актуелној „косовској судбини“ и историји српског народа.[12]

До сада наведено је и те како утицало на анонимне и познате креаторе српске епике да током векова условно речено „избегавају“ песме са тематиком из периода живота и владавине деспотске породице Бранковић, па је њихов број знатно мањи у односу на друге песме. Хронолошки посматрано, Јакшићи су свој утицај на токове историје остварили готово век касније, а када се појављују песме о овој породици, у првој половини XVI века, мит о издаји Вука Бранковића је већ био знатно устаљен и опште прихваћен.[13] Вероватно је то и разлог због чега „народни певачи“ за основну тематику и историјску „базу“ епских песама радије узимају детаље и црте из живота чланова куће Јакшића и њихових међусобних односа него породице Бранковић. Самим тим и број песама о Бранковићима је у историји српске књижевности остао мањи у односу на број песама о славној прошлости породице Јакшић. Међутим, мотив издаје посматран са књижевно-критичког аспекта није био једини услов који је утицао на број песама о Бранковићима, јер се одређене негативне тенденције могу приметити и у песмама о Јакшићима, мада оне никада нису фокусиране око идеје о издаји државних интереса и крајње малициозном односу према дужностима друштвено-политичке елите да и својим животима пожртвовано бране слободу и част земље и народа. Мотиви негативне улоге жене, породичне свађе и расколи, свакако јесу централна тема у песмама о Јакшићима, али потпуно идентичне карактеристике српске епске поезије можемо да уочимо и у песмама о породици Бранковић.

Поред књижевно-критичког аспекта анализе међусобног односа песама о Јакшићима и Бранковићима, раније смо навели да се дата проблематика може посматрати и са аспекта научно-историјских поставки. Не ради се само о пукој случајности да песме о Јакшићима настају у деценијама када се ова породица у приличној мери идентификовала са осталим породицама угарске властеле, па и са онима мађарског етничког порекла, дакле у времену друге и треће генерације потомака браће Јакшић. Критично време на које се односи и настанак поменутих песама, иако је представљало једно бурно опште-политичко раздобље, са пресудним догађајима и ломовима, ипак је био и период постепене натурализације српског становништва досељеног на просторе Угарског краљевства које више „није гајило илузије“ да ће се једном вратити на „своја огњишта“ и у стару постојбину. Сасвим је могуће да је поменута чињеница била довољан разлог да колективна свест Срба, управо у том периоду, „добије довољно простора и времена“ да у даљинама своје прошлости потражи узроке пропасти и услове за опстанак и избављење. Уосталом, то су и били основни мотивациони покретачи креативне делатности народа који се напокон усталио на једном простору и почео да ствара своју историјско-митску прошлост, казујући је путем предања и епске песме. Историјска дистанца у односу на време Косовске битке, улоге Вука Бранковића, владавине његових потомака, ипак је била неумољива. Наиме, у прве две деценије XVI века изумрли су и последњи мушки представници лозе Бранковића, а женски потомци су одрастали и едуковали се у заједницама других племићких породица, попут Бериславића или самих Јакшића. У памћењу народа сва велика дела ове породице су лагано почела да бледе, а колективна свест је наставила да памти и сходно ранијим потребама интерпретира мит и то мит о издаји, невери, што је својеврсно правило у процесима психолошких памћења и заборављања људског ума, а поготово колективне свести. Једноставно речено, људима су Јакшићи били „ближи“ и „стварни“ судионици и савременици свих збивања, па су и личности чланова породице постали главни ликови и јунаци српске епске поезије за које књижевност мотиве издаје и кривице није могла никако да „веже“.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Зиројевић, Олга, Турско војно уређење у Србији (1459–1683), Историјски институт, Београд, 1974.

Ивић, Алекса, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско–поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929.

Калић, Јованка, Срби у позном средњем веку, Јавно предузеће Службени лист СРЈ, Београд, 2001.

Лемајић, Ненад, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Филозофски факултет у Новом Саду, катедра за историју, Историјски архив „Срем“, Сремска Митровица, Нови Сад, 1999.

Костић, Мита, Нова Србија и Славеносрбија, Српско–украјинско друштво–Нови Сад, Нови Сад, 2001.

 

Миловановић, Сузана, Потиска и Поморишка војна граница 1702–1751, 2003.

 

Михаиловић из Островице, Константин, Јаничарове успомене или турска хроника, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, 1986.

Поповић, Душан Ј., Срби у Војводини, од најстаријих времена до Карловачког мира 1699, књига прва, Матица српска, Нови Сад, 1990.

Спремић, Момчило, Ђурађ Бранковић 1427–1456, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[1] При метанастазичким кретањима српског народа запазило се да су досељеници, односно исељеници, своја новонасељена станишта и области, по правилу, називали завичајним терминима региона из којих су долазили. На једној карти у делу: Philipp, Cluverii, Introductio in geographiam veteram ac novam, 1694, Банат се од Тисе до подручја Карансебеша назива „Moesia seu Nova Serbia“, види: Мита Костић, Нова Србија и Славеносрбија, Српско–украјинско друштво–Нови Сад, Нови Сад, 2001, стр. 101–102.

[2] Сузана Миловановић, Потиска и Поморишка војна граница 1700–1751, 2003, стр. 23.

[3] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 14–18.

[4] Момчило Спремић, Ђурађ Бранковић 1427–1456, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, стр. 212–238.

[5] Владимир Ћоровић, Историја Срба, Зограф, Ниш, 2001, стр. 340–342.

[6] Исто, стр. 341.

[7] Исто, стр. 341.

[8] О паду Српске деспотовине под турску власт 1459. године постоји обимна литература: Олга Зиројевић, Србија под турском влашћу 1459–1804, Српски генеалошки центар, Београд, 2009, стр. 7–12; Јовица Тишма, Драган Мрдаковић, мр Татјана Лазаревић – Милошевић, Смедерево, град престоница, Мали Немо, Народна библиотека Смедерево, Панчево, Смедерево, 2004, стр. 61–62; Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или турска хроника, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, 1986; Олга Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459–1683), Историјски институт, Београд, 1974, стр. 63; Др Жељко Фајфрић, Лоза Бранковића, Табернакл, Сремска Митровица, 2006, стр. 119–124; Јованка Калић, Срби у позном средњем веку, Јавно предузеће Службени лист СРЈ, Београд, 2001, стр. 177–182; Др Андрија Веселиновић, Држава српских деспота, Новинско – издавачка установа „Војска“, Београд, 1995, стр. 92– 95; Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 308–312.

[9] Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, од најстаријих времена до Карловачког мира 1699, књига прва, Матица српска, Нови Сад, 1990, стр. 151.

[10] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 293–312.

[11] Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Филозофски факултет у Новом Саду, катедра за историју, Историјски архив „Срем“, Сремска Митровица, Нови Сад, 1999, стр. 24–60.

[12] Момчило Спремић, Ђурађ Бранковић 1427–1456, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, стр. 26–28.

[13] Исто, стр. 26–28. Момчило Спремић наводи да је и сам Ђурађ Бранковић нерадо указивао на своје породично порекло, а као пример за своју хипотезу помиње повељу деспота Ђурђа издану Дубровнику 1428. године у којој је српски деспот избегао да помене име свог оца Вука Бранковића, као једног од владара и српских велможа који су издавали повеље и повластице Дубровчанима. Иако је деспот у повељи заиста набрајао имена својих претходника („…у прве господе српске и у господина Светаго кнеза Лазара и у светопочивше госпође кир Ефросине и у светопочившега господина и родитеља ми деспота Стефана…“) и том приликом није навео и име свог оца, потпуно је произвољна и научно неутемељена тврдња да је деспот Ђурађ желео да и на поменути начин направи отклон од свог породичног порекла. Наиме, у исправи из 1445. године, поново издатој Дубровнику, у коме му је потврдио раније предвиђене обавезе Деспотовине, Ђурађ Смедеревац наводи и име Вука Бранковића, што само потврђује да историјској науци нису познати разлози због чега то исто није учинио и 1428. године.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања