Алмашки крај – враћање сјаја најстаријем делу Новог Сада

30/11/2023

Аутор: Зоран Сурла, новинар

Кад је нешто најстарије, мора да је и највредније, а Алмашки крај то свакако јесте. Ипак, део Новог Сада омеђен улицама Алмашком, Земљане ћуприје, Златне греде, Матице српске, Тргa Марије Трандафил и Темеринскe или поједностављено речено у захвату Алмашке, Успенске и Саборне цркве, предуго је био запуштен. Рекло би се три века, односно тачно колико постоји. Још 1994. године Општински завод за заштиту споменика културе израдио је анализу Алмашког краја за потребе Детаљног урбанистичког плана и одређено је да 227 објеката завређују заштиту различитог нивоа од којих девет А категорије, што је значило да морају да се сачувају у изворном изгледу. Покренут је и поступак претходне заштите, али због комплексности прилика на том се углавном завршило.

Душа Новог Сада

Стање између сна и јаве трајало је све донедавно, док није обелодањен Пројекат урбанистичко-архитектонског уређења просторне културно-историјске целине Алмашког краја, који је поново уперио рефлекторе јавности на тај део града. Новосадска кућа ДБА и директор Ђорђе Бајило за тај подухват примили су у Паризу престижну награду Architizer A+Award у категорији Unbuild landscape. Догађају је присуствовао и Игор Мировић с обзиром на то да је Покрајинска влада потпуно финансирала израду пројектно-техничке документације, те да ће обнову Алмашког краја заједнички водити Покрајина и Град Нови Сад. Колики је успех награда Architizer A+Award говори податак да су у конкуренцији били пројекти из целог света од Кине и Исланда до САД.

Обновом Алмашког краја Нови Сад поново ће пронаћи своју душу, уточиште у строгом центру и први пут, као што то имају и други градови, имаће очувано средиште, где су живели најзнаменитији људи наше српске националне историје – истакао је Мировић у Паризу, те најавио да следи и израда пројектне документације за свеобухватно уређење старог језгра Сремских Карловаца. Ново рухо Алмашког краја значи обновљене фасадa, крововa, тротоарa, коловозa, водоводнe и канализационe мрежe, јавнe расветe и сличнo. Озелењавање подразумева да уместо садашњих 150 буде више од 500 стабала високог растиња, уз травњаке са заливним системом. Суштина је да ће градски простор на 22 хектара са чак 600 кућа у двадесетак улица задржати аутентичан изглед, само што ће сад све изгледати чисто и умивено. Веома значајна ставка пројекта је измена режима саобраћаја, односно отварање пешачке зоне и пребацивање главних транзитних праваца из централног на ободне делове Алмашког краја.

Обнова ће кренути од трга код Златне греде и Скерлићеве те ће обухватити наведене улице (Златне греде и Скерлићеве), а потом Пашићеве, Милована Видаковића, Ђорђа Јовановића и део Саве Вуковића. Друга фаза почеће са довршењем Саве Вуковића уз Светосавску, затим Земљане ћуприје, Лађарске, Милана Ракића, Ђорђа Рајковића, Косте Хаџије Млађег и Марка Нешића. Такође, на ред долазе Матице српске, Трг Марије Трандафил, Алмашка, Стеријина, Светосавска, Текелијина, Ивана Гундулића, Даничићева, Милоша Обилића, Пећка, Петра Кочића. Сами називи улица говоре о каквом крају Новог Сада се ради, што сведочи о томе да нас наведена имена све обавезују.

Враћање дуга Орфелину

Доситеј Обрадовић рекао је да Новосађани никад неће бити уважавани док се достојно не одуже Захарију Стефановићу Орфелину. Срећом, речи му се нису обистиниле јер је наш град у међувремену постао и Српска Атина, али то не значи да смо вратили дуг барокном српском песнику, историчару, просветитељу, православном теологу и калиграфу рођеном у Вуковару.

У песми Плач Сербији објављеној 1761. године дубоко у тами Хабсбуршког царства, Орфелин жали за сјајем државе Немањића и Лазаревића и призива Бога да врати стару славу.

(…) Славни моји цареви и вожди велики,
с мојих храбри витези и сини толики.
Восток, запад, полуноћ бојали се мене,

славне, храбре Сербије, бивше тогда једне (…)

Ови химнични стихови будили су национални понос све док Србија није востала, како је управо Доситеј (про)рекао. Срећом, враћање дуга Орфелину је на видику – у Алмашком крају добиће трг и бисту. Осим Захарија, у тим сокацима живеле су десетине писаца, сликара, глумаца и народних трибуна; погледајте само та имена из уџбеника – Лаза Костић, Ђура Даничић, Јован Јовановић Змај, Арса Теодоровић, Исидор Бајић, Милан Кашанин, Пера Добриновић, Петар Добровић, Алимпије Поповић, Игњат Павлас и многи други.

ʼАјде село да селимо

Село Алмаш одавно не постоји, али није избрисано из сећања јер је дало име најстаријем делу Новог Сада. Пре три века налазило се недалеко, изнад Темерина према Надаљу. Није било велико, једва двадесетак српских породица живело је скромно, како се онда и могло – од пољопривреде само. Прецизна година настанка Алмашког краја крије се у жупанијским пописима према којима се село Алмаш помиње 1717. године, али више не и 1718, што би значило да су се његови житељи преселили на ново место. Како се то тачно збило, открио је Мелхиор Ердујхељи у својој књизи Историја Новог Сада. Наиме, те 1718. године житеље Алмаша задесише велике поплаве, завлада глад, деца и старији почеше страшно побољевати, а аустријска власт им још на сву муку удари немогућ порез, те Алмашани шта ће – одлуче да селе своје село.

Ердујхељи пише да су се житељи Алмаша сукобили са камералним (камерални у ужем смислу – који се односи на привредну комору; у ширем – на економију) и жупанијским службеницима и потом преселили у Петроварадински Шанац који је тад у ствари био само утврда уз обални појас насупрот Тврђави. Штавише, Ердујхељи сматра да је власт порезе намерно високо одредила како би се сеоско становништво Алмаша приволело да напусти имања и окрене се граничарском позиву, као што се и иначе чинило у Хабсбуршкој монархији. Ердујхељи преноси и речи старијег хроничара Корабинског да су темељ подизању Новог Сада ударили избегли трговци приликом пада Београда, а његове колеге Ваничек и Швикер прецизније наводе да су то били Срби који су се бавили трговином. Прелазак у Нови Сад био им је олакшан одлуком царских власти да београдски трговци и занатлије, након пада под Турке 1737. године, могу да се настане у било ком граду Хабсбуршке монархије.

Кад смо код тог, наведимо још један занимљив став Ердујхељија поводом питања које је мучило оновремене историчаре – зашто су Срби кренули у Велику сеобу под Арсенијем Чарнојевићем? Наиме, био је то епохалан догађај у српској историји јер је преко Дунава прешло 40.000 породица, а Ердујхељи га сматра пресудним и за настанак Новог Сад, како сам каже – од одсудног уплива. Такође, изричито додаје да је бечка влада од свег срца помагала, штавише и подбадала на сеобу наше људе у турским крајевима јер је у југословенским народима видела своје најверније савезнике. Након тих речи, чести аустријски ратови са Турцима уз брза продирања у унутрашњост Балкана и још бржа повлачења постају много јаснији и добијају стварни смисао.

Венеција поред Дунава

Алмашки крај је најстарији насељени део Новог Сада, након поменутог мостобрана иза ког су се у недоглед распростирали лимани, дунавски рукавци, баре, мочваре и шикаре. Занимљиво је да се село Алмаш налазило у Алмашкој бари па су његови житељи били готово предодређени да створе прво насеље у нашем граду и то доста успешно јер на плану Новог Сада из 1745. године инжењера Антона Калтшмита овај део града означен је као Аlmаschеr Kräy, што јасно говори како су га Срби већ тад називали. Кад се погледа мапа Алмашког краја прва асоцијација је лавиринт, друга – Венеција. Но не треба се чудити јер првобитне куће, боље речено тршчаре, грађене су на уском издигнутом сувом делу усред баруштина кроз које се једним краком пробијао Дунавац и допирао све до данашње Темеринске улице. По свој тој води Алмашани су се углавном кретали у чамцима, баш као Млечани по својим каналима и лагунама, па је назив улице Лађарска сасвим примерен. То је разлог због ког су суви делови Алмашког краја познати као греде диктирали распоред градње и уопште облик насеља. Такође, такав начин компоновања улица, далеко од сваког ушоравања, био је одлична заштита од кошаве, касније примењен и иза Бановине. Трећи разлог за посебан изглед Алмашког крај крије се у чињеници да је настао свега неколико деценија након доласка Срба у Великој сеоби па су мештани само преузели распоред улица знан у Јужној Србији и Метохији, па даље на север.

Сматра се да је у данашњој Скерлићевој 19 подигнута прва кућа у Алмашком крају и целом Новом Саду и то као станица за превоз скелом. Било је то за време турског вакта кад су монопол држале Османлије и не чуди што је народ станицу називао турском кућом. Додајмо да је на месту Матице српске некад био турски хан јер је туда пролазио важан пут, па је касније околина службено прозвана Хан плац. Колико је некад све било другачије, можда најбоље показује детаљ да су Новосађани дуго Змај Јовину просто звали – пијаца. Калтшмитова карта показује и да првобитан Алмашки крај није могао да буде пространији јер је около била вода. Тек кад су мештани почели да насипањем земље одузимају Дунаву његове наплавине, као Холанђани од мора, насеље је почело да се шири и временом добило назив Подбара.

Три цркве за три јерарха

Свакако најимпозантнија грађевина у Алмашком крају је истоимена црква у истоименој улици, званичног назива Храм Света Три Јерарха. Уједно је и највећа православна богомоља у целом Новом Саду, а прича о њој у ствари је пресликана историја овог краја. У та времена, услов свих услова за ново насеље је био извор питке воде. Према предању, док су 1718. године Алмашани копали бунар, ашовом су ударили у нешто тврдо и појавила се икона Света Три Јерарха. Одмах су ту подигли своју црквицу како су једино и знали – од плетера, облепљену блатом и прекривену трском. Међутим,  радишан народ није хтео да остане на томе, те само 15 година касније под вођством првог алмашког свештеника Максима подигнута је на истом месту грађевина од непечене цигле коју је освештао епископ бачки Висарион Павловић. Испред цркве био је звоник, а иконостас је највероватније био дело сликара Јанка Халкозовића, који је већ иконописао у манастирима Мала Ремета и Беочин.

Алмашка црква у то време постаје циљ ходочасника јер се у њој чувала икона Богородице. Не зна се како је доспела, али брзо се прочуло да је чудотворна што је гарантовало и сигурне приходе. Ипак, ни друга црква није задовољила критеријуме све амбициознијих Алмашана, очигледно материјално узнапредовалих, поготово што су Срби из других делова Новог Сада већ били подигли репрезентативне храмове по ондашњим критеријумима – Саборни, Успенски и Николајевски.  Осим тога, као што данас старе Новосађанке не признају да је Ново насеље део њиховог града и зову га Бистрица – исто као и док су тамо били кукурузи и шљивици, тако су и становници Петроварадинског Шанца дуго сматрали Алмашане грађанима другог реда или тачније обичним паорима. Руку на срце, они су то и били јер су се претежно бавили повртарством и ратарством. Било како било, Алмашани одлучују да саграде највећу цркву у граду па је на истом месту 1775. године почео да ниче трећи алмашки храм. Међутим, као и све православне богомоље тих времена није могао да буде у византијском, моравском или стилу рашке школе. Познато је да су хабзбуршке власти прописале да споља све цркве морају да изгледају као римокатоличке, дакле барокно или неокласицистички, другим речима – латински. Коначно, Алмашка црква завршена је 1797. године са истакнутим високим и витким звоником на којем је сијао позлаћени крст и досезао 48 метара. Пошто је унутрашњост храма могла да буде обликована и осликана према православним правилима, за ново задње академски молер Арсеније Тодоровић створио је од 1803. до 1806. године величанствен иконостас, уоквирен радом чувеног дуборесца Аксентија Марковића. Сад је Алмашка црква била у пуном сјају, али не задуго јер након бомбардовања са Петроварадинске тврђаве, јуна 1848. године остаје без крова, звоник је срушен, а након обнове био је 17 метара нижи.

Предићева Богоматера

У добра времена, посебно свечано у овом крају било је за славу Света Три Јерарха, а и иначе за празнике, Алмашка улица претварала се у својеврстан корзо и постајала прилика младом свету да се види и упозна, док старији свет све то надгледа и прича са парохом храма. Још једна икона Богородице важна је за Алмашку цркву, а њен значај далеко превазилази строго литургијску сврху –  дело Уроша Предића настало по позиву ктитора Арсенија и Анке Пајевић. Велики сликар из Орловата радио је бројне црквене поруџбине у канонском духу, али овај пут није било тако и његова алмашка икона никад није освештана. Наиме, Предић је Богоматеру представио из профила и у покрету, што се и данас сматра теолошки неприхватљивим.

Стопут сам сликао Богородицу лицем према нама и досадило ми је. Помислио сам – зашто не би урадио нешто другачије, да она буде природнија и да се види напор због ношења Детета. Хтео сам да покренем слику, да се осети да се испод њене хаљине миче живо тело, да учини мали корак и дође нам ближе, да сиђе ка нама. На лицу видим њену душевну равнотежу одговарајућу телесној – мир и чедност Деве Матере са трагом наше словенске меланхолије, објаснио је Предић у писму пријатељу.
Како изгледа његова необична икона Богородице можете и сами да погледате ако протегнете ноге до Алмашког краја. Успут, обиђите га целог јер ускоро неће бити исти. Добиће ново рухо па ћете унуцима моћи да приповедате како је било некад, а како је сад.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања