Александар Зиновјев – један поглед на постхладноратовску еру

query_builder

Александар Зиновјев – један поглед на постхладноратовску еру

 

Аутор: Милорад Вукашиновић

Александар Александрович Зиновјев (Пахтино, Костромскаја губернија, 29. октобар 1922 – Москва, 10. мај 2006), филозоф, социолог, писац и публициста, једна је од најзначајнијих интелектуалних личности у Русији у другој половини 20. и на почетку 21. века. Пореклом из сиромашне сеоске породице, средином прошлог века био је један од симбола рађања филозофске мисли у тадашњем Совјетском Савезу. Светску славу стекао је после објављивања књиге „Зјапеће висине“ (1976), а после две године (1978) протеран је из земље и одузето му је совјетско држављанство. У Русију се вратио 1999. године, између осталог, подстакнут НАТО бомбардовањем Савезне Републике Југославије.

Његово стваралаштво обухвата око 40 написаних књига, најчешће из области социологије, логике, филозофије, етике и политичке мисли, које је тешко сместити у одређене строго академске оквире. Поштоваоци Александра Зиновјева најчешће указују на оригиналност његовог „социолошког романа“, али и извесну противреченост у његовој личности која је прошла пут од антистаљинизма у раној младости, преко чврстог заступника грађанске позиције и оштрог критичара совјетског система, до једног од најистакнутијих критичара  процеса глобализације.

За савремену анализу његовог дела свакако су најзанимљивија раздобља његовог дисидентства на Западу и повратак у Русију који је уследио после распада Совјетског Савеза. Крајем шездесетих година 20. века, у званичном филозофском и интелектуалном совјетском дискурсу, стекао је неочекивано етикету „антистаљинског стаљинисте“, одбијајући да се придружи тада популарној критици „стаљинизма“. Реч је о својеврсном историјском парадоксу, јер је управо у раној младости Зиновјев био најоштрији критичар стаљинске праксе. Због једног емоционалног иступа на омладинском збору крајем 1939. године, а на којем је отворено критиковао неправде званичног поретка, био је упућен на психијатријску експертизу, касније искључен из комсомола, ухапшен и затворен у злогласној Лубјанци. У својим мемоарима је ово време описао као „године ужаса“, а пуштање из затвора као уверење иследника да иза њега стоји нека већа непријатељска група. У Великом отаџбинском рату (1941-1945) борио се као пилот у редовима Црвене армије и први пут борбено деловао у марту 1945. године. Учествовао је у борбама у Пољској и Немачкој, а 1946. године су га демобилисали. Тада је са мајком и млађим братом прешао у Москву.

Мада је првобитно планирао каријеру писца, уписао је Филозофски факултет на Московском државном универзитету. У годинама после рата овај факултет је био на „првој линији идеолошког фронта“ где су се организовале конференције на којима је изучавано Стаљиново дело. Као врстан познавалац Маркса, Енгелса и Канта, још у то време, Зиновјев је изложио сатиричним коментарима предаваче, а његови афоризми постали су део студентског фолклора. Ипак, посебно је импоновала његова склоност ка самосталном промишљању, а нарочито супростављање „вулгаризацији марксизма“ коју је уочавао у Енгелсовој „Дијалектици природе“ или у Лењиновом раду „Материјализам и емпириокритицизам“. Поред тога, Зиновјев се оштро супроставио „Борби с космополитизмом“, политичкој кампањи која се у Совјетском Савезу спроводила од 1948. до 1953. године против оног дела совјетске интелигенције за који је процењено да су заступници „скептичних и прозападних идеја“. Преокрет у његовој академској каријери десио се 1955. године када је постао млађи научни сарадник на Институту за филозофију Академије наука СССР на којем се потпуно посветио истраживањима из области логике. Од 1960. до 1975. објавио је мноштво монографија и радова из тзв. „некласичне логике“ („Филозофски проблеми многозначне логике“, 1960), да би 1966. године стекао звање професора, а 1967-1968. био  један од оснивача Катедре логике Московског државног универзитета. Тих година постао је члан редакције часописа „Питања филозофије“, а онда и Научног савета Академије наука СССР који се бавио питањима „дијалектичког материјализма“. Следећа деценија донела је велике промене у његовом животу и научној каријери. Совјетска интервенција у Чехословачкој била је разлог његовог критичког односа према дешавањима у совјетском друштву. Баш у то време почео са писањем романа „Зјапеће висине“ који је посвећен судбини талента у оновременом совјетском друштву. Занимљиво је да је ову књигу штампао (1976) наш познати издавач Владимир Димитријевић у оквиру своје швајцарске издавачке куће „Наш дом“. Званична власт је књигу означила као „антисовјетску пропаганду“, а његове контакте са иностраним интелектуалцима и тадашњим совјетским дисидентима (међу њима је био и Рој Медведев) као непатриотски чин. Када је објављена „Светла будућност“ (1978), у којој се усредсредио на личност Леонида Брежњева, одузето му је држављанство и протеран је из земље. Ипак, наредне године у изганству су му објављени „Записи ноћног чувара“ и „У предворју раја“.

Одлазак у емиграцију (Минхен) представља заправо почетак другог периода његовог особеног стваралаштва (1978- 1985). Наиме, до објављивања „Зјапећих висина“ његово дело је углавном усмерено на научна истраживања из области логике и филозофије, док се у емиграцији окреће критици „реалног комунизма“ у различитим жанровима: публицистици, социолошкој сатири и сличним публикацијама. Његови први наступи у емиграцији изазвали су огромну пажњу не само европске интелектуалне, него и политичке јавности. У зборницима „Ми и Запад“, „Без илузија“ и „Ни слободе, ни равноправности, ни братства“ на оригиналан начин писао је о односима капитализма и комунизма, Запада и Истока. У оновременим публикацијама изнео је особену оцену совјетских лидера као „социјалних симбола“, а запажена је била и критика Орвелове „1984“. У другој половини осамдесетих, у повременим јавним  наступима у медијима (интервју Радио Слободи, 1988), уочава се његово разочарање емиграцијом и носталгија за отаџбином.

Почетак „перестројке“ је повод за најинтригантнији период његове научне каријере. Њега карактеришу критички однос према „реформама“ у Русији и проницљива анализа кључних друштвених и политичких тенденција на савременом Западу. За Зиновјева је завршетак Хладног рата и последично разарање Совјетског Савеза процес који је дуго планиран на Западу, уз напомену да је „борба са комунизмом“ прикривала жељу за уништењем Русије. На крах комунизма гледао је (интервју париском „Фигароу“, јул 1999) као „на највећу победу Запада у његовој историји“, супростављајући се ставу да је комунизам пропао из унутрашњих разлога. Тада је и настала његова чувена мисао о томе да је „посткомунизам Истока породио постдемократизам Запада“. У друштвеном и политичком праксису то је значило демонтажу социјалног система на Западу, укидање традиционалне демократије и политичког плурализма, и прелазак на виши ниво интеграције западних друштава који је назвао „планетарним наддруштвом“. Дакле, на Западу је под утицајем глобализације, настала једна потпуно нова социјална творевина која обухвата огромне финансијске, економске, војне и административне ресурсе, који функционишу на строго хијерархијској основи. Та нова социјална хијерархија, упркос увреженим мишљењима, обухвата више милиона људи, и њен основни задатак је да успостави планетарну владавину транснационалних кругова, користећи и строго контролишући ресурсе „националних држава“. У таквом друштвеном амбијенту настаје „тоталитарна демократија“ у којима једна наднационална структура (попут ЕУ) националним  државама намеће „своје законе“. Попут А. Панарина, и Зиновјев је у таквом амбијенту искључивао могућност „друштвене револуције“, указујући да је моћ „надидеологије“ на Западу (пример је данашњи отпор глобалиста Трампу у САД-у) таква да онемогућава артикулацију било каквог спонтаног незадовољства. За аутора ових редова ипак је најзанимљивије запажање Зиновјева о томе да је још у време емиграције уочио да су толико критиковани „дефекти совјетског система на Западу били још развијенији“. Један од њих је планирање, тј. становиште о томе да се у западним економијама неупоредиво много више планирало него у тзв. совјетској планској привреди. Други наводни дефект совјетизма, бирократија, на Западу је много бројнија него на Истоку. Наиме, бирократски апарат совјетске партије био је безначајан у односу на садашњу бирократију транснационалних корпорација. Управо, због недостатка бирократског апарата у СССР-у се лоше управљало, што је потпуно супротно увреженом негативном мишљењу о овој појави руских (и српских) „либерала“. Европска унија је, како показује искуство, управо због тога и заснована на импресивном административном апарату. Говорећи о суштини западног система, Зиновјев је указивао на технологију владавине кроз подстицање подела (пример бомбардовања Југославије, разарања СССР и др.), али и у наметању модела „колонијалне демократије“ остатку света.

Александар Зиновјев је посебно писао и говорио о трагедији Југославије, осврћући се на агресију 1999. године која је по њему била у основи „рат против Европе“, али и својеврсна опомена Русији, Кини и осталим земљама. Баш због тога био је међу првим руским интелектуалцима који је поздравио смену Јељцина и долазак Путина на власт. За Зиновјева је то био позитиван преокрет у савременој историји Русије, односно покушај „стабилизације Русије“ у потпуно измењеним друштвеним и међународним околностима. Александар Александрович је био и ненадмашан полемичар. Посебно су га оштро критиковали „руски либерали“ приказујући га у својим медијима као „теоретичара завере“. Када су га у једној полемици упитали да ли има неки конкретан доказ да је Запад на челу завере против Русије, одговорио им је лаконски: „Господо, највећи доказ да завера постоји је наша стварност“.

Данас се у Русији с поштовањем гледа на његово велико дело, а у априлу ове године представљен је Интелектуални клуб „Александар Зиновјев“ на чијем је челу његова супруга Олга.

Литература: Александар Зиновјев (2000) Горбачевизам;

                        Александар Зиновјев (2002) Запад: феномен западњаштва;

                        Александар Зиновјев (2003) Слом руског комунизма.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language