Аутор: Милован Балабан, историчар
Приказати сложену личност какав је краљ Александар је захтеван подухват и отуда овај есеј представља покушај сагледавања краља ујединитеља из личног ауторовог угла, који представља само део његове личности и део његовог деловања. Фокус ћемо ставити на његов наизглед двојак карактер, настао из нововековног историјског развоја српске државе и народа, као и краљевог васпитања, те традиције и духовно-културолошке матрице на којој је одрастао и која представља темељ на ком је формирана његова личност.
Југославија, за чије стварање по многима највеће заслуге има Александар, једним је делом резултат дуготрајне борбе српског народа за заокруживање сопственог националног корпуса у једну државу. Ипак, створена држава није била оно што су Срби желели и то је било све очитије током њеног трајања. Улазак Словенаца и Хрвата у заједнички државни кров направио је велике ломове, не само у политичком животу већ и у стварању нове југословенске културне парадигме, на којој је значајан део српске елите желео да ствара темеље новог друштва, укључујући и постепено формирање нове југословенске нације.
Отуда и сама држава као да је почивала на парадоксу пошто (како се показало у пракси политичког и сваког другог живота у новој држави) завршни чин дугог процеса уједињења српског народа није могао бити остварен без неке врсте његове негације. Српски народ је добио државу у којој је сав окупљен, али заузврат је ушао у убрзан процес одрицања своје нације, културе, слабљења православних и заветних темеља, све зарад уступака (који узгред нису произвели повољан ефекат и учврстили државно јединство) Словенцима и Хрватима и покушаја да елиминацијом темеља на којима је постојао изгради јединство са народима који су творили нову државу.
У новој држави почело је нагло урушавање свега онога на чему је почивала српска нација, свега онога што је окупљало и сабирало вековима расут народ. Некритичка европеизација, започета у другој половини XIX века, сада је убрзана готово потпуним одрицањем од свега аутентично српског, а што је имало корен пре свега у православној вери и Светосављу. Без обзира што је Југославија настала као продукт воље великих светских играча (пре свега Америке), што је у много чему форма државе била наметнута српским политичким представницима онога тренутка када је Британија одустала од очувања Хабзбуршке монархије, за погубан пројекат Југославије најчешће је окривљаван краљ, тада регент Александар. И данас се задржао у значајном делу народа став (донекле оправдан) да је Александар био безрезервно за стварање државе на потпуно новим темељима који су одударали од српског националног духа и у суштинском делу негирали основе српске аутентичности.
Можемо се запитати какав је био Александар Карађорђевић и посматрајући га од најранијег детињства покушати да схватимо његову личност. Краљ Александар је добио српско васпитање, што се може уочити током читавог његовог живота кроз његове карактерне особине из којих су произилазили његови поступци. Био је храбар, пожртвован у рату, домаћин који је бринуо о држави, поштовао је цркву. Одрастао је на Цетињу код свога деде Николе, краља Црне Горе, где је напајан духом чојства и јунаштва, као и духом Његошевим, нарочито вредностима из Његошевог „Горског Вијенца“, где је посебно прослављен његов прадед вожд Карађорђе у уводу посвећеном „Праху оца Србије“.
У Црној Гори, упркос процесима европеизације који су захватили и ову малу државу, баштинио се још увек заветни дух, дух Црногорске митрополије, носиоца црквене и државне аутентичности од давнина, од када је Иван Црнојевић пренео престоницу на Цетиње и изградио манастир посвећен пресветој Богородици. Чување и практиковање Светосавља се наставило током читаве црногорске историје, што је уз непрекидан отпор турској власти изградило став о слободи која се могла афирмисати кроз народну саборност оличену у народној цркви и држави.
У таквом миљеу је одрастао будући краљ, то је амбијент у ком је он провео најраније детињство, што свакако није могло не оставити трагове на његову личност. Ипак, временом је краљ усвајао европејске обрасце и представе о слободи и држави, а приметно је да га је у каснијем периоду живота (када је постао регент а потом и краљ) карактерисала жеља за стварном краљевском влашћу. Није му била блиска представа о краљу као фигури што је условило његов облик владавине, на крају претворен (и из практичних разлога који су произилазили из нефункционалности нове државе) у диктатуру.
Када се вратимо на сам почетак, на 16. децембар 1888. када је принц Александар рођен, видећемо да ништа није показивало да му је намењена потоња улога у историји свог и осталих јужнословенских народа. Александар је рођен као други син краља Петра, изгнаног из Србије 1858. (када је имао четрнаест година) и као таквом није му била намењена улога монарха. Стицајем околности, неколико година после повратка Карађорђевића у Србију 1903, принц Ђорђе се одрекао престола услед инцидента у ком је повредио свог посилног, после чега је овај преминуо.
Престолонаследник је постао Александар и тиме преузео одговорност за противуречности тадашње актуелне српске збиље, али још више за противуречности и изазове будућности пред којом се нашао српски народ. Актуелни тренутак тражио је укључивање Србије у модерне светске токове и наставак решавања српског питања у савременим околностима, при чему се морала уважавати реална чињеница да је српска елита већ деценијама била под утицајем Запада, а међународне околности сложене, креиране (нарочито у току и после Првог светског рата) од стране великих светских сила, пре свега Британије и касније Америке.
Када расуђујемо о краљу морамо имати у виду горе поменуте околности у којима је он деловао. Потребно је схватити (што није нимало лако) сву сложеност његовог положаја, као и ограниченост моћи једне мале државе на светска збивања диктирана од стране великих сила. У случају стварања Југославије од стране сила Антанте које су победиле у Великом рату. Само тако можемо избећи искључивост у доношењу суда о краљу ујединитељу.
Регентство је Александар почео славним ратовима за ослобођење Косова. У Првом балканском рату командовао је Првом српском армијом код Куманова, што је резултирало ослобађањем Старе Србије, док је у Другом балканском рату одбрањена Вардарска Македонија. Балкански ратови били су ослободилачки и чисто српска ствар. Први светски рат и агресију Аустро-Угарске дочекао је као врховни командант, иако је имао само двадесет шест година.
Упоредо са ратним активностима, где му по обичају није мањкало храбрости и солидарности са најобичнијим војницима, заједно са српским политичарима (пре свега председником Владе, Николом Пашићем) покушавао је да утиче на савезнике да прихвате српске ратне циљеве формулисане у Нишкој декларацији из децембра 1914. Декларацијом су прокламовани српски ратни циљеви у којима се Србија обавезује на борбу за ослобођење, не само Срба него и Словенаца и Хрвата настањених у оквиру Аустро-Угарске.
Није згорег истаћи да је појам и идеја Југославије рођена у оквирима двојне монархије, као програм стварања јужнословенске федералне јединице у државном систему монархије, којој би се у перспективи требало придружити и Србија. Речју, Југославија као идеја имала је код Хрвата, а и у круговима блиским Бечу, другачији смисао од оног који јој је приписиван од стране српске елите. Требало је да она буде основ аутономије јужнословенских народа у оквиру Хабзбуршке монархије, али и окосница њеног даљег ширења на југоисток неким обликом културолошке, а потом и територијалне асимилације Србије.
Српска политичка елита се, прокламовавши као циљ ослобођење Словенаца и Хрвата, залагала за уједињење у заједничку државу у којој ће њени народи бити заиста слободни. У којој ће се коначно ослободити вековног баласта великих сила, које су владале овим просторима. Она је Југославију видела и као коначно решење српског државног питања и уједињења под исти државни кров читавог српског народа.
Сложеност овог подухвата готово нико није могао да сагледа. Али су поједини српски политичари, пре свега Никола Пашић, временом увиђали компликације заједничког деловања са „браћом“, најпре са Југословенским одбором, телом које је претендовало да представља све Словенце, Хрвате и Србе са простора двојне монархије, а касније и са представницима, пре свега Хрвата, који су били у саставу Народног вијећа у Загребу, формираног крајем рата. На простору Хабзбуршке монархије формирана су Народна вијећа у свим њеним јужнословенским покрајинама непосредно пред урушавање монархије.
За разлику од већине осталих вијећа, која су имала седиште у битним градовима јужнословенских покрајина, став Народног вијећа у Загребу био је да се конституише Држава Словенаца, Хрвата и Срба (које је била и формирана али непризната од стране савезника), те да се она као равноправни правни субјект уједини са Краљевином Србијом. Ово је било неприхватљиво српским политичарима, иако је Пашић потписао Женевску конвенцију, која је била на трагу овакве форме уједињења и у којој је чак било доведено у питање монархистичко уређење будуће државе.
Могуће да је Пашић потписао такав документ знајући да неће заживети, што се уосталом на крају и десило. Конвенција је пала, нису је признали ни савезници ни краљ. Треба истаћи да је код Пашића при крају Великог рата приметна извесна ревизија става према будућој држави. Наиме, стари српски политичар показивао је склоност ка формирању неке врсте српске федералне јединице, проширене српским крајевима из пропале Хабзбуршке монархије, које би се онда, уколико има воље код наших западних словенских саплеменика, ујединиле са историјским покрајинама које насељавају Словенци и Хрвати. Иако овај став није правно уобличен он није наишао на добар пријем код савезника, те је од тог тренутка практично регент Александар преузео иницијативу око уједињења и формирања нове државе.
А оно је постало могуће онога тренутка (а то је сам крај рат) када је Британија одустала од очувања двојне монархије. У новом европском поретку, који се назирао, а за који је нарочито била заинтересована надолазећа америчка сила, Југославија је требало да одмени урушену двојну монархију и буде брана новом германском продору на исток, као и бољшевичком ширењу на просторе континента.
Отуда је будућем краљу Александру било тешко да се одупре овој пројекцији, чак и да је имао другачије намере. Но, мишљења смо да је тада регент Александар ушао у овај пројекат и прихватио да га спроведе сматрајући да ће у будућности и поред свих компликација држава ипак заживети, а народи (или племена) у њеном оквиру постићи потребно јединство за функционисање државе. Политичка елита је такође прихватила државу са надом да ће временом профункционисати. Једино је Пашић имао одређену скепсу, мада није био против таквог развоја ситуације и до краја живота је деловао у правцу хомогености новостворене државе.
Дакле, Југославија је производ једног дуготрајног историјског процеса, у ком су узеле учешће српске елите у вихору светског пожара, када је дошло до тектонских поремећаја и прекомпозиције Европе. Колико су се добро снашле наше елите тешко је судити, иако је данас јасно да је Југославија била баласт српском народу, као и да је утицала на његово додатно отуђење од сопствене историје, културе у духовне светосавске матрице.
Краљ Александар је био на челу српског народа када је процес његовог уједињења улазио у финиш и остварио се на негацији српског наратива. Отуд је и његова личност компликована и донекле двојака. Са једне стране доказани ратник и вођа свога народа, осветник и ослободитељ Косова, привржен традицијама и културно-духовној матрици на којој је егзистирао српски национ, те близак обичном српском човеку, пре свега сељаку и војнику. Са друге стране, Александар је био монарх који је, услед дуготрајног преобликовања српског наратива међу српском елитом, велике жеље Срба из двојне монархије за уједињењем са матицом, неспорне потребе да се сродни народи са ових простора уједине под заједничким државним кровом, као и својих личних амбиција да влада једном великом државом, прихватио модерне историјске токове и послератну креацију великих сила које су имале потребу за једном државом каква је Југославија, не увиђајући сложеност, па и немогућност функционисања новостворене државе.
Но, морамо констатовати да су ретки били они који су увиђали све противуречности које ће оптерећивати нову заједницу. Питање је да ли је то било уопште могуће видети, или је можда и било могуће, али је српска елита, на челу са својим монархом, услед константног удаљавања од извора народне, светосавске мудрости, која је осветљавала пут српском народу током његове страдалне историје, изгубила бистрину и јасан поглед, те толико обневидела да није могла предвидети све препреке у грађењу заједнице са онима којима је у коду другачија цивилизацијска матрица и којима је у основи другачија историјско-културолошка и духовна парадигма.
Остави коментар