Aутор: Спасоје Томић
Историјски усуд генерала Александра Цинцар-Марковића не може се разумјети изоловано, нити се може свести на један потпис и један датум. Он припада широј генерацији српских и југословенских официра који су стасали у ратовима за ослобођење и уједињење, преживјели сломове империја и држава, али нису преживјели револуцију. Управо у том раскораку између ратничке државе и револуционарног поретка лежи кључ за разумијевање његове трагедије.
Цинцар-Марковић је официрски пут започео у војсци која је у Првом свјетском рату изнијела терет историјског опстанка српског народа. Као школован и дисциплинован штабни официр, учествовао је у најтежим фазама рата, укључујући и албанску голготу, гдје се кристалисала једна посебна војничка етика: идеја да војска мора преживјети како би држава имала будућност. Та логика, настала у условима егзистенцијалне катастрофе, дубоко се урезала у свијест читаве генерације официра.
Април 1941. године затекао је Цинцар-Марковића у самом врху војне хијерархије, али у држави која се већ у првим данима рата распала изнутра. Потписивање капитулације, које је извршио заједно са генералом Данилом Калафатовићем, несумњиво представља чин који заслужује историјску критику. Он симболизује крај једне државе и једне војске и остаје морално тежак терет, јер није постојао јасан политички мандат за такав акт. Са тог становишта, Цинцар-Марковић сноси дио одговорности за начин на који је слом формализован.
Ипак, историјска анализа не може се задржати на симболима. У конкретним околностима, капитулација је била покушај да се спријечи даље масовно страдање војника који су били напуштени од државног врха, без логистике, без савезничке подршке и без реалне могућности отпора. Тај чин није био плод идеолошке капитулације, већ војничке процјене човјека који је дјеловао у оквиру старе, предреволуционарне логике ратовања.
Послијератни комунистички поредак није био спреман да такву логику разматра. Цинцар-Марковић је пред новим властима оптужен као „кривaц за капитулацију“, „издајник народа“ и представник омражене монархистичке војске. Суђење му није имало за циљ утврђивање индивидуалне одговорности, већ политичко и симболичко уништење једног историјског слоја. Његова смрт у затвору 1947. године представља класичан примјер постратног комунистичког терора над пораженом елитом.
У том контексту, судбина Александра Цинцар-Марковића није изузетак, већ правило. Сличан пут доживјели су и други истакнути српски официри. Јездимир Дангић, херој Првог свјетског рата и командант жандармерије у Краљевини Југославији, у Другом свјетском рату се нашао у вртлогу сложених устаничких и контраустаничких околности. Иако никада није био идеолошки сарадник окупатора, нити уопште сарадник окупатора, штавише ради се о човјеку који је заробљен од стране Њемаца и који је значајно допринио Варшавском устанку у Пољској 1944. и имао јако запажену улогу у истом, што свакако руши комунистички наратив „издајника“, комунистичке власти су га осудиле и стријељале 1947. године, управо зато што је представљао симбол старе државне вертикале и националног отпора ван партијске контроле.
Сличну судбину доживјели су и генерали попут Драгољуба Михаиловића, али и читав низ мање познатих официра Краљевске војске, који су ликвидирани без правог суђења или осуђени у монтираним процесима. Заједнички именитељ свима њима није била конкретна ратна кривица, већ припадност систему који је нова власт сматрала историјским непријатељем.
Зато се Александар Цинцар-Марковић мора посматрати као жртва једног револуционарног пројекта који није правио разлику између грешке, трагичне нужности и издаје. Његов животни пут, од побједничке српске војске 1918. до затворске смрти 1947, осликава драматичан прекид историјског континуитета српске државе. Он није био безгрешан, али није био ни злочинац. Био је, прије свега, човјек једног поретка који је пао — а у времену револуционарне „правде“, то је била кривица за коју није било опроста.
Остави коментар