Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar
Kada govorimo o ciljevima albanskog nacionalnog pokreta, onda moramo istaći da su oni definisani i proklamovani još u 19. veku. Prizrenske lige dale su tada ključni doprinos buđenju albanskog nacionalizma, ali i definisanju njegovih najvažnijih zadataka. Suštinski, ti ciljevi i zadaci svodili su se na formiranje „Velike“ ili „Prirodne Albanije“. Odnosno, ta velikonacionalna organizacija iskazala je jasnu težnju za delovanjem u pravcu objedinjavanja teritorija na kojima su u okviru Osmanlijskog carstva, u većem ili manjem procentu, živeli Albanci. U sastavu te albanske nacionalne države, prema planovima Prizrenske lige, trebali su da se nađu Janjinski vilajet (današnja južna Albanija), Skadarski vilajet (današnja severna Albanija), Manastirski vilajet (današnja zapadna Severna Makedonija) i Kosovski vilajet (današnji prostor Raške oblasti, Kosmeta i Severnog dela Severne Makedonije.) Do današnjeg dana te granice ostale su nedosanjan san albanskih nacionalista i nešto što predstavlja primarni zadatak njihove borbe. U cilju ostvarenja ovih planova albanski nacionalni pokret služio se svim raspoloživim sredstvima, od političkih do oružanih. Jedno od tih sredstava, kojim se albanski ekstremisti i danas obilato koriste, svakako je sistematsko nasilje. Na prvom mestu nad srpskim življem, ali i drugim nealbanskim stanovništvom koje je u značajnom procentu živelo na teritorijama omeđenim od strane velikoalbanskog pokreta.
Srpski narod na Kosovu i Metohiji predstavljao je i predstavlja najveću smetnju za ostvarenje albanskih nacionalnih težnji. Ti ljudi su oduvek bili čuvari, ne samo svoje zemlje i kuća, nego srpskog istorijskog i kulturnog nasleđa, kao i nosioci težnji da se ta teritorija nađe i očuva u okviru srpske države. Samim tim, kosmetski Srbi postali su žrtva konstantnog i viševekovnog nasilja generisanog od strane albanskog velikonacionalnog pokreta, koji je za krajnji cilj imao menjanje demografske slike južne srpske pokrajine. Posebno težak period za srpski narod usledio je nakon Berlinskog kongresa 1878. godine kada je značajno izmenjena politička, ali i etnička slika Balkana. Srbija je odlukama te međunarodne konferencije stekla nezavisnost i značajna teritorijalna proširenja na Pirotski, Niški, Toplički i Vranjski okrug. Nekoliko desetina hiljada Albanaca i drugih novih srpskih podanika muslimanske veroispovesti tada je napustilo te oslobođene teritorije i preselilo se na zemlju koja je ostala u sastavu Osmanlijske imperije. Upravo te izbeglice, takozvani muhadžiri, dobrim delom su naseljeni na prostor Kosova i Metohije sa jasnim planom turskih vlasti da se taj, tada pogranični pojas sa Srbijom, ojača muslimanskom populacijom. Samim tim, na udaru muhadžira, ali i lokalne turske administracije našlo se tamošnje srpsko stanovništvo, koje je tretirano kao neprijateljski element. Viđeniji Srbi hapšeni su i osuđivani u montiranim procesima, nakon čega su slati širom Osmanlijske imperije na izdržavanje višegodišnjih robija po turskim kazamatima. Neki od tih nesrećnih srpskih domaćina kosti su ostavili u Maloj Aziji ili današnjoj Siriji, ne dočekavši slobodu i povratak u zavičaj.
Međutim, bio je to tek početak strahovitog stradanja srpskog življa na Kosmetu. Nakon najuglednijih srpskih porodica, na udaru su se našle i one siromašne. Albanci su im krali stoku i letinu, otimali zemlju pa se i useljavali u kuće Srba isterujući ih na ulicu. Ceo taj proces bio je propraćen prebijanjima, ucenjivanjima, silovanjima i ubistvima, tako da je nasilje postalo srpska svakodnevnica. Turske vlasti su za sve to vreme ostale neme na žalbe Srba čime su svakako bili saučesnici u sistematskom etničkom čišćenju. Povlađujući Albancima, ne kažnjavajući ih za počinjena nedela, oni su ih suštinski koristili kao sredstvo za disciplinovanje lokalnog srpskog stanovništva i stvaranje atmosfere u kojoj bi se podstaklo njegovo iseljavanje. Čitav taj period od Berlinskog kongresa 1878. godine pa sve do oslobođenja Kosmeta u Prvom balkanskom ratu 1912. godine ostao je obeležen u tadašnjoj javnosti, ali i kolektivnoj svesti srpskog etnosa kao „jauk sa Juga“. Inače, to sistematsko višedecenijsko nasilje ostavilo je teške posledice po srpski etnički korpus, koji je u tom periodu po prvi put postao manjinski u odnosu na albansku populaciju. Oslobođenje Kosmeta 1912. godine, a nakon Prvog svetskog rata i formiranje južnoslovenske kraljevine, označilo je novi početak za kosmetske Srbe. Zaustavljen je teror i započet proces postepenog oporavka i ojačavanja srpske populacije na toj teritoriji. Sa druge strane, i Albanski nacionalisti i ekstremisti na Kosovu i Metohiji našli su se u novim okolnostima. Više nisu imali podršku i zaštitu lokalnih vlasti tako da su svoje delovanje sveli na gerilske, kačačke akcije. Tačnije, formirane su različite grupe albanskih kačaka, koji su vršili napade na lokalne Srbe i njihovu imovinu, kao i na državne činovnike. Međutim, ovaj put dobili su jasan odgovor vlasti u južnoslovenskoj kraljevini, koja se odlučno obračunavala sa albanskim separatizmom i kačačkim terorističkim grupacijama.
Drugi svetski rat i slom Jugoslavije za posledicu imali su, između ostalog, stvaranje fašističke velike Albanije u čiji sastav je ušao najveći deo Kosova i Metohije. Srpski narod ponovo se našao nezaštićen u neprijateljskoj državi koja je nad njim provodila sistematsko nasilje. Više od 100 hiljada Srba proterano je sa svojih ognjišta, zemlja i kuće su im uzurpirane, crkve i manastiri devastirani, a hiljade je hapšeno, mučeno i likvidirano. Okončanjem Drugog svetskog rata Jugoslavija je oslobođena, međutim kosmetski Srbi suočili su se sa novim izazovima. Komunističke vlasti su prognanim Srbima posebnom uredbom zabranile povratak na Kosmet, pod opravdanjem da se ne provociraju Albanci. Time se demografska slika južne srpske pokrajine dramatično menja, da bi se trend opadanja broja Srba nastavio i narednih decenija. Naročito sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, što se poklapa sa slabljenjem centralne vlasti i jačanjem ingerencija pokrajini. Naime, u novoj unutrašnjoj podeli Jugoslavije Kosovo i Metohija prvo su dobili status autonomne oblasti, a zatim i autonomne pokrajine. Široka samouprava data Kosmetu neposredno nakon rata, vremenom je samo je osnaživana, da bi se kulminacija tog procesa desila donošenjem Ustava iz 1974. godine. Naime, od tog momenta AP Kosovo dobila je skoro sve ingerencije kao i republike u jugoslovenskoj federaciji, tako da je po svemu, sem po imenu bila ravnopravna sa federalnim jedinicama. Ingerencije SR Srbije nad njenom južnom, kao uostalom i severnom pokrajinom, praktično nisu ni postojale, a u ruke kosmetskih Albanaca prešlo je gro ekonomskih, političkih, pa i bezbednosnih nadležnosti. Suštinski, kosmetski Albanci su institucionalno, preko svojih kadrova u KPJ (kasnije SKJ), uspostavili punu kontrolu nad južnom srpskom pokrajinom, što je njihovom nacionalnom pokretu dalo mogućnost da se ponovo posluži nasiljem kao sredstvom za ostvarenje ciljeva Prizrenske lige.
Albanski komunistički rukovodioci na Kosmetu, ali i veliki broj srpskih, pravdali su konstantno iseljavanje srpskog življa lošim ekonomskim prilikama u pokrajini. Doduše, nisu ništa bolje bile prilike ni u nekim drugim krajevima zemlje u kojima su Srbi živeli, pa tog intenziteta iseljavanja nije bilo. Suštinski, već tada bilo je jasno da se srpski narod nalazi pod snažnim pritiskom Albanaca, kako bi napustio svoja vekovna ognjišta. Naime, nesporna je činjenica da su albanski komunistički lideri na Kosmetu bili nacionalistički opredeljeni i da su zagovarali priključenje Kosmeta Albaniji. Uostalom, o tome svedoči i Bujanska konferencija organizovana još tokom rata krajem 1943. i početkom 1944. godine kada su se najistaknutiji Albanci u KPJ otvoreno izjasnili za pripajanje Albaniji. Samim tim, Srbi na Kosmetu opet su se našli u izrazito teškoj, pa i paradoksalnoj situaciji. Ponovo, samo ovaj put u svojoj državi, postali su žrtve sistematskog terora, koji je za cilj imao njihovo trajno iseljavanje i menjanje demografske slike pokrajine. Teror su sprovodili lokalni Albanci, dok su albanski milicajci na terenu i komunistički rukovodioci u Prištini sve to zataškavali i pravdali. Na taj način svojim činjenjem i nečinjenjem slali su jasnu poruku da je nasilje nad Srbima dozvoljeno i nekažnjivo. Da stvar bude još i gora, o svemu tome ćutali su i srpski komunisti, kako oni u Prištini tako i u Beogradu. Plašeći se stigme velikosrpskog nacionalizma, oni su pre birali da okrenu glavu i da se ne rizikuju svoje privilegije i položaje zarad sudbine kosmetskih Srba. Doduše, bilo je onih koji su se drznuli da bar ukažu na problem, poput Dobrice Ćosića ili Jovana Manojlovića. Međutim, odmah im je prilepljena etiketa velikosrpskih nacionalista, zatim su prokazani i kažnjeni, tako da je na taj način upućena poruka i svim ostalima kojima bi palo na pamet da se pobune.
Za to vreme, Srbi na Kosmetu suočavali su se sa planskim i sinhronizovanim pritiskom. Naime, jedan pravac tog pritiska ogledao se u uništavanju ekonomske egzistencije lokalnih Srba. Srbi su potiskivani iz državnih institucija, prevashodno iz bezbednosnog sektora. Zatim, bili su izloženi pljački imovine, uzurpaciji zemlje, krađi letine i stoke. Počinioci kao po pravilu nikad ne bi bili pronađeni. Ukoliko taj pritisak ne bi urodio plodom i ukoliko Srbi ipak ne bi pristali da prodaju svoju imovinu Albancima i isele se sa Kosmeta, sledila je primena drugih mera. Fizički napadi na Srbe, premlaćivanje, ucenjivanje pa i ubistva bila su nešto sa čim su se Srbi na Kosmetu konstantno suočavali. Ubistvo Danila Milinčića 1982. godine kome su albanski teroristi pred njegovom majkom pucali u srce u selu Samodreža kod Vučitrna, samo je jedan od tih potresnih i tragičnih primera. Inače, poseban vid nasilja sa ciljem da se Srbi ponize i nateraju na iseljavanje bila su silovanja. Tačan broj silovanih Srpkinja nikad nije ni utvrđen. Između ostalog i zbog konzervativne sredine, kao i osećaja sramote koji je te žene terao pre da ćute o tome šta su preživele nego da svedoče. Uzmemo li u obzir da se u albanskoj kulturi žena posebno poštuje, onda nam postaje jasno da ta silovanja nisu posledica divljaštva pripadnika jedne nedovoljno emancipovane nacionalne zajednice, već deo sistematskog plana da se na taj način ponize očevi, muževi, braća tih žena, da se psihički slome i nateraju na iseljavanje. Silovanje devetogodišnje ćerke Stojana Perića 1983. godine i dvanaestogodišnje srpske devojčice 1984. godine kod Peći, samo su najbolniji primeri okrutnosti i albanskih ekstremista i separatista.
Isti taj efekat Albanci su pokušavali da postignu i sa uništavanjem srpskih grobalja, što predstavlja posebno morbidan i u svetu retko zabeležen čin. I dan danas Albanci uništavaju srpska groblja, jer na taj način pokušavaju da zastraše Srbe, ali i da izbrišu svaku njihovu vezu sa Kosmetom. Svakako najmorbidniji slučaj skrnavljenja srpskog groblja desio 1988. godine u selu Grace kod Prilužja kada su lokalni mladi Albanci iskopali grobove tek sahranjenih blizanaca preminulih neposredno nakon porođaja. Razbacane delove tela i garderobu dečaka pronašao je njihov deda. Iako je ovaj događaj izazvao zgražavanje i dela albanske javnosti, ceo slučaj lokalne vlasti su relativizovale pripisujući ga nepromišljenom ponašanju maloletnika ili svodeći ga na pokušaj pljačke grobova. Naravno, nikako ne smemo zaboraviti ni SPC koja je i tada kao i uvek zajedno sa svojim narodom delila sudbinu. Oduzimana je imovina srpskoj crkvi, sprečavana obnova porušenih hramova i gradnja novih, a sveštenstvo i monaštvo nije pošteđeno napada ubistava i silovanja. Na kraju, ne može se zaobići ni slučaj nesrećnog Đorđa Martinovića koji je dobro poznat našoj javnosti, a koji predstavlja najbolji primer kako se žrtva albanskog nasilja ponižava, kako se zločin pokušava zataškati i kako su u taj proces uključeni najviši pokrajinski i savezni funkcioneri.
Kada stradanje srpskog naroda kroz istoriju na Kosmetu uporedimo sa sadašnjim nasiljem koje naši sunarodnici na tom prostoru trpe, onda veoma lako možemo zaključiti da zločin prema tamošnjim Srbima nešto što ima svoj kontinuitet i što traje i danas. Nažalost, stradanje je postalo neka vrsta konstante koja je obeležila i dalje obeležava živote kosmetskih Srba. Govoreći o nasilju koje su ti ljudi doživeli, mi u stvari pričamo bolnu i mučeničku istoriju ne samo tamošnjeg srpskog življa već i te krvlju natopljene svete srpske zemlje. I moramo da pričamo o tome, jer nemamo pravo da zaboravimo. Jer ukoliko ne uradimo bar toliko da nevine žrtve otrgnemo od zaborava mi postajemo saučesnici u zločinu koji ne prestaje. Zločinu koji je deo procesa u kom Srbi sa Kosmeta treba da zauvek nestanu, kako bi trijumf albanskog nacionalnog pokreta bio potpun i kako bi ciljevi Prizrenske lige bili konačno realizovani.
IZVORI I LITERATURA
Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu. Književne novine. Beograd, 1909.
Borislav Pelević, Kroz istoriju Kosova i Metohije: od VI do XXI veka. Evro. Beograd, 2005.
Bogumil Hrabak, Kosovski komitet 1918–1924. godine. Zbornik radova Filozofskog fakulteta, br. 32, str: 137–160. Beograd, 2003.
Jovan Hadži-Vasiljević, Arbanaska liga. Beograd, 1909.
Mihajlo Vojvodić, Berlinski kongres i Prizrenska liga. Istorijski glasnik, str: 1–21. Beograd, 1989.
Đorđe Borozan, Velika Albanija: porijeklo-ideje-praksa. Vojnoistorijski institut Vojske Jugoslavije. Beograd, 1995.
Ostavi komentar