Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић
Након позитивне оцене Европске комисије, Савет ЕУ, као највиша институција ЕУ за доношење одлука, 25. марта 2020. године, одлучио је да отвори приступне преговоре са Републиком Северном Македонијом и Републиком Албанијом. Услед познате блокаде Бугарске према Северној Македонији, сачекало се све до јула 2022. да преговори и фактички буду отворени.
Иако су дипломатски односи Албаније са ЕУ (Европска економска заједница у то време) успостављени у јуну 1991. године, Солунски самит који је одржан јуна 2003. године, званично је потврдио перспективу чланства у ЕУ за све земље које су део Процеса стабилизације и придруживања (ПСП) чији је део била и Албанија. Посета бившег председника Европске комисије Романа Продија 31. јануара 2003. године Албанији поводом отварања преговора за потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, дуго ће остати у сећању албанског јавног мњења.
Из перспективе земаља Западног Балкана, процес интеграције се дуго времена тумачио као једностран и индивидуалан. Ова тенденција је постепено прешла у регионалну након покретања Берлинског процеса 2014. године. У складу са тим, спољна политика држава Западног Балкана треба да буде заснована на принципима помирења, добросуседских односа, политичке и економске сарадње унутар регионa. Зато треба поменути случај Албаније као земље региона Западног Балкана чија је влада у Програму управљања за период 2013–2017. утврдила да је регионална сарадња један од водећих принципа спољне политике. Албанија је ускладила своје кључне приоритете са регионалном сарадњом и европским интеграцијама и у следећем Програму управљања за период 2017–2021.
Из перспективе ЕУ, услед учесталих унутрашњих нестабилности и политичких криза у региону почев од 1990. године, процес интеграција региона више је личио на „одгајање проблематичног дететаˮ где је ЕУ преузела улогу „дадиљeˮ. У међувремену, политика проширења ЕУ према Западном Балкану се променила тако што је постала све захтевнија и софистициранија у односу на претходне рунде проширења, комбинујући традиционалне критеријуме из Копенхагена и ЕУ поглавља са новим условима, при чему су „владавина праваˮ и „регионална сарадњаˮ кључни имениоци тих нових услова. Политичка условљеност ЕУ према земљама ЗБ се посебно променила после „невољаˮ са којима се Унија сама суочавала након последњег таласа проширења и бројних изазова: рат у Украјини, ковид криза, избегличка криза, Брегзит, трансатлантски односи, последице кризе евра, промена трговинског окружења и националне политичке трансформације (успон популизма и евроскептицизма, слабо учешће на европским изборима).
Албанија је трансформисала своју спољну политику у складу са директивама ЕУ и у том оквиру води и своју унутрашњу политику. Генерално, ове трансформације су имале подршку политичких елита и целокупног друштва, будући да је позитивна перцепција албанског друштва према Европској унији била велика подршка током последњих деценија. „Припадност Европској унијиˮ никада није доведена у питање од стране друштва и владајућих елита. Ниједна политичка партија или покрет, чак ни мимо традиционалних, није у свом јавном говору формално артикулисао било какво противљење ЕУ интеграцијама Албаније, али изгледа да то још увек није довољно. Потребан је проактиван приступ свих унутрашњих страна.
Процес интеграције у ЕУ имао је успона и падова, углавном везаних за унутрашње кризе, али од 1990. године када је Албанија изашла из изолације и прихватила систем либералне демократије, европске интеграције су увек биле национални циљ за земљу и још увек наставља да буде једна од главних осовина спољне политике. У том правцу, треба поменути да је албанском правосудном систему била потребна радикална ревизија јер је систем патио од широко распрострањене корупције, недостатка професионалаца и структурне неефикасности. Поверење јавности у судове и органе за спровођење закона било је изузетно ниско, а све је ово представљало огроман изазов за владавину права и чинило се да се албанска политичка елита сложила око потребе хитне реформе сектора правде, али не и о томе како да прође кроз тај процес. Албанија није изузетак у овим случајевима. Кључни проблеми Западног Балкана су генерално исти: свеприсутна корупција, недостатак владавине права, неефикасан правосудни систем, фрагментисање партија и ауторитаризам.
Једна ствар је кључна у случају Албаније: будући да није била део бивше Југославије и њених етничких сукоба, Албанија представља земљу са „потенцијалом стабилностиˮ у целом региону. Чини се да су то у потпуности усвојиле и неке земље ЕУ, посебно Немачка и Аустрија, главне присталице Берлинског процеса. У вези са тим, цитираћемо изјаву једног неименованог дипломате: Ако неко може да постане изненађујући предводник у трци за чланство, то је Албанија, која је већ чланица НАТО-а, углавном без терета компликација југословенских ратова 90-их година прошлог века, без билатералних спорова и фактор стабилности у региону.
Четири године након што је 2014. добила статус кандидата, Албанија је покушала да покаже напредак у имплементацији пет кључних приоритета за отварање приступних преговора, што потврђују и Извештаји Европске комисије. Албанија је наставила да активно учествује у регионалној сарадњи, као и да одржава добросуседске односе у складу са својим обавезама из Споразума о стабилизацији и придруживању. Иако је ЕУ похвалила посвећеност Албаније, јасно је ставила до знања да ће отварање преговора зависити првенствено од завршетка текуће реформе правосуђа и обезбеђивања конструктивног међустраначког политичког дијалога.
Темељна и сложена реформа правосуђа покренута је низом амандмана који су променили једну трећину албанског Устава. Главне карактеристике реформе могу се сажети око следећих стубова: мере за борбу против корупције, укључујући успостављање нове Специјалне структуре за борбу против корупције и организованог криминала (СПАК); мере за смањење утицаја Парламента и извршне власти на правосуђе; мере за повећање независности и ефикасности Вишег суда, као и независности, непристрасности и транспарентности Уставног суда и система Високог савета судства и тужилаца; мере за повећање одговорности судија и тужилаца, укључујући успостављање новог Високог савета судства, новог Високог савета тужилаца; мере за повећање ефикасности правосуђа и приступа правди.
Поред реструктурирања правосуђа, реформски процес је предвидео покретање генералне провере свих судија и тужилаца. То значи да је око 800 професионалаца (судија) тренутно подвргнуто контроли кроз тзв. „процес провереˮ. Ипак, процес је био заустављен због политичке кризе започете у фебруару 2017. године: опозициона странка (Демократска странка) одлучила је да бојкотује све парламентарне активности које су започете неколико месеци уочи општих парламентарних избора, то су били први сигнали да реформа наилази на снажан политички отпор унутар албанског политичког окружења. Након избора, Социјалистичка партија (ПС) преузела је власт са потпуном већином и способношћу да формира једнопартијску владу. Спољни фактори као што су ЕУ и САД додатно су извршили значајан утицај на албанску политику. Иако провера још траје, неки од главних конститутивних тела правосудног система још увек нису постављени.
Албанија је била суочена са два питања која су могла да одложе њен почетак приступних преговора са ЕУ. Први су унутрашњи услови који укључују правосудну реформу и владавину права. То се првенствено односи на нефункционисање Уставног суда скоро три године и непопуњеност празних места у Вишем суду. Друго питање је деценија нерешеног „питања границе на моруˮ са Грчком, која је претила ветом, исто као Бугарска према Северној Македонији. За прво: реформска питања, инсистирала је Немачка, тражећи испуњење 15 услова у горе наведеним областима.
Што се тиче другог – спољног питања, чини се да је још теже јер не подразумева само билатералне односе са Грчком, већ и шири геополитички контекст развоја тензија на Источном Медитерану. Две чланице НАТО-а: Турска и Грчка биле су скоро у рату око суверенитета неких острва, у зони са резервама природног гаса. Исто је и са две чланице НАТО-а: Албанијом и Грчком, које оспоравају суверенитет над неким острвима у Јонском мору са резервама природног гаса, где Грчка планира да успостави своју надлежност. Неки аутори сматрају да је овај регион део шире геополитичке промене где ће уместо Западног Балкана стратешки значај добити „Јадранско полуострвоˮ као део Медитерана.
У августу 2020. године грчки премијер Мицотакис изјавио је да ће Грчка поставити своје западне територијалне воде од 6 до 12 наутичких миља, чиме је потврдио претходну изјаву министра иностраних послова Дендиаса да је Грчка одлучна да закључи споразум о мору са Албанијом. То је изазвало реакције јавности у Албанији, јер је „Морски пактˮ укинут 2009. године, као неуставан одлуком Уставног суда Албаније. Организације цивилног друштва затражиле су од Владе и председника да се о томе не расправља, чак и расписивање референдума у земљи како би се одбацило једном затворено питање са Грчком.
Средином септембра, албански премијер Рама се састао са турским председником Ердоганом, дан пре његовог састанка са грчким премијером Мицотакисом, који Атина није добро прихватила. То је изазвало јавну полемику између албанског премијера Раме и бившег грчког министра иностраних послова Бакојанија о овом питању на конференцији „Економистаˮ. Бакојани је био министар иностраних послова Грчке, који је 2009. године потписао билатерални споразум са Албанијом о граничној линији на мору, који је касније Уставни суд Албаније прогласио неуставним.
Албанија и Грчка су се 20. октобра 2020. договориле да решавање свог спора око границе у Јонском мору препусте Међународном суду правде. Та заједничка одлука објављена је током посете грчког министра спољних послова Никоса Дендијаса Тирани. Рама је овим поводом рекао да препуштање спора суду у Хагу значи да ће се повезати стручност тог суда и одредбe међународног права мора. Тирана и Атина потписале су договор о дефинисању поморске границе 2009. године, када је у Албанији на власти била Демократска странка, сада у опозицији. Рамини Социјалисти који су тада били у опозицији, тај споразум су осопорили на суду, тврдећи да би њиме Албанија изгубила 225 квадратних километара територијалних вода. Албански Уставни суд је поништио споразум девет месеци касније, проглашавајући га неуставним. Мада Грчка, чланица ЕУ, дуго подржава Албанију у њеном настојању да постане чланица Уније, односи су им повремено напети, углавном због мањинских права на обе стране, а један од извора тензија је и поништавање споразума о Јонском мору из 2009.
Европска комисија у свом годишњем извештају за 2020. годину о напретку за Албанију јасно је навела да: добросуседски односи и регионална сарадња остају „суштински део напретка земље, бавећи се билатералним питањима” где је „напредак у нерешеним билатералним питањима која се тичу Грчке, међутим, био ограничен.ˮ
Ево укратко ретроспективе односа ЕУ и Албаније све до отварања преговора:
Јун 2003: Самит ЕУ – Западни Балкан у Солуну потврђује европску перспективу за Западни Балкан.
Јун 2006: Потписан је Споразум о стабилизацији и придруживању између ЕУ и Албаније.
Април 2009: Споразум о стабилизацији и придруживању између ЕУ и Албаније ступа на снагу. Албанија подноси захтев за чланство у ЕУ.
Новембар 2010: Европска комисија издаје своје мишљење о захтеву Албаније за чланство у ЕУ, укључујући сет од 12 кључних приоритета које треба испунити у погледу отварања приступних преговора.
Децембар 2010: Путовање без виза у шенгенски простор за грађане Албаније.
Јун 2014: Европски савет даје Албанији статус кандидата за чланство у ЕУ.
Фебруар 2018: Европска комисија усвојила своју нову стратегију за „Кредибилну перспективу проширења и појачан ангажман ЕУ на Западном Балкану. ˮ
Април 2018: Европска комисија препоручује Савету да се отворе приступни преговори са Албанијом.
Мај 2018: Поново су покренути Самити ЕУ – Западни Балкан, почевши од Самита одржаног у Софији, током којег су лидери потврдили европску перспективу региона.
Јун 2018: Савет утврђује пут ка отварању приступних преговора са Албанијом, у зависности од напретка.
Мај 2019: Европска комисија препоручује отварање приступних преговора.
Фебруар 2020: Ревидирану методологију проширења представила Комисија.
Март 2020: Европски савет одлучује да отвори приступне преговоре са Албанијом.
Јул 2020: Представљање нацрта преговарачког оквира државама чланицама.
Октобар 2020: Европска комисија усваја Економски и инвестициони план за подршку и приближавање Западног Балкана ЕУ.
Мај 2021: Европска комисија обавештава Савет да је Албанија испунила преостали услов који треба да буде испуњен пре одржавања прве међувладине конференције о приступним преговорима.
Јул 2022: Одржана је прва међувладина конференција о приступним преговорима – Након међувладине конференције, обе земље би требало да почну билатерални скрининг, да добију позитиван извештај о напретку од Европске комисије, који би требало да одобре све земље чланице, а вероватно би после годину и по дана могле да отворе први кластер у којем поглавља 23 и 24 остају најважнија.
Северна Македонија и Албанија ће бити прве земље које ће преговарати не на основу 35 поглавља (као раније), већ на основу 7 кластера, у бескрајном маратону реверзибилних преговора што значи: једном затворени кластери, могу поново бити отворени. Обе земље морају испунити два главна услова: вертикални и хоризонтални. Први, вертикални услов је унутрашња реформа заснована на владавини права док су хоризонтални услови првенствено добросуседски односи и регионална сарадња.
Регионални приступ Уније према Западном Балкану започео је 1999. кроз процес Стабилизације и придруживања. Државе и територије Западног Балкана имају много царинских и нецаринских ограничења између себе зато је првенствени циљ регионалне интеграције у виду Отвореног Балкана да се укину граничне баријере и да се олакша проток људи, робе и услуга, као и да се јединствено тржиште учини атрактивнијим за стране инвеститоре. Државе које су покренуле ову иницијативу су управо Србија, Албанија и Северна Македонија. Први знаци Отвореног Балкана појавили су се 2018. године као начин за унапређење политичких односа. Идеју је покренуо албански премијер Еди Рама у Берлину када је о томе разговарао са заинтересованим нацијама. Рама је преузео идеју бившег председника Владе Албаније Фатоса Нана. Председник Србије, председници влада Албаније и Северне Македоније су 11. новембра 2019. године на самиту у Охриду договорили стварање ове економске зоне. Међутим, треба нагласити да је Отворени Балкан добар корак напред, али само уколико ће се усклађивање вршити у складу са ЕУ прописима, и уколико ће се у њега укључити и остале државе и територије из региона.
Остави коментар