Autorka: msr Mirela Lončar

Uvod

Brojni faktori utiču na politiku. Jedan od njih je religija. Istorijski gledano, religija je oduvek uticala na politiku i činila bitan faktor iste (Jevtić, 2007; Jevtić 2009). Takođe, religija predstavlja bitan faktor u međunarodnim odnosima i međunarodnoj areni.

Religija može imati dve strane. U nekim slučajevima religija može biti uzrok neslaganja, anksioznosti, sukoba i rata, dok u drugim slučajevima religija može predstavljati uzrok pomirenja i saradnje između država, političkih subjekata, institucija i religijskih aktera. Globalizacija, tehnološke inovacije i razvoj komunikacija, doveli su do rasta uticaja transnacionalizma. Rast uticaja transnacionalnih aktera, koji mogu biti i religijski, značajno utiče na međunarodne odnose, međunarodnu arenu, kao i na postojeći međunarodni poredak. Još od sedamdesetih godina XX veka dolazi do povećanja uticaja nedržavnih aktera u međunarodnoj areni. Stoga, međunarodni sistem nije više determinisan samo odnosima između suverenih država, već i drugim nedržavnim i transnacionalnim akterima koji postaju značajni u međunarodnim poslovima. Ti nedržavni akteri jesu transnacionalne korporacije i organizacije. Pored njih, transnacionalni religijski akteri takođe postaju vidljivi i uticajni (Haynes, 2001). Transnacionalne religijske aktere možemo definisati kao nedržavne aktere koji predstavljaju određeno religijsko učenje i imaju aktivnu vezu i odnose sa drugim akterima u drugim državama ili međunarodnim organizacijama (Shani, 2009).

DŽefri Hajns nalazi da transnacionalni religijski akteri imaju potencijal da „uruše“ suverenitet država, koje su ključni činioci međunarodnih odnosa i međunarodnog poretka (Haynes, 2001). Hajns, koji je jedan od najbitnijih istraživača upotrebe religije kao „meke moći“ (soft power) u političkim i socijalnim pitanjima, smatra da, transnacionalni religijski akteri, koristeći se metodom „meke moći“, mogu stvoriti uslove za kreiranje transnacionalnog društva (Haynes, 2009). Naime, transnacionalni religijski akteri, služeći se snagom svojih ideja i vrednosti, kao i medijima, koji im omogućavaju da šire svoju „pozitivnu“ poruku globalno, stvaraju mogućnost za kreiranje novog transnacionalnog društva (Taşkaya, 2011). Transnacionalno religijsko društvo se sastoji od grupa i organizacija, iz raznih zemalja, koje rade zajedno na stvaranju društva izvan granica kako bi ostvarili svoje ciljeve.

Ono što je glavni fokus ovog eseja jeste istraživačko pitanje koje glasi: „Da li Organizacija islamske saradnje, kao najznačajniji međunarodni reprezent muslimanskog sveta, u nastojanju da ostvari svoj cilj i formira transnacionalno društvo, zajednicu svih muslimana – Umu, predstavlja izazov za suverenitet država, tačnije, za suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, time što u svojim rezolucijama, poziva države članice da priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. Kosova?“

U ovom eseju poslužićemo se teorijskom osnovom koju nam predstavlja DŽefri Hajns o fenomenu transnacionalnih religijskih aktera. Naime, Hajns polazi od tvrdnje da je prioritet transnacionalnih religijskih aktera blagostanje i unapređenje isključivo njihovih transnacionalnih religijskih zajednica. Isto tako, Hajns ističe da je konačni cilj transnacionalnih religijskih aktera (Organizacije islamske saradnje) stvaranje transnacionalnog društva koje ne poznaje teritorijalne granice (zajednica svih muslimana – Uma), i to prvenstveno služeći se metodom meke moći.

Organizacija islamske saradnje i transnacionalno religijsko društvo – Uma

Jedan od najznačajnijih transnacionalih aktera danas jeste Organizacija islamske saradnje. Nakon raspada Osmanskog carstva muslimanski svet ostao je bez svog međunarodnog reprezenta. Stoga, dolazi do ideje o formiranju Organizacije islamske saradnje, koja je tada nosila naziv Organizacija islamske konferencije. Neposredni povod za formiranje OIK-a bilo je paljenje džamije Al-Akse u Jerusalimu, kada je saudijski kralj Fejsal uputio poziv svim liderima muslimanskih država za dogovor oko zaštite svetih mesta (Jevtić, 2009, str. 241). Ubrzo nakon toga muslimani su doneli odluku da se ujedine protiv izrealske kontrole trećeg svetog mesta u islamu (Shahab, Zahid, 2019). Pored toga, OIK je i u jednoj od svojih rezolucija objavila sveti rat – džihad Izraelu (Jevtić, 2009, str. 243). Na prvom Islamskom samitu, koji je održan u Rabatu, u Maroku 1969. godine, dolazi do formiranja Organizacije islamske konferencije (OIK) koja je tada imala pod svojim okriljem 24 muslimanske države, uključujući i predstavnike muslimana iz Indije, kao i Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Cilj osnivanja ove organizacije bilo je jačanje muslimanske solidarnosti na svetu kako bi se rešio problem Palestine, zaštitila sveta islamska mesta i ojačala ekonomska saradnja između država članica OIK-a (Kayaoglu, 2015).

Organizacija islamske saradnje (OIS)^[1] predstavlja najveću svetsku međuvladinu islamsku organizaciju, čije su članice primarno povezane istom religijom – islamom. OIS, sa samoproglašenim i utvrđenim religijskim identitetom, koji se zasniva na islamu, predstavlja unikatnu organizaciju u korpusu svetskih međuvladinih organizacija (Gunn, Lagresa, 2016). OIS broji 57 zemalja članica i tvrdi da predstavlja sve muslimane na svetu, njih 1.8 milijardi. Većina članica OIS su zemlje sa pretežno muslimanskim stanovništvom, mada OIS broji i druge zemlje (Kayaoglu, 2015). Status posmatrača u OIS-u imaju: Bosna i Hercegovina, Centralna Afrička Republika, Kraljevina Tajland, Ruska Federacija i Turska Kiparska Republika.^[2]

Iako je OIS politička institucija koju vode politički lideri zemalja članica, OIS tvrdi da govori u ime islamske religije i muslimanske Ume – zajednice svih muslimana. Naime, muslimani širom sveta veruju da su ujedinjeni vezom vere u zajednicu svih muslimana – Umu, koja nadilazi plemenske, nacionalne i manjinske pripadnosti. To verovanje temelji se na Kuranu (2:143), u kojem se tvrdi da je Bog stvorio Umu, koja svedoči o tome kako Bog vodi narode. Islam zastupa jednakost svih vernika. Temeljna prepoznatljivost muslimana, jeste to da je musliman, i ta činjenica ima prednost nad pripadnošću određenom plemenu, naciji, skupini ili rodu. Muslimani imaju zadatak da uvek brane i štite druge muslimane (Esposito, 2003). Reč Uma (Umma) ima svoj koren u arapskoj reči Umm i znači majka i poreklo. To je zajednica koju čine bogobojažljivi ljudi i ona predstavlja zajednicu zlatne sredine, koja ima odgovornost da drži do istine i služi kao primer ostalom čovečanstvu. Tu zajednicu osnovao je Verovesnik Muhamed u Medini i ona je u stalnoj pokornosti Bogu (Potežica, 2008).

OIS predstavlja drugu najveću međuvladinu organizaciju na svetu, odmah posle Organizacije Ujedinjenih nacija (OUN). Sve zemlje članice OIS-a su članice OUN-a. Mada, moramo naglasiti da Palestina ima status držve posmatrača nečlanice OUN-a od 2012. godne. OIS ima status posmatrača u OUN-u od 1975. godine, i teži da ostvari svoju politiku i ciljeve u okviru ove organizacije. Takođe, ova organizacija ima dve misije u okviru OUN-a, jednu u NJujorku, a drugu u Ženevi, koje koordinišu aktivnosti OIS-a u OUN-u. Od 2012. godine države članice OIS-a se redovno sastaju u NJujorku kako bi razvile politiku delovanja i islamsku strategiju unutar OUN-a. NJihovi sastanci u NJujorku se smatraju izrazito bitnim. Time OIS projektuje svoj islamski blok koji brani interese zemalja članica OIS-a, ali i muslimanskih manjina u drugim zemljama koje nisu članice OIS-a. Teme koje su od ključne važnosti za OIS u OUN-u, pored pitanja Palestine, jesu pitanja ljudskih prava, terorizma, islamofobije, kao i pitanja Kašmira, Kipra, Bosne i Hercegovine, Sudana, Somalije, Rohindža muslimana, ali i pitanje priznavanja tzv. Kosova.

Pored OUN-a, OIS ostvaruje saradnju i sa drugim međunarodnim organizacijama, među kojima je i Evropska unija (EU). Međutim, pitanje Kipra predstavlja kamen spoticanja u odnosima OIS-a i EU. Naime, Kiparska Republika jeste članica EU od 2004. godine, dok Turska Republika Severni Kipar (koju priznaje samo Republika Turska) ima status države posmatrača u OIS-u. Upravo ta činjenica predstavlja osetljivu tačku odnosa OIS-a i EU.

Ova panislamska organizacija ističe da predstavlja kolektivni glas muslimana, brani njihove interese širom sveta i nastoji da formira zajednicu svih muslimana – Umu. Sedište OIS-a nalazi se u DŽedi, u Saudijskoj Arabiji. Međutim, značajno je napomenuti da je sedište OIS-a privremeno u DŽedi. Očekuje se da stalno sedište OIS-a bude u Jerusalimu tj. Al Kudsu, nakon njegovog oslobađanja. Prema Povelji OIK-a iz 1972. godine, OIK su činila tri glavna tela: Konferencija kraljeva i šefova država i vlada, Konferencija islamskih ministara za spoljne poslove i Generalni sekretarijat.

Međutim, 2008. godine usvojena je nova Povelja, prema kojoj su glavni organi OIS-a sledeći: 1. Islamski samit, 2. Savet ministara inostranih poslova, 3. Stalni komiteti, 4. Izvršni komitet, 5. Međunarodni islamski sud pravde, 6. Nezavisna stalna komisija za ljudska prava, 7. Komitet stalnih predstavnika, 8. Generalni sekretarijat, 9. Subsidijerni organi, 10. Specijalizovne institucije i 11. Pridružene institucije.

Bitan dokument OIS-a, kao odgovor na Univerzalnu Deklaraciju ljudskih prava, koja je usvojena još 1948. godine od strane OUN, jeste Kairska Deklaracija o ljudskim pravima u islamu iz 1990. godine. Prema mnogim istraživačima, ova Deklaracija predstavlja alternativni set prava baziran na konzervativnoj interpretaciji islamskog prava, i u mnogo čemu se razlikuje od Univerzalne Deklaracije OUN-a. Kairska Deklaracija o ljudskim pravima u islamu iz 1990. godine ističe da je islamska Uma „najbolja nacija“ koja treba da vodi čovečanstvo, kao i da obezbedi rešenja za hronične probleme materijalističke civilizacije (Tadjdini, 2012). Šerijat predstavlja jedini izvor reference u Kairskoj Deklaraciji. Kairska Deklaracija je kontradiktorna Univerzalnoj Deklaraciji ljudskih prava OUN-a, pošto ističe primat islama. Pored ovog dokumenta, OIK je donela i Konvenciju o pravima deteta u islamu 2005. godine, kao i mnoge druge dokumente. Konvencija o pravima deteta u islamu ističe islamske vrednosti tradicionalne porodice i obaveze u obezbeđivanju sigurnosti prava deteta (Kayaoǧlu, 2013).

Ono što je bitno za našu analizu jeste činjenica da je OIS po brojnim pitanjima ograničena u globalnoj politici. Tu pre svega mislimo na suprotne interese i rivalstvo između pojedinih država članica OIS-a poput Saudijske Arabije i Irana (Akbarzadeh, Shahab, 2019). Različite verzije islama i rivalitet ove dve države predstavljaju najveći kamen spoticanja u ostvarenju islamske Ume u OIS-u. Mada, tradicionalno dominantna uloga Saudijske Arabije, Irana i Pakistana u OIS-u je u poslednjih nekoliko godina iznedrila povećanu uključenost u aktivnostima OIS-a i država poput Turske, Malezije, Maroka i Indonezije (Kayaoǧlu, 2013). Pored toga, OIS opterećuju i otvorena pitanja nedostataka izvršne autonomije, finansijske poteškoće itd.

Svesna svih izazova, OIK je krenula u reformisanje organizacije 2000-tih godina. U skladu s tim, 2005. godine predstavljen je Desetogodišnji plan Akcije OIK-a na Islamskom samitu. Ovaj plan je uveo određene promene u organizaciji: reviziju Povelje OIK-a, promenu naziva Organizacije islamske konferencije u Organizaciju islamske saradnje 2011. godine, pojačanu aktivnost u okviru pitanja ljudskih prava, kao i povećanje budžeta. U poslednje dve decenije, ljudska prava su zauzela bitno mesto u aktivizmu OIS-a. Naime, saznanjem da OIS nema značajniji uticaj u Savetu bezbednosti OUN, OIS se fokusirala na pitanja ljudskih prava, kao i na uticaj koji može da izvrši u Komisiji za ljudska prava. Kao deo reformi 2005. godine, dolazi i do formiranja Nezavisne stalne komisije za ljudska prava (IPHRC) 2011. godine, kako bi se promovisala ljudska prava u državama članicama (Kayaoǧlu, 2015). Jedan od brojnih razloga za formiranje IPHRC-a jeste promena društvenih i političkih okolnosti i klime u svetu, kada dolazi do porasta islamofobije nakon napada 11. septembra (Kayoǧlu, 2013). Desetogodišnji plan Akcije OIK-a koji je usvojen 2005. godine, završen je, i od tada je usvojen novi plan za period od 2016. do 2025. godine. Novi Desetogodišnji plan fokusiran je na 18 prioritetnih oblasti među kojima su: pitanje mira i sigurnosti, pitanje Palestine i Al Kudsa, uklanjanje siromaštva, antiterorizam, investicije i finansije, bezbednost hrane, nauka, tehnologija, klimatske promene i održivost, kultura i međureligijska harmonija, osnaživanje žena, zajednička islamska humanitarna aktivnost, ljudska prava, dobro upravljanje itd.^[3]

Organizacija islamske saradnje i pitanje državnog suvereniteta

Islam predstavlja „aktivno i miroljubivo podčinjavanje božjoj volji i težnju ka ostvarenju božjeg suvereniteta na zemlji“ (Jevtić, 1984, str. 3). Glavna ideja islama se zasniva na otkrovenju i šerijatu, gde se nalaže da vernici imaju obavezu da žive u jedinstvenoj državi (isto). Religija islam je namenjena celom svetu, a dužnost islamske države je da vrši islamsku misiju – davu, koja „podrazumeva da se islam pripoveda sve dok čitav svet ne postane jedinstvena država“ (Jevtić, 2009, str. 178). Bitna činjenica je i ta da islamsko pravo – šerijat, sadrži deo koji je tiče međunarodnih odnosa. Taj deo se u klasičnoj islamskoj teoriji naziva sijer (siyar). Koncepcija islamskog međunarodnog prava isključuje ono što predstavlja osnovu savremenog međunarodnog prava, a to je pravo na postojanje različitih suverenih država. Naime, „islamsko pravo je podelilo svet na dva dela: svet islama i svet rata (dar al islam i dar al Harb)“ (Jevtić, 2009, str. 233-234). Odnos muslimana prema nemuslimanskim državama predstavlja samo privremeno priznanje do stvaranja jedinstvenog islamskog poretka iza kojeg stoji Bog (isto, str. 235). Upravo stvaranjem transnacionalnog islamskog društva i jedinstvene islamske države, OIS može predstavljati bitan izazov za suverenitet država.

Pored toga, moramo naglasiti da se suverenitet različito tumači u Zapadnoj tradiciji, a različito u islamu. Suverenitet se u Zapadnoj tradiciji tumači na sledeći način: suverenitet, u političkoj teoriji, krajnji nadzornik ili autoritet, u procesu odlučivanja države i u održavanju reda. Koncept suvereniteta – jedna od najkontroverznijih ideja političke nauke i međunarodnog prava – usko je povezan sa teškim konceptima države i vlasti, nezavisnosti i demokratije. Izveden iz latinskog superanus kroz francuski souveraineté, taj pojam je izvorno shvaćen kao ekvivalent vrhovne moći. Međutim, njegova primena u praksi često se odmakla od ovog tradicionalnog značenja (Encyclopaedia Britannica). Dok se u islamu suverenitet označava pojmom hakemiya koji se odnosi na hakem-a – suverena, a suveren u islamu je Bog, Alah (Jevtić, 2009; Đurić, Ajzenhamer, 2011) )

Kao najbitnija formalna tri principa OIS-a navode se sledeći: islamske vrednosti, ljudska prava i suverenitet. Međutim, moramo napomenuti da su principi islamske Ume i državnog suvereniteta kontradikorni. Državni suverenitet je snažno istican u dokumentima OIS-a sa nastojanošću obaveze da se države članice međusobno poštuju i ne mešaju u unutrašnja pitanja drugih država članica. Dok koncept islamske Ume predstavlja stvaranje zajedničke islamske zajednice koja će se bazirati na veri i predstavljati integraciju vere i politike. Koncept muslimanske zajednice Ume je kontradiktoran shvatanju suverenih teritorijalnih država, zbog činjenice da suverene države funkcionišu zarad interesa države, a ne zarad interesa religijskih zajednica koje ne poznaju teritorijalne granice. Koncept islamske Ume podrazumeva ekstra-teritorijalnu zajednicu svih muslimana, i štiti interese muslimana u zemljama koje nisu članice OIS-a. To saznanje otvara mogućnost državama članicama OIS-a da se mešaju u unutrašnje poslove i suverenitet država koje nisu članice ove organizacije, a u kojima žive pripadnici muslimanske religije (Tadjdini, 2012).

Organizacija islamske saradnje i pitanje takozvanog Kosova

Organizacija islamske saradnje, usled težnje za zaštitom interesa muslimanskog stanovništva u državama koje nisu njene članice, OIS utiče na pitanje suverenita i teritorijalnog integriteta država nečlanica, konkretno, Republike Srbije, time što, u svojim rezolucijama poziva države članice OIS-a na priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti tzv. Kosova, južne srpske pokrajine. Takođe, OIS nastoji da lobira u Organizaciji Ujedinjenih nacija zarad interesa tzv. Kosova i unapređenja sveukupne islamske akcije.

Prema Ustavu Republike Srbije, Pokrajina Kosovo i Metohija predstavlja sastavni deo teritorije Republike Srbije.[4] Republika Srbija jeste suverena, međunarodno priznata država, članica Organizacije Ujedinjenih nacija. Ono što predstavlja otežavajuću okolnost u Republici Srbiji jeste činjenica, da je nakon rata 1999. godine, tzv. Kosovo, protivno međunarodnom pravu, Ustavu Republike Srbije i protivno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, jednostrano proglasilo nezavisnost 17. februara 2008. godine. Ovim činom napravljen je presedan u međunarodnim odnosima (Proroković Lađevac, 2018). Mada, i pored ozbiljne povrede međunarodnog prava, značajan broj zemalja priznao je jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. Kosova, a među njima su bile i muslimanske zemlje. Naime, na Kosovu i Metohiji živi 95, 6 % muslimana[5], i ta činjenica upućuje na značajno muslimansko stanovništvo na našim prostorima koje uživa podršku druge najveće međuvladine organizacije na svetu – Organizacije islamske saradnje. Takođe, moramo napomenuti da su još februara 1992. godine definisani ciljevi Organizacije islamske konferencije na sastanku Međunarodnog saveta za džamije u Meki, u Saudijskoj Arbiji. Ciljevi su sledeći: 1. Da BiH bude priznata kao nezavisna država u granicama koje je definisao AVNOJ; 2. Da se pomogne Albancima Kosmeta da formiraju samostalnu političku zajednicu; 3. Da se prizna politička autonomija Raške oblasti; 4. Da se Makedonija pruredi u smislu podele suvereniteta između muslimana i Makedonaca (Preporod 1992; Jevtić, 2010, str. 176). Kako nalazimo, još tada je OIS radila u interesu muslimanske manjine. Nakon proglašenja nezavisnosti tzv. Kosova, Generalni sekretar OIK-a profesor Ekmeledin Ihsanoglu je 18. februara 2008. godine, izjavio sledeće: „Veoma značajan događaj desio se juče. Kosovo je konačno proglasilo svoju nezavisnost posle duge i odlučujuće bitke naroda. Kako mi nalazimo ovaj srećni rezultat, proglašavamo našu solidarnost i podršku našoj braći i sestrama tamo. Islamska Uma želi im uspeh u njihovoj novoj borbi za izgradnju jake i perspektivne države sposobne da unapredi svoj narod. Nema sumnje da je nezavisnost Kosova prednost muslimanskog sveta i jačanja islamske akcije.“[6]Međutim, moramo napomenuti da je, po proglašenju nezavisnosti tzv. Kosova samo šest država članica OIS-a priznalo isto. Razlog za to možemo pronaći u podršci Ruske Federacije Republici Srbiji, koja ima status države posmatrača u ovoj organizaciji, a koja je tradicionalni prijatelj Republike Srbije. Nakon toga, 2009. godine Saudijska Arabija i Albanija su zajedničkim snagama pokrenule rezoluciju u OIK-u koja se odnosila na progres u jačanju demokratije na tzv. Kosovu. Ova rezolucija usvojena je od strane svih 57 država članica OIK-a, prema navodima albanskog ministra spoljnih poslova Lulzima Baše. Republika Srbija je lobirala protiv usvajanja ove rezolucije, ali nažalost nije uspela. Mada uz podršku Sirije, Egipta i drugih muslimanskih zemalja u kojima je Ruska Federacija uticajna, OIK je na kratko prekinula lobiranje za dalje priznavanje nezavisnosti tzv. Kosova.[7] Kako bi uvideli da je priznavanje tzv. Kosova isključivo deo islamske akcije navešćemo i izjavu Blerima Gašija, oficira za odnose sa javnošću kosovsko-arapskog prijateljstva i komore za ekonomsku saradnju koja glasi: „Mi čvrsto verujemo da ćemo dobiti podršku međunarodne zajednice kako bi osigurali našu slobodu što je najveće čudo Alaha i najveći znak njegove milosti prema svojim ljudima na Kosovu.“[8]Moramo napomenuti da se situacija preokrenula u korist kosovskih albanaca 2010. godine, kada je Međunarodni sud pravde, doneo savetodavno mišljenje koje se odnosilo na jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. Kosova. Naime, od 2010. godine dolazi do povećanja broja priznavanja tzv. Kosova kao „nezavisne i suverene države“ i do intezivnijeg lobiranja za isto. Ova činjenica se potvrđuje uvidom u rezolucije OIS-a o situaciji na Kosovu, koje pozivaju sve države članice OIS-a da priznaju tzv. Kosovo, i da unaprede ekonomsku i finansijsku saradnju sa institucijama na tzv. Kosovu. Napominjemo da je na današnji dan 38 od 57 država članica OIS-a, priznalo tzv. Kosovo kao „nezavisnu, suverenu državu“.[9]

Takođe, značajno je postaviti sledeće pitanje: Zašto tzv. Kosovo ne aplicira u Organizaciji islamske saradnje na mesto mogućeg kandidata „države“ članice OIS-a ili „države“ posmarača? Naime, prema Povelji OIS-a iz 2008. godine status države članice OIS-a mogu imati samo one države koje su članice Organizacije Ujedinjenih nacija i one koje imaju muslimansku većinu. S obzirom na tu činjenicu, tzv. Kosovo ne može ostvariti status „države“ članice u OIS-u, pošto nije punopravna članica OUN-a. Što se tiče mogućnosti za sticanje statusa „države“ posmatrača u OIS-u ističemo da su postojale određene inicijative o ovom pitanju. Naime, maja 2018. godine tzv. Kosovo, tačnije Ministarstvo spoljnih poslova tzv. Kosova je objavilo da bi moglo da aplicira na mesto „države“ posmatrača u OIS-u. Do sada, Ministarstvo spoljnih poslova tzv. Kosova je učestvovalo na sastancima OIS-a samo u statusu gosta. Takođe, predsednik tzv. Kosova, zajedno sa premijerom i ministrom spoljnih poslova tzv. Kosova, sastao se za generalnim sekretarom OIS-a u septembru 2018. godine kako bi zatražio podršku OIS-a za dalja bilateralna priznanja tzv. Kosova, ali i članstvo tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama.

Ono što je od presudne važnosti za tzv. Kosovo jeste upravo podrška Zapada. Mada, otežavajuća okolnost koja može da ugrozi podršku Zapada tzv. Kosovu jeste sledeći podatak. Naime, značajan broj Albanaca muslimana sa Kosova otišao je da se bori na strani Islamske države u ratovima u Siriji i Iraku, i upravo ta činjenica predstavlja jedan od kamena spoticanja u daljem lobiranju za priznavanje nezavisnosti tzv. Kosova. Takođe, moguće članstvo tzv. Kosova u OIS-u je osetljivo pitanje jer i to može uticati na dalju podršku Zapada tzv. Kosovu. Upravo iz tog razloga tzv. Kosovo se formalno predstavlja kao „sekularna država“ koja teži integraciji i članstvu u Ujedinjenim nacijama, Evropskoj uniji i NATO-u (Muharremi, Bucaj, Berisha, 2018). Kosovski Albanci muslimani nastoje da tzv. Kosovo formalno predstave kao „sekularnu državu“ sa evro-atlanskom orjentacijom, kako bi sačuvali podršku Zapada, a suštinski utiču na stvaranje muslimanske države u Evropi i teže da doprinesu jačanju islamske misije na svetu. Kosovski Albanci to postižu služeći se institutom takijaha. Takijah nalazimo u islamu i on označava prikrivanje. „Suština takijaha sadrži se u sledećem: kada muslimani nisu u stanju da otvoreno pokažu svoje stvarne namere, zato što nemaju realne snage da te namere realizuju, ili kada procene da bi ih ispoljavanje stvarnih namera skupo koštalo, onda imaju pravo da odstupe od kur`anskog načela o obavezi govorenja istine i da mogu u tom slučaju da se služe obmanom“ (Jevtić, 2013, str. 175).

Na kraju ostaje nam samo da zaključimo da Organizacija islamske saradnje predstavlja značajnog transnacionalnog islamskog aktera, koji putem meke moći utiče na širenje zajednice svih muslimana – Ume, ali isto tako ovaj akter utiče na „urušavanje“ suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije, time što u svojim rezolucijama poziva države članice na priznavanje tzv. Kosova zarad unapređenja islamske akcije na svetu.

Literatura:

Gunn, Jeremy T. and Lagresa, Alvaro, “The Organization of Islamic Cooperation: Universal Human rights, Islamic values of Raisons D’état?”, HR&ILD 2, 2016.
Đurić, Živojin; Ajzenhamer, Vladimir, “Uticaj islamskih raskola na formiranje političkih sistema Saudijske Arabije i Irana, Politička revija, godina (XXIII) X, vol. 29, br. 3, 2011., str. 311-338.
Encyclopaedia Britannica
Esposito, John L, Šta bi svatko trebao znati o islamu, Filozofsko-teološki institut družbe Isusove u Zagrebu, 2003.
Jevtić, Miroljub, Islamska verzija sveta kod Ive Andrića, Centar za proučavanje religije i versku toleranciju, Beograd, 2013.
Jevtić, Miroljub, Islamsko shvatanje rata i uloga Islamske konferencije u očuvanju mira, magistarski rad, Pravni fakultet, Beograd, 1984.
Jevtić Miroljub, Political science and religion, Politics and Religion, Vol. 1, no.1, Belgrade, 2007.
Jevtić, Miroljub, Politikologija religije, Centar za proučavanje religije i versku toleranciju, Beograd, 2009.
Jevtić, Miroljub, Religija – izazov političkoj nauci, Centar za proučavanje religije i versku toleranciju, Beograd, 2010.
Kayaoǧlu, Turan, The Organization of Islamic Cooperation – Politics, problems and potencial, Routledge, Taylor and Francis Group, London and New York, 2015.
Kayaoǧlu, Turan, A Rights Agenda for the Muslim World? The organization of Islamic Cooperation’s evolving human rights framework, Bookings Doha Center, Foreign Policy at Brookings, Number 6, January 2013.
Muharremi, Robert; Bucaj, Alketa; Berisha, Butrint, Kosovo᾿s membership into OIC: An opportunity or a dangerous road?, Prishtina Institute for Political Studies, Prishtine, November 2018.
Potežica, Oliver, Organizacija islamske konferencije – verske osnove strukture OIK-a, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
Preporod, Islamske novine, Sarajevo, 15.2.1992. str.10.
Proroković Dušan, Lađevac Ivona, Kosovo Case and The Role of United Nations, in Kosovo: sui generis or precedent in International Relations, Institute of Politics and Economics, Belgrade, 2018., pp. 170-183.
Shani, Giorgio, Transnational Religious Actors and International Relations in Haynes, Jeffrey (ed.) Routledge Handbook of Religion and Politics, Routledge, Taylor and Francis Group, London and New York, 2009., pp 308-322.
Shahab Ahmed Zahid, and Shahram Akbarzadeh, “Sectarianism and the Organization of Islamic Cooperation (OIC)”, Territory, politics and governance, Routledge, Taylor and Francis Group, 2019.
Tadjdini, Azin,“The Organization of Islamic Cooperation and Regional Challenges to International Law and Security”, Amsterdam Law Forum, VU University Amsterdam, Spring Issue, Vol. 4:2, 2012.
Taşkaya, Özgür, Religion as a Soft Power in International Relations, M.A. Thesis, Istanbul Technical University, Institute of Social Sciences, Istanbul, 2011.
Haynes, Jeffrey, Transnational Religious Actors and International Order, Perspectives, 17., No.2, 2009., pp.43-69.
Haynes, Jeff, Transnational Religious Actors and International Politics, Third World Quarterly, Taylor & Francis, 22., No.2, 2001., pp.143-158.