Академик Чедомир Попов – портрет председника Матице српске

24/02/2020

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Чедомир Попов (Меленци, 15. март 1936. године – Нови Сад, 8. јун 2012. Године), почасни председник Матице српске, председник Матице српске, редовни члан Српске академије наука и уметности и председник Огранка САНУ у Новом Саду, редовни професор на Одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, српски историчар

Академик Чедомир Попов рођен је у Меленцима у Банату, у ондашњој Краљевини Југославији у учитељско-службеничкој породици, где је отац Јован био железнички службеник, а мајка Оливера учитељица. Основну школу завршио је у родном месту и Ковачици (1942-1946), а гимназију у Зрењанину 1954. Био је припадник прве гeнерације студената Филозофског факултета у Новом Саду, на Групи за историју (1954–1958). Дипломирао је фебруара 1959. године са средњом оценом 9, а наредне године изабран je за асистента Филозофског факултета на предмету Општа историја новог века. У наредних шест месеци боравио је на студијама усавршавања на универзитету у Стразбуру, као и месец дана у Синаји и Букурешту 1959. и 1960. године. Поред наставничког и научног рада, још од студентских дана обављао је послове на стручном, културном и друштвеном пољу. У ђачким и студентским данима бавио се позоришним аматеризмом, те је руководио Академским позориштем, а истовремено био је и уредник драмског програма Трибине младих у Новом Саду, али и уредник студентског листа Index.

Од 1962. до 1965. био је председник Савета за културу Града Новог Сада. Био је и председник Самоуправне заједнице за научни рад Војводине (1977-1979), а од 1985. до 1989. главни и одговорни уредник Југословенског историјског часописа. Био је председник Издавачког савета новосадског часописа Настава историје. На Филозофском факултету у Новом Саду, где је провео радни век и прошао сва наставничка звања, остварио је запажену каријеру универзитетског професора, као и научни и академски успех. У статусу асистента, од 1963. до 1970. године предавао је општу историју студентима Групе за географију. У школској 1969/70. години преузео је комплетну наставу опште историје новог века на Групи за историју Филозофског факултета (данашњем Одсеку). Поред наведеног предмета, три године предавао је и историју цивилизације на Групи за марксизам Филозофског факултета у Новом Саду.

На Филозофском факултету у Новом Саду докторирао је јуна 1970. године, када је одбранио тезу „Став Француске према Србији од Франкфуртског мира до Берлинског конгреса 1878“. У звање доцента изабран је 1970. године, ванредног професора 1975. године, а редовног 1980. године. У периоду од 1967. до 1973. године обављао је дужност секретара, а до 1974. до 1975. године и директора Института за изучавање историје Војводине. Био је председник Савета Филозофског факултета у периоду од 1977. до 1979. године, а на положај декана поменуте високошколске установе изабран је 1979. године. Као декан Филозофског факултета до 1981. године знатно је допринео унапређењу наставе и пословима адаптирања наведене установе на све просторије у новој факултетској згради у новосадском универзитетском граду. Предавања професора Попова била су занимљива и поткрепљена поузданим научним истинама и тумачењима. На методолошки исправан начин студенте је упућивао у суштинску важност разумевања историјских процеса и стања, посебно у односу на историју српског народа. Заслужену пензију добио је 2000. године. Међутим, после пензионисања посветио се још интензивнијим научно-истраживачким пословима.

Дописни члан бивше Војвођанске академије наука и уметности постао је 24. новембра 1981. године, а редовни је постао 3. децембра 1987. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности ван радног састава изабран је 15. децембра 1988. године, а у статус редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 29. маја 1991. године. Пружио је допринос процесу припајања тзв. ВАНУ Српској академији наука и уметности, када је 1992. године ВАНУ унапређен у статус Огранка Српске академије наука и уметности у Новом Саду. Дужност председника Огранка САНУ у Новом Саду обављао је од 19. октобра 1994. године до 14. фебруара 2002. године. У оквиру САНУ био је члан научно-организационих јединица: Сентандрејског одбора, Одбора за припрему целокупних дела Светозара Марковића, Одбора за фототипска издања, Одбора за романтизам и његове претходнике у књижевности и уметности, као и Одбора за историју Србије у XIX веку. Такође, био је члан Одељења за историјске науке САНУ, које га је и предложило за дописног и редовног члана установе. Обављао је и дужности члана Председништва и Извршног одбора САНУ.

За члана – сарадника Матице српске изабран је 1965. године, а ускоро је постао и њен стални члан – сарадник. Од 1969. године, па до 2012. године, непрекидно је биран за члана Управног одбора Матице српске. На дужности управника Рукописног одељења Матице српске налазио се десет година (1981-1991). У два манадата био је и потпредседник Матице српске, у периодима од 1991. до 1995. године и од 1995. до 1999. године. На Ванредној скупштини Матице српске одржаној 14. јуна 2008. године изабран је за председника Матице српске. На 126. Скупштини Матице српске, која је одржана 28. априла 2012. године, академик Чедомир Попов изабран је за почасног председника Матице српске.

Руководио је многим научним пројектима, а у периоду од 1991. до 2012. године био је главни уредник капиталног лексикографског пројекта Матице српске – Српски биографски речник, те је великим личним прегалаштвом омогућио публиковање првих пет томова ове „персоналне историје српског народа“, како је сам описивао СБР. У СБР био је и уредник задужен за објављивање биографија личности из епохе друге половине XIX века. Поред Српског биографског речника, где је био један од његових покретача, можемо да закључимо да је академик Чедомир Попов био и један од твораца савремене српске енциклопедистике. У сарадњи Матице српске и САНУ, као и великим залагањем Чедомира Попова покренут је пројекат Српска енциклопедија, а на челу њеног Уређивачког одбора, академик Попов налазио се од 2005. до 2008. године. Учествовао је у многим научним скуповима, како у земљи, тако и у иностранству. Био је ментор за израду шест докторских дисертација.

У науци се бавио проучавањем историје Европе и српског народа од краја XVIII до средине XX века, са посебним интересовањем за историју међународних односа и развоја грађанског друштва у датом периоду. Попова као историчара одликује добра обавештеност о методолошким и теоретским проблемима модерне историјске науке, где није подлегао „замкама тзв. структуралне историје“, односно њеној апсолутној социолошкој једностраности. У историјској науци применио је највреднија методолошка достигнућа савремене француске историографије. Бавећи се континуирано научно-истраживачким радом, самостално или у коауторству објавио је неколико десетина књига и око 500 научних, стручних и публицистичких радова. Приредио је и 8 књига архивске грађе.

Нека од његових најзначајнијих дела су: Француска и Србија 1871–1878. (1974); Од Версаја до Данцига (1976. и 1995), Србија на путу ослобођења: борба за политички преображај и државну независност: 1868–1878 (1980); Историја српског народа, V књига, први том (1981); Историја српског народа, VI књига, први том (1983); Војводина у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији 1941–1945, редакција и коауторство (1984); Грађанска Европа 1770–1870, I књига: Основе европске историје XIX века; II књига Политичка историја Европе (1989); Европске грађанске револуције од XVIII до ХХ века. Покушај емпиријског уопштавања (1992); Аутономија Војводине – српско питање, коаутор Ј. Попов (1993. и 2000); Политички фронтови Другог светског рата (1995); Европска револуција и српски покрет 1848–1849, коаутор С. Гавриловић, (1997); О историји и историчарима (1999); Европа и српска револуције 1804–1815, коаутори В. Стојанчевић, М. Екмечић, Сл. Гавриловић, С. Терзић, В. Момчиловић, Т. Бекић, Ш. Пал и Б. Ковачек; Французи и српска револуција (2004); Велика Србија. Стварност и мит (2007. и 2008); Источно питање и српска револуција:1804–1918 (2008); Грађанска Европа 1770–1914, I–III (2010). Приредио је следећа издања: Др Андрија Раденић, Из историје Србије и Војводине 1834–1914, избор и предговор (1973); Полемика Јована Ристића и српских конзервативаца 1877. године, приредио и написао увод и коментаре (1997); Светозар Милетић, Сабрани списи, Књ. I, II/1, II/2, II/3, III, приређивачи Ч. Попов и Д. Микавица; предговор Ч. Попов (1999–2001); Светозар Милетић о српском питању, избор и предговор (2001).

За научни и наставни рад добио је награду „Вељко Влаховић“ 1989. године, а такође добитник је награда „Теодор Павловић“ и „Светозар Милетић“, затим „Вукове награде“ за 2010. годину, коју додељује Културно-просветна заједница Србије. Неколико месеци пред смрт 2012. године, добио је награду „Печат времена“ за укупан професионални допринос и животно дело у области историјских и друштвених наука. Одликован је Орденом рада са златним венцем.

У браку са историчарком др Јеленом Попов (од 1960. године) рођен је син, др Јован Попов, српски књижевник и универзитетски професор. Почасни председник Матице српске, академик Чедомир Попов, преминуо је 8. јуна 2012. године у Новом Саду.

Академик Чедомир Попов био је и остао „персонални израз“ опстојавања, постојања и делатности Матице српске и један од њених најзнаменитијих председника и часника у двовековној историји ове институције. У свом последњем интервјуу који је дао Милораду Вукашиновићу и Огњену Карановићу[1], академик Попов пружио је свој поглед на савремену улогу Матице српске, али и на лични допринос у њеном раду, који је као и његов професионални живот трајно уграђен у темеље и у будућност Матице српске. Наиме, Чедомир Попов тада је нагласио: „…Знате, Матица је господска установа. Вековима је та хијерархија била препознатљива у њеном раду. Председник и секретар, то су некада биле репрезентативне личности, које су пред јавношћу и целим чланством (две и по хиљаде чланова, чланова – сарадника, сталних чланова – сарадника, око 40 запослених…) тако и наступале, на репрезентативан начин… Данас је друго време. Матица је велики колектив, жив организам, разматрају се разне идеје и програми. Ту су и послови који се повећавају из дана у дан: стручни, административни и нарочито финансијски, који захтевају непосредан ангажман и присуство. Према томе, на то сам заиста поносан… радили смо заиста и као чиновници високог ранга… Радио сам и то са вољом, не показујући да ми је тешко. Мислим да сам у томе успео…“.

Успео је, а са њим и Матица српска коју је водио у једном од најтурбулентнијих периода у историји српског народа… И преживела је, а живо је и дело Чедомира Попова које служи на ползу српског народа. Матица српска и Срби поносно истичу да су имали титана историјске мисли и дела међу собом, академика Чедомира Попова.

ЛИТЕРАТУРА

Вида Зеремски, Библиографија Чедомира Попова, САНУ, Матица српска, Платонеум, Нови Сад 2006.

Михаел Антоловић, Magnum opus Чедомира Попова – историја Европе у дугом 19. веку, Зборник Матице српске за историју, бр. 83 (2011), 159-182.

Mihael Antolović, In memoriam – Čedomir Popov (1936—2012), Časopis za suvremenu povijest, Vol. 45, No. 1 (2013), 162-164.

Бранко Бешлин, Академик Чедомир Попов (1936—2012), Зборник Матице српске за историју, бр. 85 (2012), 163-168.

Драго Његован, Академик Чедомир Попов (1936—2012), Рад Музеја Војводине, 54 (2012), 309-310.

Душко М. Ковачевић, In memoriam. Чедомир Попов (15. март 1936-8. јун 2012), Истраживања, бр. 23 (2012), 11-12.

Зоран Ковачевић, Димитрије Стефановић, Славко Гордић, Бранко Бешлин, Иван Негришорац, In memoriam. Чедомир Попов (1936—2012), Летопис Матице српске, књ. 490, св. 3 (2012), 374-388.

Александар Растовић, Чедомир Попов, Историјски часопис, књ. LXI (2012), 267-270.

Драган Тубић, Академик Чедомир Попов (1936–2012), истакнути српски историчар и друштвени радник, Споменица Историјског архива Срем, бр. 11 (2012), 201-205.

[1]                      Интервју је објављен у два наставка: Милорад Вукашиновић и Огњен Карановић, Принципи грамзивости и егоизма уништили су европски дух (део први), Печат, Београд, 11. мај 2012, 24-29 и Милорад Вукашиновић и Огњен Карановић, Као народ ни у једном кључном питању нисмо имали решење (део други), Печат, Београд, 25. мај 2012, 44-49. Интервју је објављен у књизи Историја на делу, коју је приредила др Јелена Попов, 2016. године: Чедомир Попов, Историја на делу, разговори 1982-2012, приредила др Јелена Попов, Матица српска, 2016, 597-619.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања