Ајзеа Буамен: географија наспрам геополитике

13/08/2021

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Ајзеа Баумен (Ватерло, Канада, 26. XII 1878—Балтимор, САД, 6. I 195O), један је од истакнутијих америчких географа и геополитичара у првој половини 20. века. Дипломирао је географију на Универзитету Харвард (1905) и исте године стекао звање инструктора и апсолвента на знаменитом Јејлу, где је докторирао (1909) и предавао до 1915. године. Као први директор Америчког географског друштва (1915) саветовао је америчку делегацију на Мировној конференцији у Паризу 1918. године, а после Великог рата је међу оснивачима Савета за иностране послове (1921) и његовог часописа Спољни послови (1922). На челу Универзитета Џон Хопкинс је од 1935. године до 1948. године, када се повукаo с овог положаја. Практично истраживачко искуство стекао је приликом теренских истраживања јужноамеричког континента (1907, 1911. и 1913) а научни углед кроз објављивање многобројних дела: Шумарска физиогеографија (1911), Јужна Америка (1915), Анди јужног Перуа (1915), Проблеми новог света у политичкој географији (1921), Пионирски руб (1931), Ограничења земљишних насеља (1937) и др. У више наврата био је уредник водећих америчких географских часописа, затим члан Извршног комитета (1919 – 1929) и председник (1933 – 1935) Националног истраживачког удружења, потом функционер у Удружењу америчких географа, Међународној географској унији и Националној академији наука. У СИО је поред положаја првог директора заузимао и место председавајућег Групе за територијална питања у оквиру пројекта Проучавање рата и мира који је отпочео пре и за време Другог светског рата. Током оба светска рата саветовао је председнике Вилсона и Рузвелта, а запажену улогу имао је приликом оснивања Организације уједињених нација. У послератном раздобљу био је потпредседник СИО (1945 – 1949).

Баумен је за живота сматран једним од креатора „версајског поретка“ због утицаја који је имао на председника Вудро Вилсона и пуковника Едварда Хауса. После завршетка Првог светског рата велику пажњу изазвале су свеске његових стручних радова Проблеми новог света у политичкој географији (1921), а које су биле повод за објављивање одговарајуће ревизионистичке студије у Немачкој, као земљи дубоко незадовољној исходом Великог рата. За време Другог светског рата Баумен је објавио текст Географија наспрам геополитке (1942) у којем се оштро обрачунао с Хитлеровом нацистичком злоупотребом геополитике, али и уопште немачком државотворном идејом и геополитичким начином размишљања.

Важио је за типичног представника идеалистичке струје у америчкој политици која је своје оријентире градила на принципима антиизолационизма, либералне демократије, права народа на самоопредељење и интернационализма, а супротно струји реалиста коју је, уочи Другог светског рата, оличавала личност Николаса Спајкмана, творца тзв. Римланд-концепције. Поједини истраживачи указују на извесне контроверзе у Бауменовој биграфији, попут антисемитизма, чије узроке виде у његовој припадности менонитима – протестантској заједници за које неки историчари тврде да су особена етничка и религијска група.

Амерички идеалисти

Геополитика се као дисциплина која изучава однос просторног и политичког на тлу САД појавила са закашњењем у односу на друге делове света. Основни разлог овог феномена треба тражити у особеној америчкој политичкој историји и последичној перцепцији географске слике света. Према Меркаторовој картографској пројекцији, која је у САД доминирала све до 1850. године, свет је у географском смислу био представљен европоцентрично (са евроазијском и афричком континенталном масом у средишту и америчком на њеној периферији). Околности су се промениле после победе САД  у рату с Мексиком, открића Калифорније и Западне обале с налазиштима злата, затим окончањем Грађанског рата и куповином Аљаске од Русије, када су дотадашње карте замењене картама у еквидистанцијалној пројекцији. Тако је детерминистички сугерисан глобални амерички геополитички значај, не само у умереном климатском појасу, него и – посредством Аљаске, унутар субполарних и поларних простора Северне хемисфере, у којима су до тада биле етаблиране Русија и Канада.

Прве деценије 20. века наговештавале су америчке геополитичке амбиције изван подручја традиционалне интересне сфере као што је Латинска Америка. Овде је реч о настојањима једне моћне интересне групе да постепено преузме доминацију у самим САД. У вези с тим од посебног значаја био је Акт о формирању Банке федералних резерви који је 1913. године потписао председник Вилсон. Критичари истичу да је овим актом Америка не само изгубила монетарни суверенитет, препуштајући штампање долара међународним банкарима, него и могућност да самостално креира спољну политику у складу са својим државним интересима. У таквој друштвеној атмосфери настала је, у врховима америчке политичке и друштвене елите, подела на идеалисте и реалисте. Њихово заједничко обележје био је антиизолационизам, али су се разлике испољавале у начину спровођења овакве политике и моделима превазилажења отпора у самој Америци.

Ајзеа Баумен је типичан представник идеалистичке струје која се формирала под утицајем научника Елен Симпл и Ричарда Хартшорна, као и на основу политичко-географских схватања проистеклих из географског детерминизма и хорологизма. У капиталном делу Природа географије Хартшорн је геополитику дефинисао као „географију употребљену у посебне сврхе које се налазе изван потраге за знањем“, док је политички географ Д. Витлзи геополитику одбацивао као „догму…веру да држава има наследно право на своје место под сунцем“. Коначно, политиколог Едмунд Волш се 1944. године залагао за америчку геополитику која ће бити утемељена на универзалним вредностима морала и међународне правде, из чега проистиче његово становиште да она представља „комбиновано проучавање друштвене географије и примењене политичке науке“, а што је обележје још из доба Аристотела, Монтескијеа и Канта.

Баумен се 1917. године укључио у тим председника Вилсона подржавајући његова начела преуређења светског поретка, првенствено Декларацију у четрнаест тачака. Он је америчку спољну политику заснивао на постулатима антиизолационизма, либералне демократије, самоопредељења народа, интернационализму, мирољубовости, добросуседству, ненасиљу и нехегемонизму. Реч је о систему вредности који произилази из „америчке имигрантске цивилизације“ коју је било веома тешко наметнути на европском континенту који карактерише аутохтонистичка цивилизација унутар које су се водили безобзирни ратови за животни простор. Баумен је као неформални „државни географ“ америчку преговарачку позицију заснивао на закључцима пројекта Истраживање иза којег је стајао тим научника. Овај тим одиграо је кључну улогу приликом креирања граница јужнословенске државе и Пољске. После завршетка рата идеалистичка струја је неформалне канале утицаја на званичну америчку политику остваривала преко Савета за иностране послове (од 1921) и часописа Спољни послови (од 1922). Свему томе Баумен је давао велики допринос до краја живота.

Географија наспрам геополитике

Баумен је непосредно после завршетка Великог рата објавио најзначајније дело Проблеми новог света у политичкој географији (1921). Реч је о свесци стручних радова у којима је образложио своју научну доследност, непристрасност и једно реалистично сагледавање међународних односа. Ова књига изазвала је велике реакције у Немачкој, па се у вези с њом појавила ревизионистичка едиција Моћ и земља чији су аутори Карл Хаусхофер и његови сарадници. Занимљиво је да су Баумен и остатак америчке академске јавности – од тог периода све до средине Другог светског рата, пасивно посматрали, не само изазове немачке геополитике у теоријском и методолошком погледу, него и њене војне, територијалне и геноцидне манифестације у централној, источној и југоисточној Европи. Ове околности су се промениле тек 1942. године када је Баумен објавио чланак Географија наспрам геополитике и то као реакцију на оптужбе немачке пропаганде која је, у првим ратним годинама, истицала америчко порекло геполитике а лично Баумена описивала као „америчког Хаусхофера“.

У поменутом тексту Баумен се оштро обрачунао са Хитлеровим режимом и нацистичком злоупотребом геополитике, али и шире с немачком државном идејом и геополитичким начином мишљења. Већ на почетку чланка успоставио је аналогију о добрим Американцима и лошим Немцима, и на основу једне изграђене манихејске представе изрекао низ фундаменталних закључака. У чланку је истакао да су амерички еквиваленти: политичка географија и њена недвосмислена научност, поузданост, реалност и рационалност, затим индивидуална права и демократија, која није наметнута у било чије име и у било које сврхе, потом добросуседска политика, међународна сарадња итд. Насупрот томе, немачку геополитику је описивао као „илузорну, смешну псеудонауку која представља искривљен поглед на историјске, политичке и географске односе у свету и његовим деловима“, a затим критиковао култ државе као организма, потом насиље према појединцу, политику покоравања суседа, и уопше немачку ратну политику која није само последица Версаја, већ и политичко-филозофског начина размишљања и амбиција старих двестотинак година.

Ипак, проницљивијом анализом овог чланка није тешко уочити да је Бауменов отклон од геополитике више реторички него суштински (М. Степић), односно да су иза његовог мимикријског скривања иза географије садржани геополитички ставови типични за идеалистичку струју за коју су САД „универзални модел за цео свет“. Мада је цео оглед реактивног садржаја, чак и у њему, Баумен невољно признаје постојање америчке геополитике која се заправо из Немачке преселила на тло Америке, па је та историјска околност практично „приморала“ Американце да напусте дотадашњу изолационистичку политику и своје будуће обавезе дефинишу као општечовечанске.

Бауменов геополитички дискурс је недвосмислен пре свега по томе што Немачку не идентификује само као ратног ривала, него првенствено као континенталну силу. Он америчке добре намере повезује с реалистичким приступом и сарадњом у међународним односима, док немачке лоше намере веже за идеологију расизма, а затим за освајање животног простора са природним ресурсима, са тржиштима, контролом саобраћајних коридора и стратешких тачака, позивајући се притом на О. Мула и његову Политичку географију. За разлику од немачког ширења животног простора које подразумева и физичку контролу, Баумен као кључни амерички циљ означава проширење економских и комерцијаних интереса, затим продор у још неосвојена тржишта и контролу кључних саобраћајница, а ради стварања једног „комерцијалног глобалног простора“. Дакле, ни Баумен не искључује физичко освајање територија и њихову контролу, али ту околност настоји да оправда карактеристичним америчким светоназорима.

Већ смо истакли да је у америчкој спољној политици поред тзв. идеалиста постојала и друга реалистичка струја, чији је најизразитији представник био Николас Спајкман. Ова струја није посебно веровала у способност Америке да шири универзалне вредности широм света, већ је сматрала да су питања важности географског простора, његовог освајања, контроле и коришћења и даље остала актуелна. Реалисти су се у својим теоријама позивали на закључке адмирала Мехена о америчкој поморској моћи и доминацији ове државе над океанским пловним путевима, уочавајући све већи значај Средишњег океана у односу на тзв. Средишњу земљу о којој је писао Мекиндер. За њих је британско-америчка осовина представљала предложак за парирање копненој моћи Немачке, Русије и Кине, а контрола обода Евроазије неопходан предуслов светске надмоћи. Из таквог погледа на свет настао је појам Римланда који је Спајкман први пут поменуо у раду Географија мира (1943), уз напомену да је теоријску артикулацију Римланда наговештавао у чланцима Географија и спољна политика (1938) и Географски циљеви у спољној политици (1939), али и у делу Америчка стратегија у спољној политици (1942). У овим радовима Спајкман се бавио утицајем географских чинилаца на међународне односе, затим глобалним геостратегијским положајем САД и теоријском основом геополитичког устројства света која се може означити као маргиналистичка.

Савет за иностране послове

Баумен је као саветник председника Вилсона имао веома важну улогу на Мировној конференцији 1918. године, да би убрзо после рата био први директор Савета за иностране послове (од 1921). Све до данас СИО је укључен у доношење најзначајнијих америчких спољнополитичких одлука и постао је једна врста неформалног дебатног клуба на којем се расправља о најважнијим темама. Од почетка оснивања чланови Савета су искључиво Американци, али је пракса ове организације била да позива и еминентне саговорнике из дугих делова света. Мада је приликом оснивања замишљен као приватна невладина организација, веома брзо израстао је у кадровски регрутни центар за највише државне функције, укључујући и институцију америчког председника. Није никаква тајна да су финансијери СИО најбогатије банкарске куће, као и да је успостављање „новог светског поретка“ којим би управљала светска влада дугорочни програмски циљ.

СИО је одмах после окончања Првог светског рата разматрао бројна питања, од којих су економски и финансијски проблеми имали приоритет. Велика криза која се убрзано ширила наметнула је као тему и будућност америчке спољне политике, уз посебан акценат на начин превазилажења изолационизма у самим САД. После десетогодишње дебате (1923 – 1933) одржана је конференција Про и контра националне самодовољности (март 1933) на којој су усвојени ставови који су означили крај изолационистичке ере. Наредне године историчар Ч. Бирд је објавио књигу Отворена врата у којој је изложио стратегију инвестиција, либерализацију трговине, успоставу демократских режима у капиталистичким државама, али и рушење колонијализма, чиме је задат коначни ударац Британској империји. Тако су створене претпоставке да се центар „таласократије“ преместио из Лондона на другу страну обале Атлантика. Председник Рузвелт је након тога у круг најближих сарадника укључио најистакнутије чланове Савета међу којима је био и Ајзеа Баумен.

Свега неколико дана после немачког упада у Пољску 1. септембра 1939. године, СИО је у најстрожој тајности приступио изради Студије о рату и миру, уз ангажман великог броја научника. Савет је приликом израде ове студије пошао од претпоставке да у време јачања национализама као природне последице нацистичке агресивне политике, САД морају избећи класичне империјалне методе и промовисати политику интеграција унутар великих пространстава. Када је Совјетском Савезу 1. јануара 1942. године признат статус велике силе, члановима СИО постало је јасно да не постоји могућност остварења идеје о светској влади, па се приступило изради Повеље УН – као оснивачког акта нове светске организације која је замишљена да функционише на принципима суверености држава и забрани мешања у њихове унутрашње послове. Успостављање Савета безбедности УН у редовима СИО схваћено је као нужан компромис и прелазна фаза до формирања светске владе.

У мају 1942. године унутар СИО водиле су се расправе о томе како ограничити послератни утицај Совјета. Тада се дошло на идеју о формирању једне источноевропске федерације која би обухватила подручје од Балтика до Јадрана, а у оквиру које би државе биле окупљене у царинску унију, с једном централном банком и траснпортним системом. У оквиру овог плана САД су 24. јула 1942. године у Вашингтону потписале Прелиминарни уговор с југословенском краљевском владом, који је подразумевао узајамну помоћ у вођењу рата против агресије, и у којем је одбрана Југославије од агресије дефинисана „као витална за одбрану САД“. У овом документу посебну пажњу привлачи америчко помињање контроле моравско-вардарске долине као подручја од највишег безбедносног интереса за САД у Европи. Занимљиво је да је овај уговор ревитализован после Резолуције ИБ 1948. године, као и да је био кључан предуслов за америчку подршку Југославији после њеног искључења из лагера социјалистичких држава.

СИО је утицао и на одлуку председника Трумана о употреби атомске бомбе у Хирошими и Нагасакију. Тим поводом у априлу 1945. године Труман је оформио осмочлани Привремени комитет за евентуалну употребу атомске бомбе, у оквиру којег су петорица чланова, укључујући министра рата Х. Стимсона, били чланови Савета. Овај комитет се безрезервно заложио за употребу атомске бомбе на крају рата, с уверењем да ће она „импресионирати свет и учврстити доминанту улогу Америке“.

После завршетка Другог светског рата СИО је наставио започете активности. Пројекција односа снага у Европи садржана у Студији о рату и миру није се у потпуности остварила. Наиме, продор Црвене армије ка источној и централној Европи, створио је нову ситуацију и наметнуо потребу редефинисања америчке стратегије у Европи. Утисак је да је у раду Савета превладала струја реалиста предвођена дипломатом Кенаном, аутором Стратегије обуздавања Совјетског Савеза, а која је у основи била заснована на Спајкмановој Римланд–концепцији. Разуме се, да је у време Хладног рата било извесних прилагођавања ове концепције с реалијама тадашње међународне политике. СИО је био приморан да ову стратегију прилагођава и због криза унутар самог капиталистичког система, а што је шездесетих година у Америци и западној Европи узроковало масовна социјална незадовољства. Због тога је Савет заузео привидно флексибилнији однос у односу на супарничке комунистичке државе, нудећи одређене видове сарадње (модел конвергенције, прим. аутора). Крајем седамдесетих СИО је донео одлуку о промени стратегије у односу на Совјетски Савез и то на тај начин што се с модела статичног биполаризма прешло на модел „прикривених акција“ – првенствено у Европи кроз укључење Римокатоличке цркве у светску политику. Други крај „евроазијских клешта“ на Далеком истоку подразумевао је једну врсту компромиса с комунистичком Кином којој је понуђено да постане део „светског привредног система“. Све је то допринело додатном притиску на СССР и последично довело до, на познати начин, окончања Хладног рата.

Нови идеалисти

После завршетка Хладног рата унутар америчких друштвених елита обновљена је подела на идеалисте и реалисте. Манифест идеалистичке струје био је Фукујамин оглед Крај историје и последњи човек (1992). У овом делу он се ослањао на мисаоно наслеђе Платона, Аристотела и Канта, које разуме се, селективно тумачи и прилагођава унапред задатом конструкту о планетарном трујумфу либералне демократије, као некаквом логичком завршетку историје. Своју ружичасту перспективу светске политике овај аутор је дефинисао успостављањем нове глобалне геополитичке дихотомије у којој постоје два антипода: савез либералних демократија које живе у некаквом „постисторијском свету“ и остатак недемократских држава које још увек обитавају у „историјском свету“. Улога САД у таквој констелацији снага је да користе инструменте тржишне привреде и економске либерализације како би прошириле ареал либералних демократија. Тако ће, према Фукујами, стара реал-политика нестати, а главна глобална међуоса деловања постаће економија. Истина, овај аутор није искључивао појаву ратних дејстава у свету, али их је везивао углавном за подручје тзв. историјског света, док је могуће конфликте на релацији демократски – недемократски свет везивао за образац прихватања или неприхватања либералних вредности.

Као што је познато Фукујамин оглед изазвао је велике полемике у Америци, али и остатку света. Поред критичара његове концепције о крају историје, а који углавном потичу из редова реалиста (Хантингтон, Купчан, Миршајмер), ова студија деловала је подстицајно на одређени круг аутора сличних неомондијалистичких усмерења (Атали, Лутвак, К. Санторо). Реч је заправо о настојањима да се после окончања Хладног рата реафирмишу оне идејне поставке о којима је на почетку века писао Ајзеа Баумен, али из перспективе нових универзалија (људска права, Ковид 19) које закономерно урушавају поредак заснован на сувереним државама у корист једног неформалног „глобалног ауторитета“ који је еманација концепта светске владе.

ЛИТЕРАТУРА: Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, LDIJ, Нови Сад 2000; Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања