Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Агресија НАТО на Савезну Републику Југославију која је отпочела 24. марта 1999. године темељно је планирана, баш као и разарање југословенске државе. Реч је о стратегији која је у утицајним круговима „светске закулисе“ договорена још седамдесетих година 20. века. Проф. Смиља Аврамов у својим истраживањима о узроцима „постхеројског рата Запада против Југославије“ дошла је до сазнања да је одлука о разбијању СФРЈ донета на тајном састанку представника Ватикана, Немачке и САД који је одржан фебруара 1976. године (С. Аврамов, Србија и Трилатерална комисија, округли сто, Београд, 30. 10. 2014). Реч је о документу који је потписан у време хладноратовских конфронтација и као такав је изразито ревизионистичког карактера у односу на геополитичку архитектуру света успостављену после Другог светског рата. У суштини, радило се о најави једног новог светског политичког таласа који се крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века брутално обрушио на некадашњу СФРЈ и српски народ и који је своју кулминацију доживео 1999. године.
Основна карактеристика тог процеса је „милитаризација политике“ која се у Америци деценијама пре окончања Хладног рата одвијала под изговором „крсташког рата против комунизма“. Почетком осамдесетих година, у ери председника Регана, догодила се и приватизација војне сфере, што је из основа изменило физиономију и логику ратовања. Дотадашњу класичну дефиницију о ратовима „као продужетку политике другим средствима“ заменила је нова дефиниција о политици која је у функцији рата. Преговори којих заправо није било у Рамбујеу, а који су претходили дивљачкој агресији на нашу земљу, представљају типичан образац овако изврнуте логике, која се данас тако очигледно манифестује на украјинском примеру, у Гази и другим кризним жариштима.
Угледни публициста Владимир Илић указује и на једну врсту унутрашњег преокрета који се догодио у западним демократским друштвима. Реч је о појави „међународно повезаних кругова који ће, у манипулацији јавним мњењем, надмашити нацисте, и применити многе технике психолошког притиска према Србима“. У том смислу коришћене су различите методе (фингирано поштовање новинарских правила, медијске кампање, вокабулари насловних страна, манипулација телевизијском сликом, манипулација фотографијама, стварање филмских архетипа, цитирање тзв. експерата, употреба популарних личности, скретање пажње на друге теме, намерна индискреција). На тај начин, применом оваквих техника психолошког притиска, фактички је деформисан целокупан концепт истине и самим тим извршене псхихолошке припреме западне јавности за акт агресије 1999. године. Овом чињеницом се у доброј мери може објаснити и изостанак озбиљнијих протеста у западној политичкој и интелектуалној јавности за време рата који се догодио пре 25 година.
У закључним разматрањима свог капиталног истраживања Илић упозорава на драматичне последице медијске „нацификације“ Срба на ширем међународном плану. Реч је о настојањима неонацистичког глобалистичког корпоративизма да на основу медијске сатанизације једног народа легитимише процес потпуног урушавања међународног јавног права, уз подршку политици сецесионизма и сегрегације једне државе применом система „празне столице“ у УН (пример СРЈ), уз легитимизацију неоколонијализма и неомилитаризма и успостављање „протектората“ дефинисањем нове улоге НАТО у оквиру стратегије глобалног америчког интервенционизма, затим редефинисањем традиционалног поимања суверенитета, као и успостављањем Међународног кривичног суда за бившу Југославију и Руанду, по угледу на тзв. Нирнбершки суд. На тај начин су велике силе настојале да избегну сопствену одговорност за политику разбијања СФРЈ и последично кривичну одговорност својих лидера за злочин против мира, који је изнедрио све потоње злочине на постјугословенском простору.
Предисторија
Француски генерал Пјер-Мари Галоа бавио се анализом узрока и последица догађаја на тлу некадашње Југославије (1991−1999) и указивао на њихов огроман значај у будућим светским дешавањима. Немачку улогу у разбијању СФРЈ видео је као освету Србима за отпор који су пружили у оба светска рата. Описујући разговоре с утицајним немачким политичарем Францом Јожефом Штраусом – још 1976. и 1977. године, Галоа се уверио у постојање немачких оперативних планова за територијалну прекомпозицију бивше Југославије. Као искусни геополитичари, Немци су добро проценили колико је за америчке интересе у Европи важан опстанак Западне војне алијансе, тј. колико се САД противе било каквој еманципацији Европе у безбедносном смислу.
После немачко-ватиканске подршке отцепљењу Словеније и Хрватске, водећу улогу у процесу разбијања СФРЈ преузеле су САД, уз највиши степен непријатељства који је у њеним водећим политичким круговима исказан према Србима, некадашњим америчким савезницима из оба светска рата. Кампања медијских дезинформација која је испробана у Босни (1992–1995) настављена је и уочи бомбардовања Србије 1999. године. Поново су се на заједничком послу нашли немачки и амерички политичари и њима услужни корпоративни медији. Преговори у Рамбујеу који су претходили агресији били су једна од најсрамнијих страница у историји западне дипломатије. Заправо, преговора између Срба и Албанаца није ни било. Одлука о бомбардовању Србије донета је већ одавно и само се чекао разлог за тако нешто. Медијски повод за покретање агресије 1999. године био је случај наводног масакра над албанским цивилима у Рачку који је на терену реализовао амерички генерал и обавештајац Вилијам Вокер. Након тога је све било ствар технике и посао убилачке НАТО машинерије који је трајао 78 дана.
Говорећи десет година после агресије на једном међународном скупу у Београду, генерал Галоа је са подједнаком дозом горчине сведочио о овом злочину. Према његовом мишљењу Запад је 1999. године исказао највиши степен моралне хипокризије и спремност да у име једне „немачке опсесије“ сруши до темеља не само све остатке Тријанона и Версаја, него и све важеће норме међународног јавног права које је настало на темељима великих жртава у Другом светском рату. Према његовим речима био је то велики пораз и његове Француске. Окупацију Косова и Метохије и протеривање Срба од стране НАТО и терориста ОВК доживљавао је као велику трагедију европске цивилизације, али и као подршку концепту радикалног исламизма који је на велика врата ушао у Европу. Сам НАТО се после 1999. године трансформисао у „акционарско друштво за вођење ратова“ и највећу опасност по светски мир. Матрица ратова се с простора бивше Југославије преселила у неке друге делове света (Ирак, Либија, Сирија, Украјина). Резултат је потпуно идентичан. Разорене државе, осиромашена и подељена друштва.
Постисторија
„Рат против Савезне Републике Југославије 1999. године вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се тамо из стратешких разлога морају стационирати амерички војници да би се надокнадило оно што је пропуштено 1945. године.“ Ово је један од најважнијих закључака са конференције „Балкан и проширење НАТО“ коју су, крајем априла 2000. године у Братислави, организовали америчко Министарство спољних послова и Спољнополитички институт Републиканске странке. Колико је ово окупљање било значајно сведочи присуство највиших званичника влада држава које су учествовале у агресији, као и високих функционера из нашег региона.
Учесник ове конференције био је и Камерон Мантер, искусни обавештајац и каснији амерички амбасадор у Београду, за чијег мандата је 2008. године реализован један од њених најважнијих закључака о „међународном признању независне државе Косово“, разуме се, најпре у кругу савезничких држава. Српска јавност би вероватно остала необавештена о овом догађају да се на страницама, тада још увек српског НИН-а (фебруар 2007), није појавио документ – приватно писмо које је немачки дипломата Вили Вимер, као ученик скупа у главном граду Словачке, упутио тадашњем канцелару Герхарду Шредеру.
Из садржаја писма, које је у рангу највећих Викиликс сензација, добили смо потврду нечега што су проницљивији умови наслућивали још пре почетка злочиначке агресије. Дакле, разлози за агресију на СРЈ 1999. године били су мотивисани не заштитом људских права Албанаца, него првенствено намером да се учврсти америчка доминација на европском континенту. Уосталом, ево шта о томе, преносећи неке од ставова са конференције у Братислави, пише Вимер: „Европски савезници су учествовали у рату против СРЈ да би, де факто, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања ‘Концепта нове стратегије’ Алијансе у априлу 1999. године, односно настојања Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС (данас ОЕБС). Ништа мање важан је и закључак о томе да „европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО“, као и да је у том смислу „за примену у Европи знатно погоднији амерички правни поредак“ или како разумети становиште „да у сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права“. Било би занимљиво ауторе ових закључака питати зашто онда не признају легалитет референдума на Криму или исход референдума о Дану Републике Српске.
Извесни закључци ове конференције имају и култур-расистички карактер. Наиме, у тачки 8 Вимеровог писма наведено је да „Србија (вероватно због несметаног обезбеђивања војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја“. Као да су учесници Братиславске конференције имали пред собом ставове теоретичара Хантингтона који је у интервјуу једним немачким новинама још 1996, дакле три године пре агресије, рекао „како се Европа завршава тамо где почињу православље и ислам“. Да је реч о старом стратешком циљу сведоче и речи британског историчара Ситона Вотсона, изречене уочи балканских ратова, о томе да би „тријумф Срба на Балкану представљао највећу несрећу за европску културу и цивилизацију“. Вотсон је као најутицајни британски стручњак за Балкан говорио о томе да Аустроугарска има одређену културно-цивилизацијску мисију на овом подручју. Касније је подржао формирање Југославије, али са претежно хрватском компонентом.
Последице
Као што је нацификација Немачке и „производња Трећег рајха“ била интернационални производ, тако је и разбијање СФРЈ на више малих државица, уз низ политичких, правних и војних преседана, било производ једне „црне интернационале“ чије су идејне основе настале у 19. веку. Нема сумње да је медијска сатанизација Срба вођена из више центара моћи (разни лобији, агенције за односе с јавношћу, корпоративни кругови, невладине организације) чији је везивни именитељ идеологија глобализма или концепција „стварања уређеног светског друштва“. У реализацији овог циља брутално су погажена не само основна начела међународног права, него и бројне унутрашње правне норме — попут Стимсонове доктрине из 7. јануара 1932. године, којом се САД обавезују да неће признавати оне државе које су настале из насилних промена. Немачка је такође прекршила сопствени највиши правни акт ангажујући своје војне снаге на Балкану. Проф. Рудолф Хензел је агресију на СРЈ 1999. године квалификовао као злочин геноцида за који нажалост до данас нико није одговарао.
Анализирајући атмосферу у међународним односима у постхладноратовском периоду, може се са сигурношћу констатовати да је трагедија 1999. године проистекла из недостатка универзалне сагласности око минимума правних правила која би била прихваћена од свих кључних актера у међународној политици. Проблем је потребно анализирати и у филозофској и моралној равни у оквиру карактеристика једне епохе где страховит успон материјалне цивилизације није, упркос трагичним историјским искуствима из оба светска рата, пратио и развој свести о опасностима од тог процеса. Појава горбачовизма у Совјетском Савезу и касније рушење „гвоздене завесе” у круговима западних политичких и друштвених елита исхитрено су оцењени као догађаји од епохалног значаја, а победничка суперсила као кардинални тренутак за успостављање поретка Пакс американа. Отуда је агресија 1999. године свакако представљала и чин који дели епохе.
Наиме, агресија НАТО на СРЈ 1999. године деловала је отрежњујуће и на остатак света, пре свега Русију и Кину, које су почеле да јачају међусобне стратешке односе у настојању да се супротставе атлантистичком утицају у Евроазији. Уопште, свет је после 1999. године почео да се убрзано трансформише у правцу мултиполаризма, тако да је све више држава које оспоравају америчку доминацију у светским пословима. Коначно, агресија НАТО оставила је велике последице на Србију. Осим огромних људских жртава и материјалних разарања, Србија се све до данас суочава с понижавајућим захтевима Запада да пристане да легализује противправну сецесију Косова и Метохије. Поред тога, од државног руководства захтева се и да, када је реч о Косову, активно учествује у „промени свести код Срба“, што је својеврсни цинизам овог историјског тренутка.
ЛИТЕРАТУРА:
Пјер-Мари Галоа, Порука српском народу, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2009.
Едвард Херман, Дејвид Питерсон, Политика геноцида, Весна инфо, Београд, 2010.
Смиља Аврамов, Србија и Трилатерална комисија: округли сто, Београд 30. 10. 2014.
Владимир Илић, Прометеја: медијска „нацификација“ српског народа, Конрас, Крагујевац. 2020.
Остави коментар