Афера Саркози

Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије

Бивши председник Француске, Никола Саркози је 2025. године осуђен на пет година затвора због „криминалне завере”, односно након што је суд утврдио да су он и његови сарадници у периоду од 2005. до 2007. године покушали да незаконито прибаве финансирање за његову председничку кампању 2007. године. Ова средства су дошла уз тајну подршку режима бившег либијског лидера Муамера Гадафија, што читав процес ставља у један битан контекст пропитивања изборних кампања у Француској, не само апропо финансирања већ и страних утицаја. Додатно, осуда долази паралелно са интензивним усмеравањем француске јавности ка изборима 2027, као и суђењем Марин ле Пен, која је раније оптуживана за коришћење „руског” новца у кампањама, а сада се терети за проневеру европских фондова због чега може бити и лишена учешћа на поменутим председничким изборима. Оно због чега је Саркозијев случај додатно изазвао интересовање јавности јесте чињеница да се заиста нашао у затвору, говорећи да се не слаже са пресудом, али да ће поштовати одлуке институција своје државе, као и обрт да је из затворске ћелије, од 9 квадратних метара и о којој је сва штампа извештавала, изашао само након неколико дана. Овим није стављена тачка на овај процес, а у јавности се полемише о другим аферама и последицама афере Саркози.

У случају Саркозија оспоравани су докази да су финансијска средства добијена од Гадафија заиста искоришћена у кампањи. Суд је одбацио поједине оптужбе попут пасивне корупције, незаконитог коришћења либијских јавних средстава и директног незаконитог финансирања. Ипак, пресуда је остала на снази као доказ да демократија и закон не штите високе функције од одговорности. Подразумевано, затворска пресуда је морала бити извршена одмах, без чекања на жалбу и стога је Саркози ушао у затворску ћелију 21. октобра 2025. године. Ангажовањем адвоката, који су поднели жалбу и инсистирали на узимању у обзир његових година, Апелациони суд је одобрио његово привремено отпуштање 10. новембра, под строгим надзором и уз ограничења, која обухватају забрану напуштања Француске и контактирања кључних особа у случају. Дакле, процес ће бити настављен и још не постоји коначна пресуда.

Ово није прва пресуда Саркозију. Он је већ 2021. године осуђен због корупције и утицаја на судију у случају у којем је тражио од магистрата да му прибави поверљиве информације о истрази финансирања управо спорне кампање 2007. године. Суд је утврдио да је покушао да понуди судији привилегован положај у Монаку у замену за тајне податке што је резултирало тиме да добије пресуду од три године затвора. Истовремено, избила је и тзв. Bygmalion affair, па је Саркози 2021. године осуђен и због незаконитог финансирања своје изборне кампање 2012. године. Утврђено је да је током кампање потрошио скоро дупло више од законом дозвољеног лимита од 22,5 милиона евра, приближно 42–43 милиона евра, користећи фиктивне фактуре како би се прикрили трошкови. Апелациони суд му је 2024. године ублажио казну у једногодишњу пресуду (пола казне условно у кућном притвору и уз електронску наруквицу).

Поред ових пресуда, Саркози је био обухваћен и низом других истрага које су обликовале његову постпредседничку и политичку каријеру. Једна од најпознатијих је афера Kazakhgate, у којој се испитивало да ли су француски посредници, наводно уз Саркозијеву политичку помоћ, утицали на решење правних проблема неколико бизнисмена. Никола Саркози је тврдио да је реч о политички мотивисаном прогону, а судског епилога није било због недостатка доказа. Такође, у штампи је био посебно пропраћен и случај Bettencourt affair (2010-2013), тј. незаконитог финансирања партије UMP преко наследнице компаније L’Oréal, Лилијан Бетанкур. Никола Саркози је био под званичном истрагом због сумње да је примао новац у готовини, али су оптужбе одбачене пошто тужилаштво није успело да докаже директну умешаност. Истрага је вршена и због наводног финансирања анкета и саветничких услуга новцем председничког кабинета, што је такође довело до правних спорова, али је у овом предмету проглашен невиним. У више наврата су се отварали и споредни поступци који су се односили на корупцију, злоупотребу утицаја и фалсификовања документације. Иако многе од ових афера нису резултирале пресудом, формирале су комплексну слику Саркозијеве политичке заоставштине и политичког живота Француске. Такође, утицале су и на расправе о институцијама, границама политичке моћи и правосудне независности у Француској.

Кроз призму ранијих случајева где се помињао Саркози посматра се и актуелни процес у јавности. Грађани, као и аналитичари, виде пресуду и притварање Саркозија као сигнал да нико није ван закона, као и да „први пут у модерној Француској неко мора да плати цену за корупцију и злоупотребе”. Ово указује и да је француско правосуђе у стању да процесуира бившег председника, без обзира на његов статус, што код дела грађана снажи поверење у институције. Очекивано, присталице деснице и Саркозија оценили су пресуду као неправедну, прекомерну или политички мотивисану. Саркозијеви адвокати и симпатизери критикују основу пресуде, наводећи да она почива на претпоставкама, не на чврстим доказима. Такође, постоје и мишљења да је Саркозијево суђење и затворска казна и то по први пут у новијој историји Француске, показатељ и удаљавања од досадашње политичке традиције. Како је Касациони суд недавно потврдио и пресуду из 2012. године (незаконитог финансирања кампање), што уз оквир ових афера из ранијег периода, не говори у прилог изолованог случаја.

Многи аналитичари у Француској наглашавају да афера Саркози може бити прекретница у борби против корупције на највишем нивоу. Упоредо се и ван Француске прати процес и стога је утицај потенцијално интересантан у контексту прелажења граница Француске. Гардијан тако оцењује да је реч о Саркозијевој „спектакуларној пропасти”, која има поруку да сваки политичар има одговорност без обзира на највише функције које је обављао. Истовремено је  подстакнута и дебата о независности правосуђа, моћи медија и политичким утицајима у Француској, као и о функционисању система и институција. Отворена су и питања о политичким поделама које ометају одговорност, као и да ли ће судска власт бити доследна и у неким потенцијалним другим случајевима када је реч о највишим државним функционерима и носиоцима власти. Није ли захтев за одговорношћу, посебно за незаконито финансирање, корупцију и злоупотребе у кампањама кључна порука пред важне француске изборе 2027. године и у периоду када се води важан процес Ле Пеновој. Потребан је и опрез јер су реакције у друштву подељене: једни верују да је то победа правде, а други да је показна вежба, која може одвести Француску ка прогону бивших лидера. Афера Саркози, дакле, одражава и тежњу дела француског друштва да држава и институције функционишу транспарентније и одговорније, док указује и на поделе и скепсу да ли је правда заиста једнака за све?