Драматургија „Модести Блејз“

23/10/2020

Ауторка: Милица Амиџић

 

Шездесете године XX века у фикцији обележене су врстом преврата у начину на који су представљани женски карактери. У јеку другог таласа феминизма од почетка шездесетих до средине осамдесетих, овај преврат настао је као реакција на повратак жена традиционалној родној улози домаћице и мајке, након краја Другог светског рата – мушкарци који су напустили радне позиције и направили простора женама (и њиховом потоњем осамостаљивању) вратили су се са ратишта и поново присвојили радна места, тако чинећи да се женска радна снага отпусти са радних места и буде замењена мушкарцима.  Други талас феминизма био је успешан у западном свету и своје примарне циљеве фокусирао је на критику патријархалног устројства институција и традиционалних културних образаца. Традиционална улога жене наишла је на контранапад феминистичке културе – тако је у фикцији настала реакција на културне продукте који су идеализовали домаћинство у приказима еманципованих жена, наглашене и бескомпромисне сексуалности (што је такође било важно питање другог таласа) у улогама традиционално резервисаним за мушкарце.

У једној таквој клими, 1963. настала је Модести Блејз према сценарију Питера О’Донела и цртежу Џима Холдавеја, често карактерисана као женски Џејмс Бонд. У традицији шпијунске фикције, где су представљани готово стереотипни тропи авантуристичких прича – егзотичне локације, харизматични негативци и јунаци са вансеријским способностима и геџетима, Модести се истиче као атипична фигура. Према О’Донелу, Модести је настала као реакција на клишее авантуристичког жанра, управо тиме што је за протагонисту изабрана жена – „…било је време да неко коначно креира женског јунака који би чинио подједнако херојске ствари као – или чак и боље –од већине мушкараца“.  Тако је настао спој Atomik Blonde, Wonder Woman и Џејмса Бонда – јунакиње која не поседује надљудске способности, већ усавршене људске – и пре свега има осећај за правду и женску емпатију (овде се прави дистинкција у односу на Atomik Blonde која је роботизовани извршилац налога ). Такозвани Spy-fi жанр кроз своја наративна општа места спроводи јунакињу која је сама по себи zeitgeist – дух времена, идеална женска јунакиња цивилизације у прогресу. Канон шпијунске фикције је доминантно мушки и било је дискутабилно да ли би креирање лика попут Модести упало у клишее Бонд девојака (које су претежно сексуализоване даме-у-невољи), међутим О’Донел је успео да креира јунакињу равноправну са својим мушким панданима – она већ у контексту родних улога фиктивних јунака искаче из родне улоге традиционално приписиване женама у овом изворно британском жанру – не чинећи је лошом копијом Џејмса Бонда, већ јој удахнувши живот и створивши свет за себе и развијајући јој карактер тако да она чини аутентичног и касније, канонског јунака.

Кроз 99 епизода стрипа који су излазили од 1963. до 2002. Сценарије је писао Питер О’Донел док је цртеж првих (и најпопуларнијих) осамнаест епизода радио Џим Холдавеј, док су за потоње били одговорни Енрике Бадиа Ромеро, Џон М. Барнс, Патрик Рајт, Невил Колвин, Ден Спигл и Дик Џордано. Стрип је адаптиран у десет романа који пружају детаљније представе Модестине прошлости и неколицину филмских и серијских адаптација које нису доживеле комерцијални успех.

Цртеж стрипа је увек реалистички, са мноштвом детаља и ситних потеза линија који доприносе утиску брзе акције. Третман времена у стрипу најчешће се дешава у кратком временском периоду где се кадрови смењују из непосредног трена у трен. Сама конвенција жанра носи постулат брзе акције и мноштва акционих кадрова па тако овај стрип обилује сценама борбе, карактерима „смрзнутим“ у покрету током туча, поготово у цртежу Џима Холдавеја, који је, иако најпознатији од свих цртача овог стрипа, често најдоследнији реализму и у том контексту помало и хаотичан. Већ касније када цртеж преузима Енрике Ромеро, цртеж постаје нешто стилизованији и грубљи, ипак самим тим и концизнији.

Инспирисана О’Донеловим путешествијама као војника на Блиском истоку, односно сусретом са девојчицом сирочетом којој је поклонио конзерву хране. Према О’Донелу, овакакав сценарио био је најпогоднији за развој јунакиње каква би она требало да буде, обучена у дроњке, прљава и луталица – јер је такав карактер било немогуће развити из слике класичне британске девојчице из елитних образовних институција. Ово је посебно истакнуто у prequel епизоди In the beginning  где упознајемо позадинску причу о Модести као сирочету  која је 1945. побегла из избегличког логора у Калиросу у Грчкој. Она се не сећа ничега из своје прошлости и лута по Блиском истоку. О’Донел је у процесу креирања Модестиног карактера додао то да она упознаје јеврејског научника Лоба, који је учи језике и способности преживљавања – он јој и даје име Модести, а Модести сама себи додаје презиме Блејз, према Мерлиновом тутору из легенди о краљу Артуру. Еманципована још као девојчица, Модести потоње почиње да се бави криминалом и води криминалну групу „Мрежа“, заједно са својом десном руком Вилиијем Гарвином, ситним криминалцем кога спасава из затвора. На врхунцу славе и успеха, она распушта „Мрежу“ и одлази у  мировину заједно са Вилијем, стекавши довољно богатства које јој отвара врата британског џет-сета шездесетих.

Међутим, катализатор сваке епизоде понаособ у бити управо је досада и немир коју Модести и Вили осећају у пасивној позицији, те се ту појављује Сер Џералд Тарант из Британске тајне полиције који им, у складу са драматургијом шпијунске фикције, даје шкакљиве задатке, често везане за рушење антагониста који су често метафора за британски империјализам. Модести, увек у симбиози са Вилијем Гарвином, обично има задатак да спаси/елиминише некога, где се често појављују „стари“ ривали (на пример Габријел из епизоде The Gabriel set-up).  Епизоде најчешће почињу са инсертима везаним за антагонисте, где се прави интро у причу (на пример у епизоди Mister Sun. Епизода креће у Кини, где сазнајемо да је Модестин штићеник нестао).  Даље се фокус нарације пребацује на Модести у свом дому у Лондону, пентхаусу који наткриљује Хајд парк, где обично добија инструкције након посета Сер Џералда.

Модести

Као што је поменуто, Модести представља фигуру нове жене шездесетих година XX века, еманциповане, образоване и физички агилне. Оно што је интересантно у градњи њеног карактера јесте управо О’Донелов спој канонски мушког акционог јунака са јаким елементом женствености – ипак, Модести није класична мушка фантазија  – она је у бити самодовољна, алфа жена – на почетку своје каријере са „Мрежом“, она је изграђује након што већ са двадесет година постаје вођа криминалне групе у Тангиру , потоње је предоминантно мушки чланови „Мреже“ ословљавају са Madmoiselle, тиме се наметнувши као лидер равноправног ауторитета са мушкарцима. Модести се као вођа наметнула својим способностима, мање него еротским потенцијалом. Она је фокусирана на извршавање задатка, увек стриктно пословна – њена емпатија (нпр. када пушта Кошута, мађарског научника из епизоде The long lever  да се врати породици јер саосећа са његовом ћеркицом која је у логору, због сопствене приче) није слаба тачка, она је оно што је чини заокруженим јунаком а не типизираним херојем шпијунске фикције. На крају извесног броја епизода, Модести се расплаче јер је мисија готова, и пада Вилију Гарвину у загрљај – према њему „то је некако женствено“.

Оно што је везано за уводну епизоду, а што оставља простора за дискусију о нетипичности Модести за жанр шпијунске фикције је концепт „британства“ односно мањак истог у Модестином случају. Како бондовски јунаци обично припадају вишим друштвеним класама и боре се против антагониста везаних за империјалистичке силе (зликовци су по канону често егзотичног порекла и прете да наруше ауторитет британског идентитета – оно што је страно, што је „другост“ је, дакле, опасно, зликовци су често рођени у пределима између Блиског истока и словенских земаља). Код Модести имамо управо обрнут случај – она не само да је диференцирана као жена, већ и по својој националности. Иако се нигде експлицитно не помиње, Модести је највероватније словенског или свакако јужњачког порекла, негде са простора Балкана. Она је далеко од слике типичног британског хероја који је у бити конзервативан, он спашава дан од егзотичних зликоваца. Она јесте егзотични зликовац који постаје јуначки (анти)јунак. Мистериозног порекла, неексплицираних година, егзотичне лепоте која је утолико различита од класичне британске fair lady – све ово је подлога за јунакињу која је умногоме сама своја креација, и тиме удаљена од приказа конзервативног поимања жене у доба када је настала.

Најчешће обучена у црну ролку и са косом подигнутом у пунђу, Модести такође користи своју женственост и као оружје. На почетку епизода често је видимо како спава гола, на пријеме и јавна места одлази у уским, женственим хаљинама, она је и поред, за оно време мушке самосталности и даље у својој бити женствена.  Једно од њених „оружја“ је такозвани The nailer када обнажена до појаса уђе у собу пуну мушкараца и заустави им пажњу на тренутак. Ово много подсећа на феминистичке протесте из шездесетих који су имали управо овакве поступке као шок фактор, како би се истакла (де)сексуализација жена. Ипак, у Модестином случају нагост постаје моћ, не срамота, она је експонира као нешто што је у потпуности нормализовано. Ово је такође био разлог зашто стрип није био прихваћен од стране конзервативне јавности у Америци и појавио се у својој цензурисаној варијанти.

Она је сексуално активна, што се очитује кроз њене бројне афере. Међутим, сваки од њених партнера љубоморан је на њену везу са Вилијем (иако је њихова веза искључиво пријатељска, иако готово симбиотичка – ово је приметно и у Вилијевом односу са женама исказују љубомору према Модести).

У борбама приказаним у стриповима фокус је постављен на ненаоружан борбу (нпр. Вили се бори Таи стилом) међутим када је Модести у питању, једно од популарнијих средстава за борбу је конго (дрвено оружје из јапанске борбене традиције) а од ватрених оружја користи Колт 32 револвер и pen-gun, врсту пиштоља као пенкала, које крије у својој пунђи. Вили Гарвин, насупрот њој, преферира хладна оружја и најпознатији је по прецизном бацању ножева.

Модести такође поседује велику менталну снагу, која се испољава у ситуацијама када је изложена великом стресу. На примеру епизоде La machine једне од најпознатијих авантура, Модести у сцени мучења када је стављена од стране вођа групе „Машина“ под звоно, са циљем да је психички муче звоњавом, она техникама дисања успева да се онесвести и тиме заштити од стреса. У ишчекивању у затвору, она је способна да мирно спава и искључи се, не осећајући страх. Ово може бити да је последица или велике самоуверености у сопствене способности или преживљеног стреса у детињству, што је потенцијално развило њену психичку непробојност. У епизоди The Gabriel set-up у моменту када јој у менталној болници у Канади хипнозом покушавају да продру у свест, Модести приказује способност да се ментално заштити од непожељних интрузија.

Свака титула којом је ословљавају партнери и сарадници, превасходно је феминина, међутим не без ауторитета – Вили Гарвин, њена десна рука и на неки начин животни сапутник, ословљава је са принцезо што опет имплицира и на извесну дозу рањивости. Међутим, Модести је исказује управо само пред Вилијем, ретко када је посао у питању. Иако Модести и Вили имају врло близак однос, тај однос никада не постаје љубавнички, упркос обостраној  безусловној посвећености једно другом и заједничким задацима.

Вили Гарвин

Прва појава Вилија Гарвина је у епизоди La machine где га упознајемо резигнираног, досађујући се у доконом животу у мировини. Некада таи боксер у Сајгону, Вили је спашен из затвора од стране Модести, која га је видела током једне од борби, а потоње и у барској тучи због које је и завршио у затвору. Повратник из Легије странаца, Вили је у стриповима највише приказиван како баца ножеве и бори се таи стилом, док зазире од употребе ватреног оружја (због чега је на мети Модестиних зачикавања како је лош стрелац). Он је ратник и борац, његова физичка и ментална издржљивост управо су оно што му је привукло Модести и вољу да га истренира према обрасцу „Мреже“, током чега су постали један од примера ултимативно верних sidekick-ова.

Случај односа Вилија и Модести је тема полемика – они „верују једно другом колико и сами себи“ али никада не постају љубавници. Вили је приказан као крупан, снажан мушкарац, популаран код жена, међутим његове љубавнице често су љубоморне због односа који он има са Модести и онда када је принуђен да изврши избор он се без устручавања лишава њих и остаје уз Модести. Модести га ословљава са Willie, love али љубав остаје у стриктно платонској форми – без трунке романтике. Његова безусловна љубав према Модести хиперболизована је у великој завршној сцени у епизоди The Gabriel set-up када Вили, након што добије погрешну поруку да је Модести мртва, сам одлази у Габријелову вилу, и, иако има слаб афинитет према ватреном оружју, сам побија Габријелове поданике – сцена умнгоме сличи великом обрачуну из филма Scarface.

Вили би, према канону шпијунске фикције такође био ултимативни херој, међутим, њега такође издваја његово порекло радничке класе као „другости“. Касне педесете прошлог века изродиле су серију литературе која се бавила карактерима потеклим из радничке класе и то је у шездесетим постало тренд.

Романи

Заплети у стрипским епизодама несумњиво су једноставнији него у романима. Први роман „Модести Блејз“ појавио се 1965. године као новелизација филмске адаптације из 1966. и базирана је према оригиналном О’Донеловом сценарију. Међутим, романи су доживели већи успех код публике и критике, и убрзо потом уследило је укупно једанаест романа и две колекције кратких прича. Запједничка тема романа и стрипа је ескапизам, где Модести и Вили обично не срљају у авантуру, већ су они сами или њихови пријатељи често жртве киднаповања или су затворени. Структура романа је епизодна, свака епизода је засебна али међусобно повезана, што је засигурно наслеђе О’Донеловог афинитета према стрипској драматургији.

Адаптације

Прва филмска адаптација „Модести Блејз“ снимљена је 1966. године у режији Џозефа Лозија, према оригиналном сценарију Питера О’Донела. Филм је жанровски одређен као комични шпијунски трилер и, према оценама критике, носи мало сличности са поставком приче у стриповима. Продукција филма са собом је донела сукоб Лозија и О’Донела, где је Лози имао намеру да направи поп-арт пародију тада популарних шпијунских филмова, што је било у контрадикцији са О’Донеловом визијом, чији је сценарио, према Лозију, био досадан. Резултат је био неконвенционалан, са монтажом карактеристичном за експерименталне филмове и неколицином музичких секвенци. У филмској причи Модести и Вили су на мисији да елиминишу мастер-зликовца Габријела (који се појављује у стриповима). Лозијева адаптација носи врло мало заплета и више је посвећена естетским елементима (Модести и Вили обучени су као у стрипу, где је Моника Вити као Модести обучена у квази-војничко одело и носи подигнуту плаву косу, такође је експлицирана и живописна употреба боја). У овој варијанти, однос Модести и Вилија носи елементе романтичне конотације, што је још једно велико одступање од оригиналне поставке карактера, какву О’Донел изричито није дозвољавао. Филм није доживео велик успех, где га је критика описала као чудан филм.

  1. године снимљена је пилот епизода за серију „Модести Блејз“ која је добила позитивне критике, међутим серија никада није настављена. Прича је носила нешо озбиљнију атмосферу него филм који јој је претходио.
  2. 2003. године појавио се пројекат насловљен My name is Modesty у продуцији Квентина Тарантина, који је изразио интересовање за адаптирање приче за филм. У једном тренутку је и Нил Гејмен написао тритмент за сценарио према О’Донеловом роману I, Lucifer. Ипак, сарадња са Тарантином остала је на нивоу великих митова поп културе, међутим Модести је свакако посвећен омаж у филму Pulp fiction где Винсент Вега чита стрип док седи на тоалету.

Модести Блејз стрип је који носи подједнако особине жанра ком припада (авантуристичка шпијунска фикција) и неконвенционалне елементе који се најпре огледају у једној од првих појави жене као хероине која ради ствари равноправне са мушкарцима и која је по свим параметрима „нова жена“ носећи дух времена у ком је створена, као и пример да је карактер који би у канону жанра био антагониста заправо постао главни јунак, односно позитивни анти-херој. Уколико се водимо фиксирани О’Донеловом верзијом сценарија видећемо да је, иако развијен карактер у 99 епизода са сваком епизодом која доноси нови наратив о авантурама, свет Модести Блејз заправо чврсто фиксиран у својим премисама. Као што смо могли да закључимо из поређења са адаптацијама у друге медије, сваки покушај да се Модести Блејз адаптира ван оквира О’Донеловог сценарија и изађе из колосека у разним експерименталним варијантама, слабо су пролазили код публике, са изузетком романа који су публици донели појединости везане за карактере, а које најчешће нису биле присутне у стрипским епизодама.

ЛИТЕРАТУРА:

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања