МИЛОШ МАРИЋ – НАУЧНИК СА ДВЕ ДОМОВИНЕ

query_builder

МИЛОШ МАРИЋ – НАУЧНИК СА ДВЕ ДОМОВИНЕ

 

Аутор: Јованка Симић, новинар

    СВЕГА неколико година протекло је откако се у нашој јавности сазнало да је др Милош Марић, млађи брат Милеве Марић Ајнштајн, пре више од 70 година у Русији био један од зачетника клонирања, те да је у тој земљи био цењени хистолог и универзитетски професор.

    Забележено је да је др Марић 1924. године учествовао у балзамовању тела совјетског револуционарног лидера Владимира Иљича Лењина. Због његовог научног доприноса и данашња Русија негује успомену на др Марића. Међу Русима је познатији и цењенији од своје сестре Милеве. У руском граду Саратову, где почива, и данас постоји спомен-соба посвећена нашем умном сународнику.

   Милош је био најмлађе дете у породици Марић. Добио је очево име како би се, по старом српском обичају, зауставило умирање деце у породици. Марићима су умрла прва два мушка детета.

   Милош Млађи рођен је у Руми 1885. године, две године пошто је, такође у Руми, рођена његова сестра Зорка, а десет година пре тога, у Тителу, на свет је дошла његова најстарија сестра, Милева Марић-Ајнштајн.

     Њихови родитељи, Милош Марић (1846–1922), нижи официр, наредник Шајкашког батаљона, и Марија Ружић (1846–1935) из добростојеће тителске породице, венчали су се  1867. године. Милош Старији школовао се у родном Каћу, па у Сремским Карловцима и Новом Саду, а потом у Подофицирској батаљонској школи у Тителу, у којој је наставни језик био немачки.

    Увидевши да се спрема укидање Војне границе, потражио је  посао при судским установама и тако окончао своју тринаестогодишњу војну каријеру у Аустроугарској. Недељу дана пре Милевиног рођења (1875), отац Милош постављен је за „уздатог надзиратеља при  судбеном столу у Вуковару”, затим је 1877. године добио место писара у Котарском суду у Руми. Ту је породица живела 14 година, све до маја 1892. године, до премештаја у Загреб, где је Милош добио место нижег судског службеника. Но, средином 1895. године, напустио је Загреб и због наследства се с породицом вратио у родни Каћ.

   Марићи су убрзо потом постали становници Новог Сада. Купили су кућу у Кисачком сокаку, а почетком 1896. године Милош је умировљен. С пензијом од 616 форинти, својим и жениним наследством, дугорочним кредитом који је добио још 1893. године, брзо се обогатио. Имао је салаш у Ливадама код Каћа који је захватао око 200 хектара земље, куће у Каћу и Новом Саду, а доцније и имање код Бање Луке (око 180 хектара).

    Био је Милош Старији штедљив и сналажљив, а као личност озбиљан и достојанствен. Политички је припадао радикалима Јаше Томића, а друштвено је био присутан у Српској читаоници. Његов циљ је био да своје богатство искористи првенствено за школовање своје деце на страним универзитетима. Деци је говорио да од доброг образовања нема већег богатства и да је знање једино што човеку нико не може да одузме.

   Тако је кћерку Милеву, доцнију супругу и сарадницу Алберта Ајнштајна, послао на студије физике на Политехници у Цириху. Верује се да је она  дала знатан допринос Ајнштајновим открићима, нарочито уобличавању теорије релативитета. После развода од Алберта, разочарана, усамљена и сиромашна, умрла је 1948. године у Цириху и сахрањена у заједничкој гробници са непознатим људима. Њено почивалиште откривено је и обележено тек 2004. године.
Млађа Милевина сестра Зорка студирала је биологију у Цириху, али је студије прекинула због болести. Умрла је у Новом Саду 1938. године. Она са родитељима почива на новосадском гробљу.

    О Милошу Марићу Млађем се до пре неколико година код нас знало понајмање. Његов животни пут одређивала је не само породична, већ и светска историја. Одрастао је у Срему, Загребу и у Новом Саду, у сређеној породици, поред талентоване сестре Милеве и под будним оком брижних родитеља. Нови Сад, тада Српска Атина, са својом гимназијом, Матицом српском, Српском читаоницом и Српским народним позориштем, те са листовима „Застава” и „Браник”, добрано је утицала на Милошев интелектуални развој и жељу за напредовањем. Одабрао је да студира медицину на угарском универзитету у Коложвару.

    Прву студијску годину провео је у Швајцарској (1905–1906). Био је и на студијама у Паризу, а у Берну је посећивао сестру Милеву и зета Алберта Ајнштајна и играо се с њиховим старијим сином Хансом Албертом, рођеним 1904. године.

   Студије медицине завршио је у Коложвару (Клужу) у данашњој Румунији. Осим  матерњег српског, говорио је четири европска језика – француски, немачки, мађарски и руски. После дипломирања, 1907. године, три године је радио на Психијатријској клиници у Клужу. Убрзо је постао млађи, а потом и старији асистент на катедри хистологије Коложварског универзитета. Као угарски држављанин, др Милош Марић је војни рок служио у Шестом пешадијском хонведском пуку и у војној болници у Будимпешти.
У Клужу се спријатељио с мађарским револуционаром Белом Куном и приступио Социјалдемократској партији Угарске. Оженио се мештанком Мартом, али је Први светски рат уништио њихов брак, који је званично окончан тек 1924. године проглашењем Милоша за „несталог”, а његове супруге Марте за „удову”.

    На самом  почетку Великог рата Милош је мобилисан и најпре послат на Јужни фронт, против Србије, а потом прекомандован на Северни фронт, против Русије. За време повлачења пука у Галицији, пао је у руско заробљеништво. Постоје сведочанства да се  добровољно предао Русима. Као ратни заробљеник послат је у Москву да ради као лекар у Лефортовској војној болници.

     Наставио је да се бави науком, те је мада у статусу ратног заробљеника, радио на катедри хистологије Московског универзитета, а затим је 1917. године прешао на катедру хистологије Дњепропетровског медицинског института. Убрзо се  оженио Маријом Васиљевном Карповом.

     Др Марић је 1930. године изабран за шефа катедре хистологије на Саратовском државном медицинском универзитету, угледној установи којом је пре њега руководио чувени лекар и научник В. А. Павлов. Врло брзо постао је уважени научник у совјетској Русији. Остало је неразјашњено зашто се др Марић никада није вратио у Србију. Поједини руски извори тврде да се из Совјетског Савеза дописивао са сестрама Милевом и Зорком, али то на основу доступних  Милевиних писама није било могуће утврдити.

     Познато је једино да се из рата родитељима јавио 1916. године, а последњи пут 1924. године. Како годинама није стизао никакав глас о њему, породица га је прогласила несталим. Са првом супругом Мартом у Клужу није имао потомака, као ни касније у Саратову са Рускињом Маријом Васиљевном Карповом.

    Као угледни научник, по избијању Другог светског рата, др  Марић позван је у Црвену армију, на московски фронт. У Саратову, граду близу фронта, студенти медицине и млади лекари убрзано су припремани за службу на фронту. Међу њима и Милош. У томе му је помогло и искуство из Првог светског рата. Занимљиво је да је друговао с оперским певачем Фјодором Шаљапином и глумцем Василијем Качаловим. Нарушеног здравља, др  Марић је умро 1944. године, не дочекавши победу своје друге домовине. Сахрањен је на гробљу Хефортово у Саратову где и данас почива.

     Руски научници, попут др Г. А. Каболова, тврде да Марићеви радови и експерименти у области амитозе имају историјски значај, те да је наш сународник још пре више од седам деценија поставио темеље области медицине која се данас зове клонирање.

    Упоредо са научним интересовањем у областима митозе и амитозе, директне и индиректне деобе ћелија, др Марић је радио припреме за проучавање нервног система, али је Велики отаџбински рат прекинуо те радове који су публиковани тек после рата и послужили су као основа за три докторске дисертације.

     У научно дело др  Марића, данашње Србе упутио је Олег Акимов, физичар с државног Института за космичка истраживања у Москви. Он је пре неколико година боравио у Новом Саду, где се наслушао прича о Милеви Марић и њеном значајном доприносу теорији релативитета која је прославила њеног мужа Алберта Ајнштајна. А када је Акимов упитао да ли нешто знају о њеном брату Милошу, који је у Русији на великом научном гласу, домаћини су – слегли раменима. Изненађени гост је по повратку у Русију отворио интернет страницу (www.sceptic-ratio.narod.ru) посвећену значајним научницима, међу којима истакнуто место заузимају Милош и Милева Ајнштајн.
На крају, треба истаћи да ниједан научни рад др Милоша Марића  још није преведен на наш језик. Овај умни човек, изузетно занимљиве животне и научне биографије и даље чека постхумну афирмацију међу сународницима.

ЛИТЕРАТУРА

.Мало научно друштво Новог Сада ( Др Драго Његован)

.Енциклопедија Новог Сада

 

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language