МИЛАН КОЊОВИЋ – НАЈВЕЋИ СЛИКАР РАВНИЦЕ

26/10/2016

МИЛАН КОЊОВИЋ – НАЈВЕЋИ СЛИКАР РАВНИЦЕ

milan-konjovic-il-miracolo-della-pittura

Аутор:Јованка Симић, новинар

    НАВРШИЛО се ових дана 23 лета откако се у вечност преселио Милан Коњовић, „највећи сликар равнице“, како га је својевремено назвао академик Радомир Рељић.Коњовић,уметник особеног стила, страсног колорита и темперамента, припада врху српске ликовне уметности.

    За Маестром, што је било друго име Коњовића, остао је опус од 6.000 слика, галерија с његовим именом у Сомбору, неколико сјајних монографија и књига чији су аутори, међу осталима ,књижевни и ликовни критичар  Др Драшко Ређеп и писац Мирослав Јосић Вишњић.

   – Када  сам чуо да је обукао хаљину вечног сна, 21.октобра 1993.године послао сам телеграм Галерији:“Тужан сам да тужнији не могу  бити данас.Поводом смрти Маестра  кога сам волео као оца,изражавам  дубоко саучешће кћерки вери, искреним поштоваоцима  Коњовићевог дела,бачким паорима и кочијашима, мајчици земљи по којој је ходао и у којој ће наћи  мир и спокојство“.

   Овим речима  се писац равнице Мирослав Јосић Вишњић опростио од сликара равнице Коњовића.Прохујале су од тада 23 јесени, и писац је прошле године „обукао хаљину вечног сна“ придруживши се уметнику од кога је „заувек научио шта значи веровати у себе“ ,како је написао у својим књигама „Речима по платну света „(1978) и  „Столеће Милана Коњовића“(1998).

     Коњовић се родио 28.јануара 1898. у Сомбору као други син Давида Коњовића, адвоката, краљевског јавног бележника и Вере, рођене Вукичевић. Од давнина су Коњовићи везани за Сомбор.У ове крајеве  дошли су у време Велике сеобе Срба са патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године из Пећке Патријаршије.У доцнијим вековима одиграли су значајну улогу у политичком, друштвеном и културном животу града.

   – Моје детињство везано је за нашу стару кућу у Црквеној улици број 11 и за салаш који се налазио испред Чонопље,на десет километара од Сомбора .Тамо је моје детињство, тамо сам ја формиран,тамо су корени мога сликарства – поверавао се сликар Јосићу-Вишњићу који у време својих студентских дана у Београду никада, на пропутовању за свој родни Стапар,  никада није пропустио прилику да посети сликара у његовом Сомбору.

             Већ као сомборски гимназијалац, Коњовић је 1914.  изложио педесетак својих радова  а 1919. године се уписао на Академију ликовних уметности у Прагу, у класу професора Влаха Буковца.После  два семестра, студије је наставипо  самостално. Авангардни чешки сликар Јан Зрзави га упућује на студирање Леонарда, потом одлази у Беч, да би 1923, године уследила студијска путовања у Минхен, Берлин и Дрезден.

     У Париз је Коњовић стигао са Емом Маштовском, својом  супругом коју је упознао у Прагу 1924. године.У Паризу  остаје до 1932. године, до свог коначног повратка у Сомбор.После је причао да је продао салаш како би се обрео у граду светлости и уметника. Заиста,у Паризу постиже запажене успехе самосталним изложбама, као и учествовањем на изложбама Париских салона. Ту настаје Коњовићева „плава фаза” (1929—1933), његова прва зрела уметничка физиономија.

    – Све је то било лепо, али мени је понестало инспирације у Паризу и ја сам одлучио да се вратим у свој Сомбор, у своју житницу, у ватромет боја који је покретао крв у мојим жилама –  речи су које ми је Маестро рекао у интервјуу  за „Вечерње новости“  две године уочи његовог пресељења у легенду.

   По повратку из француског престоног града у Сомбор,Коњовић се  посветио  сликању родног краја, његових  пејзажа, људи и амбијената са страшћу визионара, који свему што ради даје свој аутентични печат. Током лета сликао је  у Далмацији (Млини, Цавтат, Дубровник), те раздобље од 1934. до 1939. обухвата његову  „црвену фазу”.

    У време Другог светског рата,  1941. године обрео се  у  заробљеништву у логору у Оснабрику, где је радио темпере и већи број цртежа. После повратка у Сомбор, 1943., 1944. и 1949. године настају Коњовићеви пастели, као и уља стишаног колорита, који чине уметникову „сиву фазу” (1940—1952). Година 1953. значи преокрет у Коњовићевом сликарству: однос према предмету постаје слободнији, на делима „колористичке фазе” доминира чиста, интензивна боја, уметник се зауставља на прагу апстракције.

     Нова сликарска оријентација кулминира и траје на радовима „асоцијативне фазе” (1960—1984), а потом је сликар  1985. године почињао са првим варијацијама на тему византијске уметности. До краја   1990. године настало је  тридесетак дела нове „византијске фазе”, са којима се и завршава Коњовићев пребогати опус од око 6000 радова, уља, пастела, темпера, акварела, цртежа, таписерија, позоришних сценографија, скица за костим, витража, мозаика, графика.

    Учествовао је на преко 300 самосталних и око 700 групних изложби у земљи и иностранству. За редовног члана Војвођанске академије наука и уметности изабран је 1979. године, за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности 1986. године, а за редовног члана Српске академије наука и уметности 1992. године.

   На свом уметничком путу Коњовић је био и хваљен и оспораван, али  то никада није  озбиљније уздрмало његову веру у себе о којој је говорио Јосићу-Вишњићу.Носила га је страст према животу, уметности и женама.

   – Ја сам од главе до пете еротичан. За мене је жена оно без чега не бих могао да живим. Ја сам морао да имам љубав јер то ми је био подстицај, импулс. – објашњавао је себе  Коњовић.

   Коњовић је био визионар. За живота је себи осмислио јединствен споменик каквим се нису могли похвалити ни  гласовитији сликари – отворио је Галерију „Милан Коњовић“  10. септембра 1966. године са око 500 својих одабраних радова.Посвету на улазу у Галерију у хладу столетних бођоша и данас читају бројни туристи који долазе у Сомбор:

  „Слике ове, миљенице моје,са љубављу дарујем родноме граду,оне једино њему и припадају”.

  Коњовићев живот  обухватио је два века,а његова уметност протезаће се на сва будућа столећа.Поколења ће наставити да објашњавају тајну и магнетизам његових слика.Он је своју суштину објаснио још 1958.године овим речима:

            „Сликарство је чудо. И увек је загонетка. Да није тако давно бих престао да сликам. Бескрајно је и неухватљиво као равница. Мислиш – тамо негде је крај, а хоризонт се увек помера…”

 

 

ЛИТЕРАТУРА

.Мирослав Јосић Вишњић „Столеће Милана Коњовића“

.Др Драшко Ређеп „Коњовић, велики потпис“

.Ирма Ланг „Комплет монографија Коњовић“

.Катарина Амброзић „Милан Коњовић“

.Галерија „Милан Коњовић“,Сомбор

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања