25. mart 1941. godine – slučaj kneza Pavla Karađorđevića

25. mart 1941. godine – slučaj kneza Pavla Karađorđevića

Autor: Milovan Balaban

Knjiga Rebeke Vest “Putopis u Jugoslaviji – Crno jagnje i sivi soko” izdata je 1941. godine. Pojavila se u Engleskoj naredne godine i postala britanski i svetski bestseler. U pomenutoj knjizi Rebeka Vest je iznela mišljenje o knezu Pavlu kao naklonjenom silama osovine, čak i da je bio fasciniran ličnošću Hitlerovom. Ovo je osnovno osećanje i mišljenje koje je pratilo kneza Pavla, kako u svetskoj tako i u domaćoj istoriografiji, ali i celokupnoj javnosti toga doba.

Što je još nepovoljnije po samog kneza, ovakav stav ga je pratio i tokom čitavog njegovog života, iako je sam knez bio iskreni Anglofil i čovek koji je Britaniju smatrao svojom drugom otadžbinom. Knez Pavle je umro 1976. i stav o njemu, ne kao o čoveku koji je vodio lošu politiku, nego suverenu, koji je bio upravo izdajnik, za njegovog života nije se menjao kako u otadžbini tako i u inostranstvu. Razlog za ovo je njegovo pristupanje silama osovine, odnosno neka vrsta priklanjanja Nemačkoj i Hitleru. Koliko je ovo tačno, uzimajući u obzir sam sporazum koji je potpisan sa silama osovine kada je na čelu države bio knez, nije lako odrediti. Ali je sigurno da jednostran pristup, tipa knez Pavle je izdajnik, nije tačan. On predstavlja grubo redukovanje istorije.

Knez Pavle je vladao Jugoslavijom od smrti kralja Aleksandra 1934. do 27. marta 1941. godine kao prvi od tri namesnika određenih od strane blaženopočivšeg kralja. No, sva vlast je bila praktično u rukama kneza koji je bio neosporni suveren raznim krizama zahvaćene zemlje. Knez Pavle je odrastao sa svojim stricem knezom, budućim kraljem Petrom i braćom Đorđem i Aleksandrom te sestrom Jelenom. Otac Arsen ga je doveo u Ženevu svome bratu i Pavle je čitavog života osećao istovremeno pripadnost Karađorđevićima, ali i činjenicu da nije projektovan da bude budući monarh, ili bilo šta značajno u monarhiji koju budu nasledili Karađorđevići. Nije bio predodređen ni za ratnu slavu kao njegova braća, a ona mu nije bila ni svojstvena.

NJegova interesovanja su više bila usmerena ka umetnosti te je u saglasnosti sa starim kraljem Petrom (koga je uvek izuzetno poštovao, kao uostalom i brata Aleksandra, budućeg kralja) 1913. otišao u Britaniju, što je bilo presudno za njegov odnos, kako prema umetnosti kao životnom pozivu tako i prema Britaniji, koju je otada zavoleo smatrajući je celog života drugom otadžbinom. Sve to, uz njegove ranije odlaske tetki u Rim, će opredeliti Pavlovu usmerenost ka umetnosti kao životnom pozivu, ali i stilu koji je oblikovao njegov karakter.

U Oksfordu je počeo da stiče veze sa britanskim aristokratskim krugovima te je bio karađorđevićevac koji je imao najbolje veze na ostrvu, a stoga mu je i život bio isprepleten životom, radom i osećanjima prema dvema otadžbinama, Britaniji i Jugoslaviji, što je često i on sam isticao. NJegov kum bio je Vojvoda od Jorka, budući kralj DŽordž VI, Vojvoda od Kenta mu je bio pašenog, bio je školski drug Entonija Idna. Sve ovo govori o infiltriranosti Pavla u britansku elitu, što opet govori o njegovoj privrženosti Engleskoj kao zaista stvarnoj otadžbini.

U Jugoslaviji i u svetu se družio sa ljudima od umetnosti, sa ljudima iz industrije umetnosti pokazujući strast ka kolekcionarstvu, našta je potrošio mnogo novca stvarajući uzornu zbirku ličnih umetničkih dela. Usled ovoga biće glavni inspirator otvaranja muzeja savremene umetnosti 1929. koji od 1933. godine nosi naslov Muzej kneza Pavla. Može se reći da je udario temelje kulturnom uzdizanju Beograda kao jugoslovenske prestonice. Sve ovo kada sagledamo vidimo da vlast i politika nije bila nikada u fokusu interesovanja Pavla. Sticaj okolnosti i prst sudbine je odredio da se on u jednom trenutku nađe na čelu složene i konfliktima rastrzane i nestabilne države.

Treba istaći da je Pavle vremenom postao istinski pripadnik britanske nacionalne elite, što je uticalo da se na neki način odvoji od sopstvenog naroda. Ne bukvalno, ali samo hoćemo da istaknemo da nije imao taj kontakt kao recimo kralj Aleksandar, koji je proveo rat sa vojnicima i ostao celog života više prilagođen srpskom mentalitetu i poimanju života. Pavla su u Britaniji smatrali svojim i kada je on došao na vlast, Britanci su više nego ikada bili ubeđeni da na tronu Jugoslavije imaju svog čoveka. Otud su očekivanja od njega bila prevelika (kao što je suprotstavljanje Hitleru koje su oni očekivali praktično od čoveka koji je bio njihov, koji je po Britancima praktično trebao više da služi britanskoj kruni nego svojoj zemlji) i nerealna, što je i porodilo izrazito razočarenje i negativan stav Britanije prema knezu posle martovskih događaja.

Kada je došao na vlast knez Pavle nije imao konkretno iskustvo u politici. Nije bio ministar i nije obavljao neke druge funkcije na osnovu kojih bi se bolje upoznao sa svetom u kom će boraviti narednih skoro sedam godina. A to su bila turbulentna vremena, ne samo na Balkanu nego i u čitavom svetu. Može se reći da je knez došao na čelo države u teškom trenutku i da mu posao poveren od kralja nije bio nimalo lak.

Koristeći negativna iskustva kralja u pokušaju održanja države knez Pavle je ipak tokom svog vladanja pokušao ovu, po mnogo čemu nemoguću tvorevinu, da sačuva. Knez je pokušao da demokratizuje državu, da otopli odnose sa Hrvatima i da se okrene ekonomskoj saradnji sa Nemačkom i Italijom, za šta je imao i blagoslov od Britanije. Posle kratke vlade Bogoljuba Jeftića knez je poverio mandat za sastav nove vlade Milanu Stojadinoviću. Istovremeno je nagovestio i vremenom ostvario kontakte sa Vlatkom Mačekom, predsednikom HSS, ali i neformalnim vođom čitavog hrvatskog naroda. Namera mu je bila da reši hrvatsko pitanje, pri čemu izgleda da nije dovoljno dobro shvatao svu njegovu složenost.

Smatrao je da će hrvatski separatizam biti suzbijen značajnim ustupcima Hrvatima u okviru Jugoslavije, što gledano iz današnje perspektive deluje kao utopija. Stojadinović je na neki način razmišljao drugačije. Sastavio je vladu sa Korošecom čime je vezao Slovence i Mehmedom Spahom što je pacifikovalo muslimansku populaciju. Time je mislio da po formuli Nikole Pašića suzbije hrvatski separatizam. U svetu tada počinje da se oseća krhost Versajskog sistema, kao i njegovo lagano krunjenje. To osećaju i knez Pavle i Stojadinović. Međutim, Stojadinović nema opterećenost anglofilstvom kao knez i otud on lakše ulazi u dublje kontakte sa Italijom i Nemačkom.

Otuda Stojadinoviću sve dublji kontakti, pa čak i neka vrsta ekonomske zavisnosti u koju se zaglavljuje Jugoslavija u odnosu na Italiju i Nemačku, ne smetaju. Sa druge strane knez Pavle to ne gleda blagonaklono i latentno upozorava Britaniju na ove procese. Kao da govori da procesi koji se odvijaju mogu odvesti državu u situaciju kada se neće moći lako odupreti ovim dvema diktatorskim državama. Naravno Britanci se ne osvrću na ovo jer je tada u njihovoj geopolitičkoj vizuri poželjan uspon Nemačke da bi se ona usmerila ka boljševičkoj Rusiji i da bi se obuzdala, ili oslabila kontinetalno prejaka Francuska.

Jake veze Stojadinovića sa Nemačkom, ali još više nepopustljivost u davanju teritorijalnih ustupaka i državnih atributa banovini Hrvatskoj, dovode do smene, najverovatnije uz podstrek Britanaca, dotadašnjeg predsednika vlade. Na vlast, kao premijer, dolazi po davanju mandata knaza Pavla, Dragiša Cvetković. Cvetković je viđen kao čovek spreman za “kompromis” sa Hrvatima, odnosno kao čovek spreman da učini ustupke koji će Hrvatsku dovesti u status države u državi. Istovremeno, Nemačka se približila granicama Jugoslavije. Posle anšlusa i pripajanja Austrije, Nemačka i Jugoslavija se i formalno graniče i knez Pavle mora da vodi računa o toj činjenici. Ipak on i tada, kada ima najmoćniju evropsku zemlju kao suseda, najviše vodi računa o stavu Britanije na Balkanu. A stav gordog Albiona je sporazum sa Hrvatima, gotovo po svaku cenu.

Kako bi raslabio pritisak, za sada pre svega trgovinski, moćnog suseda, gotovo anticipirajući šta se može u budućnosti dogoditi, Pavle pokušava da ubedi Britance da ojačaju svoju trgovinsku saradnju sa Jugoslavijom (uključujući zahtev za naoružanjem države usled mogućnosti izbijanja rata), ali bez uspeha. Britanci nemaju sluha za kneza Pavla, kao što uostalom nemaju sluha za svoje saveznike, dok sa druge strane traže od njih da i u nemogućim uslovima (koji su često stvoreni njihovom neracionalnom i za interese sopstvenih prijatelja ignorantskom politikom) ostanu na kursu njihove geopolitičke i političke vizije, bez obzira na žrtve koje saveznici treba da podnesu. Može se konstatovati da je knez Pavle sve više upadao u ovaj model britanske politike i britanskog odnosa prema saveznicima, gde se može videti i njihov potcenjivački odnos i nepoštovanje svojih navodnih prijatelja.

Politički gledano knez je imao podršku od Britanije za neutralnu politiku. Sve dok Hitler ne krene na zapad Britanci su smatrali da njihovi interesi nisu ugroženi. Otud nikakva reakcija sa ostrva nije postojala kada je komadana Čehoslovačka, a mlaka kada je napadnuta Poljska. Trebalo je Hitlera usmeriti na istok, na Rusiju. No, kada je Staljin sklopio sporazum sa nemačkim diktatorom i kada je Hitler 1940. godine napao i porazio Francusku obrisi britanske politike polako počinju da se menjaju.

Pogotovu kada zemlje Jugoistočne evrope (osim Grčke koja je napadnuta od Italije) pod utiskom Hitlerovih pobeda i moći pristupaju Trojnom paktu, kao Rumunija i Mađarska. Hitler želi da napadne Rusiju, ali pre toga da reši pitanje Balkana. Bugarska pristupa Trojnom paktu 1. marta, ostaju samo još Jugoslavija i Grčka. Po Hitleru Jugoslavija treba da pristupi paktu, a Grčku može napasti i preko Bugarske. Ovim bi nemački vođa rešio pitanje zaleđa Balkana pred odlučujući pohod na SSSR. Istovremeno i Britanija, kao jedina u ratu sa Hitlerom trpi ogroman pritisak i razaranja te joj je potreban svaki saveznik, otvaranje svakog mogućeg fronta kako bi se raslabio pritisak na ostrvo. Usled toga, kada Hitler krene u rešavanje balkanskog pitanja, Britanija će istovremeno početi da traži od kneza Pavla da pruži otpor nemačkom diktatoru. Tako je u samo nekoliko meseci srušena politika neutralnosti i knez se našao u situaciji da mora da bira između kompromisa sa moćnim susedom i lojalnosti svojoj drugoj otadžbini, što bi ga odvelo u fatalan sukob sa Hitlerom. Dilema dostojna Kosovskog Zaveta i Kosovskog izbora.

Britanci navodno razumevajući teškoće kneza ne odustaju ni za jotu od svojih zahteva da se Jugoslavija, zajedno sa Grčkom i Turskom suprotstavi Hitleru. Zahtevi su iracionalni i vode državu u katastrofu, ali to ne smeta Britancima da insistiraju na njima, i štaviše da onoga ko im se ne prikloni etiketiraju kao sledbenika Hitlera. U takvoj situaciji je bio knez Pavle, bez razumevanja, čak više od Britanaca nego Nemaca. Kako vreme odmiče pritisci sa jedne i sa druge strane se pojačavaju. Knez je srcem uz Britaniju ali racio mu kaže da će zemlju uvesti u katastrofu nesagledivih razmera ukoliko uđe u rat sa Nemačkom. U jednom trenutku on izgleda namerava da pruži otpor i naređuje mobilizaciju, što govori da je do poslednjeg trenutka neodlučan i da se sprema i za eventualni rat.

Međutim, mir mu je ipak na prvom mestu i daje sve da ga nekako sačuva. Na to ga je upućivala i činjenica da je država unutra nejedinstvena. Hrvati su praktično imali već svoju državu dok ostali narodi nisu marili za opstanak takve države. U takvoj situaciji homogenost vojske je bila pod velikim znakom pitanja što je bio još jedan razlog da knez pokušava da sačuva državu van ratnih okršaja. Čak i Srbi, ogorčeni dobijanjem banovine Hrvatske i uopšte svojim položajem, nisu voleli kneza i žudno su čekali njegov odlazak sa vlasti.

Posle nekoliko delegacija koje je knez poslao Hitleru, kome se sve više žurilo sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu, nemački vođa je 4. marta pozvao samog kneza u Nemačku. Knez je objašnjavao Hitleru razloge zbog kojih Jugoslavija ne može da pristupi paktu. No, Hitler je imao ponude koje su začudile i samog kneza. One su bile toliko povoljne pa su morale da se kriju od ostalih članica pakta, što sve govori da se nemačkom diktatoru žurilo kako bi rešio Balkan i mogao da se okrene istoku i napadu na SSSR.

Od 6. do 20. marta su se odigrali događaji koji su prelomili da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. Na sastanku Krunskog saveta Hrvati i Slovenci, Maček i Kulovec, su bezrezervno tražili da se pakt potpiše. U početku je bio relativno protiv Dragiša Cvetković, koji je uz svoje istomišljenike objašnjavao da posle osvajanja Grčke od strane Nemačke, jedini Jugoslovenski izlaz na more, luka Solun bi bila zatvorena, a država došla u potpuno podređen položaj u odnosu na Nemačku i Italiju koja gospodari Jadranom. Tako slaba bila bi sigurno pritiskana i bila bi joj smanjivana nezavisnost od Italije, koja je pretenzije prema državi imala i prethodne dve decenije. Smisao Trojnog pakta je dolazio u pitanje pa makar i sprečio izbijanje neravnopravnog rata sa silama osovine.

Sa druge strane Englezi su sve jače insistirali na pružanja otpora kako bi uz afrički front bio otvoren i balkanski. NJima je bilo u cilju da se udruže Grčka, Turska i Jugoslavija protiv Nemačke, pri čemu su priznali da ne mogu pružiti nikakvu pomoć, kao i da dugoročan otpor nije moguć, ali da će jednog dan imati u vidu stvar koju su ove zemlje učinile za saveznike. Sagledavajući sve ove opcije, a obe su bile nepovoljne, knez Pavle se sve više približavao rešenju koje bi podrazumevalo potpisivanje taktičkog pakta, koji ne bi bio dugoročne prirode, jer i u orbiti sila osovine, uprkos povoljnim uslovima koje je nudio pakt, Jugoslaviju sigurno nije čekala perspektivna budućnost.

Imajući sve u vidu Pavle je krenuo u pravcu ostvarivanja što boljeg pakta, kojim će od Nemaca dobiti mnogo, praktično toliko da će u praksi sačuvati neutralnost, čime će, nadao se, donekle i Britance zadovoljiti. Ispostavilo se da sve sem otpora, sve sem otvaranja još jednog fronta neće zadovoljiti Britance, tako da su se nadanja kneza izjalovila. Kako bi ostvario svoje planove zaključivanja povoljnog pakta knez je od Hitlera tražio ustupke koji su se graničili sa drskošću, kako je to shvatano u ondašnjem svetu i Evropi kojom je dominirao Hitler, kome su se svi u Evropi pokoravali bez pogovora.

Dakle, knez Pavle je tražio garanciju teritorijalnog integriteta i suvereniteta, da se preko Jugoslavije ne vrši transport nemačkih trupa prema Grčkoj i treće, najzahtevnije i nepraktikovano od strane Hitlera, da Jugoslavija ne učestvuje u snabdevanju sila osovine vojnim materijalom, kao i da ne ulazi u neprijateljstva ili savezništva sa državama sa kojima su sile osovine u neprijateljstvu ili savezništvu. Na krunskom savetu su svi bili šokirani kada su čuli da je Hitler ovo prihvatio. Ovakav sporazum je značio gotovo potpunu neutralnost, s tim da Jugoslavija ipak svojim potpisom pristupa Trojnom paktu i na neki način odobrava novi poredak koji Hitler stvara. Naravno teško da bi Hitler u budućnosti sve ovo ispoštovao, ali i knez je dogovor shvatao kao taktički i privremen, kako zbog same sudbine Jugoslavije tako i da bi zadovoljio Britance.

No, Britanci nisu bili zadovoljni bilo kakvom neutralnošću i gurali su jugoslovenskog kneza po svaku cenu u rat, u otpor Hitleru kao svetskom zlu sa kojim svako častan mora biti u konfrontaciji da bi u novom svetu zaslužio odgovarajuće mesto za svoju državu, za svoj narod i u krajnjoj liniji za sebe samog. Čak i da nije došlo do pristupanja paktu, da su Nemci ostavili Jugoslaviju potpuno neutralnu, Britanci opet ne bi bili zadovoljni ukoliko Jugoslavija ne bi ušla u rat sa Nemačkom. Ovo govori o nemogućnosti zadovoljenja Engleza. Sve sem ulaska u rat i otvaranja novog fronta za njih je bilo neprihvatljivo.

Ovde treba istaći da je knez Pavle, uprkos ljubavi za Britaniju, bio čovek, koji je usled jakog osećaja časti, pokušavao, čak i na uštrb očekivanja njegove druge otadžbine, da sačuva državu koju mu je u amanet dao njegov brat kralj Aleksandar. Da je sačuva i da presto preda njegovom sinu Petru, što je na neki način i uradio, ali posle poznatih demonstracija i svrgavanja namesništva 27. marta. Ispostavilo se da je misija očuvanja Jugoslavije nemoguć poduhvat, ne samo u turbulentnim vremenima u kojima je delovao knez Pavle, nego, kako su nam kasniji, uključujući i savremene događaje pokazali, i u mirnijim periodima. Narodi Jugoslavije, bar u velikoj većini jednostavno nisu hteli tu državu.

Na kraju treba konstatovati da je knez Pavle delovao časno, što ne mora da znači i ispravno. Bio je čovek više britanskog mentaliteta i duha, donekle odvojen od zavetnog poimanja sveta i istorije sopstvenog naroda. Da je imao jače utemeljenje u svetosavskom duhu možda bi kao neki naši preci i našao izlaz iz praktično nemoguće situacije u kojoj se našao. Sa druge strane kvalifikacija kneza kao izdajnika je neodrživa jer je svakako radio u najboljoj nameri da sačuva državu i mir svome narodu. Što nije uspeo gotovo da je najmanje do njega. Teško ko bi uspeo u takvim okolnostima da izvuče narod iz vrtloga rata i da mu obezbedi mirne naredne godine, u trenucima kada je čitav svet goreo u ratu koji se tada tek rasplamsavao.