2020

10/12/2020

Аутор: Ђорђо Сладоје

Међу кћерима и унукама оне Орвелове 1984. једна од најодвратнијих и најружнијих свакако је 2020. година. А тако смо је лијепо дочекали и прославили и на европски начин и по старим српским обичајима и засули је, као и сваку, лијепим жељама и надама. Славили смо и друге зимске празнике само да бисмо што лакше поднијели слоновски спор и тежак јануар. Фебруар је своју скраћену дионицу без снијега претрчао релативно лако и брзо.

А онда је стигао март – страшни март који није случајно добио име по римском богу рата и био челни мјесец њиховог календара, а уз то препун ида, бабљих хука и других опскурних ритуала.

Томас Елиот има стих који каже да је април најсуровији мјесец, али у односу на март април је сушта благост и доброта. У марту је (да се присјетимо само неких релативно новијих догађаја) горио Хиландар, у марту је извршен још један погром и прогон Срба са Косова и Метохије и порушене и спаљене многе куће, цркве и манастири. У марту је почело бомбардовање Југославије од стране најмоћнијих сила свијета и за седамдесет и осам дана и ноћи  немилосрдно су рушене куће, установе, фабрике, путеви и мостови и возови пуни путника, убијани недужни војници и још недужнији цивили, чак и дјеца. У марту је својевремено узвикивано – Боље рат неко пакт, боље гроб него роб – да би након свих ратова потомци ових  праведних и храбрих демонстраната, иронијом историје, завршили као модерно робље, углавном.  У марту је убијен Ђинђић и уморен Милошевић. У марту је умрла моја мајка.

А овог марта, 2020. године, уведено је у Србији ванредно стање као одговор државе на пандемију мистериозног вируса корона, односно ковид-19 који се из Кине муњевито проширио по цијелом свијету. Корона ми звучи као згодан надимак неког мафијашког боса пред којим су немоћни остали и они који су до јуче вјеровали да њиховој сили краја нема и да их ништа не може изненадити. Пред хаосом и ужасним сценама масовног умирања, господари свијета беспомоћно шире руке и слијежу раменима. Вирус напада подједнако и богате и сиромашне, бијеле, црне и жуте, старе и младе, мушкарце и жене, неуке и преучене; напада и љекаре који у одијелима што личе на астронаутске скафандере покушавају да зауставе ову убилачку најезду.  Овај вирус се дрзнуо да нападне чак и Америку, што ниједној војсци није падало на памет, а у једном тренутку и њеног предсједника. Стручњаци и политичари упорно понављају да је најефикаснији начин да се заштитимо од ковида и спријечимо  његово ширење – ношење маски, појачана лична хигијена и физичка, односно социјална дистанца.

Нећемо овај пут о симболици маске, прања руку и дистанцирању од других, чак и ближњих  као окужених, али ћемо рећи да су све те заштитне мјере у вријеме ванредног стања примјењиване поприлично строго. Ванредно стање подразумијевало је изолацију, односно карантин, нарочито за оне најосјетљивије и најслабије, што ће рећи старије од 65 година, међу којима сам се, не знам како, обрео и ја. Живим у некој врсти добровљне самоће и не жалим се, али ми је ова, изнуђена и наметнута, у неко доба почела да смета. Све чешће силазим у приземље на цигар дувана или шмугнем до  најближе продавнице и враћам се задовољан  што ме нису ухватили.

 Боже како човјек брзо подјетињи, како му је лако зеца у срце утјерати. Црква, кафана, парк, пијаца – све је то одједном постало недостижно, а центар града измакнут у недохватну даљину. А онда су нам одобрили да можемо скокнути у куповину, викендом од пет до седам ујутру. Већ у петак поподне почиње да ме хвата потрошачка грозница и једва чекам да субота дође, па да нешто пазарим. А тамо збуњени пензионери под маскама, слаби и несигурни, сударају се колицима, па предлажем да се у објекат уграде семафори, али то нико озбиљно не схвата.. Послије су нам, због доброг владања, одобрили једносатни  излазак, па је све врвило од шетача. А кад су нас пустили да слободно шетамо, ми смо то по обичају одбили, радије остајући да у папучама чекамо вијести о корони.

Потом су заштитне мјере, из разумљивих разлога, периодично укидане и ублажаване па опет  завођене, у зависности од снаге пандемијског таласа, да би  као законски обавезне остале маске, социјалне дистанце и појачана хигијена.

 Пандемија је из темеља промијенила досадашњи  начин живота и  уназадила готово све важне животне области од привреде, трговине, саобраћаја, туризма и угоститељства до просвјете, културе и спорта. Ништа није поштеђено, а нарочито људи који свакодневно оболијевају, а многи неизбјежно и умиру. Привреда је у свим, па и у  најразвијенијим земљама, у рецесији, коју пореде са оном из тридесетих година прошлог вијека, а праве и погубније посљедице тек слиједе. Спортска такмичења одвијају се пред празним трибинама, у туробној атмосфери, поготово на фудбалским стадионима, гдје се игра још лошији фудбал и од онога на који смо поодавно навикли. Сад ће и навијачке групе морати да за обрачуне траже нека погоднија мјеста.  У новембру је фудбалски свијет остао без Дијега Марадоне, једног од највећих мајстора ове магичне игре. Кад је већ ријеч о спорту, треба истаћи да је Ђоковић и ову годину завршио као најбољи тенисер свијета, Звезда се квалификовалу у другу фазу Лиге Европе, а репрезентација Србије, ни након двадест година, није успјела да избори учешће на Европском првенству, па се ова невесела прича наставља до мучне бесконачности. Кад вирус подивља, настава у школама одвија се на даљину, па се присјетим да сам се  и сам  тако школовао – у школи удаљеној десетак километара. И док родитељи, дјеца и сама држава муку муче да, како тако, одрже наставу, сјајни гимназијалци из Београда и Ниша и даље освајају медаље на свјетским такмичењима, и то је драгоцјен трачак свијетла у овој туробној атмосфери.

 Културни живот, ионако поприлично оскудан, одржава се некако у виртуелним облицима, што је неупоредиво са живим и непосредним програмима, на којима се размјењује духовна енергија као вид међусобног даривања. Почетком године дигла се велика прашина око Нинове награде која је додијељена извјесном Саши Илићу, из ванкњижевних разлога, претежно. А онда се све опет вратило у колотечину. Треба са жаљењeм рећи да нас је напустио велики српски писац свјетских размјера Бранимир Шћепановић. Умро је и омиљени пјевач Џеј Рамадановски, један од најоригиналнијих на нашој естради, и сахрањен у Алеји заслужних грађана, као један од ријетких Рома коме јe таква посмртна почаст указана.

Због силних ограничења и пограничних заврзлама, многи су љето провели код кућа или су прихватили неку од домаћих туристичких понуда да појефтино и на занимљив начин упознају љепоте Србије, што се показало као обострано корисно, поготово за туристичке раднике које је пандемија  и дословно упропастила.

Овдје неће бити ријечи о бескрајним могућностима за манипулацију које пандемија пружа   нити о разним противрјечностима везаним за ову појаву. Чудно је, ипак, да у најмногољуднијој земљи свијета, у којој је све и почело заражених готово и нема, док Европом и Америком пандемија тутњи свом силином. У пркос овој планетарној пошасти живот се и даље одвија, макар и као отужни маскрнбал, а званичници и стручњаци понављају да се са вирусом једноставно мора живјети. Невоља је међутим, што само он хоће да живи.

Усред пандемија у Србији су ипак одржани парламентарни и локални избори на којима су Вучићеви напредњаци  хаметице потукли разједињену, конфузну и безидејну опозицију у којој главну ријеч воде бивши властодршци чија „достигнућа“ и данас испаштамо. Вучићева убједљива побједа оставила је овај скупштински сазив практично без опозиције. Шта то значи и на шта ће изаћи, остаје нам да видимо.

Избори су одржани и у Амерци у атмосфери која је личила на неку врсту мјешавине ријалити програма и шпагете – вестерна, а побједу је однио дмократски кандидат Џо Бајден, нама познат  као жестоки заговорник бомбардовања Србије  и независности Косова и по изјави да су Срби свиње, те да тако са њима треба и поступати. Од пораженог кандидата нешто слично ипак нисмо чули. На његово тражење, потписан је између Београда и Приштине економски споразум са политичким „натрухама“ који ће за нову америчку администрацију вјероватно остати мртво слово на папиру, осим оних дијелова који буду у  њеном  интерсеу. У Бриселу су настављени преговори о „нормализацији односа“ између Београда и Приштине, али се у томе није далеко одмакло, јер Албанци траже једино признање Косова, што Србија нити може нити смије да уради. Из Европе поручују да се све мора завршити правнообавезујућим споразумом, што је тек прозирни еуфемизам за независност Косова. Није ми међутим јасно на које се право мисли, ако је оно међународно брутално погажено окупацијом и отимањем Косова. Можда на римско, англосаксонско или њемачко, или пак на обичајно, да не кажем урођеничко. Биће ипак да је на дјелу право јачег да терорише слабијега.

У међувремену је подигнута хашка оптужница против Тачија и његових најближих сарадника за удружени злочиначки подухват у вријеме рата на Косову и Метохији. Хоће ли се и овај процес завршити циничном ослобађајућом пресудом, као у случају Харадинаја, Готовине и Маркача, остаје нам да видимо. А многе од оних против којих оптужница никада неће бити подигнута за злочине, чији су непорециви свједоци српске жртве, узалудно је и помињати.

Француску су и ове године жестоко дрмали „жути прслуци“, а било је и неколико бруталних напада исламских фанатика због упорног и несхватљивог карикирања пророка Мухамеда. Умјетничка слобода не може бити безусловна и неограничена ако прелази у увреду других, нити се вјера може бранити стравичним убијњем невјерника. Ако неко вјерује у кактус, не треба му дирати кактус, нити треба одсијецати главе онима који га  случајно дотакну.

У Бјелорусији мјесецима трају масовни (споља подстакнути и организовани) протести због наводне крађе на изборима, а у суштини  ради се о покушају да се свргне Лукашенко и Русија још мало удаљи од Европских граница. Због Нагорно-Карабаха жестоко су заратили Азербејџан и Јерменија и тешко је предвидјети кад ће се овај вишевјековни у суштини вјерски сукоб завршити. Вјероватно на Страшном суду, како је Черчил реако у једном сличном случају.

 Пошто се на том несретном подручју преплићу утицаји великих сила, без њихове помоћи то  се крваво коло не да раскинути. Тако Русија и Турска покушавају да успоставе примирје, али колико ће оно трајати, то у овом тренутку нико не зна.

 Крај године, тачније новембар, био је за нас посебно тежак и по томе нимало не заостаје за мартом. Жестоки талас пандемије, поред других жртава вриједних жаљења и поштовања, однио је два велика, изузетна човјека и духовна ослонца,не само цркве већ и вјерујућег народа и државе. Ковид је најприје однио Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, духовног вођу и пастира српског народа у Црној Гори, а недуго  затим  и Патријарха српског  Иринеја, мудрог и разборитог човјека који је успјешно одржавао стабилност одсвуд угрожене наше цркве, и покушавао да обезбиједи сагласност најважнијих политичких и друштвених чинилаца  око кључниих наационалних питања. Веома је важан његов  лични став који происходи из става Цркве коју  је предводио, да је Косово  и Метохија саставни дио Србије и да га безусловно треба бранити.

По мишљењу потписника ових редова, 2020.године обиљежили су, ипак, литије (ако на тренутак занемаримо пандемију), као вид духовног отпора и протеста против Закона којим је предвиђено темељно растурање српске православне цркве у Црној Гори. Али, о литијама и догађајима који су из њих проистекли  биће ријечи у наредном тексту.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања