Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Постоји, дакле, још неколико места у околини саме Суботице која могу да послуже у проучавању средњовековне прошлости града. О Халашу, примера ради, постоји сразмерно мало података, али је занимљиво да се 1451. године и он наводи као oppidum, а био је вероватно и једно од седишта Кумана на овом простору. У дефтеру из 1570. године помиње се Халаш као град у калочкој нахији са 125 кућа и село Халас 22 куће, али је тешко разлучити о ком се тачно насељу ради и може ли се повући директна паралела са средњовековним насељем. Верушић (Верешеђхаз мађарски, с тим што треба напоменути да egyház значи црква на мађарском језику), као пустара се помиње 1425. године и то као посед римокатоличких монахиња са Будима. Извесно је да је ту било трагова неке старе цркве, али да је насеље до 1425. године опустело. Међутим, изгледа да је 1502. године било насељено јер се подводи под oppida seu possesiones које је Јован Корвин даровао Имреу Тереку. Нејасно је ком је типу насеља тада Верушић припадао, пошто нема података да је имао трг или вашар који се у њему одржавао, као ни било каквог трага о неким административним структурама у самом Верушићу. У османско доба, међутим, насељен је српским становништвом и у дефтеру 1578. године и има и свог кнеза, иако је осам година раније, у попису 1570. године пустара. Видимо да историја овог места има подоста лакуна, али да показује да је простор био жив и изложен константним миграцијама. Таванкут, и данас постојеће насељено место у околини Суботице, помиње се у више докумената као possessio, а зна се да је насељено и 1520–1522. године. У турско доба се наводи као пустара у нахији Суботица.
Један од најважнијих докумената за историју саме Суботице и околине јесте донациона повеља краља Матије Корвина својој мајци Јелисавети Силађи издата на дан у среду након празника Светог Валентина 17. фебруара 1462. године. Овим документом краљ својој мајци донира поседе у чонградској жупанији, међу којима су поседи Ђурђин, Бајмок, Напфењ, Чантавир, Будакут, Пачир, што су све насеља управо у околини Суботице, а која би овде могла бити села. Из једног извора који ћемо навести доцније, а који показује да је доста ових села било насељено, логично се може претпоставити да су и тада били насељени. У наставку угарски владар наводи и неке пустаре које дарује мајци, а међу њима је и Пали, што је први помен данашњег Палића у историји. Наравно, у то време Палић као језеро или као било какво насеље, не постоји. Као лечилиште и купалиште, наравно, помиње се столећима касније. Али чињеница је да је на том простору постојала нека пустара, која је била у власништву ипак мајке једног од најзначајнијих угарских краљева.
Један значајан извор који помаже при расветљавању доста компликоване мреже насеобина на подручју Суботице и околине јесте и попис кметова који је сачуван за 1520–1522. годину и обухвата жупаније Бачку, Бодрог и Чонград. Овом приликом нећемо улазити детаљније у сам именски попис, структуру и друге карактеристике, али је за нашу тему битно поменути да се међу насељеним местима, којима концем средњег века припада Мадарас, за који смо већ видели да је имао и статус oppidumа, а и Таванкут је наведен са својим кметовским становништвом у овом попису, дакле извесно још једно насеље, у овом случају село, за које знамо да је имало становништво и да је било живо концем средњег века.
Но, што се тиче насељених места, постоји један посве занимљив документ из 1525. године. Наиме, тада је дошло до сукоба између Стефана и Блажа Шуљока са једне стране, и са друге њихових рођака, Николе и Валентина Терека. Ови потоњи су око 12 марта са кметовима из више насеља и још неким поседницима напали суботичко утврђење које су браћа Шуљок држала, и Суботица је три дана била под опсадом, један из посаде утврђења је рањен, један заробљен а сама Суботица је опљачкана. Овај документ доноси и попис имена кметова и насеља из којих су долазили учесници овог сукоба. Из пописа видимо да су ти крајеви били годину дана уочи Мохача насељени малтене без изузетка угарским живљем. Међу насељима одакле долазе јобађи су Пачир, Бајмок, Ђурђин, неубиковани Будакут, Напфењ (Нађфењ, Жедник данас), Чантавир (Чонтафејер) и Окор, насеље у близини данашње Старе Моравице.
Као што се могло видети из горњег излагања Суботица и Мадарас су у дипломатичкој грађи јасно назначени као oppida и стога је сасвим извесно да их можемо убрајати у такав тип насеља. Међутим, њих у најновијој студији о овим насељима у средњовековној Угарској мађарски медијевиста Балинт Лакатош не наводи уопште као таква, штавише у целој Бачкој и највећем делу Бодрошке жупаније се не помиње нити једно насеље са статусом oppidum. Разлог за ово јесте што је сам попис oppida које Лакатош доноси у својој обимној монографији заснован на подацима везаним само за она насеља овог ранга која су имала одређене привилегије и надлежности која су практикована, односно она која су издавала повеље и где постоји конкретан траг о њиховој делатности као oppida. Ово правило укључује, следствено томе, и саму Суботицу, иако за њу постоје нешто прецизнији подаци о феудалном животу, који су, додуше, крајње оскудни, али ипак сведоче да је било место за које знамо поуздано да су имали надлежности и да су исте и практиковали. Но, међутим, нити Суботицу нити Мадарас у новијој историографији понегде не третирају сасвим као таква, будући да нису сачуване никакве повеље које су Суботица или Мадарас издавали у том својству. Чињеница је да аутор јасно наводи да му је предмет истраживања она oppida која су издавала повеље (уосталом, јасно је и из наслова) и да ће се бавити самоуправом ових насеља. Због постојања трагова овог потоњег је нејасан изостанак макар лапидарног помена Суботице или Мадараса, али то наравно не искључује постојање још великог броја oppida која су постојала у средњовековној Угарској, а која нису иза себе оставила много трага. То се свакако односи и на она у Суботици и околини, укључујући и само место.
Суботица у средњем веку представљала је најпре трговачко место, које се налазило на релативно битном путу, али крајем средњег века она и њена околина постају поседи значајних угарских породица, укључујући и саму краљевску кућу Хуњадијеваца. Штавише, она најпре еволуира из статуса села у oppidum, најраније од 1460-их година има и своје утврђење, које је постојало све до краја османске управе над Угарском. Иако је далеко била од значаја Бача или оближњег Сегедина, па и Баје, простор Суботице и њене околине имао је два насељена места са статусом oppidum, Суботицу и Мадарас, а могуће у неком моменту и Халаш, док је значајан број насељених места у њеној околини био насељен јобађима, а попис кметова крајем средњег века сведочи да се радило о подручју са релативно ипак бројним становништвом, у складу са неким просеком за средњовековну Угарску тога доба. Иако су сва остала насеља највероватније била само села, ипак су показатељ да је мрежа насеља на овом подручју била солидна. Од зацело насељених места поред Суботице и Мадарса, знамо за Халаш, Чантавир, Бајмок, Таванкут, Ђурђин, Пачир и неубиковани Будакут. Верушић је исто у неком моменту био насељен, мада се то у овом случају не може сасвим прецизно утврдити, а Лудаш и Палић се помињу као пустаре од значајнијих места. Далеко је гушћа била мрежа око Сегедина или Баје, али Суботица са својом околином имала је свој феудални живот и није била без значаја у средњовековној прошлости овог дела Угарске. Током векова ти крајеви су потпадали наизменично под бачку, бодрошку и чонградску жупанију, мењали феудалне господаре, а од Мохачке битке почеле су и тектонске промене у етничком смислу, пошто на самом концу средњег века и у рано турско доба угарско становништво замењује новопридошло српско које ће овде бити присутно у већини све до дубоко у нови век.
Када је у питању, пак, културна историја Суботице, постоји неколико занимљивих детаља које би вредело истаћи. Најпре, реч је о образовању, односно универзитетском школовању. Средњовековни универзитет био је заједница студената и професора који су уживали значајну аутономију и регулисали међусобно своје односе. Будући да су формално сви студенти и професори били заређени, односно део свештеничког сталежа, и да је за оснивање универзитета била неопходна и папска дозвола, универзитет је у средњовековној западној и средњој Европи био под заштитом цркве. То није било безначајно, узевши у обзир да је то значило изузимање од световних власти. Осим тога, студенти су плаћали уписнину, а није без значаја ни чињеница да су професори водили евиденцију о томе ко похађа њихова предавања. У сврху свега овога средњовековни универзитети почели су да воде матичне књиге. Похађање наставе, полагање испита, уписнина, друге врсте повластица, све је то имало за циљ али и последицу редовно вођење матичних књига. Јер, треба имати и то на уму, само студент који је регуларно заведен у матрикуле има право на све привилегије средњовековне заједнице универзитета. Средњовековна Сремска жупанија дала је и процентуално највише студената (48, 4%), док је Бачка дала 28, 4 процената, Бодрошка, у којој се налазила и Суботица, свега 7,6% док су жупаније са простора данашњег Баната дале сразмерно врло мали проценат студената. Каменица и Сланкамен се издвајају у Срему, а Футог у Бачкој по броју студената које су током средњег века послали у иностранство на студије. Лајош Матијевић је у својим истраживањима дао погрешну атрибуцију за место Сент Марија да су у питању студенти из Суботице. Овај назив Суботица ће понети тек 1743. године.
Дакле, видимо да је жупанија Бодрог, ретко и релативно слабо насељена, дала сразмерно врло мали број студената који су одлазили на европске универзитете, у првом реду у Беч, као и у Италију, где су се нарочито школовали у доба ренесансе. Са друге стране, то не значи да су овим исцрпљени сви скромни подаци о културној историји средњовековне Суботице и околине, иако она није заузимала значајно место на мапи Угарске у овом контексту.
Михаило из Суботице, дијак и литерат, написао је 23. априла 1515. године, на празник Светог Георгија Cantio Petri Berizlo, песму која припада типу поезије који су писали дијаци у средњовековној Угарској. Посвећена је бану Петру Бериславићу, и представља заправо једно пропагандно дело са циљем да ојача његов култ и улогу као великог хероја и борца против Турака Османлија. Ко је био овај хрватски великаш из познате угарске баронске, односно племићке куће? Петар Бериславић је био бан Хрватске и Славоније у периоду од 1513. до 1520. године, а уједно и један од најистакнутијих војсковођа свога времена, и важио је за великог борца против Турака. Свакако је у историји остао упамћен по томе што је 16. августа 1513. године потукао Турке у бици код Дубице. Ову победу, као и чињеницу да је Бериславић био близак цркви, посебно је ценио и папа Лав Х, који му је послао оружје и новац како би опремио војску. У време када је песма Михаила из Суботице настала, Бериславић је био и ризничар, као и јајачки бан.
Што се самог аутора тиче, о њему нема никаквих података. О њему су писали значајни аутори попут Рабана Герездија, знаменитог мађарског историчара књижевности, као и један од наших најугледнијих познавалаца целокупне историје мађарске литературе Имре Бори. Песма је писана на старомађарском језику, а за српску историју је од великог значаја због једног занимљивог помена Смедерева, односно сам Михаило наводи да је био у Смедереву:
Én, ki valék Szendürűben egy haragos nagy bán
Ова песма је јединствен пример познавања неког средњовековног аутора који сам себе дефинише као Суботичанина и за себе наводи да је за дан Светог Георгија 23. априла 1515. године у доброј вољи написао ову песму:
Ez éneket ezerütszáztizenüt esztendűben
Szabatkay Mihály szerzé egy nagy jó kedvében,
Egy Szent Gyergynek innepének nemes kezdetében
Остави коментар