Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Издавачка кућа „Информатика” из Београда објавила је 2025. године књигу нашег познатог новинара и социолога Слободана Рељића под насловом На гробљу европских вредности. Реч је о збирци есеја које је овај аутор објављивао од новембра 2022. године, а у којима је на особен начин анализирао промене настале на Старом континенту, које су првенствено последица рата у Украјини. Ова студија је, поред анализе геополитичких последица рата на истоку Европе, посвећена и својеврсном унутрашњем преображају европског Запада, који је прихватајући ратне покличе, напустио своју „духовну вертикалу и темељне хуманистичке вредности”.
Последњих година Рељић се као учесник телевизијских дебата, радијских емисија и поткаста на друштвеним мрежама, исказао као врстан познавалац друштвених кретања у једном „посткапиталистичком свету” у оквиру којег је манипулација друштвеном свешћу темељна одредница. Он указује да су у „данашњем западном свету истина и објективност непожељни”, нудећи својим читаоцима, и у овој студији, безброј примера који потврђују ову констатацију. Изгледа да је из садашње перспективе реч о феномену који је својевремено најављивао француски левичар Ги Дебор у својој познатој књизи Друштво спектакла (1967) када је уочио да су у западним демократијама „грађани посматрачи”, као и да државе и друштва иступају из локалних светова у „светски политички систем који данас има за циљ да животу пружи сваковрсна материјална добра, а ни мали прст не би дигао да спасе сам живот”.
На овом месту подсећамо да је Слободан Рељић у бриљантној монографији Воља за лаж: нови светски дезинформативни поредак (2022) писао о урушавању западних медија, тј. „слободне штампе као четвртог стуба једног демократског друштва”. Подсећајући на бројне примере савременог медијског рата Запада против Срба и Руса, он је проницљиво уочио „како су сам капиталистички систем и приватна својина основа која онемогућава моралан приступ новинарском послу”, позивајући се на једну духовиту опаску Марка Твена о томе како људско биће „не може себи да дозволи да има идеје које би могле да доведу у питање начин на који се зарађује за хлеб”.
У предговору поменуте монографије Рељић парафразира и речи америчког социолога Едварда Картина који медије описује „као фалангу власти”, а посао корпоративних новинара „као одбрану владајуће елите и њеног олигархијског ратног система, чији су део”. Ту је и позивање на Пилџера који је написао „како је сузбијање истине о Украјини једно од најпотпунијих затамњивања вести којих се сећам”, указујући на негативну улогу тзв. либералних медија. Из свега овога произилази Рељићев став „како се најефикаснија пропаганда не налази у Сану или Фокс њузу, већ испод либералног ореола”.
Када описује тренутно стање новинарске професије у свету, Рељић радо барата личностима – симболима, чији приступ новинарској професији можда најбоље осликава моралну хипокризију савремених западних друштава. То су личности две новинарке: Оријане Фалачи и Кристијан Амапур. Тако је – по Рељићу, Оријана Фалачи (1929–2006) била идол у време када је свет још веровао да новинари имају право да питају оно што читаоци желе да чују од лица до којих не могу да дођу”. Затим наставља: „Нема доброг интервјуа без неке субверзивности. Али не глумљене субверзивности. Сви морају бити у том стању ризичности – и новинар, и испитивани, и публика. И свако се ту сналази и креће како зна и уме. Оријана Фалачи је била – то. И данас кад читате њене интервјуе осећате ту импресионирајућу живост. Код Кристијан Аманпур све је убијено, пре него што она истрчи пред камере. Она је егзекутор. Не зна другачије. Чак и ако налети на некога кога не импресионира, моћ стоји иза ње.
На крају да парафразирамо самог Рељића који констатује како је „од псеудостварности до дезинформативног поретка само један корак, а онда нас историја учи да савршенство негде, некако напукне, почну да се гасе светиљке, осети се трулеж иза сјаја”. Увек се појави неки Такер Карлсон и онда почне да виче: „Лаж, ово је лаж, све је ово лаж…”
Пад Берлинског зида
Слободан Рељић се у својим проницљивим друштвеним анализама светских кретања после пада Берлинског зида ослањао и на ставове угледних светских интелектуалаца (Валерштајн, Зиновјев, Хамваш, Хајдегер). Тако је нпр. Валерштајн указивао да је, после окончања Хладног рата, настала масовна политичка свест која подстиче процес делегитимације владајућих структура. У таквим околностима држава не може ефикасно да помаже приватни сектор и одржава државу благостања. Уз то, процес глобализације изменио је друштвену основу многих покрета, нарочито левичарске оријентације, чији је фокус не толико на класним, колико на здравственим и еколошким темама. Све то изазива напетости унутар светског система и појаву таквих механизама владања који се суштински ослањају на апарат безбедности. Прва жртва у таквим околностима је тзв. лева рука државе (израз Пјера Бурдијеа) која симболички означава ускраћивање подршке и помоћи дефаворизованим друштвеним слојевима.
Валерштајн истиче да се у раздобљу 1968–1989. године догодила таква промена основе друштвене стварности која је последица развоја светске капиталистичке економије, па се кроз непрестану тежњу да стално акумулира капитал приближила свом теоријском идеалу, а то је потпуна промена свега. Ту промену можемо уочити у бројним новим друштвеним реалностима: степену механизације производње, уклањању просторних ограничења у размени роба и информација, дерурализацији света, скорој исцрпљености екосистема, високом степену монетаризације радног процеса и свеопштем конзумеризму. Све ове околности доприносе вишеструким напетостима система и повећању осећаја несигурности, развоју разних облика криминала, перцепцијама о недостатку правде у судским системима и расту бруталности полиције. Мада је реч о појавама које су постојале и раније, оно што је обележје ове епохе јесте да их већина људи види као нове или далеко распрострањеније него некада, па је главни резултат свега ширење светског хаоса.
Александар Зиновјев је на крах комунизма гледао (интервју париском Фигароу, јул 1999) као „на највећу победу Запада у његовој историји”, супротстављајући се ставу да је комунизам пропао из унутрашњих разлога. Тада је настала његова чувена мисао о томе да је „посткомунизам Истока породио постдемократизам Запада”. У друштвеном и политичком праксису то је значило демонтажу социјалног система на Западу, укидање традиционалне демократије и политичког плурализма, те прелазак на виши ниво интеграције западних друштава који је назвао „планетарним наддруштвом”. Дакле, на Западу је под утицајем глобализације, настала једна потпуно нова социјална творевина која обухвата огромне финансијске, економске, војне и административне ресурсе, који функционишу на строго хијерархијској основи. Та нова социјална хијерархија, упркос увреженим мишљењима, обухвата више милиона људи, и њен основни задатак је да успостави планетарну владавину транснационалних кругова, користећи и строго контролишући ресурсе „националних држава”. У таквом друштвеном амбијенту настаје „тоталитарна демократија” у којима једна наднационална структура (ЕУ и СЗО о којима критички пише Рељић) националним државама намеће „своје законе”. Попут Александра Панарина, и Зиновјев је у таквом амбијенту искључивао могућност „друштвене револуције”, указујући да је моћ „надидеологије” на Западу (пример је отпор глобалиста Трампу у САД) таква да онемогућава артикулацију било каквог спонтаног незадовољства. У свему томе важну улогу имају медији који су на Западу под потпуном контролом корпоративних кругова и у функцији ширења једне „секуларне религије” која је објавила рат свим покретима и идејама заснованим на традиционалном систему вредности (Рељић у својој студији пише о антивредностима – прим. аутора).
Нова Европа
„Нова Европа рођена је из огромног пораза којем нема равног у њеној историји. Потучена је лудилом сопственог зла отелотвореног у нацистичкој Немачкој, а ослобођена од Америке и Русије. Већ од тада она не представља никакву чињеницу у светским односима. Читав континент је тада био окупиран. Јеретички парадокс био је у томе да је последња европска држава према којој је свет морао да има неко уважавање била нацистичка Немачка”. После тога Европа није била ништа – напомиње Рељић.
Познати новинар уочава да је недостатак духовне вертикале (вере) кључни проблем Нове Европе, и услед тог недостатка савремена Европе је сведена на пуко опремање војне алијансе НАТО да би опстала као некакав чинилац у свету. Уосталом, можда такву позицију Европе најбоље осликавају речи америчког потпредседника Венса које је изговорио на Минхенском безбедносном форуму: Добро је што Европа улаже у сопствену безбедност – претња о којој се највише бринем у односу на Европу није Русија, није ни Кина, није ни било који спољни актер. Оно о чему бринем је претња изнутра. Узмицање Европе од њених најосновнијих вредности; вредности које деле са САД. Једна од тих вредности била је демократија која се толико извитоперила да је данас у Румунији као држави ЕУ могуће поништити изборе и спречити грађане да слободно искажу своју политичку вољу.
Када описује узроке овог стања, Рељић указује на „самоубилачке потенцијале либералне идеологије” о којима је својевремено писао амерички филозоф Бернам. Наиме, он је у својој студији Самоубиство Запада писао да је модел либерализма на тлу Америке само локална варијација те идеологије и историјских тенденција, које постају главна ствар и у другим западним нацијама, што га наводи на закључак да је опстанак целокупног Запада условљен опстанком Америке.
Уосталом, није ли о свему томе писао чувени гуру глобализма Бжежински у својој књизи Између двају епоха (1970). Ослањајући се на радове католичког језуите Де Шардена, он је тадашња дешавања дефинисао као процес брисања разлика између унутрашње и спољне политике. Са формалне стране политика и даље делује као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана деловањем оних снага чији утицај објективно превазилази националне границе, а то су свакако савремени медији. Под утицајем технологије и електронике формира се једно другачије „технотронично друштво” које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом друштву аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а догодила се и коренита промена друштвеног лидерства која је са племићко-аристократске елите прешла на нову урбано-плутократску елиту. Управо тој „новој елити” важно је да све јавне делатности, а посебно политику, прилагоде „култу естрадизације и банализације” која читаво друштво претвара у својеврсни „мегаријалити”. У свему томе изгубиле су се оне аутентичне европске вредности.
(наставиће се)
Литература :
- Рељић, С. (2022). Воља за лаж: нови светски дезинформативни поредак, Catena Mundi, Београд
- Рељић, С. (2025). На гробљу европских вредности, Информатика, Београд
Остави коментар