Aутор:др Милена Кулић
Драмски опус Љубивоја Ршумовића разноврстан је и богат, посвећен деци, али и одраслима, љубитељима позоришта, театролозима и историчарима позоришта на нашим просторима. Овакав драмски израз део је опуса аутора који је књижевно и медијски познат, популаран и проучаван, који се у књижевности тумачи као феномен Ршум[1] и који надилази тумачење унутар драмских и позоришних теорија. Његов драмски пример можемо тумачити као нераскидиви део његовог опуса који је оставио дубок траг у српској књижевности (Види, Опачић 2019: 11). Театарски свет Љубивоја Ршумовића везује се најпре за Позориште Бошко Буха. Од 1986. до 2002. године обављао је дужности директора овог позоришта, а у позориштима су извођена следећа његова дела Невидљива птица[2], Шума која хода[3], Бабарога[4], Рокенрол за децу[5], Успавана лепотица[6], Ау што је школа згодна[7], У цара Тројана козје уши[8], Снежана и седам патуљака[9] и др. За драмски опус добио је бројне награде: награда Југословенског позоришта за децу, Награда фестивала Сусрети професионалних позоришних лутака за дело Питер Величанствени 1973. године, награда Мали принц за допринос развоју културе и сценске уметности за децу на Међународном фестивалу за децу у Суботици 2006. године, награда Мали Јоаким за драмски текст У цара Тројана козје уши и др. Љубивоје Ршумовић увек је имао и специјалну поруку за публику Позоришта Бошко Буха: „Драги другари, кад вам душа мира иште, идите у позориште. Лепоте се ужелите, пуну салу населите. Не постоји друга сила, бајка вас је одгајила. Раскош вида, празник слуха, Позориште Бошко Буха“ (Деполо – Јанковић 2020: 76). И ова порука показује да је Љубивоју Ршумовићу стало до тога да драмска дела заснује на бајкама или на добро познатим причама у нашој култури, али и да изазове код публике емоцију која подстиче здраво одрастање и образовање у данима детињства.
Иако су га у позоришту дочекали проблеми попут пожара, проблеми са грејањем и многи други, те 1987. године бива изведена представа „Жива жеља“ Александра Поповића у режији Татјане Димитријевић. Представа је изведена на новој вечерњој сцени, тзв. Сцени код Коња, која је тако названа по споменику Кнеза Михаила на Тргу републике, пошто је позориште било затворено због проблема са грејањем. Ршумовић је тада наглашавао да ова сцена није проблематична већ да се бави проблемима младих, који у сукобу са грађанским моралом и хипокризијом истерују своју чисту истину на чистину (Види, Деполо – Јанковић 2020: 77). Љубивоје Ршумовић тежио је формирању сопственог проблемског позоришта за децу и омладину и за време његове управе наставио је мисију оснивача Позоришта Бошко Буха. И за време његовог управљања, позориште су пратили проблеми који и данас прате позоришне институције. Ршумовићев слоган за поправљање положаја позоришта за децу био је „Више игре, више духа, Позориште Бошко Буха“ (Деполо – Јанковић 2020: 76). Иако примарно није човек позоришта, Ршумовић је у глумцима и учесницима у стварању представе имао одличне сараднике. Према причама, уторком се код њега сакупљало друштво да играју шах. „Манијак је за шах“, пише Михајло Тодоровић у монографији поводом великог јубилеја позоришта (Види, Деполо – Јанковић 2020: 25). Песнички, медијски и драматуршки дар своје место је нашао и на позицији управника једног позоришта, који својим стратешким и културолошким одлукама може утицати на развој позоришта за децу и побољшавање репертоара за децу.
Љубивоје Ршумовић је успостављао темеље позоришта за децу на којима расте завештање Бранислава Нушића. Уз тежњу да позоришна уметност буде саставни и неразлучиви део младости и детињства, сматрао је да за децу треба да буде позориште без демагогије и уобичајеног дељења публике на децу и одрасле. Бајка је код Љубивоја Ршумовића главна репертоарска линија драме за децу јер спремају децу за озбиљније теме проблемских комада за одрасле. Испитујући могућности бајки и прича прихваћених у нашој култури, Ршумовић развија фантазију кроз читање, играње и певање и буди јаку реакцију код деце. Диференцијација карактера и оштро оцртани ликови и односи међу њима разумљиви су и деци најмађег узраста. Ршумовић сматра, и то се кроз драмски пример може уочити, да су „млади људи“ (како је Конфучије звао децу) најбоље васпитавају властитим примером, а да бајке представљају одраз стварног живота, уз игру, авантуру, уметност, радозналост и друге особине младих људи (Види, Деполо – Јанковић 2020: 77). Мишљење да се за децу пише озбиљније и посвећеније него за одрасле Ршумовић показује и у драмама. У прецизно формираним драматуршким структурама текста, Ршумовић нуди причу о победи добра над злом, усклађеном са хармонијом бајке, уз увек различиту редитељску визију. Модел бајке се осавремењује и мења у драмама Љубивоја Ршумовића, с тежњом да развија интелектуалну снагу и форму мишљења код деце нижег узраста. Такав начин реинтерпретирања бајки познат је у драмском стваралаштву за децу. Драмска бајка представља „значајан субжанр драме за децу у другој половини прошлог века, са богатом традицијом коју можемо пратити од почетака драмског стваралаштва за децу“ (Опачић 2019: 35, Види, Крављанац 2001, Млађеновић 2009).
Његови комади посвећени су читаоцима од 7 до 77 година (Види, Ршумовић 2000: 121–256). Народну причу о цару са козјим ушима Ршумовић смешта у римско доба почетком другог века на обале Данубијуса полазећи од историјског лика цара Тројана и успут градећи занимљив свет и ликове, ратнице Амазонки, змајеве и кошаву. Сачувавши бајковитост у том свету могућег и немогућег, историјске чињенице уз оне намерно изврнуте, ансамбл надограђује и новим ситуацијама и ликовима и хумором који дозвољава да се глумци додатно разиграју. Сем проблема са козјим ушима и шишањем, цара мучи и цар Данубиуса, змај Бабакај, пророчица Кошава, Трачани, Дачани, Амазонке и његова жена Херенија. Наиме, радња прати стизање писма царице Хереније, цару Тројану, долазак његове деце, њихов сусрет са пастирима, љубав Фелисије и Вучихне, Феликса и Злате, препирке Тројана и цара Данубиуса, змаја Бабакаја, а све се завршава доласком царице, Тројановим препородом, нестанком козјих ушију и великим весељем у част Феликса и Злате и Фелисије и Вучихне. Изведен у више позоришта и награђиван, овај комад има жанровску одредницу „Приручна комедија која се бави митологијом и психологијом љубави са посебном пажњом према ђавологији детињства“ (Ршумовић 2000: 120).
Сличну структуру и позоришну даровитост у себи имају и радио-драме Питер величанствени, До пакла путера и натраг, Евентуално невероватно, Сви путеви воде у Рим и Тринаесте године. Садржавајући карактеристичне особине радио драма за децу, Ршумовић у овим комадима нуди духовит свет пријемчив дечијем узрасту, уз обрте прикладне и одраслима. Медијска каријера и препознатљивост о чему пише и Зорана Опачић (2019: 11–52) у много чему је утицало на рецепцију ових драмских дела. Децу уводи у драму са Црвенкапом, Пепељугом, Снежаном и Успаваном лепотицом. Испитивањем књижевних и културних момената у драмском тексту Љубивоја Ршумовића постављају се питања о културним обрасцима и померањима унутар већ добро познатих Ршумових стихова који део културе, истовремено спајајући „народно и модерно“ (Љуштановић 2019: 313). Коментаришући тврдњу Душана Радовића да нови циклус поезије за децу почиње од Ршумовића, а завршава се песницима који још нису рођени (Види, Радовић 1984: 5), Јован Љуштановић подсећа да је његова поезија, а рекли бисмо и драма, ослобођена чврстог туторства поучног и васпитног (Види, Љуштановић 2019: 310). Лице телевизије чија прва књига се у потпуности знала и пре објављивања, а објављена је захваљујући напору Гојка Јањушевића, тадашњег уредника Библиотеке „Детињство“ који је тражио рукописе по радију и телевизији, многе поетичке идеје и поступке „модерне поезије за децу доводи до крајњих консенвенци и постиже један виши степен песничке слободе“ (Љуштановић 2019: 313).
Ове драме не интензивирају морал и етику и немају искључиво дидактички фактор, баш као што његова поезтија „у највећој мери је фактор уздизања и ʼбудилацʼ унутрашњег света, баш када најмање позива на моралне рефлексије или се не потчињава моралу тренутка“ (Петровић 2019: 331). Његове драме, као и остатак дела, представљају „право на детињство“ и одрастање уз књижевност и стихове (Види, Вељковић Мекић 2019: 333–342). Његово дело подложно је адаптацији у области ликовног стваралаштва (Види, Селаковић 2019: 491–504) и музичког стваралаштва (Види, Ивановић 2019: 505–518; Ћалић – Гркић Гинић 2019: 519–530), а његова поезија део је драмског стваралаштва и део дијалошких форми. Таква је и „Уводна песма“ која најављује Пепељугу: „Има једна лепа тајна / из детињства, из прикрајка, / једна љубав нежна, трајна, / једна бајка, // Права бајка // Има једно срце мало, / Неуморна вредна преља / Једно чело радознало / И сто жеља // Двеста жеља // Да ли неко још постоји / Да бајку и жеље споји? // Да, постоји! / Да, постоји“ (Ршумовић 2019: 60). Језичке игре које су присутне у његовом поетском језику препознајемо и у драмском примеру Љубивоја Ршумовића, у дијалошким формама, градњи имена лика, досеткама и одговорима.
Својим драмским текстовима Ршумовић преиспитује идентитет и одлике бића у бајкама, а његов драмски језик одликује игра, језичко онеобичавање, хумор, интертекстуалност и интермедијалност. Драмски комади Љубивоја Ршумовића своју вредност и аутентичност граде на моделу бајке и већ познатих прича у нашој култури, не губећи тако на драмском изразу и јачини. Овакав приступ његовим драмским примерима само је нацрт за будућа бављења овим позоришно-драмским комадима.
ЛИТЕРАТУРА
Бошковић 2019: Драган Бошковић, „Као да то није ништа или од игре до слободе: поетика ршума у српској књижевности“, Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, ур. Снежана Маринковић, Љиљана Костић, Педагошки факултет у Ужицу, Ужице 2019, 277–286.
Вељковић Мекић 2019: Јелена Вељковић Мекић, „Поезија Љубивоја Ршумовића: право на детињство“, Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, ур. Снежана Маринковић, Љиљана Костић, Педагошки факултет у Ужицу, Ужице 2019, 332–342.
Деполо – Јанковић 2020: Позориште Бошко Буха: 70 година / [уредници Милена Деполо, Ана Јанковић]; [разговор водиле Милена Деполо и Ана Јанковић]; [превод на енглески Марија Стојановић]. – Београд: Позориште „Бошко Буха“, Београд: Публикум 2020.
Ивановић 2019: Марија К. Ивановић, „Музичке игре у поезији за децу Љубивоја Ршумовића“, Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, ур. Снежана Маринковић, Љиљана Костић, Педагошки факултет у Ужицу, Ужице 2019, 505–518.
Костић 2019: Љиљана Костић, „Сатира у поезији Љубивоја Ршумовића“, Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, ур. Снежана Маринковић, Љиљана Костић, Педагошки факултет у Ужицу, Ужице 2019, 359–370.
Крављанац 2001: Бранислав Крављанац, Антологија српске драме за децу, ЗУОВ, Београд 2001.
Љуштановић 2019: Јован Љуштановић, „Поезија за децу Љубивоја Ршумовића и историја српске поезије за децу“, Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, ур. Снежана Маринковић, Љиљана Костић, Педагошки факултет у Ужицу, Ужице 2019, 309–320.
Млађеновић 2009: Миливоје Млађеновић, Одлике драмске бајке, Стеријино позорје, Позоришни музеј Војводине, Нови Сад 2009.
Опачић 2023: Зорица Опачић, „Ршум као животно начело – о стваралаштву Љубивоја Ршумовића“, Љубивоје Ршумовић, Антологијска едиција Десет векова српске књижевности [приредила Зорана Опачић], Издавачки центар Матице српске, Нови Сад 2023, 11–52.
Петровић 2019: Тихомир Петровић, „Дело Љубивоја Ршумовића – виша школа поучности“, Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, ур. Снежана Маринковић, Љиљана Костић, Педагошки факултет у Ужицу, Ужице 2019. 321–331.
Радовић 1984: Душан Радовић, Антологија српске поезије за децу, Српска књижевна задруга, Београд 1984.
Ршумовић 2000: Љубивоје Ршумовић, Успавана лепотица: романтична комедија, У цара Тројана козје уши: приручна комедија која се бави митологијом и психологијом љубави са посебном пажњом према ђавологији детињства, Прометеј, Нови Сад 2000.
Ршумовић 2015: Љубивоје Ршумовић, Изволте у бајку са Пепељугом, илустровао Младен Анђелковић, Пчелица, Чачак 2015.
Ршумовић 2019: Љубивоје Ршумовић, Изволте у бајку са чика Ршумом, илустровао Младен Анђелковић, Пчелица, Чачак 2019.
Селаковић 2019: Кристинка Селаковић, „Мотив митских бића у поезији Љубивоја Ршумовића као подстицај за ликовно стваралаштво ученика млађег школског узраста“, Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, ур. Снежана Маринковић, Љиљана Костић, Педагошки факултет у Ужицу, Ужице 2019, 491–504.
Ћалић – Гркић Гинић 2019: Маја Р. Ћалић, Јелена Р. Гркић Гинић, „Интегративни приступ у обради песама Љубивоја Ршумовића у настави музичке културе“, Књижевно дело Љубивоја Ршумовића, ур. Снежана Маринковић, Љиљана Костић, Педагошки факултет у Ужицу, Ужице 2019, 519–530.
*
Ršumović 1970: Ljubivoje Ršumović, Ma šta mi reče, Zmajeve dečije igre – Kulturni centar, Novi Sad 1970.
Šijan 1975: Dane Šijan, Savremeni dečji pisci Jugoslavije. Intervju, Stylos, Zagreb 1975.
[1] Зорана Опачић коментарише „невероватну енергију и завидни радни елан“ који карактерише „инвентивна шаљивост и заиграност, заједљивост, ласцивност и фриволност без задршке“ (2023: 11), Драган Бошковић сматра да треба да се тумачи поетика ршума у модерној српској књижевности (2019: 277–286), а Љиљана Костић тумачи значење речи ршум на персијском („бесан, дивљи напор разјареног човека, љутња, русвај“) (2029: 360).
[2] Изведена 1971. године у Позоришту Бошко Буха, у режији Арсе Јовановића, са музиком Алексадра Кораћа.
[3] Изведена 1972. године у Српском народном позоришту у Новом Саду, у режији Дејана Мијача, са музиком Војкана Борисављевића.
[4] Изведена 1973. године у Малом позоришту у Београду, у режији Соје Јовановић, са музиком Зорана Рембосека.
[5] Представа по овом тексту извођена је у Позоришту Бошко Буха, а потом је 2017. године обновљена и допуњена. Текст Мала школа рокенрола написан је као реплика на текст Рокенрол за децу и изведен је 2017. године у Малом позоришту Душко Радовић, у режији Јагоша Марковића, а по тексту Љубивоја Ршумовића, Влада Дивљана и Срђана Гилета Гојковића.
[6] Изведена је 1990. године у Позоришту Бошко Буха, у режији Милана Караџића, уз драматизацију Сантини Мире, сценографију Герослава Зарића, костимографију Божане Јовановић и музику Љубомира Нинковића.
[7] Текст је изведен 1989. године у Позоришту Бошко Буха, у режији Милана Караџића, кореографију Ивице Клеменца и костимографију Ангелине Атлагић.
[8] За ову драму добија прву награду за текст драме у Котору 1999. године, а премијерно је изведена у Ужицама 2015. године.
[9] Овај комад је извођен у Позоришту лутака Пинокио, а 2020. године изведен је у Позоришту Бошко Буха, у режији Снежане Тришић, сценографији Љубице Петровић, уз музику Срђана Марковића.
Остави коментар