POLITIČKO NASILJE, EKSTREMIZAM I POLITIKA KAO SUBVERZIJA

Autor: dr LJubiša Despotović

1. Vrste političkog nasilja:

Teoretičar mira Johan Galtung smatrao je da nasilje možemo podeliti na direktno, strukturalno i kulturološko. On je tvrdio da je konflikt bazična osnova svakog nasilja, a da „ako je nasilje vatra, onda je konflikt dim“. Za njega je direktno nasilje lako uočljivo, dok je strukturalno nasilje povezano sa, pre svega, raznim društvenim i političkim strukturama koje ga upražnjavaju povremeno kao sredstvo ili instrument u postizanju nekog cilja. Za njega su nejednake šanse za obrazovanje, nepravedna raspodela bogatstva i druge socijalne nepravde takođe oblici strukturalnog nasilja. Kulturološko nasilje je kasnije dodao u svoju klasifikaciju, jer je smatrao da kroz zloupotrebu kulture i njenu instrumentalizaciju, za neke ciljeve politike, takođe je moguće vršiti razne oblike strukturalnog nasilja.

Svetska zdravstvena organizacija dala je svoju kategorizaciju nasilja u kojoj su pobrojani sledeći oblici: samousmereno nasilje, interpersonalno nasilje i kolektivno nasilje.

a. Socijalno nasilje: obuhvata razne oblike društvenog nasilja, među kojima su najčešći: nasilje u porodici, međuvršnjačko nasilje (buling), nasilje na poslu i slični oblici mobinga, nasilje na sportskim priredbama (huliganizam) i sl.

b. Političko nasilje: u političkoj teoriji klasifikuje se kao oblik direktne ili indirektne primene sile u najšire shvaćenoj političkoj sferi. Prema DŽonu Kinu, političko nasilje, sa stanovišta demokratije, je uvek loše odabrano sredstvo ali ima slučajeva kada je svrsishodno „kada omogućava izgradnju stabilnog civilnog društva, onda je prihvatljivo, a njegova upotreba opravdana“ (M. Đorić: 120). Ne bismo se složili sa ovom konstatacijom DŽ. Kina jer nasilje, a pogotovo političko, se ni u jednom slučaju kada su politički odnosi u pitanju, ne može smatrati legitimnim sredstvom. Nasilje je jedino opravdano u protektivnoj formi kao oblik odbrane od agresije koja dolazi prema licu, grupi ili državi koja se od te agresije brani. Tipologiju nasilja možemo prezentovati i u ovom obliku:

a. kada je glavni kriterijum za tipologiju sadržaj nasilja i tada razlikujemo fizičko i psihičko nasilje.

b. kada je kriterijum tipologizacije način vršenja nasilja, i tada razlikujemo direktno i indirektno nasilje.

v. kada se ono određuje prema nosiocima nasilja, i tada imamo individualno i kolektivno nasilje.

g. kriterijum rasprostranjenosti nasilja nam ukazuje na masovno i punktualno nasilje.

d. vreme trajanja nasilja nam ukazuje na trenutno i dugotrajno nasilje.

đ. razložnost kao kriterijum proizvodi sledeću podelu, racionalno i iracionalno nasilje.

e. podela nasilja po težini odnosno kakvoći, koje se deli na proste i složene oblike nasilja (M. Đorić: 121).

2. Politički ekstremizam i njegovi oblici:

Ekstremizmom se u politikologiji označavaju one pojave koje odlikuje „vigilantni, formalno zaštitni, stav prema sopstvenoj grupi“ a koji karakteriše preteranost u iznalaženju neprijatelja, vidno isticanje netrpeljivosti, mržnje i agresivnosti prema pravom ili zamišljenom neprijatelju. Ekstremizam se najčešće ispoljava kroz preduzimanje aktivnosti ili akcije mobilizacije grupe radi zaštite iste od „preteće“ opasnosti ili prisustva opasnosti. Pritom, jasnim prelaženjem granica ponašanja koje je društveno dozvoljeno ili povredom pravnih propisa, a sve to uz opravdanje da se želi očuvati sigurnost, vrednosni sistem ili simboli dotične grupe koja se smatra ugroženom.

Politički ekstremizam se pak definiše kao specifično ponašanje koje prema A. Bretonu ima sledeće karakteristike a koje se ispoljavaju u četiri poznata oblika: prvo, kao asimetričnost političke moći (asimetrija uvek ide uz pojam desimetrije, pogotovo kada je fokusirano na odnose moći), drugo, kroz dominantno političko vođstvo, treće, kroz tenzije suprotstavljenih društvenih grupa i četvrto, kroz proces obavezne saglasnosti sa odlukama političkog vođe. „Ukoliko se desi da ekstremisti imaju mnogo manju moć od njihovih političkih protivnika, onda će realni nedostatak političke moći da se nadomesti upotrebom nasilja“ (M. Đorić 2016:20).

Prema preciznim uvidima, Rodžer Skruton smatra da politički ekstremizam uvek podrazumeva tri bitna obeležja: 1. sklonost ka krajnjim idejama u politici, sa tendencijom eliminacije u politici, 2. netolerancija prema drugim političkim opcijama, 3. korišćenje političkih sredstava koje ne poštuju život, slobodu i ljudska prava ostalih pripadnika društvene zajednice.

Dakle, politički ekstremizam je krajnje nepoželjna politička pojava jer vrši destabilizaciju nekog političkog poretka, vrši ugrožavanje prihvaćenih društvenih vrednosti, i koristi nasilna sredstva i akcije u korist realizacije svojih ciljeva i interesa. U tom duhu možemo razvrstati sledeće vrste političkog ekstremizma:

a. vigilantistički ekstremizam, u koje se ubrajaju one organizacije koje štite, po njihovom mišljenju, ugrožen sistem vrednosti nacije, rase ili neke grupe. Neki u ovu grupu svrstavaju i neke ekološke organizacije i pojedine organizacije za zaštitu životinja.

b. buntovnički ili disidentski ekstremizam, koji izražava jasan protest protiv države i njenog autoriteta.

v. transnacionalni ekstremizam, je onaj koji transcendira granice neke nacionalne države i širi se na međunarodnom nivou.

g. državni ekstremizam, se javlja u situacijama kada država koristi nasilje kao metod eliminacije svojih političkih protivnika (isto: 23).

Koleginica Marija Đorić, kao vrstan poznavalac ekstremizma, predlaže sledeću klasifikaciju političkog ekstremizma:

a. ideološki motivisani ekstremizam, u koji spadaju levičarski i desničarski ekstremizam, zbog svojih ektremno-ideoloških stavova.

b. etno-nacionalni ekstremizam, koji se odnosi na ekstremističke forme ponašanja iz kojih stoji etno-nacionalni identitet odnosno grupe ili organizacije sa prenaglašenom nacionalnom optikom (na primer kod nas OVK).

v. religijski ekstremizam, odnosi se na one interpretacije velikih religija koje su dovedene do teološkog fundamentalizma kombinovanog sa vršenjem nasilja ili pak terorizma kao najekstremnijeg oblika sprovođenja političkog nasilja. ( „Islamska država“, „Boko Haram“, i sl.) (M. Đorić 2021: 60).

Političko nasilje ima biološke, socijalne ali i antropološke korene. Davna istraživanja su pokazala da su ljudi spremni pristati i na najgore nasilje ako prihvataju autoritet onog koji ga čini. Stenli Milgram je u seriji eksperimenata, koje je sproveo od leta 1961. godine na ovom univerzitetu, testirao poslušnost prema autoritetima. U ovim eksperimentima je učestvovalo nekoliko stotina ljudi, manje više svih uzrasta i obrazovnog profila (pored srednjoškolaca i studenata), a rezultati istraživanja su objavljeni u listu Journal of Abnormal and Social Psychology 1963. godine. U svom delu „Poslušnost prema autoritetu“, objavljenom 1974. godine Milgram piše da se ova istraživanja bave poslušnošću na koju čovek dobrovoljno pristaje, poslušnošću koja je „obojena atmosferom saradnje“. „Bio je to – i još je – verovatno najozloglašeniji eksperiment u posleratnoj psihologiji. Profesor sa Jejla Stenli Milgram „dokazao“ je da će obični ljudi, pod direktnim zahtevom autoriteta, poslušati bilo koje naređenje, čak i kad je u pitanju ekstremna tortura. NJegova saznanja ušla su u nauku, ali su se koristila i na suđenjima za ratne zločine, dopunivši teoriju o „banalnosti zla“ Hane Arent. „Rezultati serije eksperimenata pokazali su zapanjujuće visoku spremnost, inače po svemu normalnih ljudi, da poslušaju zahtev autoriteta koji od njih traži da postupaju na nehuman način koji se kosi sa moralnim normama. Pokazalo se da će pojedinac iz puke poslušnosti, bez ikakvog očekivanja lične koristi i bez agresivnih pobuda, postupati protivno svojoj savesti i ugrožavati dobrobit druge osobe“. [1]

Tako je sprovođenje nasilja u politici dobilo stravičnu psihološku potporu u ponašanju običnih ljudi koji nisu sposobni da mu se suprotstave. Zato je naš Ivo Andrić potpuno u pravu kada je, između ostalog, pisao da je duh balkanskih naroda „zauvek otrovan i da možda nikada više neće moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini“. Dopunili bismo našeg nobelovca samo u jednom. Psihološka nauka je potvrdila eksperimentima, kao što smo videli, da je to psihološka (antropološka) osobina ljudi kao bića i nije svojstvena samo čoveku sa Balkana. Ono što stvara takav utisak kod nas je činjenica koja ukazuje na učestalost primene nasilja i njegovu nesrazmernu količinu. Ovde se radilo o svojevrsnoj teleologiji nasilja kako je još davno ustvrdio naš filozof Milan Kovačević u svojim knjigama Ontološki tripti i Preobražaji prakse.

Politika kao subverzija

Politička delatnost nam se često pojavljuje kao jedna vrsta subverzivne delatnosti i to subverzije koja ima višestruke dimenzije pojavljivanja. Kolega D. Simeunović je određuje kao realizaciju strateških i taktičkih ciljeva u svrhu prodora i maksimiziranja globalnih, ideoloških, ekonomskih, kulturnih i drugih obrazaca kojima se nastoji izvršiti parcijalna ili celokupna promena načina življenja i bitnih političkih i društvenih usmerenja nekog društva. (D. Simeunović1989: 134). Pojavljuje nam se i kao kriptopolitika koja prikriva svoju osnovnu dimenziju odlučivanja i centre moći na kojima počiva svaka vlast. Zatim, kao konspirologija, danas još nedovoljno utemeljena politikološka disciplina koja bi trebala da istražuje ne samo praktične posledice zavereništva već i sve druge oblike političke delatnosti duboko skrivene od očiju demokratske javnosti, kolega M. Đurković ih je nazvao „tamnim koridorima moći“. A sve češće i kao poseban oblik subverzije koju prepoznajemo kao javnu diplomatiju, odnosno kao oblik neobaveštajnog rovarenja koju sprovodi drugi ešalon obaveštajnog delovanja protiv interesa označene zemlje i njenih građana. Javnu diplomatiju „upražnjavaju“ kao oblik subverzivne delatnosti, uglavnom lica i institucije koja su dala svoj pristanak da političku borbu protiv vladajuće politike neke zemlje sprovode putem kontrolisanih medija, konotiranih sadržaja javnih diskursa, (zlo)upotrebe akademske, odnosno intelektualne javnosti i sl. „Sredstva komunikacije najbrži su i najlakši način za promenu mentalnog tkiva nacije, osećanja, kulture, tradicije, istorije…Ne gajite iluziju da je komuniciranje slobodno: na čvorištima informacijskih raskršća čuče skriveni Public Affairs Officer, čiji je posao kontrola medijskog modela informisanja” (LJ. Despotović; Z. Jevtović 2019: 265).

Dakle, glavni izvođači radova koji deluju kroz formu javne diplomatije, spadaju u grupu tzv. agenata od uticaja. To je drugi ešalon subverzivnog delovanja obaveštajnih agencija protiv neke zemlje, koji sledi odmah iza primarnog oblika klasičnog agenturno-obaveštajnog rada. Deluju maligno na neko društvo jer čine njegov sastavni deo. To su ljudi koji su svesno ušli u podrivačke aktivnosti protiv svoje zemlje a za račun stranih nalogodavaca i mentora. Potpuno je svejedno da li to rade iz „ubeđenja“ ili su se prodali za smešne novčane naknade. Svakodnevno ih posmatramo u medijima koji imaju nacionalnu pokrivenost, a u većini slučajeva radeći svoj profesionalni posao, vrše ovu malignu propagandnu delatnost. M. Kastels smatra da je to zato što se vodi borba za izgradnju značenja umova, jer je iskustvo pokazalo da je lakše delotvorno oblikovati umove ljudi, kroz tihu infiltraciju i medijsku manipulaciju, nego li sprovoditi golo političko nasilje i teror. Osnovi zadaci drugog ešalona su: promena vrednosne orijentacije građana, civilizacijska konverzija, izmena geopolitičkog identiteta, osporavanje religijsko-konfesionalne pripadnosti, antinacionalna propaganda, popularisanje strane kulture, promocija autošovinizma, razaranje porodičnih vrednosti, obesmišljavanje patriotizma, veličanje nastranosti kroz legalizaciju svakovrsne patologije, urušavanje nacionalnih institucija i tradicionalne kulture, demontaža države, osobito njenog bezbednosnog sektora (vojska, policija, obaveštajne službe i sl.) i mnoge druge sistemske aktivnosti kako bi se izvršilo prekodiranje bazičnih vrednosti i pogleda na svest građana jedne zemlje. (LJ. Despotović; V. Glišin 2021: 117). „Pokretačka snaga rušenja vlasti, po pravilu, deo je političke, administrativne, vojne, informativne i kreativne elite, nezadovoljna postojećim sistemom vlasti i nastojeći, usled različitih okolnosti, da sistem uništi. Predstavlja je nekoliko grupa:

• lideri javnog mnjenja koji negiraju trenutni politički sistem, istoriju i identitet države i stanovništva i svesno su spremni da ga predaju hibridnom agresoru;
• korumpirani karijeristi nezadovoljni svojim položajem u strukturi moći, nastojeći da zauzmu višu poziciju;
• grabežljivci koji su sebi za cilj postavili preraspodelu imovine;
• agenti uticaja koji rade za zapadne obaveštajne službe;
• kompradori fokusirani na agresora, a ne na razvoj sopstvene države.

Ove grupe, braneći svoje sebične interese, zajedno sa agresorom, namerno formiraju i finansiraju „terenske“ strukture koje sprovode plan za razbijanje državne uprave. Oni uključuju:

• stranke i javne organizacije koje diskredituju državnost i nameću zapadne vrednosti;
• angažovani mediji i mrežne strukture koje šire lažne informacije koje diskredituju državu i vlasti;
• mrežu stranih neprofitnih organizacija;
• grupe provokatora i militanata za organizovanje nereda.

Društvena osnova za podršku hibridnom napadu koji imitira karakter masovnog narodnog protesta mogu biti ideološki protivnici postojećeg sistema, građani zavedeni propagandom i žedni promena, slojevi društva nezadovoljni svojom ekonomskom i društvenom situacijom, mladi i etničke grupe, plaćeni provokatori i društveni ološ.[2]

Mrežno društvo kao oblik subverzivne organizacije:

Pojam mrežno društvo u naučni opticaj uveo je španski sociolog Manuel Kastels početkom devedesetih godina dvadesetog veka. Novi sociološki pojam trebao je da objasni suštinu nastalih promena u strukturalnom delu „novog“ društva koje se pomaljalo tu pred našim očima a koje je u znatnoj meri zadobijalo drugačiji karakter od društva kakvog smo poznavali decenijama pre toga. NJegovo pojavljivanje omogućile su dostignute tehničko-tehnološke promene osobito u delu novih proboja na informacionom planu i sve zastupljenijim oblicima komuniciranja preko interneta, njegovih platformi i drugih formi koje su se ticale društvenih mreža i njegove sve razuđenije i dispezovanije mrežne strukture. „U našem društvu, koje sam koncipirao kao mrežno društvo, moć je multidimenzionalna i organizovana oko mreža koje su u svakom domenu ljudske aktivnosti programirane prema interesima i vrednostima aktera koji imaju moć. Mreže moći svoju moć ostvaruju utičući na ljudski um pretežno (ali ne i jedino) posredstvom multidimenzionalnih mreža masovne komunikacije. Dakle, komunikacione mreže su presudni izvori proizvodnje moći“ (M. Kastels 2018: 25).

Osnovna karakteristika takvog tipa društva jeste da vrši strukturisanje ljudi na osnovu generisanja raznih tipova mreža, koje kasnije bivaju umrežene, odnosno uzajamno povezane. To mogu biti razni tipovi mreža: trgovačke, obaveštajne, religiozne, informacione, medijske, političke, civilne, vojne i sl. i sve one služe istom cilju, umrežavanju, strukturisanju i sinhronizovanju u cilju kontrole korisnika, njihovih sadržaja i funkcija, bez obzira da li se oni smatraju samo učesnicima ili krajnjim konzumentima. „Sve one su hijerarhijski povezane, kontrolisane i sinhronizovane u zavisnosti od potreba mrežnih lidera, odnosno lica obučenih za mrežno ratovanje“[3].

Mreža je sveprisutna ali je nevidljiva. Ne vide se čvorišta kao mesta ukrštanja, njen početak ili kraj. Nevidljiv je takođe njen vrh, sredina ili dno, rekli bi poznati ruski geopolitičari Aleksandar Dugin i Leonid Savin. Mi gotovo da ne vidimo ništa od mreže i najčešće nismo svesni njenog postojanja i delovanja. A kroz nju se zapravo uvezuje sve što je potrebno za ostvarivanje kontrole i kreiranje naših preferencija, interesa, interesovanja ili bilo čega drugog što je već postavljeno kao cilj kontrolorima mrežnih interakcija. Kroz mrežu protiče sve: informacije, kapital, znanje, ideje, ideologije, roba, usluge, novac, emocije, predrasude, laži… sve. Mreža je, rekao bi Dugin, idealna mešavina entropije i hijerarhije, a mi bismo skromno dodali, indukovanog privida haotičnosti i prikrivenih centara hijerarhije. Nevidljivih lidera mreža i još skrivenijih mrežnih kodova, bez kojih je nemoguće dekodirati „entropično“ mnoštvo informacija, njihovih pravih značenja, simboličkog i vrednosnog sistema, a naročito interesa koji mrežu grade, strukturiraju i kontrolišu.

Iako se sublimacija organizovanosti, mrežna kontrola i organizacija ne mogu videti, ostaju za sve učesnike potpuno nevdiljive, čak i kada retki od učesnika procesa imaju saznanja da hijerarhija postoji i kontroliše proces. Poput rizomskih struktura i podzemnih krtola, mreža je ovaploćenje organizacije i njene nevidljivosti. „Ta krtolasta ili rizomska forma mrežnog društva postaje sve rasprostranjenija… U stvarnosti mrežni modeli imaju direktan odnos prema širenju destruktivnih modela koji ruše državni poredak“.[4] I tako se čitava stvarnost u kojoj živimo naročito u poslednje dve decenije strukturiše po pravilima mrežnog društva određujući naše egzistiranje i gradeći nove oblike postmodernog totalitarizma.

Literatura:

LJ. Despotović; Z. Jevtović (2019). Geopolitika medija, Kultura polisa, Novi Sad.

LJ. Despotović; V. Glišin (2021). Savremeni međunarodni odnosi i geopolitika, Kairos, Sremski Karlovci.

M. Đorić (2021). Ekstremizam i nova realnost, IPS, Beograd.

M. Đorić (2016). Ekstremna levica, IPS, Beograd.

M. Đorić (2014). Ekstremna desnica, Nauka i društvo, Beograd.

M. Kastels (2018). Mreže revolta i nade, Službeni glasnik, Beograd.

[1] Internet izdanje lista „Pravda“, 30. 9. 2021.

[2] Jurij Akupftin, internet portal „Veb tribun“, 1.10. 2021.

[3] LJubiša Despotović, Vanja Glišin, Savremeni međunarodni odnosi i geopolitika, Kairos, Sremski Karlovci, 2021. 123.

[4] Aleksandar Dugin, Leonid Savin, Mrežni ratovi, Avalapres, Beograd, 2018, 65.