Tviter i mediji

Autor: Željko Injac, novinar

Tviter je najveća i najuticajnija mikrobloging platforma na svetu. Za 16 godina svog postojanja postao je nerazdvojni deo medijske scene. Finansije Tvitera – utrostručenje zarade u poslednjih par godina, ukazuju na to da je ova društvena mreža u usponu.

Tviter informacije ne pretenduju da budu relevantne i istinite, već viralne i klikbejtične. Retvitovi, lajkovi i kvotovanje – ono su što tviteraši zapravo žele da postignu. Uspeh na Tviteru meri se uticajem. Pojedini tzv. uticajni tviteraši imaju veći uticaj na tviter publiku, a posredno i na publiku drugih društvenih mreža, nego pojedini visokobudžetni mediji.

Uticajni tviteraši ne moraju biti samo poznati pojedinci. Poznate političke ili estradne ličnosti svakako imaju jak influens, koji samo nadograđuju na društvenim mrežama, odnosno, putem društvenih mreža. Međutim, mnogo je nepoznatih ili anonimnih influensera čije objave imaju ogroman uticaj ne samo na mrežama, već prenošene tradicionalnim medijima dospevaju i do one publike koja nije uopšte ili je malo prisutna na mrežama i uopšte na internetu. Društvene mreže omogućile su medijima da postanu interaktivni, da imaju povratnu reakciju publike ali i da publika formira medijski sadržaj.

Naravno, mediji i dalje mogu da biraju kakve i koje će tvitove uvrstiti u svoj sadržaj. Provladini mediji sigurno neće forsirati opoziciono nastrojene tviteraše. Isto tako, i opozicioni mediji gledaju da prvenstveno istaknu tvitove opozicionih lidera. Tvitovi većine manje poznatih ili anonimnih tviteraša retko dospevaju u medije, osim ako nisu botovi vlasti ili opozicije. Pa i po tome što se tvitovi pojedinih tviteraša usiljeno objavljuju u određenim medijima, može se lako zaključiti za koga rade ili kome su privrženi. No, bez obzira na medije, tviter zajednica prilično utiče na društvene tokove.

Ipak, tviter zajednica određuje trendove nezavisno od medija. Mediji mogu da ignorišu ove trendove sve dok ne postanu viralni i počnu da se masovno prenose na svim ostalim društvenim mrežama. Tada ozbiljni mediji, ukoliko drže do toga da su ozbiljni, moraju da se uključe u priču. Mediji uglavnom pristupaju tviter trendovima tako što im daju svoju interpretaciju. Ako su u pitanju, recimo, opozicioni mediji, gledaće da, na primer, neku kritiku društvenih pojava okarakterišu kao opoziciono delovanje, iako je tviteraš koji je pokrenuo trend možda simpatizer vlasti. To je glavni nedostatak tviter zajednice i trendovanja na Tviteru – odsustvo interpretacije. Bukvalno i najpozicioniranije trendovanje može se, ukoliko postoji vešt spin majstor, interpretacijom okrenuti u svoju suprotnost. Na našem medijskom vebu ili nebu i nema baš previše takvih majstora, zapravo gotovo da ih nema uopšte.

Treba napomenuti da je trendovanje teme ili informacije upravo tviteraški izum. Svakako da postoji trendovanje i na drugim društvenim mrežama, ali zbog toga što su mediji aktivno uključeni u tviter zajednicu, odnosno, što je veliki broj novinara prisutan na Tviteru, i što postoji ta sinergija između Tvitera i klasičnih medija, tviteraški trendovi su vodeći.

Vapaji staromodnih novinara o izvorima, relevantnosti, tačnosti informacija o postupnosti u kreiranju medijskog sadržaja i preciznosti izveštavanja, polako su utihli kada su društvene mreže postale nezaobilazni izvori informacija za medije. Pojavom društvenih mreža i pametnih telefona javlja se i građansko novinarstvo. Informacije, koje najčešće prate video-klipovi i fotografije sa lica mesta, i upravo zbog njih i postaju viralne, nešto su bez čega je danas gotovo nemoguće zamisliti vesti, ne samo elektronskih medija, već i štampanih.

Za više od dvadeset godina otkako postoje društvene mreže, novinari tradicionalnih medija ne samo da su imali priliku, nego su morali i da prihvate „realnost na terenu“, tj. činjenicu da mreže i uopšte internet suštinski menjaju način rada medija, no ne i sam njihov koncept. Mediji i dalje imaju obavezu, za razliku od društvenih mreža, da ispoštuju i tačnost, i relevantnost i preciznost i proveru izvora informacija. No, u trci s vremenom, u pokušaju da se bude prvi, da se parira društvenim mrežama/medijima, neminovno je da se nešto od novinarskih postulata izgubi. Jednostavno je neizvodljivo da istovremeno budete i prvi i objektivni i da plasirate 100% tačne informacije. Tviter je, za razliku od ostalih društvenih mreža, upravo stoga što su na njemu prisutni novinari, možda i najrelevantniji izvor informacija, jer vesti koje su netačne ili su delimično tačne na Tviteru veoma brzo budu demaskirane – ako su namerno kao takve plasirane ili demantovane – ako su slučajno plasirane kao neistinite.

Spineri i trolovi na Tviteru veoma brzo izgube publiku. Stoga je tačnost informacija od presudne važnosti za uticajnost na Tviteru. Poverenje pratilaca je zapravo najvažniji kapital uticajnog tviteraša. Poverenje se teško gradi a vrlo lako gubi, kako u medijima tako još brže na društvenim mrežama. Mnogi tviteraši dostignu veliku praćenost i uticaj, ali vremenom izgube ovo poverenje i mada na profilu zadrže ogroman broj pratilaca, njihovi tvitovi vremenom izgube domet jer im se zbog lažnih vesti ili često subjektivnog i pristrasnog tvitovanja smanjuje interaktivnost profila. Takođe, pojedini uticajni tviteraši to prestaju biti i zbog svoje netolerantnosti i pristrasnosti. Jedno je blokirati hejtere i vulgarne komentatore, a sasvim je drugo blokirati neistomišljenike ili ući u raspravu s neistomišljenicima i dokazivati svoje postavke po svaku cenu. Takvi netolerantni tviteraši brzo postaju prepoznati u tviter zajednici kao takvi, netolerantni, i na kraju postaju predmet podsmeha.

Najžalosnije je kada novinari ne uspevaju da se iskontrolišu, već uđu u nepotrebne diskusije u kojima nastupe agresivno i prostački. Takve ispade tviter zajednica dugo pamti, a kompromitujući delovi diskusija skrinšotovani se vrte neprestano po ovoj, pa i drugim društvenim mrežama.

Na društvenim mrežama video-klipovi su ono što donosi najveću praćenost, interakcije, lajkove. Tviter je ograničio trajanje video-klipova na ovoj platformi na 2,2 minuta. Prilog od 2,2 minuta prekratak je za tradicionalne medije. Stoga je prava veština napraviti video-klip te dužine, pa i kraći, koji će privući pažnju i imati dovoljno sadržaja da bi se razumelo o čemu se zapravo u klipu radi. Ni propratni tekst uz klip često nije dovoljan da bi se objasnio sadržaj klipa. Zato je veoma bitno precizno formulisati tih nekih par reči, koliko dozvoljava tvit uz video-klip, kojim će se tviteraš obratiti publici da bi je zainteresovao da klip pogleda. Objava mora biti jasna, koncizna i primamljiva. Mora da „upeca“ druge korisnike Tvitera da se zadrže na tvitu, da obrate pažnju na njega.

Novinari koji umeju da iz neke svoje emisije iseku najzanimljiviji deo, koji staje u 2 minuta (ili kraće) i koji umeju da postave dobar „mamac“ za „pecanje“ publike, imaće najveći uticaj na Tviteru, a preko Tvitera i na drugim društvenim mrežama. Većina domaćih medija gotovo se uopšte ne bavi ovom vrstom promocije svojih emisija. Ako N1 računamo kao domaći medij, onda pored njega i još nekoliko jutjubera, praktično malo ko koristi ovu platformu da kratkim modžo prilozima promoviše svoj sadržaj. Ni druge društvene platforme za promociju svog medijskog sadržaja ne upotrebljavaju se u punom potencijalu od strane domaćih medija. Mnoge emisije tviterašima i uopšte internet publici – a ta publika se ne poklapa nužno s publikom klasičnih medija koji se emituju na TV – promaknu toj publici jer se niko iz medijskih kuća ne bavi produkcijom modžo klipova. Odnosno, malo ko pokušava da na ovaj način da promoviše svoj medijski sadržaj. To je prava šteta jer pojedini TV kanali imaju zaista kvalitetan program ili takav program koji bi, kada bi se predstavio internet publici u formi ovih kratkih video-klipova, dovukao još veći broj gledalaca jer je viralan ali nevidljiv za deo internet publike koja ne prati klasične medije.

Modžo prilozi uglavnom su vezani za građansko novinarstvo, jer savremena tehnologija i pametni telefoni omogućavaju da se aktuelna dešavanja (recimo protesti) sa lica mesta, i u realnom vremenu postavljaju na društvene mreže i tako postanu viralne vesti koje preuzimaju i tradicionalni mediji. Kao što smo gore naveli, taj proces može biti i obratan, jer tradicionalni mediji mogu naći svoju publiku na društvenim mrežama ali i društvene mreže posmatrati kao izvor informacija. Reč modžo skraćenica je i kovanica od dve reči – mobilni + žurnalizam (na engleskom). Amaterski snimci građanskih novinara i profesionalni snimci obučenih novinara sa iskustvom, ne mogu se porediti. Iako je svima dostupna savremena tehnologija, ipak je potrebno poznavati neke osnovne stvari o snimanju i montiranju video-klipa. Razlika između amaterskih i profesionalnih snimaka lako se uočava. Često se dešava da profesionalni snimci budu plasirani kao amaterski, iako se vidi da je kadriranje urađeno profesionalno, da je zvuk perfektan i da je montaža kvalitetna. Ovo se čini jer je poverenje u amatersko, građansko novinarstvo veće, budući da iza svake medijske kuće stoji njena uređivačka politika, a korisnici društvenih mreža „alergični“ su na cenzuru, koju sa sobom neminovno nosi uređivačka politika.

Naši liberaši, zarobljeni u devedesetim godinama, oduševili su se etiketiranjem pojedinih domaćih medija kao provladinih na Tviteru. Oni na provladine medije gledaju kao na cenzorske, koji plasiraju totalitarnu režimsku politiku i ne dozvoljavaju da se čuje druga strana. To je, naravno, devedesetih delimično bilo moguće, zapravo čak ni tad, ali je ostala legenda u „krugu dvojke“ da je zli čika Milošević ubijao sve novinare redom i da nije dozvoljavao slobodu medija. Ne sporim, naravno, da ove cenzure nije bilo, no i pored nje je ipak postojala i opoziciona medijska scena i print i radio i TV. Danas u vreme interneta i društvenih mreža, govoriti o apsolutnoj režimskoj cenzuri medija ne samo da je retro, nego je i nečuveno. Takođe je veoma diskutabilno kako je Tviter došao na ideju da pojedine srpske medije etiketira kao provladine. Ne bi me iznenadilo da je upravo inicijativa potekla iz „kruga dvojke“, iz tih građansko-liberalnih krugova zarobljenih u devedesetim godinama, opsednutim Miloševićem i njegovim represivnim sistemom. Posebno što su neki iz tih liberalnih krugova dvojke na platnom spisku upravo onih globalista koji kontrolišu velike društvene platforme kao što je Tviter.

Uostalom, može se napraviti i jedan eksperiment na Tviteru da bi se proverile ove sumnje. Pokušajte, recimo, organizovati masovno prijavljivanje nekog drugosrbijanskog profila, koji neskriveno vređa većinski narod u Srbiji, njegovu istoriju i tradiciju. Svaki profil na Tviteru posle masovnih prijava biva barem delimično sankcionisan. Onaj kome Tviter, nakon takvog jednog eksperimenta, sankcioniše profil, budite sigurni, nije deo naše drugosrbijanske kvazielite, pa makar se koristio njihovim narativom. Ovim drugima ne možete pera odbiti jer su deo globalističke mašinerije. Ti drugi će vam, prilikom registracije na ovoj društvenoj platformi, biti ponuđeni među prvima za zapraćivanje. Nije to zašto što oni imaju profile sa najvećim brojem pratilaca ili zato što imaju najinteraktivnije objave. Postoje i drugi profili koji imaju više od njih i pratilaca i interakcije, ali ih Tviter jednostavno ne nudi za zapraćivanje ili ih barem ne nudi među prvih 50. Logika je jednostavna. Danas u vremenu kada su gotovo sve teorije zavere postale realnost, nisam u naročitoj obavezi da dokazujem istinitost ovog zamišljenog eksperimenta.

Ako ovako postavimo stvari, tj. ako oni koji su na Tviteru, a Tviter je definitivno mreža koja oblikuje javno mnjenje, targetiraju pojedine medije kao provladine i tako ih diskredituju, onda je pravo pitanje ko je tu superiorniji i ko je zapravo ugrožen. Da li oni koji rade za globaliste i koji su privilegovani na jednoj globalnoj društvenoj mreži ili pak oni koji rade za jednu malu državu, koju ti globalisti mogu celu kupiti, a da ne osete trošak?

Svakome ko ne gleda kroz ideološke naočari jasno je da postoje privilegovani i da ti privilegovani, nova kasta i nova klasa, imaju sasvim drugačiji status, ne samo u medijima pod njihovom kontrolom ili njima naklonjenima, već i na društvenim mrežama koje su u vlasništvu globalista. Za privilegovane ne važi cenzura koja važi za obične internet smrtnike. Oni uz to još izigravaju i večite žrtve. Tako su u Srbiji oni jadni ugroženi od nekakvog tradicionalizma, Srpske crkve, većinskog naroda, pa onda od vlasti, mada im to s druge strane ne predstavlja problem da od iste te države i vlasti uzimaju novac – milionske iznose – za svoje antisrpske tobože kulturne projekte. Ti, navodno ugroženi, a najviše ih je u kulturi, na svakih par meseci napuštaju Srbiju jer im valjda država Srbija ne plaća dovoljno da je pljuju. Oni su „heroji“ kad javno pred kamerama istuku čoveka koji se usudio da režira film o Jasenovcu, jer to kvari njihove poslovne odnose sa Hrvatima. U svakom slučaju, čudna je to vrsta ugroženosti, koju mi obični neinvolvirani u te kulturne (milionske u evrima) tokove, ili kako oni vole da kažu „krezubi Srbi“, ne razumemo. Za tu lažnu elitu nema zime, nema cenzure na internetu, mogu da psuju i vređaju do mile volje. NJihovi profili na Tviteru dvostruko su autentifikovani. Javno – zato što su javne ličnosti i tajno zato što su deo globalističke mašinerije za mlevenje i urušavanje tradicionalnih vrednosti.

Internet je do skoro bilo nemoguće cenzurisati, ali vremenom su osmišljeni metodi kako da se prvo cenzurišu društvene mreže na kojima je sloboda govora daleko zastupljenija nego u medijskim kućama koje su pod direktnom ili indirektnom kontrolom interesnih grupacija. Prvo su se počele cenzurisati određene fotografije na Fejsbuku i Instagramu, bez obzira na pozadinu priče. Tako je danas gotovo nemoguće postaviti fotografiju nekoga od učesnika Drugog svetskog rata koji je pripadao vrhu nacističkog Trećeg rajha na Fejsbuk, čak i ako je pozadina priče čisto istorijsko objašnjenje, jer je dovoljno da neko prijavi da profil ili stranicu koja je objavila istorijsku priču i postavila fotografiju, recimo Gebelsa, kako promovišu opasne ideologije i pojedince i priča će biti uklonjena a postavljač sankcionisan.

Zatim su osmišljeni „fakt čekeri“, navodno nezavisni i objektivni pojedinci i novinari koji proveravaju istinitost objava na društvenim mrežama. Međutim, oni niti su nezavisni niti objektivni i veoma često zloupotrebljavaju svoj inkvizitorski položaj da bi se obračunali upravo sa svojim neistomišljenicima, a ne da bi koristili tobožnjoj proveri istinitosti informacija. Dovoljno je napomenuti da su sankcionisali i satirične objave pod izgovorom da šire lažne vesti jer se nisu uklapale u njihovu globalističku agendu.

Sudbina Tvitera biće ista kao sudbina svih društvenih mreža i interneta u celini. Globalisti jednostavno neće ostaviti previše prostora za slobodu govora u koju su se toliko često i toliko dugo zaklinjali. Mada se za Tviter može reći da je najslobodnija platforma, posle ovog početnog uvođenja cenzure na internetu, nije izvesno da li će tako ostati i u budućnosti. Više puta se u javnosti već spekulisalo o tome da bi Tviter mogao biti kupljen od strane nekog globaliste i stavljen pod kontrolu, upravo zbog slobode koju ima. Ukoliko bude prodavan najverovatnije će to biti izgovor – borba za očuvanje slobode Tvitera, ali onog momenta kada bude prodat, te slobode više neće biti.

Već sada se najavljuje borba s takozvanim botovima na Tviteru. O čemu se zapravo radi? Pored robota koji postoje na svim društvenim mrežama i na internetu u celini, a koji su obični programi, postoje i pojedinci koji se ponašaju kao roboti, odnosno koji pišu komentare po narudžbini. Ti ljudski botovi se i ne trude da budu previše kreativni i pametni jer „koliko para, toliko muzike“, pa je njihovo prisustvo na mrežama opterećujuće za većinu korisnika.

Takođe, Tviter dopušta mogućnost da se sa jednog telefonskog aparata koristi do 5 profila na toj mreži. Mnogi ljudi nemaju više od jednog profila. Neki naprave dva–jedan pod svojim imenom, drugi pod pseudonimom koji koriste za malo otvorenije nastupe. Nažalost, postoje i oni koji prave anonimne profile da bi istresali svoje frustracije po ovoj društvenoj mreži. Ukoliko se pod vidom borbe protiv botova uklone svi ti anonimni profili, neće biti samo počišćeni isfrustrirani kompleksaši sa Tvitera, već i oni koji zaklonjeni anonimnošću zaista koriste u društvenom dijalogu kritikujući sve ono što zaista ne valja, a koji se to ne usuđuju činiti pod svojim pravim imenom i prezimenom. To dalje znači da će i gašenjem svih tih profila, dobrim delom biti ugašena i kritika. Tako će se s prljavom vodom iz korita izbaciti i dete. Zapravo, uvešće se cenzura na mala vrata.

Uskoro će doći vreme da se ne samo pojedini mediji targetiraju, nego i čitave države, kao što je Srbija bila devedesetih i da se kanseluju, a internet će biti prvi na udaru nove cenzure. Bukvalno će s interneta biti izbrisani, a ne samo targetirani, portali, medijske kuće, pojedinci koji nisu prihvatljivi novom svetskom poretku. Videli smo kako su prošle medijske kuće i pojedinci koje je Tviter označio kao saradnike vlade Srbije, no to je tek vrh ledenog brega u onome što se sprema za totalnu cenzuru interneta.

U takvom novom „vrlom“ svetu, ostaje samo jedan vid suprotstavljanja – gerila. Naravno da je iluzorno verovati da će globalisti dopustiti da se na društvenim mrežama, koje su pod njihovom kontrolom, može otvoreno i bez posledica širiti drugačija priča od one koju su oni zacrtali kao jedinu istinitu. No, postoje načini za gerilsko delovanje na internetu, pa čak i na velikim društvenim mrežama. Srpski deo interneta već je odavno u uslovima gerilske borbe za istinu. Zapravo, od početka interneta.