Izložba slika Vladimira Jočića „TAČKE SMISLA” biće otvorena u sredu 27. aprila u klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada u 19 časova i uz propisane mere zaštite moći će da se pogleda do 16. maja.
TAČKE SMISLA
Slikarstvo Vladimira Jočića je nastalo iz njegove višedimenzionalne, radoznale ličnosti. Ono je sinteza savršenog poznavanja savremene optičke tehnologije, sa stavovima starih majstora. Svakako, njemu se nameće pojam majstorstva, odavno izgubljen u eri dominacije ideje. Ali kako doći do ideje, ako ne u radu? I kako je realizovati ako ne majstorstvom?
LJubav koju on neguje prema činu slikarstva umnogome podseća na čitanje starih majstora, savremenim iskustvom, kroz filter entropijom opustošenog čoveka. On stvara „klasičnu sliku” našeg vremena. Stvara je potpuno klasičnim tehnikama, ali umom i iskustvom savremenog čoveka.
„Slika slike” je pojam iščitavanja klasične umetnosti kroz prizmu savremenosti. Vladimir laneno platno premazuje klasičnim đesom. Koristi uljane boje starih proizvođača i flah četke iz doba klasicizma. Tada počinje da slika kao najnovijija Olimpusova kamera, koja u sekvencama hvata život razvaljen entropijom. On ga hvata u njegovim stalnim transformacijama, besmislima, fragilnostima i pokušava od njega napraviti smislenu, logičnu celinu, kakvu su nekada pravili stari majstori.
Slikarstvo je zanat koji nam omogućava da otkrivamo istine. Ulazak u tajne zanata nam omogućava poniranje u dušu sveta. „Ja nisam mogao naslikati prirodu, ali sam je mogao ponovo iz boje roditi”, govorio je Sezan. Vladimir Jočić u slikarskoj tehnici otkriva metod putovanja i preispitivanja i sebe i sveta oko sebe. On ulazi duboko u nju. Epitelima uljane boje i slojevitošću on objašnjava svet jednote, shvatajući da je sada ono što je sinteza svog našeg vremena i vremena naših predaka u jednoj tački. Iz toga sada mi projektujemo tangente naše budućnosti.
Vladimirove slike su povezivanje temporalnosti u jednu tačku. Sada je jedina istina sastavljena od beskonačnog niza uslova. To sada uvek može biti drugačije i novo, transformisano našom voljom. „Idi i ulepšaj svoju sudbinu” reči su starih alhemičara koji su od neplemenitih metala, simbolički, dobijali zlato.
Zlatna boja je prisutna u Vladimirovim slikama kao osnovna gama. Veoma slična slikarstvu Rembranta ili Marsela Dišana. Rembrant je slikao tako što je nanosio slojeve boje, koje je, nakon tog čina, skidao sa slike špahtlom. Boja bi padala svuda unaokolo, po štafelaju, podu, umetnikovoj garderobi… Nakon toga, Rembrant ju je ponovo vraćao na sliku, kao rafinisani energetski materijal, koji je u krajnjoj instanci dobijao zračenje i boju pravog zlata. Rembrantove slike je veoma teško reparirati, a kamoli kopirati. Jer ta zlatna gama je dobijena kao najfiniji rafinman materijala u dugom posvećeničkom postupku.
Sličan metod je imao i Marsel Dišan, čije su slike iz mladosti u potpunosti zlatne. Tada je slikarstvom pokušavao objasniti proces samoodržanja našeg autonomnog sistema, koji ne zavisi od naše volje. Postavljajući suštinsko ljudsko pitanje: „Ko nas održava u životu?”
Vladimir Jočić na svojim slikama ima zlatnu gamu, jer je ona rezultat njegovog stalnog preispitivanja o egzistencijalnim životnim pitanjima, koje se emanira u stalnom slikarskom preispitivanju, u kojem sintezom nastaju zlatne game kao jedinstvo svih boja. Uvek tu zlatnu gamu suprostavlja tmini, dobijajući ergonomiju koja je uvek u promeni života i smrti.
Zapitanost ga vodi do starih majstora u kojima vidi utočište. On ih ne može kopirati zato što je čovek svoga vremena. Ali ih može čitati jezikom, upravo tog vremena.
Dominatan termin koji objedinjuje ovu seriju radova je entropija. Najjača sila u prirodi koju mi poznajemo. Sila prolaznosti, nestajanja i razaranja. U molekularnoj biologiji saznajemo da je težnja ka entropiji u prirodi ogromna. Međutim, uvek se stvaraju „tačke smisla”, mesta harmonije koja postoje zahvaljujući uloženom trudu. Naučnici smatraju da u prirodi treba uložiti ogromnu energiju da bi se došlo do tih „tačaka smisla”. Jednako je i u životu, a naročito u slikarstvu.
Uloženi trud Vladimira Jočića sabira vreme razvaljeno entropijom u organizovano jedinstvo koje čini njegovu sliku. On pokušava sve priče da svede u jednu smislenu priču. Da dođe do sopstvene „tačke smisla” u potpuno besmislenom vremenu.
prof. dr Đorđe Stanojević
Vladimir Jočić je rođen u Podujevu 1979. godine. Diplomirao 2004. na Slikarskom odseku Fakulteta savremenih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Koste Bunuševca. Specijalističke studije je završio 2007. godine na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Vladimira Veličkovića. Trenutno je na završnoj godini doktorskih studija u klasi prof. Saše Filipovića. Izabran je u zvanje asistenta 2014. na Fakultetu savremenih umetnosti, na predmetu Crtanje i slikanje, a u zvanje docenta 2019. takođe na Fakultetu savremenih umetnosti, na predmetu Crtanje i slikanje.
Ostavi komentar