Oblici državne vlasti

Autor: dr LJubiša Despotović

U savremenim političkim sistemima, poznajemo horizontalnu organizaciju vlasti i vertikalnu ili teritorijalnu organizaciju vlasti.

a. Horizontalna organizacija vlasti se određuje kao sistem raspodele različitih tipova (funkcija) vlasti i njihovih međusobnih odnosa na istom — horizontalnom nivou organizovanja. U modernim političkim sistemima horizontalna organizacija vlasti (HOV) se ispoljava u tri oblika podele vlasti, kao zakonodavna, izvršna i sudska vlast. Zakonodavna vlast je ona koja donosi Ustav, zakone i druge pravne propise ili ukida i menja postojeće. Ona ujedno predstavlja i najviše predstavničko telo neke zemlje. Izvršna vlast, se po pravilu stara o primeni i sprovođenju zakona i propisa, i može donositi i svoje pravne propise kao uredbe sa zakonskom snagom koje menjanju ili popunjavaju neki pravni vakum do donošenja zakona koji to postfestum pravno reguliše. Sudska vlast, presuđuje u sporovima pravnih i fizičkih lica i kažnjava krivce za povredu pravnog poretka zemlje. Horizontalna organizacija vlasti može da postoji (bude organizovana) kao sistem podele i sistem jedinstva vlasti.

ubaciti šemu br. 1.

 b. Vertikalna ili teritorijalna organizacija vlasti je organizacija vlasti na različitim nivoima vlasti (teritorijalni princip) i definiše odnos tzv. centralnih i necentralnih oblika vlasti. Ona se po pravilu uspostavlja na teritorijalnom principu i otuda i taj naziv u pojmovnoj strukturi modernih političkih sistema. Vertikalna organizacija vlasti (VOB) ukazuje na različite oblike unutrašnjeg uređenja države, odnosno koliko stepena organizacije vlasti postoji između centralnog nivoa vlasti i lokalne samouprave.

ubaciti šemu br.2

 3.1. Sistem podele vlasti:

Savremeni politički sistemi kada je u pitanju horizontalna organizacija vlasti , poznaju tri oblika podele vlasti, parlametarni, predsednički i skupštinski ili konventski sistem vlasti. Kada govorimo o sistemu podele vlasti, u njega se svrstavaju parlamentarni i predsednički sistem.

a. Predsednički ili prezidencijalni sistem je sistem stroge podele vlasti. U njemu je prisutan mehanizam odsustva uticaja jedne vlasti na drugu, pri tome svaka grana vlasti je nezavisna u delokrugu vršenja svojih poslova. Predsednički sistem je sistem monocefalne egzekutive, predsednik je istovremeno i šef države i šef vlade, dakle, obavlja i objedinjuje obe funkcije. U predsedničkom sistemu postoji stroga podela poslova a sudska vlast pripada sudovima i oni je obavljaju u skladu sa načelima samostalnosti i nezavisnosti. U ovom tipu vlasti prisutan je princip ili načelo tzv. kočnice i ravnoteže vlasti.

b. Polupredsednički (semiprezidencijalni) sistem se u literaturi označava kao parlamentarno-predsednički ili predsedničko-parlamentarni. Pošto se najčešće primenjuje u Francuskoj naziva se još i francuski kontinentalni parlamentarizam. Ovaj sistem vlasti se nalazi negde između parlamentarnog i predsedničkog sistema vlasti. Smatra se parlamentarnim jer nacionalna skupština može smeniti vladu, a predsednik raspustiti skupštinu. Ali i predsednički jer predsednik ne može biti smenjen do isteka mandata.

v. Parlamentarni sistem vlasti, je sistem meke ili gipke podele vlasti. U njemu postoji odgovornost vlade prema parlamentu jer se ona i bira od strane parlamenta. Parlament nadzire vladu i vrši njenu kontrolu putem mehanizama poslaničkih pitanja, interpelacije i glasanja o poverenju vladi, takođe glasanje o usvajanju budžeta smatra se u parlamentarnoj istoriji kao jedan od oblika kontrole. U njegovom sklopu postoje i tri oblika organizacije same izvršne vlasti odnosno vlade: parlamentarna vlada, kancelarska vlada i kabinetska vlada.

 3.2. Sistem jedinstva vlasti:

Skupštinski ili konventski sistem vlasti , se označava kao sistem jedinstva vlasti. Centralna pozicija u sistemu je dodeljena skupštini kao predstavničkom telu. Svi ostali organi vlasti su organizaciono i funkcionalno podređeni skupštini. Skupština bira (imenuje) i poverava vršenje sudske i izvršne vlasti nadležnim organima koji joj odgovaraju za svoju delatnost. Opstala je kao realan oblik vlasti jedino u Švajcarskoj.

4. Oblici državnog uređenja :

Definisani su ustrojstvom vertikalne organizacije vlasti neke države i razlikujemo unitarnu i složenu državu.

4.1. Unitarna država:

Unitarna država je jedinstvena prosta država sa jednim centralnim nosiocem državne vlasti. Funkcije državne vlasti nisu podeljene između centralnih i necentralnih organa vlasti. U unitarnoj državi samo centralni organi vlasti raspolažu pravom da vrše zakonodavnu, izvršnu u sudsku vlast. Svi drugi oblici regionalne autonomije kao u slučaju Srbije sa autonomnim pokrajinama imaju pravo na zakonodavnu i izvršnu vlast kao deo svoje autonomije, ali ne i sudsku vlast, koja je jedinstveno organizovana u celoj državi. U unitarnoj državi prema građanima deluje jedna politička vlast, sa jasno definisanim pravnim i političkim poretkom koji je jedinstven na celoj svojoj teritoriji. U njoj se često primenjuje princip supsidijarnosti i to najčešće preko procesa decentralizacije i dekoncentracije određenih funkcija sa centralnog nivoa vlasti koje se prenose na niže organe vlasti (najčešće lokalnu samoupravu) da bi bile bliže organima.

4.2. Složena država:

Složena država je „oblik uređenja u kome jedan državni okvir obuhvata uže, pravno i prostorni definisane teritorije, koje imaju sopstveni sistem političke vlasti i sve osnovne karakteristike državne organizacije“ (R. Stepanov:197.) Osnovni oblici složene države se federacija i regionalna država.

a. Federacija, je oblik složene države, kao savezne države. Ona predstavlja savez i principom federalizma označava da pojedine članice federacije ( federalne jedinice) imaju svoju unutrašnju samostalnost i da su sjedinjene u tzv. federalnu državu koja raspolaže većim državnim kompetencijama. Savezna država je organizovana po načelu supremacije federacije, što znači da je samo ona suverena i spolja i iznutra i da isključivo njoj pripadaju određene državne funkcije (odbrana, moneta, vođenje spoljne politike i sl.) . Istovremeno uz načelo supremacije federacije važi i načelo autonomije federalnih jedinica što znači da su one autonomne u vršenju svojih državnih funkcija u svim ostalim segmentima u kojima ih federalni ustav ili federalni zakoni ne ograničavaju.

b. Regionalna država, je nov oblik države nastao nakon Drugog svetskog rata najpre u Italiji 1948. godine, da bi 1978. godine bila formirana i druga regionalna država u Španiji. Ovaj model regionalne države predstavlja srednje rešenje koje se kreće između modela unitarne i savezne države kombinujući najbolja rešenja obeju oblika vertikalne organizacije vlasti. Modeli organizacije vlasti u ove dve regionalne države se razlikuju. Dok u Italiji imamo dvostepeni nivo regionalnih autonomija (sa različitim nivoom autonomnih prava i funkcija) i taj model nazivamo asimetričan, u slučaju Španije imamo simetrični model regionalne autonomije. Ustavom obe regionalne države jasno je utvrđen stepen regionalne autonomije, i precizna podela vlasti između centralnih i necentralnih organa. Regioni su ustavna kategorija i u njihovu autonomiju nije moguće dirati bez prethodne promene ustava. Oni imaju pravo na autonomiju i samoupravu na svojoj administrativnoj teritoriji ali pri tome nemaju elemente državnosti. To se postiglo takvim ustavnim rešenjima koja im osporavaju postojanje samostalno organizovane sudske vlasti. Regionalna država je nastala kao potreba rešavanja određenih regionalnih specifičnosti teritorijalnog, političkog, kulturnog, identitetskog, ekonomskog, religijskog i sličnog karaktera, kojima su se razrešile postojeće napetosti i ostvario prihvatljiv stepen društvenog koncenzusa.

Republika:

Republika je takav oblik organizacije vlasti koji je u svemu suprotan monarhiji, a najviše se razlikuje po činjenici izbora nosilaca državne vlasti, dakle vlast nije nasledna kao u monarhiji nego je zakonski ograničena na određeni mandatni period. Izabrano fizičko lice od strane građana postaje predsednik kao šef države, bez osobitih privilegija i vlada isključivo po zakonu i dodeljenim mu funkcijama vlasti. U savremenim političkim sistemima razlikujemo republike sa parlamentarnim, skupštinskim i predsedničkim sistemom vlasti. U parlamentarnim republikama vlast je meko podeljena i kontrablasirana, u skupštinskim ona je jedinstvena i pod političkom dominacijom skupštine a u predsedničkim, predsednik države je bicefalni nosilac oba dela podeljene izvršne vlasti, dakle, on je šef države i šef vlade istovremeno.

Moderni konstitucionalizam — pravna država i vladavina prava:

Pojmovi pravne države i vladavine prava, u savremenoj političkoj teoriji često se koriste kao sinonimni, ili tako da je pojam vladavina prava integrisan pod pojam pravne države. Ova integracija pojmova izvršena je tako, da je pojam vladavine prava u znatnoj meri natkriljen pojmom pravne države, nivelišući razlike koje među njima postoje. Iako i jedan i drugi pravno-politički pojam predstavljaju glavne tekovine modernog konstitucionalizma, angloameričkog i kontinentalnog (nemačkog), pravne i političke tradicije iz kojih su proizašli, do te mere su uticale na njihov smisao i sadržaj da se oni ne mogu uzimati kao istovetni…Pojam pravna država, specifično je nemačka jezička i pravna kovanica, koja je nepoznata u angloameričkom kulturnom krugu, ističe LJubomir Tadić. Ovaj pojam u širem smislu predstavlja tvorevinu nemačke liberalne buržoazije u borbi sa apsolutizmom „policijske države“ devetnaestog veka… Usled svog organicističkog usmerenja nemačka pravna nauka državu je shvatala kao organsko jedinstvo, koje ne može „trpeti pored sebe nikakve partikularne i neasimilovane elemente. U tom smislu ona je težila da od individua i grupa stvori ćelije i organe državnog tela“ Ona se trudila po svaku cenu da državnu suverenost zaštiti od narodne suverenosti. Ovakvim usmerenjem individua je bila redukovana na podanika. Pravo glasa i izbora smatrano je dužnošću koju nameće država, a ne prirodnim subjektivnim pravom svakog pojedinaca. Tako je organicizam dobio potporu u etatizmu, i potvrdio konzervativnu orijentaciju nemačke pravne škole. Ideja pravne države pravnih teoretičara predstavlja slabost nemačke liberalne buržoazije toga vremena. Ona je predstavljala samo napola završen posao u njenoj političkoj i klasnoj emancipaciji, koji nije omogućio i potpunu demokratizaciju nemačkog društva. U borbi sa „policijskom državom“ , liberali su se zadovoljili da je stave pod zakonsku kontrolu, ali ne i da je istinski demokratizuju… Za teoretičare nemačke pravne države po Nojmanu, nisu bili bitni ni poreklo ni ciljevi zakona, država će postati pravna već samim posredstvom oblika opšteg zakona.“ (LJ. Despotović, 2001:58.)

Pojam vladavina prava je čisto engleski izum, veli LJ. Tadić. Pre nego što ga je krajem devetnaestog veka formulisao Dajsi, on je imao dvestogodišnju ustavnopravnu istoriju. Srž pojma vladavine prava nalazi se u „pojmu konstitucionalizma, kao teorije i prakse ograničene vlasti, tj. vlasti ograničene pravom. Osnovni problemi ustava su centrirani oko sloboda i prava individuuma koje taj individuum može da osigura pred sudom.“ Cilj ovako postavljenog principa je da maksimalno zaštiti slobodu i prava pojedinca od zloupotreba svake vlasti. Naročito se to odnosi na upravnu vlast i njene predstavnike. Princip vladavine prava okrenut je protiv diskrecione vlasti administracije i prerogativa krune, naglašava Tadić. On je izgrađen na principu pune pravne jednakosti građana, i stoga ne dopušta nikakva posebna prava licima koja se bave javnim poslovima. Princip vladavine prava, podrazumeva takođe stav o nezavisnosti sudske vlasti u vršenju svojih ovlašćenja, naročito u odnosu na upravnu vlast. Iako je u sebe inkorporirao pravnu tradiciju običajnog prava princip vladavine prava, ističe primat ozakonjenog prava koje je proizvod zakonodavne aktivnosti parlamenta. To po Nojmanu znači da princip vladavine prava sadrži dva bitna postulata: prvi, da parlament ima monopol zakonodavne vlasti (demokratska legitimacija političke vlasti), i drugi, da zakonodavstvo mora biti u skladu s liberalnim pravnim sistemom o njegovom demokratskom konstitucijom. Vladavina prava tako znači, „demokratski ustanovljenu, pravom ograničenu i kontrolisanu političku vlast, u kojoj prava i slobode deluju kao ključni elementi demokratskog legitimiteta. Nasuprot nemačkoj teoriji pravne države koja je izrazito pozitivistički orijentisana, „načelo i teorija vladavine prava su bitno antipozitivistički utemeljeni, čak i onda kada se vladavina prava shvata kao i vladavine pozitivnog prava, odnosno zakona.“ U Dajsijevom tumačenju samu sadržinu vladavine prava čine tri elementa: prvi, odsustvo arbitrarnog odlučivanja od strane organa vlasti, u koje ubraja i diskreciona prava organa vlasti, drugi, načelo potpune pravne jednakosti, i treće, pravnu sigurnost. I britanska i američka doktrina o vladavini prava pripadaju istoj anglosaksonskoj pravno – političkoj tradiciji. „Američko shvatanje o vladi potčinjenoj pravu , odnosno o postupku zasnovanom na pravu jeste u osnovi isto što i vladavine prava mišljena metapravno.“ (LJ. Despotović: 62.)

Dakle, moglo bi se na kraju ovog odeljka reći, da je nemački pojam pravne države liberalno konstituelan a anglosaksonski pojam vladavine prava liberalno-demokratski konstituelan. Dok se prvi ne pita za kvalitet samog zakona ako on vrši funkciju ograničavanja vladaočeve volje, drugi, izričito insistira na dobrim zakonima koji moraju da štite slobodu i prava svake individua od moguće uzurpacije državne vlasti. Zato je i bilo moguće da potpuno apsurdno neki nemački pravni teoretičari čak i Hitlerovu nacističku državu nazovu pravnom državom.

POLITIČKI KAPITAL:

Politički kapital je u stvari specifičan oblik socijalnog kapitala koji se manifestuje u sferi političkih odnosa i relativno je novi pojam u politikologiji. Dakle, on nam je došao iz disciplinarne razuđenosti političke sociologije i bazično se luči iz pojma socijalnog kapitala. Stoga nasušna potreba da jasno odredimo suštinu pojma društveni kapital. Frensis Fukujama društveni kapital definiše kao konkretni niz neformalnih vrednosti i normi koje važe među pripadnicima jedne grupe ili društva koje im omogućavaju da međusobno sarađuju, i delaju. Deo vrednosti koje nezaobilazno konstituišu mrežu pozitivno shvaćenog socijalnog kapitala su poverenje, iskrenost, uzajamnost, solidarnost, spremnost na saradnju. No posedovanje istih vrednosti i normi ne mora nužno da implikuje pozitivan društveni kapital. Moguće su i njegove negativne implikacije, kao deo tradicijskih regionalnih ili religijskih formi koje stvaraju sasvim suprotan efekat i smanjuju količinu društvenog kapitala u zajednici. Jer po Fukujami norme i vrednosti mogu da budu i pogrešne, a kada se to desi imamo situaciju nestašice društvenog kapitala, koja opet po sebi stvara loše i nepoželjne odnose u društvu, odnosno organizacije koje ga koriste kao svoje „motorno“ gorivo: mafija, rasisti, seksisti i sl.. „Južna Italija, na primer, spada u region sveta gde, kako se smatra, vlada nestašica društvenog kapitala i širokog poverenja, iako u njemu postoje stroge društvene norme.“ (F. Fukujama,2004: 172). Povećanju pozitivnog društvenog kapitala doprinose samo one norme koje u sebi sadrže vrline. Na sličan način kao što je to formulisao Maks Veber u slučaju uticaja vrednosti protestantske religije na oblikovanje duha modernog kapitalizma. Nije ni čudno stoga što se u porodici najčešće može naći snažno izvorište društvenog kapitala, osobito onoj patrijarhalnog tipa, koja je u korpusu vrednosti i vrlina koje je prenosila na svoje najmlađe članove snažno uticala na njihovoj interiorizaciji i usvajanju. Razaranjem starog i formiranjem modernog tipa porodice u velikoj meri se gubi ovo primarno izvorište pozitivnog društvenog kapitala. „Porodica je očigledno svuda važan izvor društvenog kapitala“(isto:173). To potvrđuje uzajamnu vezu između porodice i građanskog društva posredovanu društvenim kapitalom. Za neotokvilovce osobito Roberta Pantama ovo je više nego očigledna činjenica. Razuđena mreža društvene interakcije vodi jačanju poverenja i uvećanju društvenog kapitala. Iz toga sledi jačanje civilnog društva, a bez snažnog civilnog društva pak nema ni uspešne demokratske vladavine, kao krajnjeg cilja. „Snažno društvo vodi snažnoj državi“(K.Vitington,2004: 33).

Ova za neotokvilovce očigledna korelacija, nije ostala bez kritičkih opservacija osobito u onom delu američke stručne javnosti koja ukazuje da naizgled logična i očigledna veza ne mora uvek da bude i potvrđena. Često se dešavalo da snažno civilno društvo može da ugrozi demokratske političke institucije i njihovo funkcionisanje, u slučajevima kada previše snažno deluje u smeru njihove destabilizacije. Jer „demokratija koja dobro funkcioniše ne zavisi samo od društvenih odnosa nego i od političkih institucija i od ustavnog poretka koji strukturiše odnose među njima.“ (isto:34.) Destabilizacija političkih institucija i ustavnog poretka koja može doći iz sfere civilnog društva, usmerena je na umanjenje stepena lojalnosti i funkcionalnosti političkih institucija jer udruženja koja sačinjavaju razgranatu mrežu civilnog društva u velikoj meri mogu supstituisati rad političkih institucija i njihov značaj. „Kako je u demokratiji kriterijum političke legitimnosti sadržan u verodostojnom predstavljanju narodne volje, to su vladini zvaničnici posebno ranjivi zbog osporavanja od strane dobrovoljnih udruženja koja mogu da istupe sa sopstvenim zahtevima u pogledu vršenja funkcije narodnog predstavljanja(…) Kao što su moderni analitičari zapazili u američkom kontekstu, interesne grupe stiču moć nad izabranim zvaničnicima upravo zahvaljujući svom reprezentativnom autoritetu. Civilno društvo nije bilo samo osnova za uspostavu demokratske vlade, ono je potencijalno bilo razorna snaga, subverzivna po legitiman poredak. Otuda dolazi pretnja da se demokratski poredak preobrati u puku anarhiju.“(isto: 37). „Društveni kapital se može upotrebiti na mnogo načina, a to znači često i na način koji je u koliziji sa društvenim poretkom i demokratskim aspiracijama. Za obustavljanje društvenih sukoba i držanje pod kontrolom prirodnih tendencija građanskog društva neophodne su uspešne državne institucije.“ (isto:46.) Društveni kapital i njegova uloga u civilnom društvu i interekaciji ovoga sa političkim poretkom neodvojiva je od načina njegovog formiranja i političke upotrebe. Bez dobro izbalansirane uloge društvenog kapitala u formiranju vrednosnog ambijenta i političkih ciljeva i interesa civilnog sektora, njegova misija se lako može preokrenuti iz pozitivnog u negativno polje političkog delovanja, kada on može biti upotrebljen protiv ostalih članova društva, ili javnog interesa državne zajednice, u takvim situacijama, nezamenjiva je uloga institucija političkog i pravnog poretka u uspostavljanju valjanog funkcionisanja demokratije (LJ Despotović, 2014: 43—45.)

Robert Pantam društveni kapital prelomljen kroz prizmu političkih odnosa doživljava u tri svoja oblika ili forme:

– kao moralnu obligaciju građana i političkih normi, koje utiču na ukupnu političku obligaciju na kojoj je zasnovana neka politička zajednica.

– kao korpus društvenih vrednosti iz kojih se luči poverenje u političke institucije i politički poredak.

– kao društvene mreže civilnih i političkih organizacija.

„Društvene mreže pri čemu su posebno važne horizonatalne veze među akterima ekvivalentnog statusa i moći. Mreže su bitan oblik socijalnog kapitala, i što su te mreže u jednoj zajednici gušće, veća je verovatnoća da će građani međusobno sarađivati radi uzajmne koristi. Mreže pozitivno utiču (jačaju) na norme uzajamnosti.“ (Z. Stojiljković, 2014: 273.) Društveni kapital dakle, uvek ide kao deo trijade pojmova: društveni kapital — finansijski kapital — simbolički kapital.

Literatura.

Z. Stojiljković (2014). Politička sociologija savremenog društva. Beograd: Zavod za udžbenike.

LJ. Despotović (2014). Konstrukcija i dekonstrukcija identiteta. Novi Sad: FEPPS.

LJ. Despotović (2001). Sociologija demokratije. Novi Sad: Stilos

K. Vitinton (2004). Preispitivanje Tokvilove Amerike.

F. Fukujama (2004). „Društveni kapital“. Kultura je važna. Beograd: Plato.

R. Stepanov (2008). Uvod u politiku i politički sistem. Novi Sad: Filozofski fakultet.